Порекло становништва села Косијери, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др. Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан
Положај села.
Сада се y ово насеље од Цетиња стиже новим путем преко Бокова. Дио пута до Бокова дуг 5,5 km радили су заједно Боковљани и Косијерани, а дио од Бокова до Косијера, дуг 4,5 km, Косијерани уз. помоћ Ђиновића. Грађен је од 1957. до 1962. год. Исти пут се наставља (2,5 km) до Ђиновића, а завршен је 1967. год. Косијери се налазе у издуженом коритастом улегнућу, окруженом високим брдима, нарочито у западном дијелу, док је источни дио више отворен ка Ђиновићима. То тзв. „Косијерско корито“ је доста окомито спуштено између Дебељака и Ћуковца с једне и Мијокова врха и Купуљара с друге стране. Западни дио „корита“ до Паличевог ждријела је ужи, затворенији и виши од дијела источно Од тог Ждријела. Први се назива Горњи, а други Доњи Косијери. Иначе се ширим потезом помеђу Дебељака и Купуљара простире бреговита висораван која је од истока затворена брдашцима Зелениковцем и Милошевим кршем. Између првог и источног огранка Купуљара проширење се сужава у Илинско Ждријело, које чини спону између Косијера и Ђиновића. Морфолошки гледано, Косијери представљају знатно издвојену цјелину чија је просторна осовина само „корито“, а околни виши, бреговити и нагнути дијелови чине шире подручје атара. Његова граница почиње са запада од Синсића и иде испод Ћепурин дола, гдје прелази стазу за Микулиће па се ниже Доњег крша и Голе главе, обухватајући Замсђе и Врхове, спушта преко Врањског крша и Ивановог града даље на југ на Соколске убле, Илинске стране и Вукове рупе. Даље прелази стазу за Ђиновиће и код школе продужује стазом до Буковца. Одатле се наставља на Дебељак, те, обухватајући Прашни до, Осоје и Латков до, избија на Синсић. У том оквиру атар је дуг (СЗ—ЈИ) 4,6 km, широк (СИ–ЈЗ) 2,9 km и захвата 13,28 km2 површине. Висина села (код цркве) је 520 m.
Историјат.
Косијери су старо насеље. Судећи према остацима старих селишта, бројним топонимима и предању, у Косијерима је живјела нека од пресловенских скупина становништва. У которским изворима први помен Косијера потиче из 1435. године. У турским дефтерима из 1521. и 1523. као махале села Косијера заведени су Микулићи и Радијевићи, односно Радилевићи. Прва је по првом дефтеру имала 32 куће, а по другом 22, а. друга 45, односно 26. Готово један вијек касније Болица наводи да су Косијери имали 36 домова и 90 војника, а Дипре и Сомијер почетком 19. вијека кажу да су имали 40 домова. Године 1865. имали су (вјероватно са Виновићима) 102 д., а 1883. и 1903. само они 71, односно 78 д. Јовићевић је y селу пописао 74 д. До 1925. тај број се попео на 85 са 371 становником. А затим је било: 1948 (57 :264), 1953 (62 :267), 1961 (51 :187) и 1971 (38 :107). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (7 :5), са 2 (11 :9), са 3—5
(23 : 11) и са више од 5 (10 :3). Истовремене промјене y главним групама старосно-полне структуре изгледале су оваке: у првој 60:17 (ж.30:12), y другој 82 : 41 (Ж. 46 :27) и у трећој 45:49 (ж. 27 :24).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана тада су била: без школе 50:42 (ж. 38 :36), са четворогодишњом 104:47 (ж. 49 19), са осмогодишњом 6 :3 (ж. 1 :2), са средњом 5 :3, са вишом 0 : 1 и квалификованих радника 7:4, а неписмених 36:37 (ж. 30:29).
С друге стране тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (1 : 1), до 2 ха (9 :31), са 2—5 (19 :2), са 5—10 (14 2), и са преко 10 ћа (8 : 2), односно пољопривредних 25 : 12, мјешовитих 24 : 6 и непољопривредних 2 : 20.
У 1953. години 109 активних издржавало је 141 лице; y пољопривреди 95 : 123, а са личним примањима било их је 17. Тај однос у наредна два пописа промјенио се тако да је активних било 91 :39, издржаваних 82 :46; y пољопривреди 60 28 и 39 20, а са личним примањима 14 : 22 лица.
Тип села.
Косијери су полуразбијено насеље. Сачињава га пет група кућа, које су полукружно поређане око најнижег дијела атара, око „корита“ Једино се више издваја старо село, тј. данашњи заселак Орашани са 8 кућа, који се налази на другој страни Купуљара, удаљен од села око 3 km. Са селом је повезан стрмом стазом, односно ждријелом између Купуљара и Мијаковог врха, званим Збориште.за Средња удаљеност кућа Од средишта села је око 350 m. Постојеће, неједнако збијене групе кућа, због њихове подвојености и назива можемо условно, за разлику од Орашана, третирати као засеоке. То су: Паличево ждријело (6 кућа), Присоје (8), Главица (12), Вуковићи (5) и Посјаци (5). Средишњим засеоком сматра се Главица, у којој је од 1970. године предавница. Од укупно 44 куће y селу ·– 9 је приземних и 35 на изби: под тигленим кровом је 30, а под сламеним 14; y 29 је дашчани плафон, у 4 малтерисани, а 12 је без плафона. У међуратном периоду преграђивањем y 10 кућа подвојено је 10 соба, а у поратном у 14 такође исто толико. Другим ријечима, куће „изједна“ Одвојене су на „камаре” и кухиње. У стамбеном фонду села пописано је 39 станова са 1446 m2, од којих су 30 из првог, 7 из другог и 2 из трећег периода. Према врсти су: 23 једнособна и гарсоњере, 15 посебних соба и 1 двособни; са огњиштем их је 29, а 3 су била напуштена за дуже вријеме.
