Tајна гроба незнаног јунака са Вилуса

7. априла 2021.

коментара: 2

Вилуси, питомо село усред црногорског крша, на самој међи са Херцеговином, дуж магистралног пута Никшић – Требиње.

Споменик у месном гробљу на Вилусима подигнут 1923. године

Месно гробље, украшено храмом посвећеним Св. Матији, већ безмало сто година чува успомену на тројицу браће Ковачевића, који своје младе животе оставише у вихору Великог рата. На лепо клесаном споменику подигнутом 1923. године, који са своја три метра доминира овом некрополом, стоји запис вечног непребола:

Овај споменик подигоше Тривко Р. Ковачевић и супруга му Маријa себи и синовима, који положише животе за српску слободу: Луки, р. 18. Х 1891. погинуо на мору код Медове 23.ХII 1915, Крсту, р. 10. IX 1894, погинуо на Вердуну у Француској 8. X 1918, Новици, р. 6. II 1896. умрлом у Вилусима од болести добивене у рату 8. IX 1914.

Оста пуста кућа Ковачевића на вилушком узвишењу, злослутно названом Кукавица, и див-споменик да сведочи. А наши дани додадоше овој причи српског бола и поноса ненадано откриће и заплет достојан филмског сценарија.

У мору којекаквих објава по друштвеним мрежама готово у правилу се појави и понешто вредно. Тако се недавно на Фејсбуку, на страници села Вилуси, указа и упечатљива слика Крста Т. Ковачевића уз потпис постављача представљеног као „Горски штаб“:

На фотографији старој више од вијека, обучен у нову и уредну униформу америчке војске, погледа бистрог, као игла оштрог, правог стаса, стоји Крсто Ковачевић из Вилуса, син Тривка и мајке Марије рођ. Капор, који се након балканских ратова, у фебруару 1914, обрео у америчкој држави Калифорнији и населио у град Лос Анђелес. Од раније је ту живио и његов старији брат Лука. Његов миран живот прекинуо је ускоро Свјетски рат у који су се априла 1917. укључиле и САД. На регрутацију 5. јуна 1917., одазвао се и Крсто, а мобилисан је у јануару 1918. у кампу “Lewis” у мјесту “American Lake” у америчкој савезној држави Вашингтон. Након завршене основне војне обуке, априла 1918., испловио је са својом дивизијом на обале ратом захваћене Француске, гдје је, 30. септембра 1918., положио свој живот у 25-ој години живота. Крстов брат Лука, који је живио са њим у Лос Анђелесу, обрео се као добровољац на пароброду “Бриндизи”, који је хитајући да помогне црногорске трупе, потопљен 6. јануара 1916. под Медовом, и тако окончао свој живот.  Трећи брат Новица, преминуо је у својој родној земљи, на самом почетку рата са Аустроугарском, 1914. године.

“Ја падох, ево, ал’ слава стоји:
За род сам дао живот и св’јет…
Од моје миш’це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!”
СЛАВА ЈУНАЦИМА!

Крсто Тривков Ковачевић у ишчекивању поласка на француски фронт

Откуд „Горском штабу“ ова слика? Да ли је од рода Ковачевића и чува ли, можда, у породичном ковчежићу још понеку фотографију или запис о ратом пострадалој браћи? Зна ли још нешто о њиховим младим животима? Питања су навирала.

Није требало дуго, а „Горски штаб“ се одазва и добисмо прве одговоре. Није од Ковачевића али јесте из овог граховско-бањанског краја и упорни је трагач за записима о људима и догађајима из његове ђедовине. Слику Крстову је, вели, нашао на интернету, у големој америчкој родословној бази ancestry.com која ће, показаће се, наредних дана нашег заједничког путешествија по беспућима глобалне мреже довести до нових, ненаданих открића.

Као што је већ казано, Крсто се 1914. обрео у Калифорнији, где га је чекао старији брат Лука. Браћа се ту окупише на заједничком послу са својим најближим рођацима, синовима стрица им Јована – Савом и Васом. У причи која следи, нарочито ће се показати важним брат Сава, захваљујући којем је Крстова слика сачувана до наших дана и доспела до интернет страна. Јер, да не би помена Савиног у готово свим документима о Крстовом походу до француско-немачке кланице код Вердена, тешко да би икад сазнали и оно што је круна ове приче, а то је откриће вечног почивалишта овог, до јуче, незнаног јунака с америчког војног гробља у Француској.

