U Balkanskim ratovima, koji su dovršili oslobođenje nekada središnjih zemalja Dušanovog carstva od turskih zavojevača, učestvovali su brojni vojnici i oficiri iz gružanskog kraja. Pukovnik Milovan Nedić, koji je nesporno bio jedan od najvećih srpskih vojskovođa u Balkanskim ratovima, pripada onoj plejadi besmrtnih srpskih junaka koja je prošla najteža iskušenja u oslobađanju Srbije.
Milovan Nedić je rođen 15. IV 1866. godine u Kniću, od oca Stevana i majke Milenije. Inače, knićanski Nedići, isto kao i Miloradovići i Lazovići, pripadaju rodu Šaponjića. Doseljeni su za vreme Karađorđa iz Šape kod Sjenice, po svoj prilici iz sela Šaponja na Uvcu, severo-zapadno od Sjenice. Krsna slava im je Stevanjdan. Milovan je u rodnom Kniću je završio osnovnu školu. Sedam razreda gimnazije je završio u Kragujevcu, a potom je pola godine proveo u Francuskoj na usavršavanju jezika. Na vojnu akademiju je stupio 1. XI 1886. godine a svršio ju je 1889. sa XIX klasom, kao drugi u rangu. Sa svojom klasom svršio je i viši kurs i to kao prvi u rangu. Za artiljerijskog potporučnika proizveden je 1889. godine a u generalštab je preveden kao kapetan prve klase. U čin majora unapređen je 2. VIII 1901. godine, u čin potpukovnika 29. VI 1907. godine, a u čin pukovnika 1911. godine. Pored svakodnevnih dužnosti, predavao je istoriju ratne veštine na Vojnoj akademiji. Godine 1904. postao je honorarni, a od 1905. do 1911. godine bio je redovni profesor Vojne akademije. U januaru 1905. godine postavljen je za člana akademijskog saveta. Pisao je za časopis „Ratnik“ i preveo je 1911. godine sa nemačkog „Rat Austrije i Pruske 1866“. Nedića je ratna mobilizacija 1912. godine zatekla na dužnosti komandanta XIV puka u Knjaževcu, na koji je otišao pošto je po molbi preveden iz đeneralštaba u pešadiju.
Neposredno pred dolazak Štaba Vrhovne komande u Niš, Ministar vojni Radomir Putnik, naložio je svome pomoćniku pukovniku Živojinu Mišiću da podnese predloge za komandante Dunavske, Moravske i Timočke divizije II poziva. Mišić je za komandanta Moravske divizije II poziva predložio pukovnika Milovana Nedića. Ministar vojni, Radomir Putnik nije hteo da prihvati Nedića za komandanta Moravske divizije II poziva, a nije bio zadovoljan ni predlozima komandanata Dunavske i Timočke divizije drugog poziva, pa je naredio Mišiću da spremi druge predloge. Živojin Mišić je sutradan u Ministarstvu ponovio predloge i izjavio da garantuje za svu trojicu da će biti vrlo dobri komandanti divizija. Putnik je zlovoljno pristao i spremio ukaze za njihovo postavljenje.
Kasnije će se Radomir Putnik kao načelnik Štaba Vrhovne komande uveriti da je pukovnik Nedić iz Knića bio odličan izbor za komandanta Moravske divizije II poziva.
Nakon što je postavljen za komandanta Moravske divizije II poziva, Nedić je dva dana pre objave rata, sa svojom divizijom učestvovao u sukobu sa neprijateljem kod sela Merdara.
Sukobu je prethodila akcija Lapskog četničkog odreda pod komandom kapetana Vojislava Tankosića. Umesto da neopaženo pređe granicu, radi dejstava u neprijateljskoj pozadini, kada otpočnu ratne operacije, Tankosić je bez znanja komandanata divizija i armija odlučio da izazove sukob većih razmera. Po njegovom naređenju, odeljenje od 60 četnika je 2. (15.) oktobra oko 11 časova uveče krenulo u napad na turske karaule Reponja, koju su zasuli bombama i zauzeli, i Mirovce, gde su bili odbijeni uz velike žrtve. Nakon toga četnci su se povukli na srpsku karaulu Vasiljevac, gde počinje borba sa Arnautima, kojima je tokom narednog dana podršku dala turska artiljerija.