Воде.
Воде у селу су – неколико старих, заједничких ублова и извор Студенац. На правцу запад—исток ублови се називају: Которштица, Брестови. Мочила, Баљев уба, Ублица, Крос и Соколски убли. Задња три су у Орашанима. Овдје је и 30 приватних бистијерни од којих је послије 1945. изграђено 18.
Становништво.
Септембра 1973. год. у селу су живјела ова домаћинства:
-Рајковићи (10 д.),
-Маричевићи (7),
-Ђурковићи (6),
-Радовићи (11),
-Вујовићи (2),
-Латковићи (1),
-Перишићи (1) и:
-Вукадиновићи (1).
Послије 1945. Иселило се 59 мјештана и сада повремено y село долази 28 д. (највећим дијелом из Цетиња). Према подацима Н. Рајковића, од почетка 20. вијека до 1941. год. иселила се 61 поредица.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
У Косијерима још није уведено електрично освјетљење. У односно вријеме домаћинства су имала: 18 огњиште, 13 огњиште и шпорет, 7 транзистор, 21 гусле, 18 стари прибор за печење и вериге, 13 старије врсте кревета, 28 столоваче, 16 скриње, 10 нове постеље итд. Наставник Г. Радовић, који је испунио анкету за ово село, овако је коментарисао наведене податке. „Иако село није много удаљено од града у њему се још увијек, y суштини, задржао стари начин живота. Изградњом колског пута од Цетиња до села, живот се ипак измијенио, али y мањој мјери, јер је већи дио села расељен. Један дио породице живи и у селу и у граду. У селу, наравно, сезонски, преко љета, за вријеме обављања радова. Тај дио породица је преуредио куће, обновио намјештај, (мада је задржао и добар дио старога). Преко зиме у селу живи мало породица. Већином су то старци и бабе. Земља се обрађује примитивно, а добрим дијелом је напуштена као што су и куће напуштене.
Сточарство је за мјештане било водеће занимање. Оно је овдје и поред не тако малих ратарских површина, с обзиром на гору и испашу, било најуносније. Економска моћ домова првенствено се процјењивала бројем грла у стаду. Тиме је било условљено подизање многобројних појата. Сада их рецимо у селу има 39, док 17 кућа за стоку користи и избе. Од њих је 28 у сувомеђи и 13 покривених сламом. У новије вријеме избе се постепено ослобађају од стоке, тако да је послије 1945. год. изграђено или преуређено 12 штала. За смјештај живине обично се користе избе (у 29 случајева) или се праве готово импровизована скровишта. За магазе се користе ако не избе и други дијелови куће, а оно мање просторије дограђене уз куће. Жито се обично сипало у кошеве и стављало изнад огњишта и сушило, а остале потрепштине држале су се у кухињи и по другим дијеловима куће.
Све куће у селу имају двориште. То је и разумљиво кад се има у виду шта оно значи за кућу која држи стоку. Она су овдје нешто већа. Ту и тамо су ограђени само њихови дијелови, махом они равнији. Али, употребљивим cc сматрају (такође за стоку) — и они неограђени, макар били, као што махом и јесу, неравнији ; важно је да су на њима посађена стабла, нарочито мурве, добродошле колико за хладовину толико и за исхрану свиња.
Окућнице су најближе кућама, али и не морају бити баш близу, да би се таквим сматрале. У непосредној близини кућа су мале „зграде“, а веће, само ако су под поврћем или под воћем, могу бити удаљене од куће. У означено вријеме имало их је 31 д. и биле cy: 15 до 200 m2, 5 од 200 до 400, 6 од 400 до 600 и 5 од 600 до 1000 m2 површине.
Имања удаљенија од кућа се у главним потесима простиру у најнижој равни села по дну „корита“, тј. ниже кућа. Братственички потеси су до краја 19 вијека доста строго одржавани и начело прече купње могло је бити окрњено само када се тицало „мергинаша”, макар био и инобратственик. Тачније речено, уколико је лицитирано имање исцрпљивало братственичке могућности његове куповине, долазио је у обзир власник граничног посједа, тзв. „мергинаш”. Међутим, обимна емиграција и све јаче раслојавање села од краја прошлог вијека, разбили су братственичку хомогеност а самим тим дјелимично пореметили и њихове имовинске комплексе. Тај процес се нарочито продубио у најновијем периоду. Иначе, распоред имања је такав да су кућама најближе оранице, виногради и ливаде, а најудаљенија пасишта, шуме и брањевине. Шуме и пашњаци су готово неодвојиви и користе се уједно.
И управо су на њиховим најудаљенијим дијеловима били катуни (у Горњим Косијерима, у Орашанима, иза Цера и Купуљара и у Доловима). Катунске површине су биле приватне и на њима су власници имали стаје. Уочи посљедњег рата на њима је стоку изјављивало 19 д., а у поратним годинама, негдје до 1953. год., њих 15; потом је катуновање готово ишчезло.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)