Порекло презимена, село Трњине (Цетиње)

6. август 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Трњине, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се између Планиника, цуцко–чевске границе, Шестелине греде и Вуковог бријега. То је јужни дио малоцуцког подручја, гдје су настала најстарија средишта овог дијела Цуца, из којег су се од краја 18. вијека почели ширити ка сјеверу, захватајући простор до планина Тисовца, Гуке и Кротиње на западу и даље западно од Витог јасена и од врха Пустог лисца, а на сјеверу до границе цуцке према Рудинама. Данашње исдручје Трњина катастарски се разграничава са Батом, Грабом, Чевом и Ублима, и то линијом која почев од сјевероистока воли од Лаковића па се спушта на југ и преко Крајкова крша, гдје прелази стазу за Убле, излази на коту 1021 и Дружачки бријег. Одатле се наставља преко Суве лаке, обухвата Беретин до, Суви под и Љесковац и иде до на Голу главицу, одакле скреће на исток, те обухватајући Кућишки до наставља преко Иванових рупа, Веље стране и Остојина бријега и избија на Липови до, па затим преко Пресјеке и Кашића Мелаца долази на Лаковиће. У тако ограниченом атару налазе се бројне еродиране крашке творевине  долови, судолице, врљугави мањи платои, главице, брдске стране и шкрапари. Читав пејзаж атара је кршевит и претежно оголићен. Дуг (СЗ–ЈИ) око 6 и широк (З–И) око 2 km, атар захвата површину од 12 км2. Село је (код цркве )на висини од 708 m.

Историјат.

Истим методама испитивања (гомила, кућишта, црквина и топонима) примијењеним на друга цуцка села, Ердељановић је установио велику старост првобитних заметака насеља у Трњинама. Они су везани за плодно земљиште y увалама и доловима и ондашње релативно повољне климатске чиниоце. Он наводи да су овдје „врло поуздана предања о издизању старих Срба Зећана на катуне”. То, поред осталог, потврђује чињеницом да је овдје „впду дубеницу” звану Стапац (у засеоку Круг) направио род Мијановића из Зете (равнице), који је на катун код те воде излазио све до 17. вијека, када се један његов дио ту деселио и основао село Круг, у коме и данас живе његови потомци. Овај и други подаци, као и слични примјери из других крајева Старе Црне Горе, показују „да су стари Зећани који су се издизали на катуне у Црној Гори, имали већ своје одређене планине и земље, које су држали као својину и на којима су се могли потпуно слободно насељавати“ (подвучено је курзив Ердељановића –– ПР). Надаље је и овдје почетком 17. вијека био помор од куге, због које су се иселиле многе породице и „нијесу се више вратиле”, а затим се аналогно Трешњеву поновно насељавање појачало другом половином 18. вијека и потом ширило према сјеверу.

То што се Трњине посебно не помињу y поменутим дефтерима и код Болице, Дипреа и Сомијера, не може бити индикација да y њима није било кућа. И оне су к0д њих свакако обухваћене општим подацима за Цуце, или можда (у дефтерима) подацима за сусједне Озриниће (Чево). Вриједно је, међутим, напоменути то да се у поменутом попису из 1592. године наводе и Цуце са 35 и друге Цуце са 48 кућа. Ердељановић је у селу евидентирао 40 кућа, а 1925. пописано је у склопу Малих Цуца – 120 д. са 700 становника. Према новијим пописима, пак, Трњине су имале: 1948. 29 домаћинстава 125 становника, 1953 (48:201), 1961 (44:134) и 1971 (22:66). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (13:7), са 2 (11:4), са 3–5 (10:6), са 5–8 (10:4) и са 8 и више (0 : 1). Подаци из 1971. Показују да је од рођења у селу живјело 48, а да се доселило 18 лица, и то: 11 из исте и 7 из других општина Ц. Горе; до 1945. доселило се 13, а 5 послије те године. Промјене y саставу главних старосно–полних група током задњег мсђупописног периода виде се из наредних података: у првој је било 31:17 (ж. 25:10), у другој 61:28 (ж. 32 : 16) и у трећој 42 :21 (ж. 30 : 16) лица.

Структура становништва.

У истом периоду образовна обиљежја мјештана била су: без школе 65:27 (ж. 56:26), са четворогодишњом 47 :24 (ж. 21 : 12), са осмогодишњом 4 : 6 (ж. 0 : 2) и са вишом 0 : 1, а неписмених 55 : 24 (ж. 49 : 23).

На другој страни, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (12 : 0), до 2 ха (3 : 0), са 2-5 (3 : 2), са 5-10 (7 : 2), са 10—15 (7 :5) и са 15 и више ха (12 : 13), односно пољопривредних 22 : 8, мјешовитих 10 : 7 и непољопривредних 12 : 7.

У 1953. години 78 активних издржавало је 109 лица; у пољопривреди 64:83, а са личним примањима било је 14 лица. У два наредна пописа тај однос се измијенио овако: активних је било 54 : 21, издржаваних 63:33; у пољопривреди 48:18 и 47 : 18, а са личним примањима 17 : 12.

Тип села.

