Tajna groba neznanog junaka sa Vilusa

Vilusi, pitomo selo usred crnogorskog krša, na samoj međi sa Hercegovinom, duž magistralnog puta Nikšić – Trebinje.

Mesno groblje, ukrašeno hramom posvećenim Sv. Matiji, već bezmalo sto godina čuva uspomenu na trojicu braće Kovačevića, koji svoje mlade živote ostaviše u vihoru Velikog rata. Na lepo klesanom spomeniku podignutom 1923. godine, koji sa svoja tri metra dominira ovom nekropolom, stoji zapis večnog neprebola:

Ovaj spomenik podigoše Trivko R. Kovačević i supruga mu Marija sebi i sinovima, koji položiše živote za srpsku slobodu: Luki, r. 18. H 1891. poginuo na moru kod Medove 23.HII 1915, Krstu, r. 10. IX 1894, poginuo na Verdunu u Francuskoj 8. X 1918, Novici, r. 6. II 1896. umrlom u Vilusima od bolesti dobivene u ratu 8. IX 1914.

Osta pusta kuća Kovačevića na viluškom uzvišenju, zloslutno nazvanom Kukavica, i div-spomenik da svedoči. A naši dani dodadoše ovoj priči srpskog bola i ponosa nenadano otkriće i zaplet dostojan filmskog scenarija.

U moru kojekakvih objava po društvenim mrežama gotovo u pravilu se pojavi i ponešto vredno. Tako se nedavno na Fejsbuku, na stranici sela Vilusi, ukaza i upečatljiva slika Krsta T. Kovačevića uz potpis postavljača predstavljenog kao „Gorski štab“:

Na fotografiji staroj više od vijeka, obučen u novu i urednu uniformu američke vojske, pogleda bistrog, kao igla oštrog, pravog stasa, stoji Krsto Kovačević iz Vilusa, sin Trivka i majke Marije rođ. Kapor, koji se nakon balkanskih ratova, u februaru 1914, obreo u američkoj državi Kaliforniji i naselio u grad Los Anđeles. Od ranije je tu živio i njegov stariji brat Luka. Njegov miran život prekinuo je uskoro Svjetski rat u koji su se aprila 1917. uključile i SAD. Na regrutaciju 5. juna 1917., odazvao se i Krsto, a mobilisan je u januaru 1918. u kampu “Lewis” u mjestu “American Lake” u američkoj saveznoj državi Vašington. Nakon završene osnovne vojne obuke, aprila 1918., isplovio je sa svojom divizijom na obale ratom zahvaćene Francuske, gdje je, 30. septembra 1918., položio svoj život u 25-oj godini života. Krstov brat Luka, koji je živio sa njim u Los Anđelesu, obreo se kao dobrovoljac na parobrodu “Brindizi”, koji je hitajući da pomogne crnogorske trupe, potopljen 6. januara 1916. pod Medovom, i tako okončao svoj život.  Treći brat Novica, preminuo je u svojoj rodnoj zemlji, na samom početku rata sa Austrougarskom, 1914. godine.

“Ja padoh, evo, al’ slava stoji:
Za rod sam dao život i sv’jet…
Od moje miš’ce, od mača ljutog,
Mnogi je pao dušmanin klet!”
SLAVA JUNACIMA!

Otkud „Gorskom štabu“ ova slika? Da li je od roda Kovačevića i čuva li, možda, u porodičnom kovčežiću još poneku fotografiju ili zapis o ratom postradaloj braći? Zna li još nešto o njihovim mladim životima? Pitanja su navirala.

Nije trebalo dugo, a „Gorski štab“ se odazva i dobismo prve odgovore. Nije od Kovačevića ali jeste iz ovog grahovsko-banjanskog kraja i uporni je tragač za zapisima o ljudima i događajima iz njegove đedovine. Sliku Krstovu je, veli, našao na internetu, u golemoj američkoj rodoslovnoj bazi ancestry.com koja će, pokazaće se, narednih dana našeg zajedničkog putešestvija po bespućima globalne mreže dovesti do novih, nenadanih otkrića.