Благодарећи интернету и труду многих да учине доступним податке, документа и фотографије о животу милиона обичних људи, данас је могуће, из комфора собе или ма где да се налазите, пронаћи много тога. Тако би и са Крстом и његовом браћом. Нађосмо за трен ока да је Крсто Тривков пут обећане земље кренуо из луке Хамбург истоименим бродом („Хамбург“) 24. јануара 1914. По приспећу у Њујорк чекао га је дуги пут на западну обалу Сједињених држава, где ће се придржити браћи која су већ разрадила леп ресторан. Проналазимо их у локалном адресару из 1911. у Сан Фернанду (северозападно од Лос Анђелеса). За Луку нађосмо и ближе занимање – перач судова.

Крсто Ковачевић под редним бројем 198. на листи путника Хамбург – Њујорк 24. јануара 1914. године

Тек што је Крсто приспео у Калифорнију и стао откривати чари живота у будућој престоници „индустрије снова“, из завичаја стигоше вести које потресоше свет: Гаврило Принцип уби у Сарајеву престолонаследника Франца Фердинанда и жену му Софију, Аустроугарска за то оптужи Србију и месец дана по Видовдану објави јој рат. Из братске Црне Горе убрзо стиже одговор – 5. августа краљ Никола са Цетиња бачи рукавицу скроз до Беча, право у лице цару Францу Јозефу. Поче рат.

Умрли војник: Новица Т. Ковачевић

Не прође много, а до браће ко гром пуче глас да им је на херцеговачком фронту пао најмлађи брат Новица, тек ушав у своје 18. пролеће. Објавиће то и Глас Црногорца (слика десно) у броју од среде, 24. септембра 1914. (11. септембра по новом календару), где телеграфски оста забележено да је умро војник Граховског батаљона Новица Т. Ковачевић. Узрок смрти не беше описан па оста само оно уклесано на споменику – „од болести добивене у рату“. Тешку братску рану зацелише поносни гласи из Србије, из које се повлачила силна аустроугарска војска, након пораза на Церу. А кад у калифорнијској штампи прочиташе да се Швабо ништа боље није провео ни на Колубари концем 1914, браћа се већ посве умирише, уверени да Новица не паде узалуд.

Ратна срећа ипак се окрену, кад се крајем 1915. стушти на Србију сва швапска и бугарска сила па српска војска пође у одступање преко албанских гудура. Полетеше им тад као одступница сердар Јанкови соколови и оста за сва времена уклесан у памћење нације њихов подвиг код Мојковца.

Њима у сусрет хитао је већ и Лука Тривков. Бацивши ресторанску кецељу и изгрливши се са браћом, раније се већ уписавши у добровољце, ево га где стиже родној груди у помоћ. Бадњи је дан, а са палубе се већ наслућиваше како се у даљини бели Ловћен. Милину топлог погледа прекиде страшан удар на лађу пуну јунака као што би и Лука. Беше то удар аустријског торпеда на пароброд „Бриндизи“ са добровољцима, махом Црногорцима и Херцеговцима али и Личанима. С њима кренуше у рат и америчке медицинске сестре и лекари. Описана је та трагедија у књигама разним, али до данас се не сазнаде тачан број и име сваког ко положи своје кости у плаву гробницу на дну Јадрана, надомак Медове. Лукино име нађе се међу уписанима у анале ове велике ратне драме у заливу Св. Јована Медовског, коју је преживело 150 од укупно око 460 добровољаца сабраних по америчким и канадским варошима. Што није убио торпедо, то је прогутала вода или очајнички куршум. Не желећи да у смрт оду удављени, многи се машише оружја и скратише себи муке. Не зна се како је скончао Лука, али како год, беше то крај његовог овоземаљског пута.

Пароброд “Бриндизи” пре него што га је аустријски торпедо преполовио

Амерички листови извештаваше опширно о трагедији својих добровољаца код Медове. Ти су црни наслови прогонили Крста, који сада оста једина узданица Тривку и Марији. Колико ли се пута у глувој ноћи, горе на Кукавици, могла чути тиха молитва, заливена сузама, да Бог сачува једино им преостало чедо. Умирише се кад прође цела 1916, а од Крста стизаше само гласови да је добро и здраво и тамо далеко, на сигурном, у далекој Америки.

