Порекло презимена, село Добрска Жупа (Цетиње)

15. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Добрска Жупа, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се између Метериза, Чешљара, ‘Балаца, Загоре и Рваша. За пут Цетиње – Титоград везана је поменутим. краком преко Метериза. Захвата простор који сачињавају мање благе заравни, плитке судолице и брегови, косе и главице, које их окружују. У цјелини је благо нагнута од сјеверозапада ка југоистоку, према Метеризима. Почев од Зарупља на сјеверу граница атара води преко Њивице, Дугог дола, Веље главице и Рупа ка југоистоку до на Гусар, а одатле право на Пасју главицу, гдје окреће ка југозападу до Моштроколове главице, затим се клинасто (дужином од око 300 m) наставља до Заждријела и Лулића главице, па даље ка сјеверозападу наставља поред Пелеша и Трновца и гребеном Грковца до на Зарупље. Насеље се налази (црква) на висини од 250 m, а атар, чија је дужина (СЗ-ЈИ) 4,3 km и ширина (З–И) 1,7 km, захвата 6,41 km2 површине.

Историјат.

Према Јовићевићевом мишљењу, и Добрска Жупа је млађе насеље, млађе у погледу новијег насељавања, које су Цеклињани вршили послије истискивања Бјелица, тј. почев од средине 18. вијека и касније.

Неоспорно је, међутим, да је овдје насеље и раније постојало називајући се друкчије. У оба турска дефтера (1521. и 1523. године) налазимо податке за Пелешу Долњу и Горње Пелеше, чије називе срећемо као Пелеши за данашњи заселак Добрске Жупе. Село Пелеша Долња имало је по првом дефтеру 19, а по другом 17 кућа, а махала Горњи Пелеши, која је припадала истом селу, по првом 12, а по другом (евидентирано као село) 14 кућа. Такође се у првом дефтеру као махала села Цеклина навоце Пипери, са 15 кућа, за које Ђурђев каже да „то није локалитет Пипери у Добрској жупи, него се односи вјероватно на локалитет Пиперовину и Добрском селу“. Питање гдје је онда било и село Пипери са 18 кућа, које је у истом дефтеру забиљежено послије претходна два насеља (Пелеше Долње и Горњих Пелеша) и прије села Загоре, која су сусједна данашњој Добрској Жупи, односно њеном засеоку, званом Пипери, јасно указује на постојање насеља на насељеном дијелу удута Добрска Жупа је имала 158 д., затим 1879. 179 са 800 становника 406 кућа и 50 војника, а Пелеши 18 кућа и 40 војника. Почетком 19. вијека, према Дипреу и Сомијеру, Пелеши су имали исти број кућа и 10 војника мање, а Пипери 22 куће. Године 1865. заједно са Добрским Селом, Добрска жупа је имала 158 д., затим 1879. 179 са 800 становника (406 м. и 394 ж.) и 1903. 173 д. Задње тодине само она је имала 48 д.; припадала је добрској капетанији. У њој је 1879. било 13. д. са по 8–10 чланова, 2 са 13, 1 са 12 и 1 са 11. У првој деценији 20. вијека (1906. и 1910/11) по Јовићевићу и Ердељановићу y Добрској Жупи је живјело 44 д., а 1925. заједно са Пиперима (који су пописани као заселак са 22 д. и 88 становника) – 63 д. и 243 становника. А затим: 1948 (55 : 198), 1953 (48 :191), 1961 (51:145) и 1971 (36 : 121). Од задњег броја те године 82 лица од рођења станују у истом мјесту, а досељено је из сеоских насеља исте 31 и других општина Црне Горе 8 лица. Од њих се прије 1941. год. доселило 24, а остали послије. Дневних миграната је тада било 6. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (18 : 13), са 2 (11 : 3), са 3–5 (15: 12) и са више од 5 (7 : 8). Истовремене промјене у старосно–полној структури мјештана показују подаци: у првој групи 56:45 (ж. 29 :20), у другој 62 :52 (ж. 41 :34) и y трећој 27 :23 (ж. 14:17). И овдје извјестан диспропорционални пораст треће групе указује на емиграцију млађег живља.

