Порекло презимена, село Трешњево (Цетиње)

Порекло становништва села Трешњево, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се поред пута Цетиње – Грахово. Удаљено је Од првог 46, од другог 10 и од Бате 14 km. Поред Бате оно је главно средиште цуцке области. Развило се по ободу малог крашког Трешњевског „поља“ окруженог брдским странама и главицама.

Атар је ограничен линијом која, почев са сјевера, веди од врха Драгоћа па према истоку преко Церка и Велике и Мале Кротиње до на Бијело ждријело; одатле скреће на југ, избија на Гуку и код Брајановице прелази пут Трешњево–Цетиње, затим повија на запад и преко Башино, продоли излази на исти пут код Доброгледа, те њиме до Границе, гдје прелази пут Трешњево–Грахово (ту је и гранична линија између цетињске и никшићке општине), па даље поред Долова до на Драгоћ. Сем знатно окомитих брдских страна остали дио атара је релативно уравњен, те уједно лакше проходан. Дуг је (С–Ј) 3, широк (З-И) 2,5 km и захвата површину од 7,51 km2. На висини је (код цркве) Од 750 m.

Историјат.

Положај и природне одлике његове су од давнина диспонирале појаву и развој насеља. Вишеструким трагањем (гомила, градина, кућишта, селишта, гробља, старинских вода, топонима и предања) Ердељановић је и за ово село, као и цјеловито за Цуце, које је иначе, y односу на друге дијелове Старе Црне Горе најисцрпније испитао, установио да су његови први замеци врло стари и да је у њему и по читавом овом крају било настањено старо пресловенско становништво, чије се скупине („стари народ“) помињу као Шпањи, Матузоли, а „доста често и Грци“. На исти начин он је установио чињенице и „живе помене” о катуновању зетских сточара. С друге стране, разматрајући многа мишљења о тзв. Вуковој међи, која се пружала и домаком овог краја (те и пониже Трешњева), констатовао је да је она означавала границе државе Ивана Црнојевића, што такође посебно указује било на стална насеља или катуне тога времена y овом крају. У которским споменицима Цуце се први пут помињу 1431. год., а y цетињској хрисовуљи Црнојевића крајем 15. вијека. Затим су као село са 54 куће заведени у турском дефтеру из 1521. године, а према Болици су 1614. имали 175 домова са 237 становника. Ови подаци свакако указују на развој Цуца y цјелини. Међутим, према разложној претпоставци Ердељановића – y сјеверном, трешњевачком подручју Цуца је, усљед близине границе према Турцима y Херцеговини и несигурности у приграничној зони, дошло до расељавања становништва. Уз то је овдје око 1620. године епидемија куге масовно поморила становништво, тако да је до почетка 18. Вијека читав овај крај готово потпуно остао расељен. Отуда су и „племенски комуни“ старих Цуца y сјеверном дијелу њихове области за њих били готово изгубљени све до ослобођења Трешњева почетком 18. вијека. Штавише, практично све до поткрај 18. вијека, овај простор што захвата готово половину цуцке територије представљао је племенски комун који су Цуце само повремено и са несигурношћу (због турских упада) могли користити за испашу! Само Трешњево Цуце су поново почели насељавати око 1790, мада су га Црногорци ослободили 1711. године. Тада се, по наговору митрополита Петра I, населило „33 од најимућнијих цуцких домаћина, и то по 11 од Кривокапића, Преображена y Грепчана“. Ту су саградили цркву, а затим су се постепено доселиле друге породице, па су се одатле шириле по трешњевском крају и даље до крајње сјеверне цуцке границе. Трешњево је потом убрзо постало племенско средиште.

До почетка 19. вијека заправо „више су се одржавале посебне скупине код Вељих и код Малих Цуца, КОД првих на Бати или на Грабу, а код других y Трњинама“, да би редовно „састајање опште племенске скупштине свих Цуца” Од почетка 19. вијека било заведено на Трешњеву.

У Трешњеву су 1910/11. године биле 32 куће. Према новим пописима у њему је живјело 1948. 44 домаћинства: 176 становника, 1953 (36 : 145), 1961 (38 : 142) и 1971 (36 : 120). Домаћинства су према броју чланова у задња два пописа била: са 1 (8:9), са 2 (9:5), са 3—5 (7:13), са 5—8 (11 :9) и са 8 и више (3:0). Примјетно је да се овдје послије 1953. год. број домаћинстава и становника није много мијењао. То је у првом реду због тога што је овдје мјесно средиште (са осмогодишњом школом, поштом, задружним домом, продавницом, мјесном канцеларијом и угоститељским објектом). Нато указују подаци (из 1971) о покретљивости овдашњег становништва. Тада je од 120 становника 62 од рођења живјело у истом мјесту, а 58 досељено, и то 34 из исте, 20 из других општина Ц. Горе и 4 из других република, односно 47 из сеоских, 2 из мјешовитих и 9 из градских насеља. Од њих се прије 1945. доселило 16, а остали послије те године. Структура мјештана према главним старосно––полним групама тада је била: прве 56:41 (ж. 31:17), друге 57:52 (ж. 34 : 30), и треће 29 : 27 (ж. 17 : 18).

Структура становништва.

