Порекло презимена, насеље Бајице (Цетиње)

8. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Бајице, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Захватају западни  уравњени ди ободни брдски дио Цетињског поља. Ердељановић сматра да су Бајице и y братственичком погледу Мартиновићи, као једна од најистакнутијих сродствених групација ·у историји Црне Горе, једно од водећих језгара цетињског племена, које је због свог централног положаја, не само у територијалном већ и у другим погледима имало изузетно значајну обједдињујућу улогу, у првом реду за Катунску нахију.

Атар насеља које се задњих деценија, губећи карактер села, трансформише у приградско наееље са догледном перспективомда срасте са Цетињем, захвата површину од 52, 69 км2, а њихов горњи ободни дио налази се на надморекој виеини од 710 m.

Историјат.

Први помен Бајица среће ce у повељама Ивана Црнојевића 1485. и 1489. године. У турским дефтерима 1521. и 1523. године насеље се не помиње под именом Бајице, већ се као махале села Цетиње наводе Боровине, Стојшићи, Иваневићи и Хумци. Према првом дефтеру имале су: прва 24. друга 12, трећа 42 и четврта 5 кућа. а према другом – истим редом: 13, 6, 22 и 3. Такође су заведене — хаса „њива“ Црнојевића – приход 60 акчи и хаса ливада Црнојевића – приход 222 акчи.

Почетком 19. вијека А. Дипре наводи податак да је Цетиње имало 70 кућа и 170 војника. Податак се свакако, ма колико био непоуздан, односи и на куће, односно њихов дио у Цетињском пољу. Године 1865. Бајице су имале 150 д., а 1879. 141 са 659 становника (357 м. и 302 ж;). Те године бајичка капетанија обухватала је, поред Бајица, још Бјелоше, Доњи крај, Орчиниће и Угње. Доњи крај имао је 84 д. са 377 становника (209 м. и 168 ж). Капетанија је бројила 358 д. са 1652 тановника, а саме Бајице су 1903. год. имале 181 д. тада cy заједно са Доњим крајем (104 д.), Бјелошнма (44 д.), Очинићима ,(69 д), Угњима (69 д.) и Цетињем (варош, 102 дг) сачињавале цетињску капетанију. Затим је Ердељановић (обухватајући Касанов и Брајанов крај и Доње и Горње село) у Бајицамa евидентирао 182 д. од којих је само са презименом Мартиновићи било 89. Према подацима пак из 1925. год. село je имало 166 д. са 777 становника. У поратним пописима број једних и других кретао се овако: 1948 (127:519), 1953 (112:518), 1961 (141:587) и 1971 (125:551). Од посљедњег броја те године је 384 мјештана од рођења становало y истом мјесту, док је осталих 165 досељено из исте (126) и других општина Црне Горе (32), а 7 из мјеста ван ње; од њих су 136 из сеоских, 8 из мјешовитихи 21 из градских насеља. Дневник миграната је тада било 1130. Веома је карактеристично истаћи да је од свих, само 17 досељено прије 1941. год., затим 1.941—45. – 8, а ,остали послије 1945. године. Друга битна карактеристика, толико присутна y мање—више свим осталим приградским насељима Црне Горе и Југославије, огледа се y томе да је у предоминацији број досељеника из сеоских насеља, и то поглавито из исте општине . Са друге стране за оваква насеља уочљиво је обиљежје да у односу на права сеоска насеља имају релативно мали број домаћинстава са мањим бројем чланова. То y овом случају потврђују подаци из задњих двају пописа: самачких домаћинстава било је 24:19, са 2 члана 21 15, са 3-5 (51: 49.) и са више од 5 (45 :66); само оних са 8 и више чланова било је 11:15. Ови подаци илуструју познату општу констатацију о популационој виталности и релативно високој репродукцији новодосељеног сеоског живља у приградским насељима. Поред осталих узроци су јој и традиционалне аспирације множења и јачања поредице.

Она се одражава и на старосне–полну интегралност породице, а самим тим и на демографски континуитет трију главних старосних група. Тако је y истом периоду било: y првој групи 525:196 (ж. 139 : 99), y другој 258 :260 „(ж. 146:147) и y трећој 64: 95 (ж. 37: 56). Релативни пораст броја старијих особа односи се на онај тип домаћинстава чији су чланови запослени ван насеља, тачније y овом слунају, ван Цетиња.

