Порекло становништва села Вигњевићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Једно су од средишњих љуботињских села. Налазе се на подножним падинама Вирања, Штедима, Куле и Прњка. Благо, „котлинасто“ повијена зараван села је ниским ободом према истоку подвојена од Мужовића. Ободне стране према поменутим брдима прилично су стрме, па се са њих према угнутом дијелу равни слива и сакупља вода. Ту се у влажном дијелу године извјесно задржава, због чега се тај дио „поља“ назива Блатиште. Само насеље је, иако доста збијено, без одређеног поретка издигнуто и размјештено по присојним нагибима. Од пута Цетиње–Кошћеле–Грађани–Јадранска магистрала удаљено је 0,5 km.
Село је (краком наведене дужине, изграђеним 1966) са путем и повезано. Од Цетиња је удаљено 16, од Титограда 40 и од мјесног средишта (у Љуботињу) 1,5 km.
Поред заравњеног дијела, атар села захвата и брдско залеђе, односно извјестан дио тзв. Забрђа. Линија којом се граничи, наиме, почев са истока, полази од Убла па иде на југ путем до на Скалу, то преко ње, Блатишта, Прњака и Голе главице скреће на сјеверозапад и гребеном Вирањске стране, Пријелога и Куња излази на стазу код Драгошевог бријега; одатле иде даље на Саран поље, на сјеверно до на Грков гроб, а затим стазом до љумовог убла и Пропале рупе. Ту скреће ка сјевероистоку преко Мулинске каменице до ниже Травног, Стањског и Бураш дола, Одакле излази под Крушку. Одатле се наставља јужно и преко Стране и Рудина излази на Уба. У том оквиру атар је дуг (CЗ—JИ) 4,3, а широк (CИ—JЗ) 2 km и захвата 8,32 км2 површине. Насеље је (код цркве) високо 450 m.
Историјат.
И Вигњевићи су, попут сусједних Музовића и Богута, старо насеље. Ближе речено, они су y ствари територијално, племенско језгро Љуботиња, који се у которским споменицима први пут помиње 1398. године. Овај тако рани помен је врло значајан, јер се јавља ускоро послије косовског боја (1389) и уступања Скадра (1393) у вријеме Ђурђа Страцимировића Балшића, одмах послије погибије зетског одметника Радича Црнојевића. О развоју Вигњевића као насеља y то и касније вријеме свједочи податак да је у њима, према турским дефтерима из 1521. и 1523. год., било 30, односно 26 кућа. А готово вијек касније Болица наводи да је Љуботињ имао 70 домова и 160 војника.
Овдје ваља истаћи да ниједно од три „велика села у подножју Вирања (Богути, Мужовићи и Вигњевићи) није братствена цјелина, него је свако састављено из више разнородних братстава”. Из те чињеничне констатације Јовићевић сасвим логично закључује да први досељеници „нијесу бранили другима, да се к0д њих насељавају, сигурно зато, што нијесу имали право, јер то није било њихово с крвљу или новцем стечено имање”. Умножавајући се становништвом, ова села су се временом ширила и према залеђу околних окомитих брда, тако да су Вигњевићи „матица исељеним сељанима к Цеклинштаку и к Вељој гори, Мужовићи онијема на Бухавицама и Мијелама, Богуте Пачарађима и Обзовици” итд. Године 1865. Вигњевићи су имали 48 д., а 1879. 39 са 182 становника (93 м. и 89 ж.) и 1903. 36 д. Јовићевић је y њима евидентирао 44 д. Десетак година касније 1925. село је имало 40 д. са 239 становника. Међутим, 1948. год. у њему је било 21 д. и 85 становника. А затим: 1953 (23 д. 83 ст.), 1961 (21:66) и 1971 (19:50). Од задњег броја те године y мјесту је од рођења становало 36, док се 14 доселило; из сеоских насеља исте (10) и других Општина Ц. Горе (4). До 1945. доселило се 11, а 3 послије те године. Домаћинства су по броју чланова y задња два пописа била: са 1 (5:5), са 2 (3:6), са 3-5 (10:7), са 5–8 (2 :0) и са 8 и више (1 : 1). Истовремено је структура главних старосно–полних група била: прве 12:12 (ж. 14:8), друге 28:20 (ж. 18:12) и треће 18:12 (ж. 1:13).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима, становници су били: без школске спреме 22:21 (ж. 20 : 21), са четворогодишњом 29:20 (ж. 15 :9), са осмогодишњом 2:4 (ж. 0:2), са средњом 1:2, са вишом 0 : 1 и квалификовани радници (1 :0), а неписмених је било 16 : 18 (ж. 15 :18).
