Порекло становништва села Очинићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на источној подгорини Ловћена,. помеђу Угања и Бјелоша. Краком дугим 2,5 km, изграђеним дијелом 1957, а завршеним 1972. год., повезани су са путем Цетиње – Будва. Од првог града су удаљени 7km, а од другог 28. Слично Бјелошима и Очинићи су топографски смјештени у валасто–бреговитој удолини.
Граница атара са сјевера почиње од Шушњатог бријега и води путем за Цетиње до Црвене стијене, а затим ка западу преко Црног камена, Више скале и Радин дола, те код Варине крушке прелази пут преко Витине плоче и Секулина крша излази на Мајсторицу па, обухватајући Кабао и Осмогрк, прелази пут Цетиње – Ловћен и преко Бољанског бријега, заобилазећи Присоје, избија на Шушњати бријег. У том оквиру атар, чија је дужина (З-И) 5,3, и ширина (С–Ј) 2,2 km, захвата површину од 13,89 км2. Насеље је (код цркве) на висини од 770 m.
Историјат.
Очинићи су старо насеље. Према предању које је интерпретирао Ердељановић „село се некад звало Козјевић и имало 80 домова”. Међутим, „у доба Иванбегово”, због крвне освете, „дигну свих 80 домова“. У которским споменицима Очинићи се први пут помињу 1445. год., а затим у повељи Ивана Црнојевића 1489. По турском дефтеру из 1521. год. село је имало 35, а по оном из 1523. само 9 кућа. Почетком прошлог вијека Сомијер саопштава да је село (погрешно га стављајући међу села Црмнице) имало 35 домова и 80 војника. Године 1879. (село је имало 46 д. са 223 становника (133 м. и 90 ж.), а 1903. 69 д. Припадало је цетињској капетанији. Ердељановић је у селу евидентирао 52 д., а 1925. било их је 54, са 271 становником. Па затим: 1948 (47:208), 1953 (47:230), 1961 (45:203) и 1971 (39 : 158). Састав домаћинстава према броју чланова y задња два пописа био је: са 1 (5 : 6), са 2 (6:5), са 3—5 (18:17) и са 5 и више (16 : 11). Истовремене промјене у главним групама старосно-полне структуре показују сљедећи подаци: у првој је било 81:56 (ж. 39:25), y другој 106:77 (ж. 52:38) и у трећој 22 :25 (ж. 12 14).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана била су: без школе 63:48 (ж. 48:39), са четворогодишњем 85:67 (ж. 30:24), са осмогодишњом 5:11 (ж. 1:5), са средњом 2:2, квалификованих радника 2:12 (ж. 1:10) и неписмених 39:32 (ж. 33:30).
С друге стране се у истом периоду посједовна и доходовна структура домаћинстава измијенила овако: без земље (4:7), са 2 ха (4:32), са 2—5 (11:0), са 5—10 (10:O), са 10–15 (6:O) и са 15 и више ћа (10:O) односно пољопривредних 14:7, мјешовитих 20 : 14 и непољопривредних 11:18.
У 1953. години 89 активних издржавало је 126 лица; y пољопривреди 79:105, а лица са личним примањима било је 15. Тај однос се y наредна два пописа промијенио тако да је активних било 74:72, издржаваних 110:65, односно у пољопривреди 36:41 и 51:29, а са личним примањима 19:21. Тада је у индустрији радило 14:23, у грађевинарству, саобраћају и трговини 9:5 и y другим дјелатностима 5:3 лица.
Тип села.
Насеље сачињавају четири групације кућа, које се због раздаљине сматрају засеоцима. У правцу исток—запад, ређају се: Доњи Очинићи са 8 кућа (удаљени су од пута Цетиње—Будва 1,2 km), Средње село са 26 кућа (удаљено од првог око 0,6 km), Боришићи са 10 кућа (удаљени од другог 0,4 km) и на око 1,5 km удаљен од њега заселак Пољана са 8 кућа. Овакав поредак заселака сврстава насеље у полуразбијени тип села. Од укупно 52 куће –– 13 је приземних и 39 на изби; све су под тигленим кровом, а са дашчаним плафоном је 32 и са малтерисаним 20. Средње растојање између кућа у читавом насељу је око 250 m.
