Порекло становништва села Убли, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово пространо озринићко село налази се сјеверозападно од Чева, захватајући бројне долове, увале и пристранке на сјевероисточној подгорини великих брда Стражишта и Стажерског врха. Атарски је смјештено између катастарских општина – Чева, Прентина Дола и Ластве.
Дужином од 6 km излази на пут Чево – Бијеле Пољане – Никшић (изграђен 1957). Насеље је од мјесног средишта у Чеву удаљено око 12, а од Никшића 32 и Цетиња око 45 km. Веома разграната гранична линија атара почев са сјевера води од пута Бијеле Пољане – Убли (код Доброгледа) на исток до Пресјечких долова, Одакле скреће на југоисток и, обухватајући Јастребињи крш, продужава преко Радијеве алуге, Разбојина и Враначке љути до на Равни. Одатле повија на југозапад, прелази пут Чево – Убли (код Пржине долине) па затим поред Данова дола на сјевер, те обухватајући Ручине продужава на Плочна гувна па даље код Јовановића рупе прелази стазу Цуцка Меоца – Стажер и преко Оврлина, Врљерога, Високе главице и поцножјем Пусте алуге иде до код Доброгледа. Тако уоквирен атар села дуг је (С–Ј) 8,7 и широк (З—И) 4,1 km, захвата 35,87 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 840 m.
Историјат.
Будући да су својим морфолошким склопом и положајем у овом дијелу Старе Црне Горе слични Ластви, Убли су се, углавном аналогно њој, и развијали као насеље. И овдје су Озринићи првобитно имали своја сезонска пасишта и катуне, које су током друге половине 18. и почетком 19. вијека почели стално насељавати. Отуда се они обично називају Убли Чевски. И једно и друго озринићко подручје територијално је било највише изложено продорима Турака, нарочито до задњих деценија 18. вијека. То је свакако утицало на то да се ова пространа брдско–планинска област тако дуго користила за пасишта и катуништа, да би тек од унатраг око двјеста година почела интензивније да се насељава. Томе је посредно допринијело и то што су поткрај 18. вијека знатно ојачали и као племе се осамосталили Пјешивци. Отада се они још чвршће везују за Стару Црну Гору, штитећи уједно и овај дио Катунске нахије од Турака. Године 1865. имали су 76 д., а 1903. 100. Ердељановић је y Ублима евидентирао 63 д., а према подацима из 1925. у њима је заједно са Бијелим Пољанама било 109 д.. са 558 становника. А затим:: 1948 (87 :372), 1953 (92:410), 1961 (99 :273) и 1971 (61 :273). Од задњег броја становника њих 227 је од рођења живјело у мјесту, а доселило се 32 из исте и 14 из других општина Ц. Горе, Од којих 22 до 1945, а остали послије те године. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (24 : 9), са 2 (16 : 8), са 3–5 (26 : 10), са 5—8 (25 :29) и са 8 и више (8 :5). Истовремено је састав главних старосно–полних група био: прве 156 : 112 (ж. 86:55), друге 144 : 118 (ж. 81 :70) и треће 59 :43 (39:24).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима мјештани су били: без школе 107:75 (ж. 82:40), са четворогодишњом 159 : 131 (ж. 76:65), са осмогодишњом 3:51 (ж. 0:24), са средњом 4 :6 (ж. 0:1), са вишом 0:1, а квалификованих радника је било 1:2, а неписмених 57 : 36 (ж. 51 :33).
С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (5 : 1), до 2 ха (2:0), са 2—5 (5:0), са 5—10 (23:4), са 10—15 (11:6) ј са 15 и више (53:50), односно пољопривредних 60 : 25; мјешовитих 34 : 14 и непољопривредних 5:22.
У 1953. години 172 активних издржавало је 211 лица; у пољопривреди 148 :178, а са личним примањима било је 27. Тај однос се у два наредна пописа промијенио тако да је активних било 111 : 104, издржаваних 216 : 153; у пољопривреди 94:80 и 155:89, а са личним примањима 32 : 16. У 1971. години ван насеља је радило 16 мјештана, и то у руднику Бијеле Пољане.
Тип села.
Попут Ластве и овдје су топографски чиниоци и првобитне локације катуна предодредили разбијену позицију насеља. Груписане или више-мање разбацане куће у појединим дијеловима атара обухватају засеоци (овдје их више називају „села”): Доловско корито са 13 кућа, Стажер са 8, Убаљски до са 10, Бијело Поље са 19 и Вујково ждријело са 8 кућа. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 0,8 km.
