Порекло становништва села Пода, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на високој флишној зони јужне поцгорине Ловћена. На њој су и насеља Чавори и Мирац, помеђу којих се налазе Пода. Осим уже локације села која представља блаже нагнути плато, тј. под, по коме је насеље добило име, остали дијелови сеоског атара захватају нагнуте падине Ловћена и кршевите брегове и главице ширег потеза планине повише села. Граница атара на сјеверозападу почиње од пута за Његуше и ка истоку воци рубом државне шуме и Лазине и прелазећи пут за Иванова Корита води даље гребеном Трештеника до пута за Цетиње, којим скреће на југ до испод Звериначких крша. Одатле се наставља на запад стазом за Ђурђевац и преко Веље главе излази на Вратно, те ка сјеверу преко Гребена, обухватајући Лонац, избија на пут за Његуше. Са дужином (С–Ј) од 3,1 и ширином (З–И) од 2,8 km он захвата 6,82 km2 површине. Средина села је на висини од 810 m.
Историјат.
Пода су примјер релативно младог села – из катуна преображеног у стално насеље. Она су, наиме, до средине 19. вијека била катун села Раичевића. Отада пак „усљед великог прираштаја становништва и недостатка обрадивих површина y Његушком пољу, сељаци су остајали на планини током цијеле године, најприје неколико домаћинстава, а током времена заостали су и други те се створило насеље са двадесетину кућа.”
Евидентирајући братства по племенима и насељима, Ердељановић није навео посебне податке за ово село. У Речнику места из 1925. год. међутим, налазимо да је насеље пописано као заселак под именом Подвршје са 25 д. и 116 становника. Даље према новим пописима село је имала: 1948 (16д.:108 стан.), 1953 (15 : 123), 1961 (15:104) и 1971 (12:74). Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (1 :1), са 2 (0 :0), са 3–5 (3:4), са 6—8 (7:4) и са 8 и више (4:3). Истовремене промјене y главним групама старосне-полне структуре изгледају овако: у првој 57:29 (ж. 24 : 19), у другој 37:31 (ж. 22 : 14) и у трећој 10:14 (ж. 8 : 8).
Струкура становништва.
Уједно су образовна обиљежја мјештана била: без школе 39:23 (ж. 29:16), са четворогодишњом 32:35 (ж. 17:21), са осмогодишњом 0:5, са средњом 0:3, квалификованих радника 0:2 и неписмених16:11 (ж. 14:10).
C друге стране, промјене у посједовној и доходовној структури домаћинстава у истом периоцу, показују подаци: без земље (0 :1), са 2 ха (8:11) и са 3-5 (7:0), односно пољопривредних 13 :3, мјешовитих 2 : 6 .и непољопривредних 0 : 3.
У 1953. години 63 активна издржавала су 50 лица: у пољопривреди 58:40, а са личним примањима било је 1. За наредна два пописа промјене у том односу показују наредни подаци: активних је било 28 :28, издржаваних 74:45, у пољопривреди 28:16 и 73:30, а са личним примањима 2:1.
Тип села.
Пода су збијено насеље. Настала су на омањој „заравни“ која је у односу на околину топографски и педолошки погоднија, колико за локацију насеља, толико и за обраду непосредне зиратне околине. Осим тога, овдје су „насељеници имали више ,планине’ и дрвета; у пространој ували изнад овог села подигли су катун Долове, око кога су почели гајити раж и нарочито кромпир. Близина которске пијаце, велика и блиска планина, близина плоднијег Грбља и могућност размјене производа с њима –– чинила је да су досељени Његуши овдје боље живјели но у свом првобитном селу. Ову разложну констатацију М. Васовића мотивисану са регионално-географског становишта потврђују слични примјери из других крајева Старе Црне Горе y којима се, с обзиром на сразмјерно неповољне природне и економске услове, на једној, и хиперпопулацију динарског типа на другој страни, одвијала, било постепена, било нагла, али углавном стална пенетрација пресељавања од старијих, сталних и нижих насеља ка новијим катунским, повременим насељима у вишим зонама „планине“ Подсјетимо се само на примјере које смо досада навели, као код Ластве, Кобиљег Дола, Заљути, Обзовице, Пачарађа и др. Истина, извјесна разлика између ових примјера и Пода огледа се y томе што су насеља првих лоцирана непосредно на бившим катунима, док су Пода практично на домаку праве планине (Долова), коју због висине и „снијежног периода“ више користе, иако у већем – ипак само у дијелу године, док су на ужи и сунчанији дио атара око насеља у том погледу стално упућени.
Септембра 1973. год. Пода су имала 13 приземних кућа, од којих су 9 са тигленим, 2 са сламеним и 2 са плочастим кровом; са дашчаним плафоном је 7, са малтерисаним 2 и без њега 4 куће. У селу је пописано 12 станова са 522.m2, од којих су 6 из првог и 5 из другог периода; са огњиштем их је било 6. Према врсти су: 8 једнособних, 3 посебне собе и 1 двособни.
Становништво.
У њима сада живи 7 д., и то:
-Пенде (3) и:
-Радоњићи (4).
Повремено долази 6 д. (из Котора 3 и са Тројице 2). Послије 1945. иселила су се 72 лица, од којих y Котор 44 и на Тројицу 21, у Тиват 5, у Београд 1 и у Никшић 1. У Котору их је највише у Црвеном бријегу, тј. недалеко од Мокре плоче, гдје су се такође населили Његушани, тако да се оба дијела насеља (незванично) називају — Мали Његуши. У самом селу запуштена је једна, а напуштено 6 кућа (повремено се користе), а у Котору су подигли 5 и на Тројици 2 куће. Раније су на рад у друге земље ишла 3 лица: сада дневних миграната има 9.
Воде.
Село се водом снабдијева из једног убла и 12 бистијерни. Убао, звани Ублина, направљен је у ђеру и ограђен сувомеђом, а налази се ка Коложуњу, удаљен Од села око 250 m; пресушује и мало се користи. Бистијерне су приватне, изграђене поред кућа, и то 3 у периоду 1918–41, а остале послије. И оне неких љета пресушују, па се тада по воду иде на Добру воду (Коложуњ), удаљену око 2,5 km.
Остали подаци о селу.
Будући да је село доста издвојено и да су му прилазни путеви .(крчаници и постопице) лоши, да нема електрично освјетљење и, што је најглавније, да је у новије вријеме увелико расељено, може се рећи да оно не само што стагнира, већ опада и губи своје раније функције.
Својим изгледом већ даје утисак знатне запуштености. Преко љета оно извјесно оживи усљед привременог боравка исељеника. Обрађују се само мањи дијелови имања, док је сточни фонд у Односу на раније стање смањен за неколико пута. Промјене у унутрашњем изгледу кућа и покућству уопште су у односу на друга бројна села сасвим мале.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)