Матичне књиге умрлих нам не дају само пуке податке ко је када умро и колико је имао година. Ова врста матичних књига нам даје увид у много дубље ствари, попут занимања, социјалног положаја, међуљудских и унутарпородичних односа, карактера људи и заједнице итд. Уписивање узрока смрти у шидске матице започело је 1850-их али и пре тога је у случају неуобичајеног узрока смрти свештеник то уписивао на маргину листа. Углавном су свештеници били ти који су одређивали узрок смрти тако да он, нарочито у случају болести, често може да буде погрешан. Са друге стране, неке болести су биле општепознате или једноставно препознатљиве и специфичне па су свештеници могли сигурно да је препознају. Тако се издваја смрт шидског пароха јереја Стефана Новаковића који је 1864. године преминуо од штуцања. Када су у питању узроци смрти ван контекста болести, дакле несреће, убиства итд, онда се већ можемо више поуздати у податак.
Посматрајући матичне књиге умрлих српске православне парохије у Шиду за 19. век, највећи број неуобичајених и неприродних узрока смрти јесу убиства. Ко је извршио убиство наведено је у случају смрти Александера Форишковића 1835. године – „по разбоиниками умершцвлен у дому”; затим Стефана Вуковића којег је 1837. године убила супруга, царско-краљевски коњаник је из пиштоља упуцао Михаила Оберкнежевића 1846. године, док су 1861. године разбојници удавили Катарину Мауковић, удовицу трговца. Начин убиства је прецизиран код петнаестогодишњег Младена Ђурчића који је 1851. године убијен батином, убијени пуцњем из пушке су били Василије Миличић стар 20 година (1877), Игњат Мауковић стар 45 година (1879), Милош Паић стар 26 година (1879), Рада Прњајић стар 32 године (1880), Драгиња Мишић стара 15 година (1882), Симеон Коички стар 18 година (1883) итд. Од убода ножем у срце настрадао је Илија Ковинчић стар 33 године (1886) и Алексије Тиосављевић стар 32 године (1887), док је у стомак убоден ћурчија Сава Стојановић стар 48 година (1890). За Светозара Урошевића, војника 5. Уланског пука старог 28 година наведено је да је 1879. године мучки убијен. Без прецизирања начина и извршиоца, убиство је као узрок смрти наведено и код Стефана Михаиловића старог 26 година (1863), Антонија Мауковића старог 16 година (1863), надничара Илије Гагрице старог 27 година (1886), Круне Славујевић старе 42 године (1886), Младена Ковинчића старог 41 годину (1887), Стефана Добројутровића старог 56 година (1896) итд. Као случајно убиство наведена је смрт деветогодишњег Милана Павковића (1895).
Као самоубице наведени су Арсеније Ковачевић који се „самоволно обесисја у дому своем“ 1837. године, Илија Асановић (1895), Георгије Сервинчић (1895) и Милош Јеремић (1899) који су се такође обесили. Пуцњем из пиштоља су се убили Николај Гагрица (1881) и Александер Каленић (1888).
Случајно су се самоубили Јевтимије Јеремић 1859. године („случајно пистолетом убисја“), Урош Крсмановић 1876. године („убио се нехотице из пушке“) и Гаврил Смајић 1891. године („несмотреностију убилсја из пушки“).
Несрећним случајем су настрадали: петогодишња Милица Мердановић која је 1863. године „в случај нешцастном от огња сгорела“, Макарије Црепулић (40) који је исте године „паденијем от коња живота напрасно лишен“, Илија Благојевић (16) којег је 1882. године убио коњ, Сава Смајић (60) којег је 1889. године убило дрво у шуми, Младен Пресечковић (47) који је 1895. године „пал с дерва и умерл“, Алекса Чизмић (65) који је 1898. године „погинуо у ватренци Раде Симуновића од ударца једног тешког али несигурног ланца“.
Посебну групу несрећних случајева чини смрт изазвана ватром. На жалост, у овој групи има највише деце. То су: 1881. године Мирјана Тиосављевић (5), 1889. године Ана Кнежевић (15), 1892. године Милан Гојић (6), 1900. године Драгиња Цвејић (4). Најстарија је Јелена Станковић (23) која је изгорела 1874. године.
Као утопљеници помињу се: девојчица Марта Павловић 1828. године „у кладјаз случаино утонула“, затим Симеона Станојевић 1831. године, Михаил Предојевић 1831. године, Љуба Настић (10) 1852. године, Радивој Мауковић (2) 1853. године, Марија Спајић (12) 1866. године. У бунару су се удавили Константин Вуковић (4) 1876. године и Јаков Зркић (5) 1884. године. На Босуту су се удавили Јелена Ташић 1835. године и Срета Цвејић (30) 1893. године.
Смрт Антонија Пироманског (74) 1878. године представља јединствен забележен случај смрти услед уједа змије.
Јелена Беличевић (35) је умрла 1878. године јер су је, према запису свештеника, снашла „сва зла“.
За крај да поменемо и две смрти због удара грома: Милица Ситничић 1828. године и Јеремија Јеремић 1831. године. На шидском гробљу се налази споменик једне особе страдале због удара грома, додуше из 20. века, на којем је и наведен узрок смрти.
Коментари (0)