Порекло академске сликарке Катарине Ивановић (1811-1882)

27. јула 2021.

коментара: 0

Катарина Ивановић, прва српска сликарка новијег доба и прва жена академик у српском народу, рођена је 15. априла 1811. године у Веспрему у трговачкој породици Лазара и Марије рођене Алексијевић.

Катарина Ивановић, Аутопортрет
Уписано рођење Катарине Ивановић, 1811. г.

Породица Ивановић се помиње у Весприму крајем 18. века. Лазар Ивановић († 4.4.1832), вероватно син Георгија Ивановића, венчао се 8. јануара 1800. године са Маријом Алексејевић. Марија се за Лазара удала као пасторка Георгија Кировића из Столног Београда (Секешфехервара).

Георгије Ивановић (Јовановић) из Веспрема као пренумерант књиге 1823. г.
Уписано венчање Лазара Ивановића и Марије Алексијевић, 1800. г.

Лазар и Марија су имали Георгија (1800) ожењеног 1828. године са Јелисаветом Несторовић, Михаила (1802-1803), Катарину Јелену (1804), Јелену удату 1841. године за Јована Туријака, Катарину (1809), Катарину (1811-1882), Еву (1813-1813), Александру († 1817) и Михаила (1819-1828). Вероватно 1812. године, породица се из Веспрема преселила у Столни Београд.

Уписана смрт Лазара Ивановића, 1832. г.
Уписана смрт Марије Ивановић, 1833. г.

Катарина Ивановић је преминула у Столном Београду 12. септембра 1882. године.

Уписана смрт Катарине Ивановић, 1882. г.

 

Мајка Катарине Ивановић, Марија Алексијевић, рођена је 30. марта 1780. године у месту Озора у породици Георгија Алексијевића Грка и Марије. Георгије и Марија су имали Јована (1772-1798), Екатерину (1777), Ружинку (1777), Алексеја (1778) и Марију (1780). Георгије је преминуо 5. марта 1782. године па се Марија преудала 19. маја 1782. године за Георгија Кировића († 1808) из Столног Београда. У другом браку Марија је имала ћерку Наталију (1783).

Уписана смрт Георгија Алексијевића, 1782. г.
Катарина Ивановић, Италијански виноградар, 1842.

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012). Аутор је 27 монографија и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.