Порекло становништва села Врба, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се у западном дијелу Његушког поља, поред пута Цетиње – Котор, од којих је подједнако удаљена (око 22 km). Од мјесног средишта у Његушима Удаљена је око 2 km. Поред претежно равничарског, атар села захвата и околно брдско подручје. Граничи га линија која почев са сјевера води од Товаришта на југ – стазом Вршањ – Врба и преко Бабулова дола, Гајца, ивицом шуме преко Крачевица и Поља, гдје код Вучје рупе прелази пут Котор – Цетиње, па даље преко Стијења (код државне шуме прелази пут Његуши – Ловћен) и гребеном Њива до пута Цетиње – Котор, а затим, повијајући западно преко Маковица, скреће ка сјеверу потоком за Крстац до Ланишта. Одатле се наставља преко Мрављеника, Раздоља и Црних долина до на Товариште. Дуг (С–Ј) 2,9 и широк (З–И) 1,3 km, атар захвата 3,66 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 900 m.
Историјат.
Према предању и локалним топонимима, Ердељановић је констатовао да је „ово село врло давнашње“. У которским споменицима први пут се помиње 1334. године. Ковијанић напомиње да је назив Његуши обухватио Врбу „негдје крајем 14. вијека, у вријеме кад се губи име Лединца“. Отуда су „становници Врбе из прве половине 14. вијека уврштени у становнике Лединца, а они из 15. и 16. вијека у становнике Његуша, како се они сами казују”. Према турским дефтерима из 1521. и 1523. год. Врба је имала 20, односно 19 кућа. Релативно чести помени Врбљана у которским списима, као уосталом више–мање и друmx становника из Његушких села, непосредно указују на ране везе и сталне комплементарне економске и трговинске односе Котора са његушким залеђем. Они такође посредно указују на њихов интензитет, те на разноврсне поводе и мотиве контакта његушког живља с которским властима, трговцима, занатлијама и другим. То што су се мјештани из појединих његушких села обично казивали Његушанима свакако је посљедица чињенице што су та села у Његушком пољу релативно збијена и што представљају изражену територијалну цјелину. Отуда се и подаци у консултованим изворима све до поткрај прошлог вијека односе на Његуше као цјелину.
Гоцинс 1865. село је имало 49 д., а 1879. 41 са 203 становника (102 м. и 101 ж.) и 1883. и 1903. 39, односно 46 д. Ердељановић је у Врби евидентирао 41 д., а 1925. било их је 55, са 217 становника. Затим: 1948 (35 : 141), 1953 (31:121), 1961 (24:93) и 1971 (21:77). Од задњег броја те године у селу је од рођења становало 48, а 29 их се доселило из сеоских насеља исте (15) и других општина Ц. Горе (7), те других република (5). Од њих се до 1945. доселило 20, а послије те године 9. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (5:6), са2 (3:4), са 3-5 (7:3), ca 6—8 (9:6) и са 8 и више (0:2).
Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 33:27 (ж. 19:13), друге 42:31 (ж. 25:16) и треће 18 :19, (ж. 12 :14).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима мјештани су били: без школе 29:12 (ж. 24:19), са четворогодишњом 40:32 (ж. 21:16), са осмогодишњом 1 : 9 (ж. 0 : 4), са средњом 1 : 0 и квалификованих радника (2 : 5), а неписмених је било 20 : 15 (ж. 17 :4).3
У исто вријеме посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала је оваке: без земље (1:2), до 2 ха (14:9), са 2–5 (7 : 10), и са 5–10 (7 :0), односно пољопривредних 18:4, мјешовитих 5:10 и непољопривредних 1 :7.
У 1953. год. 61 активних издржавало је 50 лица; у пољопривреди 56:39, а са личним примањима било је 10 лица. Током два наредна међупописна периода тај однос се измијенио тако да је активних било 30:30, издржаваних 59:39; у пољопривреди 22:20 и 52:25, а са личним примањима 4:8.
Тип села.