Структура становништва.

Образовна обиљежја мјештана у истом периоду била cy: без школе 130 108 (ж.108 : 89), са четворогодишњом 243 : 237 (ж. 111 :130), са осмогодишњом 30 : 70 (ж. 16:34), са средњом 11:21 (ж. 5 :5), са високом 1:3 (ж. 0 : 1) и квалификованих радника 19:52 (ж. 3 : 13), а неписмених 77 : 80 (ж. 71 :·72), од којих старијих од 35 година 70 :74 (ж. 44 : 69).

Из ове структуре значајно је издвојити податак o порасту квалификованих радника, који је условљен порастом индустрије у Цетињу. Исто тако и податак о неписмености старијег живља, који је поглавито новодосељен.

Трансформацију насеља битно карактеришу истовремене промјене у структури домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка: без земље их је било 23 : 15, до 2 ха 35 :77, са 2—5 (30 : 22), са 5–8 (18 :2) и са преко 8 (35 : 15), а према дохотку — пољопривредних 18 :3, мјешовитих 101:2, и непољопривредних 22:110. Овдје се упадљиво истиче чињеница o наглом прерастању пољопривредних у мјешовита и још више мјешовитих у непољопривредна домаћинства.

У 1953. години 128 активних издржавало је 335 лица; y пољопривреди 70 : 155, док је било 55 лица са личним примањима. У другим дјелатностима тада је било упослено 48 лица, и то y индустрији и рударству 11, саобраћају и промету 5, занатству 5, y друштвеној управи 22, у шумарству 2 и у грађевинарству 1, док је ван дјелатности било 10. За готово наредне двије декаде у том погледу је извршено крупно преструктуирање.

Оно изгледа овако: активних 180 : 155, издржаваних 347 :305 ; у пољопривреди првих 46 : 16 и других 54:32, а лица са личним примањима 60 : 91. У другим дјелатностима било је укупно 240:155, односно у индустрији и рударству 2:2, у друштвеној управи 24 : 14, y шумарству 3:1 и у грађевинарству 4 :1, док је ван дјелатности било 2 : 1. Дакле, индустрија је као фаворит апсорбовала највећи број лица, па је поред смртности и емиграције она највише смањила број оних који су били ван дјелатности.

Тип насеља.

Бајице су данас дјелимично разбијена, приградска насеобинска цјелина, чије је средиште око 3 km удаљено од Цетиња. За разлику од ранијих стања, посебно оног кад је Ердељановић могао одређеније да уочи наведене засеоке, данас је насеље више разбацано и захватило знатно већи грађевински простор. Условно се једино могу именовати четири краја Бајица, не узимајући их као издвојене цјелине села, Односно засеоке. То су: Горнич, Суводол и Горње и Доње село. Први је у југоисточном дијелу насеља, ка Бјелошима; од средине Бајица удаљен је око 2,5 km. Куће су му извјесно размакнуте; раздаљина између њих је око 200 m. Разбацане су, јер су, како се овдје каже, пошле за земљом; власници су их наиме подигли уз имања. До њега води крак пута (1 km), који се одваја од цесте Цетиње – Иванова Корита. Други се одваја од цесте Цетиње –– Котор и води до Суводола, а од њега до Горнича је пјешачка стаза. Суводол се налази између главнине Бајица и Горнича.

У њему су куће више збијене. Горње и Доње село су два главна дијела насеља. Горње се пружа од цркве према Дубрави, а Доње од цркве ка Пиштету и Цетињу. Кроз њих је 1923—1927. године изграђен колски пут, дуг 3,5 km.

Село је септембра 1972. године имало 133 куће, од којих су 99 приземне, 7 па изби и 7 двоспратне; само 2 су покривене сламом, а остале тиглом. Са дашчаним плафоном је 4, а са малтерисаним 129. Средња удаљеност између кућа је око 150 m. У међуратном периоду је преправком и доградњом на 16 кућа изграђено 8 соба, 14 кухиња и 6 остава, а у поратном је дограђено 118 соба, 40 кухиња и 80 остава. У периоду 1941—1945. спаљено је 11 и порушене 2 куће. У поратном периоду изнова је изграђено 37, а 27 реновирано и обновљено на старим темељима. Истовремено је 11 кућа запуштено и 5 напуштено.