Kao što je već kazano, Krsto se 1914. obreo u Kaliforniji, gde ga je čekao stariji brat Luka. Braća se tu okupiše na zajedničkom poslu sa svojim najbližim rođacima, sinovima strica im Jovana – Savom i Vasom. U priči koja sledi, naročito će se pokazati važnim brat Sava, zahvaljujući kojem je Krstova slika sačuvana do naših dana i dospela do internet strana. Jer, da ne bi pomena Savinog u gotovo svim dokumentima o Krstovom pohodu do francusko-nemačke klanice kod Verdena, teško da bi ikad saznali i ono što je kruna ove priče, a to je otkriće večnog počivališta ovog, do juče, neznanog junaka s američkog vojnog groblja u Francuskoj.

Blagodareći internetu i trudu mnogih da učine dostupnim podatke, dokumenta i fotografije o životu miliona običnih ljudi, danas je moguće, iz komfora sobe ili ma gde da se nalazite, pronaći mnogo toga. Tako bi i sa Krstom i njegovom braćom. Nađosmo za tren oka da je Krsto Trivkov put obećane zemlje krenuo iz luke Hamburg istoimenim brodom („Hamburg“) 24. januara 1914. Po prispeću u Njujork čekao ga je dugi put na zapadnu obalu Sjedinjenih država, gde će se pridržiti braći koja su već razradila lep restoran. Pronalazimo ih u lokalnom adresaru iz 1911. u San Fernandu (severozapadno od Los Anđelesa). Za Luku nađosmo i bliže zanimanje – perač sudova.

Tek što je Krsto prispeo u Kaliforniju i stao otkrivati čari života u budućoj prestonici „industrije snova“, iz zavičaja stigoše vesti koje potresoše svet: Gavrilo Princip ubi u Sarajevu prestolonaslednika Franca Ferdinanda i ženu mu Sofiju, Austrougarska za to optuži Srbiju i mesec dana po Vidovdanu objavi joj rat. Iz bratske Crne Gore ubrzo stiže odgovor – 5. avgusta kralj Nikola sa Cetinja bači rukavicu skroz do Beča, pravo u lice caru Francu Jozefu. Poče rat.

Ne prođe mnogo, a do braće ko grom puče glas da im je na hercegovačkom frontu pao najmlađi brat Novica, tek ušav u svoje 18. proleće. Objaviće to i Glas Crnogorca (slika desno) u broju od srede, 24. septembra 1914. (11. septembra po novom kalendaru), gde telegrafski osta zabeleženo da je umro vojnik Grahovskog bataljona Novica T. Kovačević. Uzrok smrti ne beše opisan pa osta samo ono uklesano na spomeniku – „od bolesti dobivene u ratu“. Tešku bratsku ranu zaceliše ponosni glasi iz Srbije, iz koje se povlačila silna austrougarska vojska, nakon poraza na Ceru. A kad u kalifornijskoj štampi pročitaše da se Švabo ništa bolje nije proveo ni na Kolubari koncem 1914, braća se već posve umiriše, uvereni da Novica ne pade uzalud.

Ratna sreća ipak se okrenu, kad se krajem 1915. stušti na Srbiju sva švapska i bugarska sila pa srpska vojska pođe u odstupanje preko albanskih gudura. Poleteše im tad kao odstupnica serdar Jankovi sokolovi i osta za sva vremena uklesan u pamćenje nacije njihov podvig kod Mojkovca.