Структура становништва.

У истом периоду образовна обиљежја мјештана била су: без школе 34:36 (ж. 29:35), са четворогодишњом 43:42 (ж. 39:22), са осмогодишњом 8:13 (ж. 2 :3), са средњом 4 :2 и квалификованих радника 0 : 3 (ж. 0 : 2), а неписмених 30 : 19 (ж. 27 : 18), од којих су старији од 35 година 30 : 18 (ж. 27 :17).

Са друге стране, посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала је оваке: без земље (11:2), до 2 ха (10 :9), од 2 до 5 (18 : 8) и са више од 5 (12 :6), односно: пољопривредних 30 : 19, мјешовитих 10 :6 и непољопривредних 11 :11.

У 1953. години 85 активних издржавало је 91 лице; у пољопривреди 80 :79, а са личним примањима било је 15. У наредна два пописа тај однос је био: првих 56:47 и других 71:64; у пољопривреди 72:42 и 37 : 50, а са личним примањима 18 : 10.

Тип села.

Краком пута од Павлове стране преко Метериза долази се y Добрску Жупу. Оба насеља стеру се у јединственој, морфолошки благо израженој, али знатно рашчлањеној цјелини. Та рашчлањеност депресије, њена мозаичност у распореду зиратних површина, различитој висини и експозицији према инсолацији и вјетровима утицале су на размјештај насеља, на постанак и даљи развој његових језгара и множење других заселака. Подједнако удаљена од Цетиња и Титограда (по око 27 km), Добрска Жупа се тек 1964. године грубо прокрченим колским путем дугим 3,5 km повезала са поменутим путем преко Метериза. Тачније, пут од Метериза до школе у Жупи дуг је 2 km и изграђен 1959, a од школе до на крај села – 1,5 km – 1964. године. За њу је то од особитог значаја, у првом реду због свакодневних веза са Ријеком Црнојевића, удаљеном 10 km, као мјесним и опслужним центром.

Будући са већим бројем заселака – Моштроколова главица (4 куће), Пипери (11), Царев лаз (3), Мотовило (4), За Рид (5), Присоје (1), Пелеши (4), Оскоруша (1), На врх гомиле (3) и За гомилом (6) –– а и због релативно мале раздаљености, Добрска Жупа се може уврстити y полуразбијена насеља. Средња удаљеност кућа од средишта је око 0,6 km.

Од 42 куће y селу 14 je приземних, 27 на изби и 1 двоспратна. Све су покривене тиглом, а 23 су са дашчаним плафоном, 13 са малтерисаним и 6 без плафона. У међуратном периоду преправком и доградњом 10 кућа, направљено је 12 соба и кухиња, а у поратном у 13 кућа – 21 иста просторија. У стамбеном фонду пописано је 36 станова са 1.749 m2, од којих је 16 из првог, 13 из другог, 2 из трећег и 5 из четвртог периода; од њих је 17 са отвореним огњиштем, 2 са земљаним подом, 18 са електричним инсталацијама и исто толико без њих. Према врсти cy: 32 једнособна и гарсоњере, 5 двособних, 5 посебних соба и 3 трособна. Сви су, сем једног који се користио за одмор и рекреацију, били настањени.

Становништво.

У селу живе:

-Вујовићи (7 д.),

-Филиповићи (3),

-Милановићи (3),

-Пејановићи (3),

-Моштроколи (2),

-Ђурановићи (2), и по 1 дом:

-Раслапчевићи, Радомани, Божовићи и Илићи.

У поратном периоду иселила су се 42 лица, највише у Титоград (15), Цетиње (13) и у Београд (6). Добар дио чланова њихових домаћинстава, или пак цијела домаћинства повремено долазе у село. У Војводину је колонизовано 1 д., а раније је на рад у Америку ишло 19 мјештана. Сада има 8 дневних миграната. У селу су запуштене 4 куће, од којих је једна „ископана“.

