Порекло становништва села Бријеге, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Јадранском магистралом на 5. километру од Вирпазара, одваја се крак пута (дуг 0,7 km) изграђен 1937 /38, а асвалтиран 1971. године, који води y омање, изгледно и старо село Бријеге. И именом се његовим казује да је положено на странама брегова ниже којих су уздужна питома улегнућа. Са сјевера га затвара брдо Острик (422 m), ca сјевероистока потез удолине између Острика и Бјеласице који га разграничава од села Дупила, са истока и југоистока Бјеласица и превој Глибови (ка магистрали Титоград—Петровац), са југа брежуљкасти нагиби звани Балије, а са југозапада и запада терасасте форме зване Опека – на потезу према Доњим Брчелима.
Историјат села.
Трагови насеља су врло стари. При Острику су остаци илирске градине, а y сусједним Брчелима нађене су амфоре. Брчели су у средњем вијеку били значајно мјесто и y вези са њима се y повељи Ивана Црнојевића 1482. године, у којој се наводе границе посједа манастира св. Николе на Врањини, спомињу и Бријеге. У поменутим дефтерима се не помиње, а Болица га наводи са 30 кућа и 70 војника. Исте податке за село наводи и Дипре, називајући га Бријест, а Сомијер каже (почетком Х1Х вијека) да има 27 кућа.
Тип села.
Куће y селу су у једном низу, збијене; од њих су 5 приземне, 15 на изби и 2 двоспратне; покривене су тиглом; 15 их је са дашчаним, а 7 са малтерисаним плафоном. У међуратном периоду преправком и доградњом на 4 куће направљене су 4 собе и двије кухиње, а послије 1945. године на 5 кућа, 6 соба и 3 кухиње. Куће су 1971. пописане као 17 станова са 970 m2, и то 4 изграђена у првом, 3 у другом, 3 у трећем и 7 у четвртом периоцу; 8 је двособних, 2 једнособна и 1 трособни. Електрично освјетљење уведено је 1965. год., само је 1 стан без инсталација, а један се пак повремено користи за одмор.
Воде.
Бријеге су, као и сва остала црмничка села, у односу на многе друге крајеве Старе Црне Горе добро снабдјевене водом. Ту су два извора – Студенац, као главна вода за пиће, и Лаз ниже села, који се сада углавном користи за напајање бостана и појење стоке. Подно Острика, код кућа Мијовића је један, а на бријегу званом Вигњиште (ту је раније био вигањ, тј. ковачница) други убао. Бистијерни има 9; приватне су и више се користе за друге потребе него за пиће.
Становништво.
Овдје живе:
-Марковићи (7 д.),
-Мијовићи (7) и:
-Улићевићи (3).
Повремено долази 7 домова; 6 домова из Подгорице и 1 из Цетиња. Исто тако, и десетак њих који су чланови овдашњих домаћинстава, али су запослени y Титограду, Бару, Цетињу и Будви.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
У панорами села присутан је одређени поредак линија и чистота његових обриса. Вањским изгледом куће дјелимично личе градским. Пониже кућа је уличица која их спаја извјесном интимом. Колорит амбијента употпуњен је воћем, нарочито лозом, наром, орахом и др.
Селу припада четврти дио у планини Бјеласици; остали дијелови припадају Сотонићима, Орахову, Дупилу и Буковику. Њен већи дио је приватно власништво, које се раније дјелимично обрађивало. Постојали су и торови, односно појате, изграђене у сувомеђи и покривене сламом. Сада су их двије и готово се не користе. У Бјеласици су постојале и братственичка и сеоска комуница. У братственичкој се могла заједнички горети кречана, користити дрво за огрев и брати лист за стоку. За сеоску комуницу постојала су заједничка права читавог села, и то попут права појединих братстава у братственичким комуницама. И једне и друге су сада шумско државно газдинство. На другој страни y Ораховском пољу имали су веома плодне посједе са којих су највише убирали кукуруз и пасуљ. Сада су они у посједу Агрокомбината „13. јул”, који их је као прву класу земље откупио 1960. године.
У самом атару, у једној вали поред кућа Марковића, као колективна творевина радила је тиглана. Познато је иначе да је домаћа црмничка тигла каналица или коритача била на гласу током прошлог и почетком овог вијека. Тиглане су по групном договору сељака из појединих села биле организоване у Црмничком пољу, гдје су залихе глине доброг квалитета омогућавале релативно велику производњу. Тигла се продавала не само у свим нахијама Старе Црне Горе него и y другим крајевима, у приморју, Скадру, Подгорици.
Поткрај прошлог и почетком овог вијека мјештани овог као и многих других села Црмнице и Старе Црне Горе уопште брали су руј, сушили га, мљели и продавали страним купцима на Ријеци Црнојевића, мање у Вирпазару и Петровцу, Одакле је извожен у Италију и Аустрију ради коришћења у хемијској индустрији. Сакупљали су такође и љековито биље ради продаје у истим мјестима.
Мала, али сложна братства у селу су у многим поменутим заједничким пословима и обичајима испољавала солидарност! Ако је овдје, на примјер, ма којем мјештанину остала овца y планини, није се хтјело вечерати у селу док се овца не нађе – причају стари мјештани. Чување стоке, горење кречана, рад у тигланама, окопавање и најчешће богате бербе кукуруза у Ораховском пољу, помоћ у подизању кућа, домаћа радиност, славе и обичаји били су јаки чиниоци заједништва.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)