Врба, попут других села у Његушком пољу, има повољан географски положај. Насеље је, било својом главнином, било појединим дијеловима, лоцирано у рубној зони Поља, тј. подножјем дотичних огољелих брда. Крак пута, дуг 0,7 km, изграђен 1959. г0д., повезује га са главним путем Цетиње – Његуши – Котор. У недалеком, мјесном средишту на услузи су му пошта, школа, продавница, угоститељски објекти и аутобуске везе према Цетињу и Котору. Насеље се састбји из главног истоименог дијела села са 14 кућа и заселака – Крстац са 4, Кнеж до са 4 и Вратница са 5 кућа. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 0,8 km. Село има 21 приземну, 4 на изби 11 1 двоспратну кућу: 25 је покривено тиглом, а 2 сламом; дашчани плафон је у 16, малтерисани у 9, а без плафона су 2 куће. У периоцу 1918–41. год. преправкама је (поглавито унутрашњим) било захваћено 5 кућа, а послије 1945. год. 11. Углавном су се сводиле на то да су подвајане собе од кухиње, као и на дјелимичну доградњу или обнављање. У селу је пописан 31 стан са 1259 ma, од којих су 26 из првог, 2 из другог, 2 из трећег и 1 из четвртог периода. Тада их је било 7 са отвореним огњиштем и 21 са електричним освјетљењем. Према врсти cy: 16 једнособних и гарсоњера, 9 посебних соба, 5 двособних и 1 трособни, а према коришћењу – 20 је настањених, а 11 напуштених на дуже вријеме.
Становништво.
У селу су септембра 1973. живјели:
-Вучковићи (5),
-Вујковићи (3),
-Пророковићи, Ђуровићи и Радоњићи (по 2) и:
-Врбице (1 д.).
Било је 16 домаћинстава која повремено долазе из Котора, Цетиња, Никшића, Београда. Послије 1945. иселило се 50 лица (највише y Котор и Цетиње). У Војводини је колонизовано 7 д. са 24 особе.
Воде.
Повољни природни услови за опскрбу водом, првенствено у најстаријем, средишњем и данас главном дијелу села, примарно су, поред повољног положаја, утицали на рано оснивање насеља. У њему су 4 „живе воде“ на тзв. „точкоВима“ (што значи озидане и изведене на равномјерно одливање), зване Пиштет, Стара вода, Резервоар и Воцица, које су заједничке. Пиштет се налази у подножју брда Мрваљаника; удаљен је од села (Врбе као главног дијела насеља) око 0,6 km, а остале воде су у селу. Овдје је и једна приватна недавно изграђена бистијерна.
Друге воде су: једна бистијерна (државна), изграђена 1937/38, као и три приватне бистијерне изграђене раније – на Крсцу; три приватне бистијерне y Кнеж долу, 1 жива вода, звана Нова вода (својина је читавог села) и 5 приватних бистијерни (од којих су послије 1945. изграђене 2) у Вратници.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Послије увођења електричног освјетљења 1955. гсд. извршене су знатне промјене у опреми станова. Сада, на примјер, електрични шпорет има 8, фрижидер 3, телевизор 6 и радио-пријемник 15 д. Мањи број домаћинстава и даље се служи једино огњиштем, али има и таквих која га само повремено користе, нарочито за сушење мрса. Промјене су такође знатне и у стварима смјештеним у собама, које се у том погледу готово не разликују од оних у градским кућама. Може се рећи да y том погледу насеље (заједно са другим селима у Његушком пољу) има и одређену традицију. Врбљани су се раније увелико бавили трговином и били под утицајем приморја, посебно Котора. Знатан број их је ишао „у свијет” и на школовање. До првог свјетског рата у селу су постојале двије „догање“ (продавнице) прехрамбених производа. Међу овдашњим трговцима у другој половини прошлог вијека био је познат Перо Врбица, који је директно трговао са Италијом, а имао је и своје ортаке у Котору. С јесени је клао ипо 500 оваца, сушио и продавао кастрадину. То трговачко богаћење и контактирање са „свијетом“ одразило се на величину и изглед једног броја кућа, које се могу уврстити y ред његушких „палата“. ‘
Остале врсте објеката, намијењене сточарству и спремишту рода, сточне хране, оруђа за рад, бијелог и сточног мрса и сл. аналогне су објектима те врсте у сусједним његушким селима. Разлика је пак у томе што они (бар што се тиче главног дијела села) извјесно стјешњавају ионако збијене куће. Отуда y њему ни дворишта, па ни шири потези око кућа нијесу довољно „отворени” као што су у другим дијеловима села или рецимо у Ераковићима и Раичевићима.
Главни и највећи дијелови сеоске имовине пружају се у Крстачком, односно, како га овдје називају, Горњем пољу. То је у ствари дио Његушког поља од Врбе до Крсца. Његов већи дио је знатно мање плодан од других дијелова Његушког поља, јер му релативно танки слој живице почива на шљунковитој подлози. Стога се највише, или готово једино користи за испашу. На другој страни, Врбљани у Ловћену имају релативно малу комуницу, коју су најчешће арендирали, дајући је другим селима у закуп. Преко зиме, пак, за испашу су коришћене которске стране.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)