Порекло презимена, село Добрско Село (Цетиње)

16. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Добрско Село, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се у изразитој ували окруженој брдским странама Добрштика, Дебељака, Мекавца и шумовитим осојним странама Цеклинштака. Горњим ободом увале пролази пут Цетиње – Ријека Црнојевића, са којим је село повезано краком (поред Липске пећине ка засеоку Липи), дугим 3,5 km, изграђеним 1955. године. До његове изградње y село се силазило, као и сада, уколико се не иде колима, низом вијугавих и окомитих стаза и постопица. Увала је малим превојем између Вранове главице и падина Мекавца отворена ка истоку према Стругарима и Горњем Цеклину. Туда и преко Кошћела водио је стари пријеки пут ка Ријеци Црнојевића, Скадарском језеру и Зетској равници.

У означеном кругу главног и најнижег дијела атара простире се плодно Добрско „поље” са мањим главиЦама. Његови дијелови су Поткрај (на западу), Потплијевор и Заплијевор (ка истоименом засеоку) и према Лупоглаву –– Луг, који се y вријеме великих киша с јесени и преко зиме потапа. Воде навиру од Вртијељке, односно од Ловћена и његове сјеверне подгорине. Јаке воде надођу из Поткраја, нарочито из пећине Глуо до, па се оне у лугу попну до 10 m и преливају се ка Цеклину, да би који дан послије киша спласнуле и повукле се кроз поноре. Дио „поља” преко кога вода отиче ка Стругарима и Цеклину – на правцу између Луга и Ријеве главе — назива се Јабланово. Подгорином Цеклинштака, чије се стране окренуте селу називају Кошућак, простире се благо нагнути и питоми крај Лупоглав, гдје има око 50 рала земље. Ту су на подзиданим терасама углавном виногради. Такође је и подножјем Кабла зараван (око 15 рала), звана Врања стијена. Сви они као јединствена цјелина имају жупни карактер.

Граница атара почиње на сјеверу од Завале и скреће на исток преко Добрштика и Зборишта до на Улићку скалу, а одатле на југ до Добрске косе, гдје сијече пут Цетиње –– Титоград и преко Белове скале и Клокоча избија на Стријељеву греду и Ковачев крш. Одатле се ка сјеверозападу и сјеверу наставља стазом до Липе, затим код Крушева дола сијече пут Титоград –– Цетиње и правцем повише Табелишта избија на Завалу. Средина насеља налази се на висини од 420 m, а атар, чија је дужина (сјевер–југ) 4,5 km, и ширина (запад–исток) 2,1 km, захвата 9,04 km2 површине.

Историјат.

Насеље се у средњем вијеку звало Добро; захватало је дио данашњег Цеклина (Доње Добро). Његови први помени налазе се у которским судско–нотарским књигама—и датирају из 1459. године. Затим се помиње у повељама Ивана Црнојевића 1485, 1489. и 1490. године. По турским дефтерима из 1521. године y Горњем Добру је било 36, а y Доњем 20 кућа. Пипери, пак, као махала села Цеклина имали су 15 кућа. Године 1523. оба Добра имала су –– прво 33, а друго 12 кућа.

Почетком 17. вијека Болица наводи да је y Добру било 47 кућа и 120 војника, а два вијека касније Дипре и Сомијер, саопштавају да је било 45 кућа. Године 1903. село је имало 125 д. Јовићевић је 1906. По братствима евидентирао 124 домаћинства. До 1925. тај број се попео на 152 са 493 становника. А затим је било: 1948 (90 :337), 1953 (88 : 331), 1961 (86 :287) и 1971 (66 :205). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 147, а остали су досељени из исте (43), других општина Црне Горе (8) и изван ње (5), Односно из сеоских насеља (46), мјешовитих (4), из градских (6). Од њих се прије 1941. године доселило 15, а остали послије. Тада је дневних миграната било 34. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (23 :23), са 2 (21 :15), са 3—5 (23 :18) и са више Од 5 (19 : 10). Истовремено, промјене y главним старосно-полним групама мјештана показују сљедећи поцаци: y првој је било 89 :50 (ж. 45 :20), у другој 119 :94 (ж. 72 :60) и y трећој 79 :41 (ж. 50 :38).

