Порекло становништва насеља Ђеђези, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово бандићко село налази се у подгорини планине Сиљевице, односно између Мокања и Загарча. Краком дугим око 3 km, завршеним 1975. повезано је са путем Титоград –– Комани (Долови). Другим краком, дугим 5km, такође завршеним исте године, преко Браћана и Жупе везује се за пут Титоград—Мареза–Петровач—Даниловград. Захватајући брдовити простор, насеље се размјестило око увала и долова, тј. при странама брда и главица. Граница атара, почев са југозапада, води од Пјешчине (комунска вода) уз Прокапску рудину и главним сеоским путем поред Крбуша ка сјеверозападу на Горњи Обер; Одатле се наставља у правцу Грабовачких рупа, тј. на Рупе Мујовића, затим Сиљевицом на Осецки врх, па сјеверно на Патње и даље јужно од Осташа и низ Шкрбину, поред винограда низ Долове до Пјешчине. У том оквиру атар је дуг (3–И) 4,8 и широк (С–Ј) 1 km, те захвата 4,8 km2 површине. Средина села је на висину од 420 m.
Историјат.
Ђеђези су старо насеље. Настали су на територији некадашњих Малоншића, од којих су по свој прилици, добили име. Први пут се (као село y саставу Комана) помињу у повељи Ђурђа Црнојевића 1492, а у которским споменицима 1498. год! У турском дефтеру из 1521. год. заведени су као село са 44 куће у четири „махале“ (Ђеђези, Ђуричићи, Николићи и Мокања). У самим Ђеђезима било је 8 кућа. Године 1903. имали су 15 д. са 89 становника (47 м. и ·42 ж.; писмених 10 м.). Бандићи су укупно (дакле данашња села: Ђеђези, Мокање, Браћани, Ливаде и Жупа) 1894. и 1903. год. имали 138, односно 135 д. Ердељановић је забиљежио да y Ђеђезима има 6 „огњишта“, 4 „дома“ и 8 кућа постојећих братстава. Према подацима из 1925. у њима је било 26 д. са 164 становника. До 1948. број првих је увећан за 4, а других смањен за 14.
А затим је било: 1953 (24 д.: 134 становника), 1961 (20 :.91) и 1971 (25 :.93); од задњег броја те гадине у селу је од рођења живјело 76 лица, а доселило се 17; Од којих 7 прије 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1. (0:7), са 2 (7:5), ca 3-5 (2:6), са 5–8 (10 : 3) и са 8 и више (1:4). Уједно је састав главних старосне–полних група бис: прве 38 : 28 (ж. 19 : 14), друге 40:39 (ж. 22:21) и треће 13:26 (ж. 17:15).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 24 – 26 (ж. 22:20) са четворогодишњем 44:34 (ж. 18:16), са осмогодишњом 5 :9 (ж. 2:3), са средњом 4:0 (ж. 1:0) и квалификовани радници 1:6, а неписмених је било 15:9 (на. 14 : 16).
Тада је посједовна и дохоцовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (0:2), до 2 ха (5:23), са 2—5 (6 :0), са 5-10 (6:0) и са 10–15 (3:0), односно пољопривредних 12:13, мјешовитих 8:6 и непољопривредних 0:6.
У 1953. г. 57 активних издржавало је 77 лица; у пољопривреди 51:68, а са личним примањима их није било. Исти однос се. у наредна два пописа измијенио тако да је активних било 25:38, издржаваних 62:51; у пољопривреди 20:27 и 40:35, а са личним примањима 4 :4.
Тип села.
Ђеђези су полуразбијено насеље. Састоје се од главнине села са 12 кућа и два засеока: Прокапље са 7 и Pyпe Мујовића са 5 кућа. Средња удаљеност кућа од средишта села је око 0,8 km. Село има 6 приземних и 16 кућа на изби. Тиглом је покривено 21, а сламом 3; дашчани плафон је у 12, малтерисани у 9, а без плафона су 3 куће. У периоду 1918–41. год. мањим оправкама и реновирањем било је захваћено 8 кућа, а исто толико, али знатније, послије 1945. г. Све куће су пописане као 24 стана са 978 м2, од којих су по 8 из првог и другог периоца и по 4 из трећег и четвртог. У 22 стана било је отворено огњиште, у 9 земљани под, а у 15 електрично освјетљење. Према врсти cy: 11 једнособних и гарсоњера, 10 посебних соба и 3 двособна; сви су били настањени.
Становништво.
У селу су септембра 1974. г. живјели:
-Станишићи, Павићевићи и Вуковићи (по 3),
-Вукадиновићи и Мартиновићи (по 2) и:
-Баровићи и Беговићи (по 1 д.).
У периоду 1918–-41. иселило се 7 д. са око 35 чланова (највише y Метохију), а послије 1945. год. 51 мјештанин (углавном у Титоград и Даниловград). У Војводину су колонизована 3 д. са 12 чланова. Раније је на рад у Америку ишло 6 мјештана.
Воде.
Село се водом опскрбљује из једне заједничке, једне братственичке и 11 приватних бистијерни. Прва, звана Пјешчина, својина је свих Бандића. Налази се помеђу Ђеђеза и Браћана, а изграђена је почетком овог вијека. Друга је братства Мартиновића, из истог времена.
Занимаање становништва и остали подаци о селу.
Послије 1968. г., када је уведено електрично освјетљење прибављени су: 2 електрична шпорета, 2 фрижидера, 1 телевизор, 10 радио–пријемника, 7 грамофона. Само огњиште користи се у 16 станова, а оно и шпорет у 5 итд. Што се тиче иновација у опреми кућа, оне су релативно скромне. Поглавито су везане за реновиране куће, док се у старијим знатно задржала ранија опрема.
Око кућа је релативно мало простора за уобличавање правих дворишта. Топографски модификована, она су, сем непосредног прилаза, обично неравна. Околине кућа су претежно природно „ограђене“, а вјештачки – они њихови дијелови који служе као обори за затварање стоке. Уз њих су обично појате, највише у сувомеђи или под сламом. Неке су подијељене и служе за стоку, живину и свиње.
Најближе обрадиве површине, углавном мање („зграде“), третирају се и користе као окућнице ; намијењене су поврћу, првенствено луку, кромпиру и купусу. Други дијелови имања, топографски предодређени, претежно су разбацани. На ближим, обично терасираним и подзиданим, су виногради, којима се поклања највећа пажња.
Као и сви Бандићи, село је имало комунице у Сађавцу и Сиљевици. Прва је углавном коришћена с прољећа, док има „нешто траве”, а затим друга, поглавито као јесеновиште. У објема су имали катуништа. Сеоски одбор је сваке пете године, ради сјече листа, одређивао парцеле за свако домаћинство. Дебља стабла или дрва за npoдају нијесу се смјела брати. Преступнике су кажњавали кметови.
Раније оптимално развијено екстензивно ситно сточарство је јако смањено; y новије вријеме интензивира се путем извјесног увећања броја крупне стоке. Брстине и листобери се већ готово не користе, али се зато повећавају површине под ливадама и сјенокосима. И док је прије 1941. г. око 18 д. изјављивало стоку на катуне или је другима давало на чување (Латично), дотле је тај број послије 1945. нагло опадао и сведен је на 3—5 д.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)