Njima u susret hitao je već i Luka Trivkov. Bacivši restoransku kecelju i izgrlivši se sa braćom, ranije se već upisavši u dobrovoljce, evo ga gde stiže rodnoj grudi u pomoć. Badnji je dan, a sa palube se već naslućivaše kako se u daljini beli Lovćen. Milinu toplog pogleda prekide strašan udar na lađu punu junaka kao što bi i Luka. Beše to udar austrijskog torpeda na parobrod „Brindizi“ sa dobrovoljcima, mahom Crnogorcima i Hercegovcima ali i Ličanima. S njima krenuše u rat i američke medicinske sestre i lekari. Opisana je ta tragedija u knjigama raznim, ali do danas se ne saznade tačan broj i ime svakog ko položi svoje kosti u plavu grobnicu na dnu Jadrana, nadomak Medove. Lukino ime nađe se među upisanima u anale ove velike ratne drame u zalivu Sv. Jovana Medovskog, koju je preživelo 150 od ukupno oko 460 dobrovoljaca sabranih po američkim i kanadskim varošima. Što nije ubio torpedo, to je progutala voda ili očajnički kuršum. Ne želeći da u smrt odu udavljeni, mnogi se mašiše oružja i skratiše sebi muke. Ne zna se kako je skončao Luka, ali kako god, beše to kraj njegovog ovozemaljskog puta.

Američki listovi izveštavaše opširno o tragediji svojih dobrovoljaca kod Medove. Ti su crni naslovi progonili Krsta, koji sada osta jedina uzdanica Trivku i Mariji. Koliko li se puta u gluvoj noći, gore na Kukavici, mogla čuti tiha molitva, zalivena suzama, da Bog sačuva jedino im preostalo čedo. Umiriše se kad prođe cela 1916, a od Krsta stizaše samo glasovi da je dobro i zdravo i tamo daleko, na sigurnom, u dalekoj Ameriki.

Velika je to zemlja, Amerika, koja dugo sa strane posmatraše evropsku i svetsku klanicu, nastojeći da u njoj znatno i profitira. Ali, kad švapska torpeda zaređaše da tuku po njihovim trgovačkim brodovima, a tajnim kanalima prostruja glas da Kajzeri imaju i ozbiljnije namere, na Vilsonov znak, kongresmeni u Vašingtonu 6. aprila 1917. digoše ruke za ulazak Amerike u rat. Dva meseca kasnije, stiže i poziv Krstu da se javi na regrutaciju. Na kartici zavedenoj 5. juna 1917. američke vojne ćate prekrstiše ga u Kris. Da je u pitanju naš Krsto, a ne neki drugi, beše jasno jer na cedulji stajaše da je sin Trivkov i Marijin, te da mu je najbliži rođak Savo J. Kovačević.

Dalji put Krstov otkriva naš prijatelj, vrstan istraživač, „Gorski štab“:

Krsto je razmešten u četu L (company L), 3. bataljon, 361. pešadijski puk, 91. divizije, Američkih ekspedicionih snaga u Evropi. Posle sedam meseci obuke, 361. pešadijski puk, napustio je 22. juna 1918. kamp „Lewis“ i prebacio se vozovima u kamp „Merritt“ u Nju Džersiju (New Yersey). U noći 4. na 5. juli 1918. čitava jedinica prešla je marširajući do luke gde su se ukrcali u britanske brodove „Koroa” i “Scotian”. Krstova jedinica plovila je brodom „Scotian” i nakon 11 dana plovidbe, 18. jula 1918. stigla u Glazgov (Glasgow), Škotska, a odatle dva dana kasnije u mornaričku luku Le Havre u Francuskoj, na manje od četiri meseca pre okončanja rata.