Bašibozučke horde, potpomognute redovnim turskim trupama, napale su iznenada 3. (16.) oktobar na Merdarima Moravsku diviziju II poziva, potisle je sa granične linije i upale na srpsku teritoriju. Mećutim, junačkim naletom legendarnih Moravaca II poziva, potpomognutih XII pukom Šumadijske divizije I poziva, Turci su bili razbijeni i prisiljeni da u najvećem neredu odstupe ka Podujevu.
Bašibozluci su istiskivani bliskom borbom prsa u prsa, pa je tek trećeg dana borbe neprijatelj mogao biti tučen artiljerijom. Pukovnik Nedić je za sve vreme sukoba delovao samoinicijativno, a komandiri četa, koji su mahom bili rezervisti, uletali su u prve jurišne ešalone i svojim primerom bodrili vojnike. To je bila prva pobeda u ovom ratu, a odneli su je Moravci pod komandom pukovnika Nedića iz Knića.
Pukovnik Milovan Nedić sa Moravskom divizijom II poziva zauzeo je Tetovo 17. (30.) X i Gostivar 19. X (1. XI), jureći ispred sebe Turke koji su se prikupljali za odbranu tek na položajima kod Kičeva, na levoj obali reke Treske. Posle žilavog otpora Turci su potučeni i na ovim položajima i naterani u bekstvo u pravcu Bitolja.
U mećuvremenu trupe I armije, otpočele su grupisanje i pripreme za napad na turske bitoljske položaje. U vezi s tim Vrhovna komanda naredila je pukovniku Nediću, komandantu Moravske divizije II poziva, koja je do tada bila pod njenom neposrednom komandom, da pohita za Turcima u pravcu Oblakova i da se od toga dana stavlja pod neposrednu komandu prestolonaslednika AleksandraKarađorđevića komandanta I armije.
Pukovnik Nedić je u bitoljskoj bici, pod izuzetno teškim okolnostima, komandovao zauzimanjem strateški najvažnijeg visa Oblakovo. U višednevnoj teškoj borbi, Moravska divizija II poziva je suzbila 25 turskih bataljona, odbila više neprijateljskih kontranapada i ovladala Oblakovom. U tim surovim borbama, pored iskazane velike hrabrosti i umešnosti u komandovanju, Nedić je pokazao i humanost, oduvek svojstvenu srpskom oficiru i vojniku. Nedićevi vojnici su u gomili turskih leševa pronašli ranjenog turskog oficira koji je prkosno bez ikakvog straha čekao da bude pogubljen. Poručnik Milan Đorđević je ranjenog turskog oficira stražarno sproveo kod komandanta Nedića. Kada je pukovnik Nedić čuo da zarobljenik nije želeo da pobegne sa bojišta, već je ostao na položaju da časno pogine kraj svojih vojnika, nije prihvatio od njega ponuđenu sablju u znak predaje već mu je čestitao na hrabrosti i pitao ga da li želi, da uz obezbeđenje, bude vraćen svojoj vojsci. Turski oficir je želeo da ostane kod Srba i da bude lečen u njihovoj bolnici. Igrom slučaja, nešto kasnije, istoga dana, ranjen je i poručnik Milan Đorđević koji je ranjenog turskog oficira sproveo kod komandanta Nedića. Tako su dva oficira protivničkih vojski u previjalištu ležali jedan pored drugog.
Goneći razbijene turske trupe, Konjička divizija je 7. (20.) XI ušla u Lerin. Istoga dana Nedićeva Moravska divizija II poziva zauzela je Resen, a zatim Ohrid i Strugu. Jedan njen odred ušao je 4. (17.) XII u Elbasan. Potom je pukovnik Nedić po naređenju Živojina Mišića sa delom svoje divizije krenuo iz Elbasana ka Debru. Posle dva dana oštre borbe zauzeo je i Debar.
