Порекло академског сликара Петра Добровића (1893-1942)

23. јул 2021.

коментара: 0

Петар Добровић је рођен 14. јануара 1890. године у Печују у мешовитој српско-немачкој породици Петра Добровића и Марије Ирене Хајгл. Крштен је, као и остала Петрова и Маријина деца, у римокатоличкој цркви у Печују. Његов отац Петар је био трговачки агент.

Петар Добровић (Галерија Петра Добровића)
Уписано рођење и крштење Петра Добровића, академског сликара, 1893. г.

Према неким подацима породица Добровић потиче из Дарувара одакле су се током 18. века преселили у Велику Кањижу (Нађканижа). Око 1800. године у Нађканижи је било три дома Добровића са укупно 15 душа.

Попис српских породица у Нађканижи

Петар Добровић (1788-1846) и Јелисавета рођена Марловић (1791-1872), прадеда и прабаба академског сликара, имали су Анастаса (†1828), Ану (22.12.1821), Георгија (1823-1832), Марију (1827) удату 1849. године за Стефана Коњевића из Пожеге, Димитрија (1828-1881), Јелисавету (1830) удату 1852. године за Константина Богдановића из Брода, Софију (1831) удату 1853. године за Георгија Паханија из Брода, Петар (1833), Георгије (1834), Анастасију (1835) удату 1845. године за Евтимија Деспотовића из Копривнице, и Филипа (1837-1837). Петар Добровић је убијен 1846. године.

Уписана смрт Петра Добровића, 1846. г.
Уписана смрт Јелисавете Добровић, 1872. г.
Уписано рођење и крштење Димитрија Добровића, 1828. г.

Димитрије (1828-1881), син Петра Добровића имао је два брака. У првом са Маријом Поповић (1838-1870) са којом је имао Димитрија (1858-1880), Јелену (1860) удату 1882. године за Димитрија Поповића из Осијека, Петра (1861), Александра (1865) и Ану (1870-1870). У другом браку са Јеленом Чокор имао је Ангелију (1873), Михаила (1873), Јована (1875) и Георгија (1879).

Уписана смрт Марије Добровић, 1870. г.
Уписана смрт Димитрија Добровића, 1881. г.

Петар Добровић (1861), син Димитрија Добровића и отац академског сликара Петра Добровића, преселио се из Нађканиже у Печуј. У браку са Немицом Маријом Хајгл имао је Петра (14.1.1890), Марију (1.2.1892-6.4.1892), Стефана (29.5.1893) и Николу (12.2.1897-11.1.1967).

Мајка академског сликара Петра Добровића Марија Ирена Хајгл рођена je 27. септембра 1869. године у Шиклошу у породици Аугустина и Каролине рођене Шварц. Поред Марије Ирене имали су и синове Лудовика (1871) и Стефана (1872)

Уписано рођење и крштење Марије Ирене Хајгл, мајке Петра Добровића, 1869. г.

Сликарска заоставштина Петра Добровића чува се у Галерији „Петар Добровић“ у Београду.

Власништво Галерија Петра Добровића

Аутобиографски запис (Извор: М. Б. Протић, Галерија Петра Добровића, Музеј савремене уметности, Београд, 1989):

„Мој живот је једноставан. Прошао је у сликарству. Када су ме узнемирили у томе за време светског рата, ја сам водио побуњеничке чете против монархије; истина, ја сам био ухапшен, осуђен на смрт, али нисам ја пропао, него је пропала монархија. У лето 1921. имао сам част да будем председник републике над народом који броји пола милиона, па су ме опет протерале мађарске чете. Био сам професор Уметничке школе у Београду; од тога сам опет ја побегао после неколико година. Тако, данас мирно сликам и верујем да ћу целу Југославију са целим пучанством заједно насликати до моје смрти. То је све што би могао да кажем о мом животу. Данас имам 47 година, имам жену и сина и сасвим задовољно проводим своје време. Моје колективне изложбе: Будимпешта, 1917; Париз, 1919; Београд, 1920, 1921, 1922, 1924, 1930, 1933, 1934, 1936; Праг, 1924, 1932; Париз, Salon De l’Escalier, 1927; Загреб, 1921, 1926, 1929, 1934; Хаг, Ротердам и Амстердам; 1931… Иначе, излагао сам често, свуда по Европи, на изложбама; слике су ми разбацане. Сликам и цртам, са свим техникама. Карикатуре не правим, као ни илустрације. Сликам све и пејзаже и људе, и актове, и композиције“.

Avatar photo

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.