На другој страни, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (3 : 3), до 2 ха (15 : 13), са 2-5 (2 : 1), са 5-10 (0 : 1), са 10-15 (1:0) и са 15 и више ха (0 : 1), односно пољопривредних 8:3, мјешовитих 10:0 и непољопривредних 3:16.
У 1953. години 30 активних издржавало је 45 лица; у пољопривреди 25 : 34, а са личним примањима било је 7. Тај однос се y наредна два пописа измијенио овако: активних је било 20:6, издржаваних 37 :26; y пољопривреди 14 :3 и 17 : 1, а са личним примањима 14 : 8.
Тип села.
Јовићевић је Вигњевиће разложно сврстао y тип збијених насеља. Јер, иако је главнина села мјестимице и врло збијена, један мањи број кућа је извјесно подвојен, али не и у такозваној „брдској варијанти” раштркан, већ на заравњеном, насељеном дијелу атара повољно међусобно повезан. Приземних кућа је 3, а 18 су на изби. Покривене су тиглом; дашчани плафон је у 11. малтерисани y 8, а 2 су без плафона. У периоцу 1918–41. мање оправке вршене су на 3, а послије 1945. нешто веће на 5 кућа. У селу је пописано 19 станова са 677 m2 Од којих су 15 из првог, 3 из другог и 1 из четвртог периода. У 7 је било отворено огњиште, а у 17 електрично освјетљење. Према врсти су: 13 једнособних и гарсоњера, 2 двособна и 4 посебне собе; сви су били настањени. Сада је у селу 6 затворених кућа.
Становништво.
У свим кућама наиме, од којих су: 5 Бошковића, 4 Дапчевића, 3 Никиновића, 3 Камбана, 3 Радомана, 2 Лубарде и 1 Црвенке, сада станује 14 домаћинстава, и то:
-Бошковићи (5),
-Дапчевићи (4),
-Никиновићи (2) и:
-Камбани, Лубарде и Црвенке (по 1).
Послије 1945. иселила су се 63 становника (највише y Цетиње, Титоград и Београд), а у међуратном периоду 17. Раније је на раду друге земље ишло 19 лица. Нека братства су потпуно расељена, као на примјер Лубарде, којих је било 8 д., Сабље и др.
Воде.
Село се водом снабдијева из 5 бистијерни; једна је сеоска, двије братственичке и двије приватне. Жива заједничка вода Ограђеница налази се повисоко у Вирању.
Остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1961. године. Отада до октобра 1972. год. мјештани су прибавили 6 електричних шпорета, 5 фрижидера, 2 телевизора, 10 радио–пријемника. Уопште узев, овдашње промјене y стандарду становања сасвим су сличне онима y сусједним љуботињским селима – Мужовићима, Богутима, Прекорници. Са прва два Вигњевићи сачињавају „јединствену“ средишњу територијалну цјелину љуботињској области. Од ње се она ширила према залеђу – према Забрђу, Обзовици, Пачарађу и Прекорници. Првобитно, како смо навели, преко заједничког „освајања планине”, а затим преко њене диобе и катунског коришћења до постепеног, али сталног насељавања.
Носиоци знатних промјена у животу села и овдје су били повратници из других земаља, највише из Америке, а исто тако и они који су ишли „на школе”, а нијесу губили везу са родним крајем.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)