Воде.

Насеље се водом опскрбљује из 25 бистијерни. Од њих су заједничке: Шкурта, близу засеока Царев лаз, затим Пиперска (у истоименом засеоку), Бабин хан у Царевом лазу, Соко у Пелешима и Ђурановића (братственичка) у Риду. Изграђене су – 4 прије 1918. године, 15 y периоду 1918—1945. и 6 послије 1945.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1970. год. За наредне готово три године електрифицирано је 35 кућа и прибављено 8 електричних шпорета, 15 фрижидера, 6 телевизора, 8 радио-пријемника (18 транзистора, 3 грамофона). Само огњиште користило је 5 д., огњиште и обични шпорет 14, огњиште и електрични шпорет 5, само обични шпорет 5, стари прибор за печење хљеба 10, старе врсте кревета 3, скриње 12, кауче 15 итд.

Због природних услова y селу су од подједнаког значаја земљорадња, особито виноградарство, и сточарство. За потребе тих дјелатности били су нужни и помоћни објекти, нарочито за мјештане који немају кућу на изби. За стоку су они били превасходни, јер се овдје поред ситне, знатнијим дијелом држала и крупна. Отуда данас у селу постоје 23 штале, од којих је, рецимо, 12 грађено прије 1918. године. Поред 11 грађених у кречу или цементу, 12 су у сувомеђи, док се у 16 кућа доњи спрат користи за стоку, живину, оставу сточне хране и другог. Ови објекти су, укључивши и свињарнике, у кругу дворишта и обора, које имају све куће.

Окућнице, било да су сасвим близу куће или мало даље, тј. у саставу најближих имања, имају углавном сва домаћинства. Таквим се поглавито третирају оне парцеле које су намијењене поврћу, бостану, ту и тамо уједно виновој лози и воћу. Праве окућнице су, зависно од локације кућа, које су највише везане за мања кршевита узвишења или њихове стране, обично мале. Добар дио имања је ограђен, а виногради су највише заступљени на присојним, терасираним и подзиданим странама. Главни дијелови имања нијесу много удаљени од кућа њихових власника, а њихови потеси су понајвише y субатарским дијеловима појединих заселака. О њиховим цјелинама се y оквиру братстава, по правилу прече купње, знатно строжије водило рачуна раније него данас.

Новија емиграција мјештана у том погледу и овдје доноси све веће промјене. Добрска Жупа није имала своју планину. Мјештани су овде љети давали на чување у Горњој Морачи, а волове Његушима, док су козе остајале у селу. Такође нијесу имали имања у Цеклинском пољу, нити удјела y Цеклинским риболовима. Нешто мало комунице имали су заједно са Чешљарима – Пелешани, и то у Јачи потоку (између Оштрог брда и Тмора), у Пелешкој локви (на крају Баутине), гдје су воца и пландишта, и y Пуношу (у подножју Дебеле главице –– на путу између Чешљара и Ђиновића), гдје је сточно појило. До 1917. год. сеоска комуница је била вода (на површини од око 1 рала земље) која се налазила у засеоку на врх гомиле, на мјесту званом Ћетанова рупа. Личила је на баруштину, гдје је било стјециште барских птица и гдје су стоку појила сва околна села. Није пресушивала, а y вријеме киша је знатно нарастала. Те године, међутим, продата је као сеоска комуница приватнику Бају Вујовићу. Временом се воца повлачила, а насипали су и земљу, тако да ту сада нема више воде.

У којој мјери је средишњи дио Добрске Жупе, због своје питомине, положаја и ране насељености био значајан за ширу територију, говори чињеница да је на Филосојској главици постојала стара црква (кажу да су је поцигли или надограђивали Бјелице), на коју је 80-их година прошлог вијека надограђена нова, саборна црква за Метеризе, Рваше, Друшиће, Загору, Чешљаре и Ђалце.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.