Dok se naslućivalo da će Bugarska napasti Srbiju, Načelnik Vrhovnog štaba, vojvoda Putnik, naredio je Živojinu Mišiću da pozove pukovnika Milovana Nedića da odmah doće u Skoplje. Putnik je rekao Mišću: „Hoću da mu lično saopštim koliko sam zadovoljan njegovim radom i da mu kažem da će prvim ukazom biti proizveden za ćenerala.“ Iako uspeh Nedićevog komandovanja i visok moral njegove divizije nisu promakli Putnikovom oku, do planiranog unapređenja nije došlo. Mnogi su želeli da pre njega steknu đeneralski čin, iako se njihov doprinos ratu nije mogao meriti sa Nedićevim. U nameri da mu onemoguće unapređenje služili su se najbezočnijim lažima, izmišljanjima i podmetanjima.
Prilikom izvoćenja ratnih operacija u okolini Resena i Struge, posle pada Bitolja, štab Moravske divizije II poziva prenoćio je u Resenu u kući nekog bogatog Turčina, koji je bio pobegao ispred srpske vojske. Kuća je bila raskošno nameštena. U njoj su i ranije noćevale neke jedinice i manji štabovi. Polazeći iz Resena, pukovnik Nedić je iz te kuće uzeo za sebe samo jedan čibuk s velikim ćilibarom. Potom je Nedić bio osumnjičen da je imao veze sa nestankom jedne garniture sobnog nameštaja iz te kuće. Namera je bila da se pukovnik Nedić na taj način diskredituje i da mu se onemogući obećano proizvođenje u ćeneralski čin, u čemu se i uspelo. Najvažnije od svega toga je da vojvoda Putnik i pored pomenutih sumnjičenja ni docnije nije promenio dobro mišljenje o pukovniku Nediću. Prilikom jednog referisanja o stanju na frontu za vreme bitke na Bregalnici vojvoda Putnik u dobrom raspoloženju rekao je ŽivojinuMišiću: „Gospodine Mišiću, da nam je u ovim prilikama još tri-četiri Nedića!“
Veliki doprinos srpskoj pobedi u Drugom balkanskom ratu dao je pukovnik Milovan Nedić sa svojom Moravskom divizijom II poziva. Legendarni pukovnik Nedić vodio bespoštednu borbu sa Bugarima koja se naročito razvila na visovima u blizini Ćustendila. Osvajanjem vrha Crni Kamen 4. VII 1913. godine, Nedićevi vojnici su omogućili da se posle šest dana osvoji strateški važan vrh Kiselica i Bugari potisnu u pravcu Grljana, čime su ubrzali pobednički završetak Drugog balkanskog rata.
Po jednodušnom mišljenju svih ratnika, pukovnik Milovan Nedić je izašao kao najveći vojskovađa iz Balkanskih ratova. Uvek je bio u prvim borbenim redovima i nikad u pozadini. Jeo je ono isto što su jeli i vojnici, spavao je pod vedrim i kišnim nebom kao i obični vojnici. Iako je u oba Balkanska rata predvodio diviziju drugog poziva, Milovanu Nediću su poveravani najteži zadaci, jer se znalo da je on sposoban za sve. Sve što mu je stavljano u zadatak on je izvršavao s neverovatnom lakoćom i uvek s potpunim uspehom. Iz oba rata legendarni Gružanin je svoju diviziju izveo s najvećom čašću. Zapovednici turske vojske, diveći se njegovoj hrabrosti i vojničkom talentu, prozvali su ga Gazi Neda-paša. Posle potpisivanja primirja sa Bugarima, pukovnik Nedić je preuzeo komandovanje nad Bregalničkom graničkom divizijom. Milovan Nedić je umro 10. septembra 1913. godine u Nišu od kolere. Uz velike počasti sahranjen je u Nišu, gde i danas počiva na vojničkom groblju.
Autor: Saša Zarić, saradnik portala Poreklo
Komentari (0)