Картица са основним подацима Крста (Криса) Ковачевића приликом регрутације

Велика је то земља, Америка, која дуго са стране посматраше европску и светску кланицу, настојећи да у њој знатно и профитира. Али, кад швапска торпеда заређаше да туку по њиховим трговачким бродовима, а тајним каналима проструја глас да Кајзери имају и озбиљније намере, на Вилсонов знак, конгресмени у Вашингтону 6. априла 1917. дигоше руке за улазак Америке у рат. Два месеца касније, стиже и позив Крсту да се јави на регрутацију. На картици заведеној 5. јуна 1917. америчке војне ћате прерстише га у Крис. Да је у питању наш Крсто, а не неки други, беше јасно јер на цедуљи стајаше да је син Тривков и Маријин, те да му је најближи рођак Саво Ј. Ковачевић.

Даљи пут Крстов открива наш пријатељ, врстан истраживач, „Горски штаб“:

Крсто је размештен у чету Л (company L), 3. батаљон, 361. пешадијски пук, 91. дивизије, Америчких експедиционих снага у Европи. После седам месеци обуке, 361. пешадијски пук, напустио је 22. јуна 1918. камп „Lewis“ и пребацио се возовима у камп „Merritt“ у Њу Џерсију (New Yersey). У ноћи 4. на 5. јули 1918. читава јединица прешла је марширајући до луке где су се укрцали у британске бродове „Koroa” и “Scotian”. Крстова јединица пловила је бродом „Scotian” и након 11 дана пловидбе, 18. јула 1918. стигла у Глазгов (Glasgow), Шкотска, а одатле два дана касније у морнаричку луку Le Havre у Француској, на мање од четири месеца пре окончања рата.

Даље су пребачени железницом до подручја за обуку јединица у место Nogent-en-Bassigny (Training Area No.8), удаљено око 60 километара од фронта. Ту су пролазили интензивну обуку за предстојећу офанзиву. Јединица је 6. септембра 1918. пребачена близу места Gondrecour, одмах иза првих борбених линија, где је настављена обука и припрема за офанзиву. Док је у камповима текла обука, америчка команда одлучила је да ступи у прву офанзиву покренуту од стране америчке војске у овом рату, а која је имала за циљ заузимање места St. Mihiel Salient. У складу са добијеним наређењима 361. пешадијски пук у серији ноћних маршева преместио се из подручја за тренинг и обуку у место Vacon. Њихов задатак је био да по потреби подрже трупе које ће извршити напад и заузимање места St. Mihiel Salient. Напад на ово место почео је 12. септембра 1918. и након два дана савезничке снаге заузеле су ово место и савладале отпор немачких јединица. Потребе за ангажовањем 361. пешадијског пука није било. Четири дана касније пук је премештен у шумски предео Hesse где су доживели и прво ватрено крштење. До 25. септембра 1918. пут јединице прешао је у спорадичним борбама које су имале за задатак подршку француским трупама у рејону Aubreville Sector, који ће се потом спојити у нови Meuse Argonne Sector. У ноћи 25/26. септембра 1918, савезничке трупе покренуле су велику Meuse Argone офaнзиву, а 361. пешадијски пук учествовао је као део 91. дивизије, која је била део 5. корпуса и једна од 21 америчке дивизије, које су узеле учешћа у овој офaнзиви. 361. пук покривао је лево крило дивизије. Мајор Oscar F. Miller, командант 3. Батаљона, у којем је била и Крстова чета, затражио је да његов батаљон води први напад. Батаљон је био састављен од четири стрељачке и једном митраљеском четом. Артиљеријска припрема трајала је пуних шест сати из 2.700 топовских цеви. Напад на Bois de Cheppy отпочео је у 5:30 сати, након што је извршена артиљеријска припрема те пресечени редови жице, како би се јединицама направио пут кроз жице, дубоке јаруге и кратере у шуми. Јединице 91. дивизије успеле су да заузму циљ и продуже према месту Epinonville.