Према образовним обиљежјима, мјештани су били: без школе 45 :35 (ж. 34:28), са четворогодишњом 54:39 (ж. 24 : 18), са осмогодишњом 12 :12 (ж. 4:4), са средњом 5:6 (ж. 1:3), са вишом 2:4 (ж. 2 : 2). Квалификованих радника је било 0 : 6, а неписмених је било 26 : 20 (ж. 22:18).

Истовремено је посједовна и дохоцовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (7:11), до 2 ha (2 :2), са 2—5 (0 : 3), са 5—10 (7:5), са 10—15 (9 : 1) и са 15 и више ћа (13:10), односно пољопривредних 18:7, мјешовитих 13:8 и непољопривредних 7:21.

У 1953. години 58 активних издржавало је 73 лица; y пољопривреди 51:54, а са личним примањима било је 14 лица. Тај однос се у наредна два пописа измијенио овако: активних је било 58:36, издржаваних 77:64; у пољопривреди 44:22 и 51:130, а са личним примањима 7:20 лица. У 1961. год. у просвјети и управи било је упослено 10 лица, а у трговини и угоститељству 3, а у 1971. у првом 11 а у другом – 4 лица.

Тип села.

Трешњево се као насеље састоји из 3 дијела — Горњег и Доњег поља и средишта. У првом је 14, у другом 16 и у трећем 3 куће. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 0,5 km. Међу њима је 17 приземних, 14 на изби и 2 двоспратне; само су 2 покривене сламом, а остале тиглом; даскама је плафонирано 18, малтером 12, а 3 су без плафона. Преправкама и доградњом у перибду 1918—41. биле су захваћене 4 а послије 1945. године 17 кућа. У селу су пописана 42 стана са 1888 m2, од којих су 16 из првог, 9 из другог, 6 из трећег и 5 из четвртог периода. Исте године само их је 6 имало огњиште. Према врсти cy: 21 једнособни и гарсоњсре, 11 двособних, 9 посебних соба и 1 трособни, а према коришћењу: 31 је стално настањен, 3 привремено, 7 напуштених на дуже вријеме и 1 је настањена пословна просторија.

Становништво.

У селу су јула 1972. Живјели:

-Перовићи (10),

-Кривокапићи (6),

-Симовићи (7),

-Кнежевићи (3) и:

-Ђуричићи, Пешикани и Рогановићи (по 1 д.).

Послије 1945. год. иселило се 15 д. са 33 члана; највише у Цетиње, Никшић, Котор, Титоград и Београд. Добар дио исељених са својим садашњим домаћинствима повремено долази, нарочито љети. У Војводини су колонизована 4 д., а раније је ради зараде у друге земље ишло 15 мјештана. Сада је у селу 24 лица старијих Од 55 година10 и 18 пензионера.

Воде.

Село се водом опскрбљује из једног извора, 2 убла и 16 бистијерни. Извор звани Жива налази се у полножју Мале Кротиње; веома ријетко пресушује и сви га користе. Ублови ·су старе заједничке воде, Зване Вепрова локва и Нугао, а бистијерне су приватне. Поглавито су „на мобу“ рађене прије 1941, али су готово све поправљање послије 1945. године.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Као претежно сточарско село, па и сточно трговиште, Трешњево је, особито раније, имало већи број помоћних објеката за смјештај стоке. У том погледу оно је y извјесној мјери слично селима y Његушком пољу, јер се и одавде стока, као, иако мање, сушено месо, продавала y Боки, нарочито y Рисну. Посебно су на добром гласу цуцка јагњетина и јаретина, јер се „бравља млађ” овдје храни изврсним цуцким зановијетом. Трешњевски, као и многи цуцки сточари, ортачили су се у трговини са приморским трговцима, y првом реду са рисанским. Трговина је била увелико развијена. Отуда су, махом сувомеђе и сламом покривене појатс и веће штале заједно са оборима, представљале незамјењиви саставни дио ужих локација око кућа. А положај села и кућа је такав да тјескоба, иначе карактеристична за многа друга, теже приступачна села, није могла бити проблем. И данас, на примјер, и поред 10 кућа у којима се доњи спрат користи и за спраћање стоке, у селу има 26 штала. Данас су оне додуше више намијењене крупној него ситној стоци.

Уједно је y задње вријеме безмало престао ранији изгон великих стада брава на Пусти Лисац и Дрошкорицу (или давање стада на Лукавицу или Крново). Самим тим су и катуништа на првим планинама запуштена.

Аналогно мјесним средиштима y Чеву, Његушима или Бати и свдје су саобраћајни и други локални чиниоци знатно повољнији за пораст стандарда него у ма ком другом селу. Поменути инфраструктурни објекти y том правцу врше примарну улогу. Истина, једна крупна неповољност је до љета 1972. год. овдје још била присутна; није било електричног освјетљења. Али ипак, благодарећи саобраћајној повезаности, више–мање су y свим кућама заступљене новије ствари у намјештају и покућству опште. Сада се ни у једној кући не користи само огњиште; тамо гдјс се оно повремено користи налази се и шпорет, а већ преовлађују домаћинства која користе само шпорет. У реновираним кућа ма обично је повећан број просторија, у којима се све више намјештају нове ствари, y првом реду кревети, каучи, ормани и др.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.