Порекло становништва села Крањи До, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др. Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан
Положај села.
Насеље припада оном низу села (Вучи До, Кућишта, Војковићи) који, аналогно поменутом низу y Цуцама, ортографски и положајно представља територијалну и бившу племенску кичму Ћеклића. Управо се из те најниже и уздужно поређаним депресијама разбијене морфолошке и најраније насељене зоне ширило и развијало становништво данашње ћеклићке области. Њоме пролази и пут од Цетиња ка Чеву, од кога се краком (1,8 km) изграђеним 1967. скреће y Крањи До. Од Цетиња је удаљено 15, а од Котора 38 km. У односу на поменута насеља, чије су куће размјештене око низа долова, он и јесте с краја, тј. y нешто издвојеном, дакле крајњем долу (под осојем брда Старца), по коме је и добило име. Иако окружено кршевитим брдским странама, насеље је, благодарећи долу у коме су куће и сусједној омањој вали са имањима, ипак повољно смјештено.
Граница атара му са сјевера почиње од Пети букве и иде преко Голе главице, а затим се, скрећући западно преко Старачког дола, наставља дијелом уз пут Чево–Цетиње, до стазе за Милијевиће. Одатле се спушта на југ и преко Убаљске главице и Иковића до на Букве; даље се продужава дијелом пута Чево–Цетиње (гдје прелази пут за Котор) и преко Буковице, Богојеве главе и Вељих пландишта на сјеверу, прелази стазу за Вучи До и избија на Пети букве. Тако уоквирен атар, чија је дужина (СЗ–ЈИ) 3,1 km и ширина (С–Ј) 1,7 km, захвата површину од 7,68 km2. Висина насеља (код цркве) је 830 m.
Историјат.
Крањи До је „веома старо“ насеље. Ердељановић је констатовао да је и овдје обитавало неко давнашње становништво. Нашао је да његов први помен потиче из 1692. године. У которским споменицима, каже Ковијанић, „не помиње се до краја 16 вијека; можда ни доцније. Становници тога села у 15. и 16. вијеку казују се у Котору да су из Ћеклића. Биће тако и у 14. вијеку. У Которским споменицима сретамо се рано са Иковићима (Ивиковићима) и Остојићима. По њима је неколико локалитета y Крањем Долу добило име. Крањи До и Иковићи се као махале села Ћеклића помињу у турским дефтерима 1521. и 1523. године.
Прво насеље је по првом дефтеру имало 3, а по другом 2 куће, а друго по првом 8, а по другом 4. Болица, међутим, како смо напоменули помиње Ћеклиће (са 64 домаћинства и 160 војника) у цјелини. Године 1879. Крањи До је имао 32 д. са 145 становника (67 м. и 78 ж.). Ердељановић је у селу пописао 19 д. Ускоро затим (1925) оно је имало 29 д. са 125 становника. А затим: 1948 (20:85), 1953 (19:94), 1961 (19:79) и 1971 (19 88). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (3 : 3), са 2 (4:2), са 3–5 (8:5) и са више од 5 (4:9). Истовремене промјене y главним групама старосно–полне структуре изгледале су овако: у првој 37:38 (ж. 18 :21), у другој 27:38 (ж. 21 22) и у трећој 15:12 (10:9).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана и истом периоду била су: без школе 34:26 (ж. 30 : 23), са четворогодишњом 21:33 (ж. 9 :18), са осмогодишњом 1:11 (ж. 0:2), са средњом 0:1 и квалификованих 0:1, а неписмених 23;19 (ж. 19:16).
С друге стране, промјене у структури домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка показују ови подаци: без земље (2 :0), до 2 ха (5 :0), са 2–5 (1:0) и са 10 и више ћа (11:19), односно пољопривредних 13 :8, мјешовитих 4 1 и непољопривредних 2:0.
У 1953. години 38 активних издржавало је 51 лице; y пољопривреди 31:44, а са личним примањима било је 5 лица. Тај однос се у наредна два пописа измијенио тако да је активних било 22:38, издржаваних 53:42 ; у пољопривреди 20:29 и 46 : 21, а са личним примањима 4:8 лица.