Крстов батаљон под командом мајора Оскара Милера претрпео је велике губитке у борбама око овог места. Заузели су брдо Epinonvillе, а прославили су се и борбама око села Gesnes 28. и 29. септембра. У овим борбама имали су жестоке губитке, а погинуо је и мајор Милер, као и већина официра.

Гроб Крста Ковачевића (Криса Ковића) у америчком војном гробљу на североистоку Француске

Тачно место и време Крстове погибије не могаше се пронаћи, али је неспорно да је погинуо у својој 25. години у току Meuse-Argonne офaнзиве покренуте 25. септембра, само шест недеља пре званичног краја Великог рата (11. новембра 1918).

Иако се не зна тачно место и време ни околности погибије, данас се, захваљујући „Горском штабу“ и овом нашем малом заједничком истраживању, коначно зна место где почивају Крстове мученичке и јуначке кости. А да се и то сазна опет можемо захвалити труду оних који вредне податке и фотографије поставише на глобалну интернет мрежу, да би их упорни и посвећени истраживачи попут „Горског штаба“ пронашли и повезали.

Да то не буде баш тако једноставно, побринуше се опет америчке ћате, који Крста Тривкова по други пут прекрстише, па му уместо имена променише и часно презиме – из Ковачевић у Ковић!? И поста он и оста Крис Ковић до наших дана. Управо то име и презиме, уз припадност јединици, и данас стоји на белој каменој крстачи на америчком меморијалном гробљу на североистоку Фанцуске (Meuse-Argonne American Cemetery and Memorial, Lorraine, France).

А како смо сигурни да је то наш Крсто Тривков Ковачевић? Па, опет благодарећи чињеници што је уз Ковићево име у доступним документима, као најближи род поменут Саво Јованов Ковачевић.

И тако, реч по реч, склопише се коцкице.

А ти путниче, намерниче, ако те нанесе пут преко Вилуса, застани на час и сети се ове приче и помоли се тихо за покој душа браће Ковачевића. Или, ако којим случајем походиш Француску, тамо горе преко Мажино линије, сврати на гробље где почива наш Крсто и гласно изговори молитву: Мир души твојој и царство небеско, јуначки граховски сине, Крсто Тривков Ковачевићу! Вјечнаја памјат!

Регрутациони лист Крста Ковачевића где је уписан као Крис Ковић. Стоји да је већ служио у црногорској војсци, као артиљерац, у оба Балканска рата.
Изјава Сава Јованова Ковачевића о Крсту Ковачевићу и његовог браћи приликом прилагања Крстове фотографије у архиву сачувану до данашњих дана
Новински извештај о страдалим америчким војницима. Крсто Ковачевић (Крис Ковић) поменут у другом реду уз навођење и имена његовог брата Сава Ковачевића
Марија и Тривко Ковачевић
Крсто и Лука Ковачевић

АУТОР: Јовица Кртинић ([email protected])

Аутор чланка:
Јовица Кртинић

Рођен 1969. у Госпићу (Лика). Основну и средњу школу завршио у родном граду. Студије започео на Факултету политичких наука у Загребу, а завршио на Факултету политичких наука у Београду стекавши звање дипломирани политиколог за новинарство и информисање. Од 1995. започео новинарску каријеру која је трајала до 2012. Радио редом у следећим листовима: недељник Време, дневни лист Дневни телеграф, дневни лист НТ Плус, недељник Недељни телеграф, дневни лист Данас, недељник Репортер, дневни лист Курир, недељник Стандард, дневни лист Ало, дневни лист Курир. Од 2012. запослен у Библиотеци "Милутин Бојић" као управник библиотеке. Исте године био међу оснивачима Друштва српских родословаца "Порекло" - портала Порекло и Српског ДНК пројекта.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Aleksa

    Pitam se da li potomci Save Kovacevica jos uvek zive na adresi 981 Everett Street.

    • Јовица Кртинић

      Сава Ковачевић је у браку са Ружом (дев. Радуловић) имао сина Вељка и ћерке Јелену и Љубицу. Они су касније отишли са ове адресе и такође се могу пратити преко родословне базе ancestry.com (нпр. доступна је фотографија Јелене Ковачевић из средње школе, а подаци прате Љубицу све до године смрти (умрла 3. децембра 2003. у 80. години)