Резерват природе Обедска бара код Купинова – јуче, сада, Рио Тинто

9. августа 2021.

коментара: 0

Историјске вести упућују да су у Купинову, током његове дуге и бурне прошлости, боравиле разне знамените личности, између осталих и претенденти на аустроугарски престо краљевић Рудолф, потом и Франц Фердинанд, али и српски краљ Милан Обреновић, као и Александар Карађорђевић. Високи гости из Краљевских кућа посећивали су ловиште Обедску бару, а у вези са овим природним добром нарочито је важно истаћи чињеницу да се оно, при развојачењу Војне границе (1871.), обрело у власништву развојачених граничара Купинова.


Како су се по укидању Војне границе њени развојачени становници запали у финансијске проблеме које је, између осталих чинилаца урзоковала и фискална преоптерећеност, становници Купинова су ”благоизволели поклонити Обедску бару цару Јосифу, који поклон прими и предаде га краљевићу Рудолфу.” За економске историчаре, свакако да је ово јединствен и надасве сјајан пример пореске евазије. На овај начин становници Купинова су успели да се ослободе пореза на непродуктивно, мочварно земљиште, а након Великог рата Обедска бара им је поново припала у власништво. Не зна се да ли су мештани Купинова Обедску бару ”благоизволели поклонити” и Александру Карађорђевићу, но, извесно је, да је краљ Александар са Општином купиновачком дана 1.7.1934. године закључио уговор о узимању Обедске баре у закуп ради уживања, по цени од 2.300 динара годишње, и роком закупа од 1.8.1934. до 31.7.1949. године. Чињеница о закљученом уговору о закупу демантује у нас све раније објављене радове, који погрешно наводе да се од 1919. године Обедска бара налазила у приватном власништву Александра Карађорђевића.

 


Природа Обедске баре и Купинова, данас представља непроцењиво благо, који се може описати стихом песме ”Моја молитва”, коју је спевао Бранко Радичевић:

Звезде сјајне, небо ведро,

плодно јоште земље недро,

сатворити ко то може,

ако не ти, вечни Боже.

Иначе, нашој јавности непознат је податак да је баба по оцу песника Бранка Радичевића, Стана, рођена је у Купинову 1781. године, у староседелачкој породици Стајчић, касније удата у породицу Радичевић у Бољевце, у којој је рођен Бранков одац Тодор.


Драгуљ Купинова – Обедска бара, коју су након развојачења граничари Купинова поклонили Хабзбурзима, по примитку поклона проглашена је царским ловиштем, те се тако обрела у статусу заштићеног подручја (1874.), две године након парка Јелоустон у САД. Од 1977. године према Рамсарској конвенцији налази се на списку мочвара од међународног значаја. Сем тога, 1989. године сврстана је у списак подручја од изузетног значаја птица Европе. У статусу Специјалног резервата природе под посебним је режимом заштите.


Тик уз овај заштићени резерват природе, налази се, у статусу споменика културе од изузетног значаја, на подручју Војводне најстарији православни сакрални објекат у функцији – средњовековна црква Светог Луке, са иконостасом који је израђен крајем XVIII века. На овом иконостасу пажњу посебно треба усмерити ка Царским дверима, где је у дуборезној орнаментици приказан пеликан – птица која у природи своје младе у недостатку хране одржава у животу тако што својим кљуном кида сопствене груди док из њих не потече крв, којом потом храни потомство до сопствене изнемоглости, и смрти. Приказ пеликана упућује не само на крв Христову, на жртву зарад ближњих, већ на бескрајну љубав као суштину учења. Орнаментика у цркви у Купинову, не треба да чуди. Не само због многобројног и разноврсног птичјег света чије станиште се налази уз саму цркву, већ и зато што је Купиново, то тајанствено, свето и митско место, баш оно место на коме се угасила средњовековна Немањићка држава, место у коме је замонашен последњи изданак рода лозе Немањићке. Представу пеликана на Царским дверима треба схватити као путоказ у нека будућа времена у којима ће, засигурно, изнићи потомство достојно сопствених предака.

Међутим, ако сви ми данас будемо чекали на нека будућа времена у којима ће стасати достојно потомство, може нам се догодити да већ данас, Јадром, Дрином и Савом потече затрована вода. Док се наша широка јавност, себично и у паници пита шта ће се догодити са водоизвориштем Београда уколико се у Јадру и Рађевини отвори рудник ”Рио Тинто”, нико не поставља питање шта ће се догодити са резерватом природе Обедска бара? Зар о биљном и животињском свету Обедске баре, нико не мисли?

Tекст и фотографије: Снежана Алексић

 

Аутор чланка:
Снежана Алексић

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.