Istorijske vesti upućuju da su u Kupinovu, tokom njegove duge i burne prošlosti, boravile razne znamenite ličnosti, između ostalih i pretendenti na austrougarski presto kraljević Rudolf, potom i Franc Ferdinand, ali i srpski kralj Milan Obrenović, kao i Aleksandar Karađorđević. Visoki gosti iz Kraljevskih kuća posećivali su lovište Obedsku baru, a u vezi sa ovim prirodnim dobrom naročito je važno istaći činjenicu da se ono, pri razvojačenju Vojne granice (1871.), obrelo u vlasništvu razvojačenih graničara Kupinova.
Kako su se po ukidanju Vojne granice njeni razvojačeni stanovnici zapali u finansijske probleme koje je, između ostalih činilaca urzokovala i fiskalna preopterećenost, stanovnici Kupinova su ”blagoizvoleli pokloniti Obedsku baru caru Josifu, koji poklon primi i predade ga kraljeviću Rudolfu.” Za ekonomske istoričare, svakako da je ovo jedinstven i nadasve sjajan primer poreske evazije. Na ovaj način stanovnici Kupinova su uspeli da se oslobode poreza na neproduktivno, močvarno zemljište, a nakon Velikog rata Obedska bara im je ponovo pripala u vlasništvo. Ne zna se da li su meštani Kupinova Obedsku baru ”blagoizvoleli pokloniti” i Aleksandru Karađorđeviću, no, izvesno je, da je kralj Aleksandar sa Opštinom kupinovačkom dana 1.7.1934. godine zaključio ugovor o uzimanju Obedske bare u zakup radi uživanja, po ceni od 2.300 dinara godišnje, i rokom zakupa od 1.8.1934. do 31.7.1949. godine. Činjenica o zaključenom ugovoru o zakupu demantuje u nas sve ranije objavljene radove, koji pogrešno navode da se od 1919. godine Obedska bara nalazila u privatnom vlasništvu Aleksandra Karađorđevića.
Priroda Obedske bare i Kupinova, danas predstavlja neprocenjivo blago, koji se može opisati stihom pesme ”Moja molitva”, koju je spevao Branko Radičević:
Zvezde sjajne, nebo vedro,
plodno jošte zemlje nedro,
satvoriti ko to može,
ako ne ti, večni Bože.
Inače, našoj javnosti nepoznat je podatak da je baba po ocu pesnika Branka Radičevića, Stana, rođena je u Kupinovu 1781. godine, u starosedelačkoj porodici Stajčić, kasnije udata u porodicu Radičević u Boljevce, u kojoj je rođen Brankov odac Todor.
Dragulj Kupinova – Obedska bara, koju su nakon razvojačenja graničari Kupinova poklonili Habzburzima, po primitku poklona proglašena je carskim lovištem, te se tako obrela u statusu zaštićenog područja (1874.), dve godine nakon parka Jelouston u SAD. Od 1977. godine prema Ramsarskoj konvenciji nalazi se na spisku močvara od međunarodnog značaja. Sem toga, 1989. godine svrstana je u spisak područja od izuzetnog značaja ptica Evrope. U statusu Specijalnog rezervata prirode pod posebnim je režimom zaštite.
Tik uz ovaj zaštićeni rezervat prirode, nalazi se, u statusu spomenika kulture od izuzetnog značaja, na području Vojvodne najstariji pravoslavni sakralni objekat u funkciji – srednjovekovna crkva Svetog Luke, sa ikonostasom koji je izrađen krajem XVIII veka. Na ovom ikonostasu pažnju posebno treba usmeriti ka Carskim dverima, gde je u duboreznoj ornamentici prikazan pelikan – ptica koja u prirodi svoje mlade u nedostatku hrane održava u životu tako što svojim kljunom kida sopstvene grudi dok iz njih ne poteče krv, kojom potom hrani potomstvo do sopstvene iznemoglosti, i smrti. Prikaz pelikana upućuje ne samo na krv Hristovu, na žrtvu zarad bližnjih, već na beskrajnu ljubav kao suštinu učenja. Ornamentika u crkvi u Kupinovu, ne treba da čudi. Ne samo zbog mnogobrojnog i raznovrsnog ptičjeg sveta čije stanište se nalazi uz samu crkvu, već i zato što je Kupinovo, to tajanstveno, sveto i mitsko mesto, baš ono mesto na kome se ugasila srednjovekovna Nemanjićka država, mesto u kome je zamonašen poslednji izdanak roda loze Nemanjićke. Predstavu pelikana na Carskim dverima treba shvatiti kao putokaz u neka buduća vremena u kojima će, zasigurno, iznići potomstvo dostojno sopstvenih predaka.
Međutim, ako svi mi danas budemo čekali na neka buduća vremena u kojima će stasati dostojno potomstvo, može nam se dogoditi da već danas, Jadrom, Drinom i Savom poteče zatrovana voda. Dok se naša široka javnost, sebično i u panici pita šta će se dogoditi sa vodoizvorištem Beograda ukoliko se u Jadru i Rađevini otvori rudnik ”Rio Tinto”, niko ne postavlja pitanje šta će se dogoditi sa rezervatom prirode Obedska bara? Zar o biljnom i životinjskom svetu Obedske bare, niko ne misli?
Tekst i fotografije: Snežana Aleksić
Komentari (0)