Структура становништва.

У истом периоду образовна структура мјештана изгледала је овако: без школе 94 :62 (ж. 78 :53), са четворогодишњом 134 :90 (ж. 64 :48), са осмогодишњом 12 : 16 (ж. 4 :8), са средњом 5 :4. (ж. 1 :0), са вишом 0 :1, и квалификованих радника 8 :8 (ж. 0 :2), а неписмених 75 :47 (ж. 69 :44), Од којих су старији од 35 година 14 :47 (ж. 69 :43).

С друге стране посједовна и дох0довна структура домаћинстава тада је била: без земље (15 :4), до 2 ха (71 :56) и са преко 5 (0 :6), односно: пољопривредних 17 : 8, мјешовитих 54 :6 и непољопривредних 15 : 52.

У 1953. години 117 активних издржавало је 161 лице; у пољопривреди 95 : 86, а са личним примањима било је 53. У ванпољопривредним дјелатностима радило је 13 лица. У наредна два пописа тај однос је изгледао овако: активних 119 :60, издржаваних 121 :92 ; y пољопривреди 72 :17 и 37 : 15, а лица са личнм примањима 47 :52. И једне и друге године у индустрији је радило 22 : 23, а y осталим дјелатностима 18 : 12 лица.

Тип села.

Без обзира на то што у селу уобичајено, због њихових устаљених назива и братственичких чинилаца, подвајају 7 група кућа (које мјештани именују као засеоке), као и на то што је заселак Липа издвојен према Цетињу, насеље због опште збијености и јединственог, низно-нагибног распореда кућа у његовом највећем дијелу, припада збијеном типу насеља. Групе (засеоци) кућа: Плијевор (5 кућа), Јаблан (11), Пејановићи (8), Предо (10), Сјеклоће (14), Папрати (17) и Липа (10), сачињавају, изузев Липе, уобличену насеобинску цјелину, природно и урбано органски повезану, како са имовинским комплексима, тако и са постојећим инфраструктурним елементима. Њено најстарије насеље је свакако дио око старог манастира, одакле се ободом увале полукружно ширило према истоку, ка Плијевору. Средња удаљеност кућа од средишта насеља (Главица, при којој је школа) је око 300 m.

Од 75 кућа 8 је приземних, а 57 на изби. Све су под тиглом, а са дашчаним плафоном 17, са малтерисаним 43 и 15 без плафона. У међуратном периоду преправкама и доградњом 16 кућа направљено је 25 соба, кухиња и остава, а у поратном на 18 кућа 32 исте просторије. У стамбеном фонду пописана су 73 стана са 2.861 m2, од којих је 30 из првог, 15 из другог, 14 из трећег и 14 из четвртог периода; са отвореним огњиштем било их је 14, а са електричним инсталацијама 69. Према врсти су 52 једнособна и гарсоњере, 10 двособних, 10 посебних соба и 1 трособни; настањених станова је било 64, а напуштених за дуже вријеме 9.

Становништво.

У селу живе:

-Сјеклоће (18 д.),

-Јаблани (10),

-Пејановићи (9),

-Каваје, Радишићи и Вукићи по 4,

-Касоми, Вујовићи и Ђурановићи по 3,

-Филиповићи и Средановићи по 2 и:

-Поповићи и Милановићи по 1.

У поратном периоду иселило се 64 лица; највише у Цетиње, затим у Титоград и Београд. Већи дио њих повремено долази. У Војводини је у првим поратним годинама колонизовано 5 д., а неколико поредица се послије првог свјетског рата такође иселило у Војводину. У Америку (15) и прије у Цариград (25) ишло је ради зараде 40 особа. Данас је дневних миграната до Цетиња –– 32. Заједно са ђацима који уче на Цетињу превозе се аутобусом.