Тип села.
Груписане куће у Долу чине село збијеним насељем. Септембра 1972. год. село је имало 21 кућу, од којих 13 приземних, 7 на изби и 1 двоспратну; под тигленим кровом било је 19, а под сламеним 2; са дашчаним плафоном су 14, малтерисаним 5 и без њега 2. У међуратном периоду унутрашње преправке и доградња вршене су на 9, а у поратном на 11 кућа. У стамбеном фонду села пописан је 21 стан са 1016 м2, од којих су 14 из првог, 2 из другог, 2 из трећег и 13 из четвртог периода.
Са огњиштем их је било 9, а са земљаним подом 1. Према врсти cy: 16 једнособних и гарсоњера, 3 посебне собе и 1 двособни, а према коришћењу: 1 је привремено настањен, 1 је напуштен за дуже вријеме и 1 се користи за вријеме сезонских радова, а остали су стално настањени. Овдје је велика кућа „палац“ (палата) породице Матановића. По величини, изгледу и унутрашњим просторијама (сада је унеколико преуређена) слична је кући Гвозденовића y Вучјем Долу или кући Вукотића на Чеву. Матановићи су живјели богато и углавном се школовали на страни. У тој породици је као ни y једној у Старој Црној Гори било школованих људи. Имали су двије куће на Чекању па су их продали Његушима. У селу су били и ханови Матановића, јер су покрај насеља пролазили главни путеви који су од Чева, Бањана и Грахова водили према Његушима и Котору. Имали су и велико имање; држали су слуге. И сада њихови потомци који живе у Риму имају овдје имање, које нијесу продали, а куће јесу. У Цетињу су такође имали велику кућу, а у Ријеци Црнојевића млинове. Рамадановићи, који сада станују у кући Матановића, такође су били богати. Имали су своје догање у Котору. Остале куће су сличне кућама у другим селима. Распоред у Долу им је такав да као групација извјесно личе на амфитеатар. Распоређене су y круг, а усред њих се задржао простор који представља средиште насеља.
Воде.
Село се водом снабдијева из ублова и бистијерни. Првих је 4 и изграђени су прије 1900; заједнички су. Бистијерни је 10, од којих 1 y групној, 1 у сеоској и остале y приватној својини. Све воде, сем два убла (налазе се под Чекањем, удаљени 1 km), груписане су y селу.
Становништво.
Јуна 1972. године у селу су живјела сљедећа домаћинства:
-Мухадиновићи (6),
-Калуђеровићи (4),
-Матановићи (3) и:
-Рамадановићи (2).
Повремено су долазила 4 д. из Цетиња. Послије рата иселила су се 23 мјештана (највише у Цетиње). У Војводину су колонизована 4 д. Раније је на рад у друге земље ишло 7 лица. Дневних миграната је 1971. било 9.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1967. године. Пет година касније домаћинства су од елемената кућног стандарда имала: 5 само огњиште, 11 огњиште и шпорет, 1 огњиште и електрични шпорет, 3 само обични шпорет, 2 телевизор, 6 радио–пријемник, 2 грамофон, 14 стари прибор за печење, 16 столоваче, 6 скриње, 6 старије кревете, 15 нове постеље, 4 кауче, 16 ормане итд.
Иако село није имало своју планину и катуништа, оно се у првом реду због околних брдских испаша, листобера и брста знатно бавило сточарством. О томе свједочи 16 постојећих штала и 6 изби (коноба) које се користе за стоку. Фонд ситне стоке је јако смањен, па се већа пажња поклања говедима. Стога је дио објеката за њих обновљен и боље уређен. Живина се држи у избама; само 4 „кућице“ постоје за њих, а 3 куће имају простор и за магазин.
Због распореда кућа, дио њих нема двориште са одређеном физиономијом. У таквим случајевима ради се о удутном простору међу кућама којим се кроз село пролази. Постојећа дворишта, уколико су ограђена, имају обично мању површину. Уз њих су ту и тамо мале окућнице, боље рећи тзв. зграде, док су већи потеси имања извјесно удаљени.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)