Село је састављено из 4 засеока и главнине насеља у којима су куће углавном груписане. То су — Круг са 8, Ровине (4), Вити Јасен (3), Проков до (4) и Трњине (главнина села) са 7 кућа. Средња удаљеност њихова од средишта насеља је око 1 km. Насеље је претежно размјештено по присојним странама кршевитих главица и брдских страна, на домаку обрадивих увала и долова. Међу кућама су само 3 на изби, а остале су приземне; тиглом је покривено 11, сламом 13 и плочом 2; дашчани плафон је у 10, малтерисани у 4, а без плафона је 12 кућа.

У међуратном периоду преправкама и доградњом била је захваћена 1 кућа, а послије 1945. год. 8. У селу је пописано 28 станова са 1023 m2 од којих су 18 из првог, 5 из другог, 2 из трећег и 1 из четвртог периода; земљани под је у 15, а огњиште у 16 станова. Према врсти су: 14 једнособних и гарсоњера, 13 посебних соба и 1 трособни: сви су били настањени.

Становништво.

Августа 1972. y селу су живјели:

-Марковићи (7 д.),

-Рогановићи (5),

-Мијановићи (4),

-Поповићи и Ђуричићи (по 3) и:

-Чосовићи (2) и Стевовићи (1 д.).

Послије 1945. иселило се 90 мјештана, највише y Боку, затим у Цетиње, Никшић и Титоград. У Војводини су колонизована 3 д., Од којих су се 2 вратила. Сада повремено долази око 45 исељеника. У селу је 28 лица старијих од 55 година, а пензионера —- 13. Раније је на рад у Америку ишло 23 мјештана.

Воде.

Село се водом опскрбљује из 3 стара заједничка убла и 12 бистијерни. Ублови су Стапац (у Кругу), Скала (у Витом јасену) и Бачва (на граници између Трњина и Прентина Дола, најближи Липовом долу). Прва два, сем раније, када је стоке било много више, не пресушују, a трећи преко љета пресушује. Прије се стока за сушних љета морала гонити на Петериг (убао у Бјелицама), удаљен 2 сата хода, или на Војводину јаму (жива вода у Липи) око 1 сат хода, а понекад чак и на Гркавац (бистијерне, које су направили Аустријанци поред пута Грахово —– Рисан) удаљен око 26 km, односно око 6 сати хода. Ово се дешавало нарочито у случајевима када су Бјелице браниле узимање воде из Петерига.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Будући без електричног освјетљења и доскоро без спојеног крака пута са главном цестом Цетиње – Никшић и надасве због исељавања, Трњине су у погледу коришћења новијих елемената стандарда незнатно узнапредовале. Прије свега услови становања у постојећим кућама су, сем мањих изузетака, више него скромни. Нарочито у онима гдје су се задржали земљани под, ровити плафони и сламени кровови, у таквима су остала огњишта и стара опрема и покућство. Практично, готово је само, код иначе мањег броја реновираних или нових кућа, дошло до промјене у њиховој опреми. Стари прибори за печење и кување, за воду, за смјештај бијелог и другог мрса, затим жрвњи, кашуни и ковчези за оставу, преовлађују и данас. Мање је само старих „тврди„ кревета, ниских сједишта и постељине у домаћој радиности.

С друге стране село је знатно изгубило од свог некадашњег изразитог сточарског хабитуса. Готово да више нема пуних сточних обора, а и некада бројне појате сада су само дјелимично искоришћене, а многе сасвим запуштене. У причама старијих мјештана о ранијем „великом сточарењу“, када су поједини домаћини држали до 150 па и 200 брава (више коза), има призвука носталгије за пунијим сеоским животом, заједничким испомагањем, мобама, скуповима и трговини „у велико” Мало је, кажу, било земље, иако су је „сву” обрађивали, а и суше су биле „зле и варопечне”, те им је стока била залога; од ње и за њу могло се добити то што им је углавном било потребно за живот. Cтoчно благо је било главна мјера за богатство а умјешни сточари су били на добром гласу. Ни „њихов“ чувени јунак Никац од Ровина (Томановић), кажу, не би могао толико пута „стићи, глава турских посјећи, па утећи”, да као вјешти и, „лаконоги” чобанин није добро познавао брдска беспућа, замке и заклоне. „Доста“ је било бијелог мрса, меса, вуне, коже, дакле онога што је кући потребно, а за продату стоку и сточне производе добијали су друго. Истина, сићи (поћи) до приморја (Рисна, Ораховца и Котора), Цетиња, а касније Никшића није било лако, али се није ишло пречесто. Ортачење са приморским трговцима било им је сигурнија гаранција за продају стоке и других произвоца. Као и остали Цуци, продавали су и рујевину, ћумур, па и виш, који су највише жњели y Врљерогу, тј. помеђу Чевских Убала и Прентина Дола, ка Пустом Лисцу. Најчешће су га жњели умобама, ажетва је трајала по 10–15 дана. Мобама се сјекла и гора за кречане и помагало док оне изгоре.

Исто тако су се заједнички припомагали при стрижи брава или градњи куће; уједно су водили бригу о водама и укомуњеном простору око њих. Имућнији домаћини давали су љети овце на чување y Дробњаке, док су козе и говеда задржавали у селу. Таквих је уочи задњег рата било 10-ак, а сада их нема. У надокнаду су добијали по 2 kg скорупа и 1 kg сира по грлу. Данас је село својим свакодневним потребама упућено на Бату и Чево. Ту, поред могућности да користи постојеће друштвене објекте (Бата), такође може да тргује стоком (Чево). Закупци обично долазе из Цетиња, Котора и Никшића.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.