Воде.

Поред живих вода y околини села које помиње Јовићевић (Мекавац, Врба, Бачва, Челина) и ублова (Вртачачки, Подоље, Добрштик и Блачин)9 y насељу су још 42 бистијерне које су, према казивању мјештана, изграђене: 14 до 1918, 20 у периоду од 1918. до 1945. и 8 послије 1945. године. Јаблани имају своју братственичку бистијерну, звану Радуша.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1951. године. Сада домаћинства имају: 9 само огњиште, 42 огњиште и обични шпорет, 11 огњиште и електрични шпорет, 5 само обични шпорет, 37 фрижидер, 18 телевизор, 26 радио–пријемник (16 транзистор и 3 грамофон), 8 гусле, 18 црепуљу сач и вериге, 32 старе врсте кревета, око 65 столоваче и скриње, око 60 новије постеље, 15 кауче итд.

Претежни број кућа на изби и њихова, нарочито мјестимична, тјескоба утицали су на подизање мањих и не толико бројних помоћних објеката. Махом су грађени у сувомеђи и покривени сламом; сада је таквих 21, покривених сламом 12, плочом и лимом 9. И живинарници и свињарници се претежно налазе y њима, а магацини су више у кућама.

Дворишта и, најчешће уједно са њима, обори су такође релативно мали и обично ограђени. Дворишта су често покривена лозом, или су у њима посађене мурве (дудови) ради хладовине. Она су добрим дијелом поплочана, а степеништа до тараца на горњем спрату куће су обично од тесаних камених блокова. Настале промјене на кућама огледају се поред осталог у новим бетонским тарацама, већим прозорима, складнијим степеништима, а исто тако и на новим помоћним објектима. Поред кућа у којима се из употребе искључују огњишта, граде се новије посебне мање просторије за њега, и то у првом реду ради сушења мрса и оставе. Исто тако, све чешће се праве и хигијенске просторије.

Што се тиче окућница, посједују их углавном домаћинства чије су куће ближе „пољу“, на коме се стеру и друга имања. Највише су на подзидама или ограђене. Уколико су у близини куће, називају их „зграде“ обично су под поврћем, лозом и воћем. Друга имања су пониже њих, размјештена ширином поља и његовим крајевима и ободом, као на примјер у Лупоглаву. Људи овдје нијесу пошли за земљом да поред ње подижу куће, већ су их, као уосталом готово свуда по Старој Црној Гори, подизали при странама брда и главица. Овдје су имања углавном груписана по братствима. У њима су додуше имања појединих домаћинстава често разбацана, а све се више јављају и уметнута, купљена од других. Неки имају мала имања y „пољу“, а већа даље, као, на примјер, у Лупоглаву. Око парцела је обично винова лоза, а виногради су више у рубној зони равнице. Раније се водило рачуна о плодореду; знало се које су парцеле најбоље за кукуруз (руметин), а које за пшеницу, раж и др. Данас је, међутим, највише имања под ливадом и дјетелином.

Будући да је овај простор затворен од вјетрова и осунчан, у њему успијева разно воће ·— нар, смоква, крушка, јабука (добро процвјета и заметне, али је црв уништи и опада), дуња, мурва, трешња, вишња, шљива (џања), дрењина. Ипак је од посебног значаја виноградарство. Раније је велики број домаћинстава производио на стотине литара вина и ракије; сада пак само 3–4 д. произведу до 200 литара ракије и до 400 1 вина, а остали знатно мање. Раније су се и овдје, као готово у свим селима Старе Црне Горе, много држале пчеле, а сада веома мало. По околним брдима има довољно вријеса и пелина за пашу. Раније малоприносне дубоваче, којих још има, замјењују ђерзонке. Прије јс — кажу мјештани –— добро живио онај који је имао десетак рала земље, а данас онај ко има плату, што ће рећи и они који су имали мало земље. Величина посједа као да није више право мјерило богатства, већ су то данас новчана примања.