У стамбеном фонду села је 1971. пописано 135 станова са 6.852 m2, од којих су 78 из првог, 16 из другог, 12 из трећег и 27 из четвртог периода; 4 стана су са земљаним подом, 2 са отвореним огњиштем и 12 без електричне инсталације. Према врсти cy: посебне собе (15), једнособни и гарсоњере (68), двособни (41), трособни (9) и четворо и вишесобни (2); настањених станова било је 125, а од осталих 7 је било напуштено на дуже вријеме и 2 привремено настањена; тачније речено, 6 их је коришћено за одмор и рекреацију, 2 за вријеме сезонских радова и 1 је припадао категорији настањених пословних просторија.

Воде.

Главна вода y Бајицама је Пиштет. Налази се у близини Сандиног врха и Иногора. Овај извор се акумулира у четири везана резервоара, а на једном је и славина. Резервоари су подигнути уочи задњег рата. Поред њега y селу има још 43 бистијерне, од којих је прије 1918. године изграђено 12, y међуратном периоду 23 и у поратном 8. Стара заједничка бајичка бистијерна налази се код дома гдје је раније била школа. У дому је сада бајички музеј. До њега је, дужином од 1,5 km, допро цетињски водовод, од кога се све више уводе чесме у куће. То су у првом реду урадили они који живе поред пута Цетиње — Котор, а који пролази кроз село.

Становништво.

У Бајицама су јуна 1973. живјели:

-Мартиновићи (121 д.),

-Бориловићи (18),

-Вујовићи (3),

-Николићи (2),

-Вучинићи (2) и по 1 дом:

-Абрамовићи, Бајовићи, Брацановићи, Павићевићи, Мрваљевићи, Бећири, Перовићи, Марковићи, Ђуровићи, Поповићи и Пејовићи.

Послије 1945. године иселила су се 54 лица, највише у Цетиње и Београд. У Војвоцину је колонизовано 15 д. са 47 чланова. На рад у друге земље ишла су (поглавито до првог свјетског рата) 42 лица, односно y C. Америку 23, у Ј. Америку 16 и у Цариград 3.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1952. гоцине. У поменуто вријеме, када су подаци добијени, мјештани су имали: 34 електрична шпорета, 103 фрижидера, 83 телевизора, 122 радио–пријемника (37 транзистора), 90 грамофона, затим је 112 д. имало кауче, 33 фотеље, 3 библиотеке (са око 3.400 књига), а исто тако 41 гусле, 31 столоваче, 23 стара ковчега за оставу, 15 стари прибор за печење хљеба итд. Насеље има двије продавнице и једну кафану.

Велики број ранијих помоћних објеката, првенствено оних што су били намијењени стоци, рапидно се смањио и даље нестаје. Раније се, у првом реду због планине на Ловћену, држала бројна ситна стока. Сада је она углавном сведена на минимум. Домаћинства углавном држе по пар крава, за које је релативно велики број ранијих штала преправљен. У исту сврху највећи дио имања је заливађен. Држе се такође живина и свиње. Окућнице су поглавито под поврћем. Велике промјене огледају се и на двориштима, која су махом изгледније ограђена и уређена. У многима су изграђене или брзо ничу гараже за аутомобиле. Нестају вањске хигијенске просторије, премјештајући се у куће.

За Вајичане је планина Ловћен била прворазредно благо. До задњег рата је 94 д. изјављивало стоку на катуне и тамо имало готово исто толико стаја, док их је око 16 давало стоку на чување. Преко зиме стока се прехрањивала у насељу, а дијелом давала на држање неким селима Ђеклића, Бјелица и нарочито Цуца. У поратном периоду овакво сточарење се нагло смањивало, тако да je y периоду 1945–1950. године изјављивало стоку око 40 д., 1950–1960. год. око 20, 1960–1971. – 15; данас пак на катунима има стаје 15 д., док 3 д. дају стоку на чување.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.