Dalje su prebačeni železnicom do područja za obuku jedinica u mesto Nogent-en-Bassigny (Training Area No.8), udaljeno oko 60 kilometara od fronta. Tu su prolazili intenzivnu obuku za predstojeću ofanzivu. Jedinica je 6. septembra 1918. prebačena blizu mesta Gondrecour, odmah iza prvih borbenih linija, gde je nastavljena obuka i priprema za ofanzivu. Dok je u kampovima tekla obuka, američka komanda odlučila je da stupi u prvu ofanzivu pokrenutu od strane američke vojske u ovom ratu, a koja je imala za cilj zauzimanje mesta St. Mihiel Salient. U skladu sa dobijenim naređenjima 361. pešadijski puk u seriji noćnih marševa premestio se iz područja za trening i obuku u mesto Vacon. Njihov zadatak je bio da po potrebi podrže trupe koje će izvršiti napad i zauzimanje mesta St. Mihiel Salient. Napad na ovo mesto počeo je 12. septembra 1918. i nakon dva dana savezničke snage zauzele su ovo mesto i savladale otpor nemačkih jedinica. Potrebe za angažovanjem 361. pešadijskog puka nije bilo. Četiri dana kasnije puk je premešten u šumski predeo Hesse gde su doživeli i prvo vatreno krštenje. Do 25. septembra 1918. put jedinice prešao je u sporadičnim borbama koje su imale za zadatak podršku francuskim trupama u rejonu Aubreville Sector, koji će se potom spojiti u novi Meuse Argonne Sector. U noći 25/26. septembra 1918, savezničke trupe pokrenule su veliku Meuse Argone ofanzivu, a 361. pešadijski puk učestvovao je kao deo 91. divizije, koja je bila deo 5. korpusa i jedna od 21 američke divizije, koje su uzele učešća u ovoj ofanzivi. 361. puk pokrivao je levo krilo divizije. Major Oscar F. Miller, komandant 3. Bataljona, u kojem je bila i Krstova četa, zatražio je da njegov bataljon vodi prvi napad. Bataljon je bio sastavljen od četiri streljačke i jednom mitraljeskom četom. Artiljerijska priprema trajala je punih šest sati iz 2.700 topovskih cevi. Napad na Bois de Cheppy otpočeo je u 5:30 sati, nakon što je izvršena artiljerijska priprema te presečeni redovi žice, kako bi se jedinicama napravio put kroz žice, duboke jaruge i kratere u šumi. Jedinice 91. divizije uspele su da zauzmu cilj i produže prema mestu Epinonville.

Krstov bataljon pod komandom majora Oskara Milera pretrpeo je velike gubitke u borbama oko ovog mesta. Zauzeli su brdo Epinonville, a proslavili su se i borbama oko sela Gesnes 28. i 29. septembra. U ovim borbama imali su žestoke gubitke, a poginuo je i major Miler, kao i većina oficira.

Tačno mesto i vreme Krstove pogibije ne mogaše se pronaći, ali je nesporno da je poginuo u svojoj 25. godini u toku Meuse-Argonne ofanzive pokrenute 25. septembra, samo šest nedelja pre zvaničnog kraja Velikog rata (11. novembra 1918).

Iako se ne zna tačno mesto i vreme ni okolnosti pogibije, danas se, zahvaljujući „Gorskom štabu“ i ovom našem malom zajedničkom istraživanju, konačno zna mesto gde počivaju Krstove mučeničke i junačke kosti. A da se i to sazna opet možemo zahvaliti trudu onih koji vredne podatke i fotografije postaviše na globalnu internet mrežu, da bi ih uporni i posvećeni istraživači poput „Gorskog štaba“ pronašli i povezali.

Da to ne bude baš tako jednostavno, pobrinuše se opet američke ćate, koji Krsta Trivkova po drugi put prekrstiše, pa mu umesto imena promeniše i časno prezime – iz Kovačević u Ković!? I posta on i osta Kris Ković do naših dana. Upravo to ime i prezime, uz pripadnost jedinici, i danas stoji na beloj kamenoj krstači na američkom memorijalnom groblju na severoistoku Fancuske (Meuse-Argonne American Cemetery and Memorial, Lorraine, France).

A kako smo sigurni da je to naš Krsto Trivkov Kovačević? Pa, opet blagodareći činjenici što je uz Kovićevo ime u dostupnim dokumentima, kao najbliži rod pomenut Savo Jovanov Kovačević.

I tako, reč po reč, sklopiše se kockice.

A ti putniče, namerniče, ako te nanese put preko Vilusa, zastani na čas i seti se ove priče i pomoli se tiho za pokoj duša braće Kovačevića. Ili, ako kojim slučajem pohodiš Francusku, tamo gore preko Mažino linije, svrati na groblje gde počiva naš Krsto i glasno izgovori molitvu: Mir duši tvojoj i carstvo nebesko, junački grahovski sine, Krsto Trivkov Kovačeviću! Vječnaja pamjat!

AUTOR: Jovica Krtinić ([email protected])