У међуратном периоду унутрашњим преправкама биле су захваћене 3, а y поратном 35 кућа. У стамбеном фонду села пописана су 52 стана са 1742 m2, од којих су 8 из првог, 4 из другог, 23 из трећег и 17 из четвртог периода. Тада је 15 станова имало огњиште, а 1 земљани под, док их је 22 било без електричног освјетљења. Према врсти су: 26 једнособних и гарсоњера, 23 посебне собе и 3 двособна, а према коришћењу сви су, сем 2 који се повремено користе, били настањени.
Воде.
Село се водом опскрбљује из 38 бистијерни, од којих су 24 изграђене послије 1945. Од њих су двије сеоске; прва је природна (мало ограђена), звана Лашор. Налази се сјеверно (на 1km) од Боришића према Бјелошима и служи као сточно појиште ; другу је село уз помоћ Хигијенског завода из Цетиња изградило 1928; налази се код школе, усред села. Осим њих постоје и двије природне акумулације, као велики локањи; први је на улазу y село, звани Звршно, а други, звани Сирак, је јужно од првог засеока. Сточна су појишта за цијело село. Раније, кад је стоке било неупоредиво више него данас, љети се због пресушивања сеоских вода стока гонила на појење y Врелима, а за пиће се узимала из Угања. Они који су изјављивали стоку на планину каткада су је ради појења тјерали на извор Коритницу, који се налази више Побора, или на Кулијеш (цистерна у којој има живе воде) на брајићкој територији. До воде се дакле ишло и по неколико сати.
Становништво.
У селу сада живе сљедећа домаћинства:
-Мариновићи (3),
-Бартићевићи (8),
-Калуђеровићи (9),
-Гленџе (6),
-Паовићи (4),
-Радовићи (4) и:
-Аладини, Кажићи, Вујовићи и Поповићи по 1 д.
Послије 1945. год. иселила су се 82 лица. Повремено долазе 32 д. У периоду 1941–45. спаљене су 2, а у поратном периоду запуштено је 13 кућа. У Војводину је колонизовано 8 д. Раније је на рад у друге земље ишло 47 особа. Данас има 38 дневних миграната7 (до Цетиња).
Остали подаци о селу.
Тако велика покретљивост становништва y новије вријеме условила је не само знатне демографске, боље рећи биодинамичке, него и крупне промјене у посједовним и у доходовним односима, тј. y свеукупном стандарду мјештана. Некада право сточарско село, трговином везано за Цетиње, Његуше, Котор и мање Будву, претворило се попут Бјелоша, Бокова, Угања и Врела, у „приградско“ насеље Цетиња. To се очитује колико у преображају кућа, толико и y иновацијама кућног стандарда. Електрично освјетљење уведено је 1967. гоцине, па су y то вријеме домаћинства имала: 1 огњиште, 9 огњиште и шпорет, 32 само обичан шпорет, 5 фрижидер, 4 телевизор, 27 радио–пријемник (4 транзистор и 2 грамофон), 14 гусле, 30 столоваче, 17 скриње, 24 новије постеље, 38 савремене ормане, 6 кауче итд. Уједно се истичу промјене како у вањском тако и у унутрашњем изгледу кућа. Вањски удопуњују измијењене тараце, ограде, уреднија дворишта, обновљена или нова степеништа и др. За унутрашње промјене свакако је најважнија елиминација огњишта и одвајање кухиње од других просторија.
На другој страни, због смањења сточног фонда и из хигијенских разлога, изба се постепено истискује из сточне употребе. За краве се праве удобније штале, а ту и тамо и свињарници. На тај начин дворишта, која имају све куће, смањују своју некадашњу вишеструку функцију, добијајући све више на уредности и хигијени.
Сва домаћинства мање–више имају окућницу, било да су као „зграде“ непосредно уз куће или,.мало удаљене од њих. Обично су мање; просјечна површина им је 200–600 m2. Оне се углавном најбоље обрађују док су удаљеније од имања; махом некадашње оранице — добрим дијелом су заливађене, главне културе су кромпир, кукуруз, раж, пшеница и главати купус.
Очинићи су до 80-их година прошлог вијека имали релативно велику планину у Ловћену. Обухватала је простор на потезу од– Хума до Витиних плоча – у правцу према Мајсторима до Војводина врха. Међутим, пошто је књаз. Никола дао дио Његушима (око које су се Очинићи судили са њима), остао је само дио од Хума према самим Очинићима. Њега је село до 1911. год. задржало као комуницу, а тада га је подијелило на братственичке дионице и истовремено у оквиру њих по домаћинствима. Једино је неподијељена остала омања комуница у Мајсторици, која је y својини Доњих Очинића.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)