Добрљани су на странама Добрштика, нарочито на оној која је окренута селу, имали комуницу, коју су користили за испашу. Престали су да је користе прије 40 година, када је држава почела да је засађује боровом и смрековом шумом. Сјеклоће су поред опште комунице имали и своју посебну, па су је првом половином прошлог вијека уступили Јабланима, јер је на потезу изнад њихових кућа, док им је Добрштик даљи, а Сјеклоћама најближи. А комуницу практично највише користе они који су јој најближи. Шуму Цеклинштака (Кошућака) приватно посједује нешто око четвртине домаћинстава, највише Сјеклоће. Посједи су веома различити. Јаблани и Пејановићи посједују приватне шуме, обрадиву земљу и пасишта иза стрмог Мекавца.

Планина Добрљана налази се y Забрђу, тј. између Заграбља и Цеклинштака ка путу Цетиње —_ БУДва, Око половине добрских домаћинстава имало је у њој своје посједе. Тамо су имали појате, торове, а сада је све то запуштено. Планина је коришћена не само за љетну испашу већ и као листобер за зимску прехрану стоке.

Старине у селу.

У селу се налази манастир св. Госпође, познат под називом Белија Добрска. Вријеме у коме је манастир подигнут није поуздано утврђено; држки се да је то било средином XV вијека. Највјероватније је да му је ктитор био Стеван Црнојевић. Својом познатом граматом из 1485. године Иван Црнојевић му је даровао своја добра – земљу и винограде. Током XVI и XVII вијека дограђивали су га и украшавали као своју зимску резиденцију црногорски митрополити. Извјесно вријеме послије спаљивања Цетињског манастира (1692) манастир је добио на значају, јер су тада у њему боравили цетињски митрополити. У њему је 1695. године као посљедњи владика из разних племена сахрањен Сава Очинић.

Претпоставља се затим, да се овдје учио писмености и владика Данило, те да је и Његош првобитно овдје похађао манастирску школу. Манастирски комплекс сачињавали су и конаци са неколико кућа, грађених са подрумима, на волтовима. Сматра се да су га калуђери напустили прије готово 200 година. Манастир је имао 50 рала земље, а сада има 23. Аграрном реформом 1945/46. манастиру су одузета 23 рала, која су (по пола рала) подијељена мање имућним мјештанима. Данас се преостало имање обрађује под арендом. Тако је рађено и раније; узимало ју је 30—35 домаћинстава, а сада 15–20. Већи дио његова имања је у једном потесу, а мањи разбацан. Потес се пружа од Плијевора ка манастиру. Манастир није продавао земљу. Аренда се плаћа Цетињском манастиру. Неуредне платише бивају замијењене. Под аренду се даје све, сем планине y Вучетиним лазинама и Кашном и Крашеном долу, односно између Буча и Кабла. Сада је користе Добрљани, а за вријеме задње окупације, поред њих, брали су у њој гору Угњани и Очинићи. Добар дио манастирског посједа чине поклоњена имања, тј. задужбине. То су обично за своју душу чинили они којима се кућа копала. Исто тако, манастир је понекад куповао имања.

Манастир се састојао од цркве и посебне зграде (ћелије) семинарије. У ћелији је била и тамница и пространи подруми, изграђени испод 6 волтова, изнад којих је 5 одјељења. Све је то солидно грађено од тесаног камена. Сада је запуштено и пропада. Пред улазом у манастир је старо гумно. Уз ћелију су били пекара и уљаник, чији су се чврсто грађени остаци још задржали. Прије задњег рата у ћелији је била општинска канцеларија. Мислимо да овај културно–историјски споменик, поред осталог и због архитектонских вриједности и амбијента, треба свакако обновити и сачувати. О манастиру је опширније писао Андрија Јовићевић, „Зетски гласник” 1934, бр. 18, стр. 2.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.