Приземних је 49, а на изби 9; тиглом су покривене 31, сламом 19 и плочом 8 кућа; дашчани плафон је у 36, малтерисани у 12 и без плафона је 10. Извјесне преправке и доградња у периоцу 1918—41. вршене су на 4, а послије 1945. на 12 кућа. У селу је пописано 60 станова са 2620 m2, од којих су 16 из првог, 12 из другог, 22 из трећег и 9 из четвртог периода. У 13 њих се користило огњиште, а 14 их је било са подом од земље; сви су били без електр. инсталације. Према врсти су: 42 једнособна и гарсоњере, 15 посебне собе, 2 двособна и 1 трособни; сви су настањени.
Становништво.
У селу су јула 1973. живјели:
-Вујовићи (35) и:
-Гардашевићи (16 д.).
Послије 1945. иселило се око 200 мјештана, највише у Никшић, затим у Титоград, Цетиње и Боку. Повремено долази 19 д. У Војводини је колонизовано 7 д., а вратила су се 2. Напуштених кућа има 4. Раније је на рад у друге земље ишло 11 мјештана.
Воде.
Воде y селу су – 14 ублова, од којих 9 приватних и 5 заједничких: ту је такође и 20 бистијерни. Познатији ублови су — Љублина и Малинов крш (у Доловском кориту), Дубравица (у Стажеру), затим Јасен, Кољева, Црвена рупа и Туњемир (у Бијелом пољу) и Свијуњак, Ритак, Јасеново присоје и Краљевци (у Вујковом Ждријелу). У поратним годинама (1947–49) изграђена се 3 убла, 1934. год. 4, а остали су од прије 1918. године. Бистијерне су – 2 заједничке, а остале приватне. Послије 1945. изграђено их је 12.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Село је без електричног освјетљења и колских путева који би повезивали његове дијелове. То је заједно са великим исељавањем условило релативно мале промјене у његовом стандарду. Традиционална опрема кућа још преовлађује. Тако, поред поменутог броја станова који користе огњиште и сви остали се више или мање служе њиме и шпоретом, а око 35 д. употребљава црепуљу и сач за печење хљеба. Старо покућство или његови дијелови (кревети, столоваче, троношке, скриње, ладице и сл.) заступљени су у већем дијелу кућа. Новије ствари (удобније постеље, ормани и гдјекоји кауч и столице) су првенствено прибављене у обновљеним, реновираним и новим кућама. И симболично и стварно овдје је већи афинитет за гусле, којих је 35, него рецимо за транзистор (32) или за грамофон (12), са којега се ипак најчешће чују гусларске пјесме. Кошеви на плафону су и сада најчешће оставе за жито, а жрвњи се употребљавају за мљевење жита на мало; за већа „млива“ користи се моторни млин у Ресни.
У овом за староцрногорске прилике класичном сточарском исдручју, спраћишта за стоку практично су значила исто што и станишта за људе. Чињеница да се сада y селу, поред 9 изби у кућама са два „боја“, за стоку користе и 54 штале довољно је индикативна за констатацију колико су оне биле бројне у ранијој, па и у недавној прошлости, када је стоке било много више. Највећи број штала је грађен у сувомеђи и покривен сламом или плочом. Оне су заједно са другим „кућерицама” за живину и крмад саставни дворишни и оборни дијелови грађевинског комплекса сваке настамбе. Макар да око појединих кућа нема заравњеног простора, што је чешћи случај, ови помоћни објекти лоцирају се и граде у складу са датим топографским чиниоцима, што било појединачним или груписаним кућама даје асиметричне облике.
Исто као што су пасишта условила настанак првобитних катуна, тако су и површине за обрађивање предодредиле локације за сталне настамбе и насеља. У овом селу је то „правило“ реализовано на изразит начин, јер се насеље постепено раштркавало по свим оним крајевима данашњега атара гдје је кућа могла да „стоји на земљи”, на плоднијој баштини. Тек послије уважавања тог чиниоца, сагледане су и прихватане друге предности локације, као што су растојања до испаше, шуме, сјенокоса и листобера. Прве површине су стога обично окућнице и најближе главнице имања, па затим ливаде и шуме које су истовремено и пасишта. Средња удаљеност првих од кућа је око 0,4, других око 0,7 и трећих око 1 km. C обзиром на то да y селу живе само два братства, имања су поглавито у братственичким потесима.
До 1941. год. Убљани су веома ријетко изјављивали стоку ван свога атара. Међутим, послије 1945..ова појава је учестала па се овце, иако су у мањим стадима, изјављују на Језера (под Дурмитором). За свакодневне потребе мјештани су упућени на Чево, гдје су им на услузи поменути друштвени објекти и органи. Ту пазаре и стоком.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)