Порекло становништва села Војковићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово ћеклићко село налази се поред пута Цетиње—Чево; од првог града је удаљено 15 и од другог мјеста 15 km. Насеље се развило у средишњем дијелу ћеклићке територије; згруписало се ивицом једног дола подножјем Инока и Брајина врха. Лоцирано је сасвим близу Кућишта, гдје је од раније мјесно средиште Ћеклића. Положај села је веома погодан, како због пута који је и прије садашњег пролазио овуда (од Цетиња према Чеву и даље) од давнина, тако још више и првобитно због тога што је управо пол планином Челинцем, која је због својих богатих пашњака врло погодна за сточарство. И сад је највећи дио Челинца војковићки комун.
Атар села захвата брдско-планинско, доловито подручје, а граничи га линија која, почев са сјевера, води од Брезове горе на исток преко Банбате и Челинских присоја, па се спушта на југ преко Малог Челинца и скреће на југозапад преко Малих алуга, Заиночког присоја и Инока до на врх Брда, гдје прелази пут Цетиње–Чево, где се, обухватајући Дуги до, наставља ка сјеверу преко Срнца, Међеђег и Жутог бријега и излази на Брезову гору. Дуг (СИ–ЈЗ) 3,8 и широк (СЗ–ЈИ) 1,5 km, он захвата 5,76 km? површине. Насеље је на висини (код цркве) од 760 m.
Историјат.
Ердељановић је на основу многобројних и разноврсних података: успомена и остатака од старијег становништва установио да су Војновићи „једно од најстаријих насеља y Ћеклићима“. Развили су се на првобитном катуну на коме је свакако некадашње зећанско братство, по коме је село и добило име, издизало са стоком, а затим га претворило у стално насеље. Ковијаничев налаз у которским споменицима, по коме се оно први пут помиње 1436. године, потврђује да су Војковићи „неоспорно оно ,зећанско братство’ о којему говори Ердељановић на основу народног предања“. Према турским дефтерима из 1521. године, Војковићи су имали 7, односно 3 куће. Болица, како смо навели, каже да су Ћеклићи 1614. год. имали 64 куће и 160 војника. Године 1865. село је имало 20 д., а 1879. 21 са 112 становника (56 м. и 56 ж.) и 1903. 23. Ердељановић је у њему евидентирао 22 д., а 1925. било их је 24 са 119 становника. До 1948. године број првих се смањио за 3, а других за 35. А затим је било: 1953 (20 д.: 85 становника), 1961 (19:68) и 1971 (12:49). Од задњег броја те године је 33 од рођења живјело у мјесту, а 16 се доселило из сеоских насеља исте (10), других општина Ц. Горе (1) и других република (5). До 1945. доселило се 6, а остали послије. Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (3:3), са 2 (6:2), са 3–5 (2:3), са 5–8 (8:2) и са 8 и више (0:2). Истовремено је структура главних старосно–полних група била: прве 30 : 16 (ж. 16:20), друге 25:20 (ж. 18:15) и треће 13 13 (ж. 7:6).
Структура станоовништва.
Према образовним обиљежјима мјештани су били: без школе 24:15 (ж. 21:13), са четворогодишњом 17:17 (ж. 6 :8), са осмогодишњом 3:4 (ж. 0:2), са средњом 2 : 1 (ж. 2:0), са вишом 2 :0 и квалификовани радници (0:3), а неписмених је било 15 : 13 (ж. 14 : 12).
С друге стране је структура домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка била: без земље (4 : 0), до 2 ха (0 : 2), са 5–10 (1 : 3), са 10—15 (2:2) и са 15 и више ha (12 :5), односно пољопривредних 12:1, мјешовитих 3:7 и непољопривредних 4:4.
У 1953. години 28 активних издржавало је 49 лица; у пољопривреди 27 : 38, а са личним примањима било је 8 лица. Тај однос се током два наредна међупописна периода измијенио тако да је активних било 22 : 19, издржаваних 44:24; y пољопривреди 17 : 11 и 34 : 14, а са личним примањима 2:6.
Тип села.
Војковићи припадају збијеном типу насеља. Три дијела села се уобичајено називају Џаковићи, Полочани и Глађани. У цјелини имају 19 кућа, од којих су 4 приземне, а 15 на изби; поц тигленим кровом је 15, а под сламеним 1; дашчани плафон је y 11, малтерисани у 3, а без плафона су 4 куће. Пописане су као 18 станова са 731 m2, од којих су 10 из првог, 1 из другог, 3 из трећег 11 4 из четвртог периода. Отворено огњиште има 1, а електричну струју 15. Према врсти су: 7 посебних соба, 10 једнособних и гарсоњера и 1 двособни; стално настањених је 12, а 6 је напуштено на дуже вријеме.
Становништво.
У селу су августа 1972. живјели:
-Џаковићи (2),
-Ивановићи (4),
-Мијушковићи (4) и:
-Митровићи, Пророчићи и Вуксановићи (по 1 д.).
Послије 1945. иселило се 36 д. (3 у Даниловград, 3 у Доброту, 6 у Београд 11 остали у Цетиње). У Војводини су колонизована 2 д.; 1 се вратило.
Раније је у Америку ишло 6 мјештана. Било је 20 становника старијих од 55 година.
Воде.
Село се водом опскрбљује из 4 убла и 10 бистијерни. Ублови су недалеко од кућа (звани Инок, Гладе, Алуга и Кулина; овај задњи је усред села). Сви су заједнички. Међу бистијернама су 2 у групној својини, а 6 је приватних; 3 су изграђене послије рата. У атару села, удаљена око 1,5 km („под Брајин врх”) налази се издвојена бистијерна, звана Ковачица, која је својина читавог села. Уз помоћ државе подигнута је уочи задњег рата. У атару је такође и бистијерна звана Дуго присоје, направљена 1947. год. за читаво ћеклићко подручје, али је највише користе најближа насеља (Кућишта, Војковићи и Крањи До); изградила је држава.
Остали подаци о селу.
Електрично освјетљење село је увело 1959. год. Сада 4 д. користи само огњиште, 5 огњиште и шпорет, 3 огњиште и електрични шпорет, 3 фрижидер, 1 телевизор, 5 радио—пријемник итд. Видне су промјене и y опреми станова новим стварима, у првом реду постељама, орманима, сједиштима и др. Од старих ствари поглавито се користе направе за огњиште и упретњак, скриње, ниска сједишта, кашуни за оставу и сл.
Аналогно осталим ћеклићким селима и овдје су за потребе сточарства, поред изби у двобојним кућама, коришћени помоћни објекти, првенствено појате, изграђене обично y сувомеђи и покривене сламом.
Нешто једноставније али сличне њима подизане су и на Челинцу, гдје су комунице, временом дијељење по братствима и на приватне посједе, којих је сада највише. Тамо се поред обрађивања зиратних парцела сјекао лист и виш, па се због исхране стоке каткада и зими y тим појатама задржавала.
И овдје су помоћни објекти у близини кућа, или су њихов саставни Продужсни дио. Њихов „круг“ око куће уоквирују дворишта која су мањим дијелом ограђена или се непосредно везују за мање окућнице, „зграде“. Остала имања су, посебно она на Челинцу, знатно удаљена; оранице у просјеку до 2 km, ливаде и шуме и брањевине до 3, а пасишта и до 6 km.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)