Преци Јакова Јаше Игњатовића (Сентандреја, 1822 – Нови Сад, 1889)

17. јула 2021.

коментара: 0

„И када у Сентандреји једном нестане Срба, а једном ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови ће остати као споменици њиховог духа и живота.“

Јаков Игњатовић, рад Новака Радонића

Јаков Јаша Игњатовић, чувени српски писац, рођен је у Сентандреји 8. децембра 1822. године (26. новембра по старом календару) у угледној породици варошког тутора Јакова и Ане Игњатовић. Крштен је три дана касније у храму Св. Апостола Петра и Павла, а кума је била Рахила, супруга Андреја Јовановића. Према неким подацима, његова породица се преселила из Призрена у Горњу Угарску са патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690. године.

Протокол крштених са уписаним крштењем и рођењем Јакова Игњатовића 1822. г.

 

Протокол умрлих са уписаном смрти Јакова Игњатовића, 1830. г.

 

Протокол умрлих са уписаном смрти Ане Игњатовић, 1823. г.

Јаков Игњатовић је рођен у заиста великој породици. Увидом у матичне књиге сентандрејских цркава, средином 18. века се наилази на 7-8 брачних парова са презименом Игњатовић. Да ли су сви у сродству – није могуће рећи. Родослов Јаковљеве гране може се пратити од његовог деде Симеона († 1793), рођеног вероватно током треће деценије 18. века, пре увођења матичних књига. Симеон је сахрањен у породичну гробницу која се налази са десне стране храма Св. Преображења у Сентандреји.

Симеон Игњатовић је у браку са Маријом, ћерком Живка Сарисимића из Сентандреје имао Јелисавету (1752), Катарину (1754), Јакова (1763-1830), Василија (176-1841) и Сару (1772).

Протокол умрлих са уписаном смрћу Симеона Игњатовића, Јаковљевог деде

 

Протокол крштених са уписаним рођењем и крштењем Јакова Игњатовића 1763. г.

Јаков Игњатовић (1763-1830) је имао два брака. Први је склопио 1783. године са Пелагијом Караџић (1764-1809) са којом је имао Ану (1786), Софију (1788) удату за Петра Добрића из Сентандреје, и Јулијану (1790). Други брак је склопио као удовац 1809. године са Аном Јаковљевић (Љубојевић) (1786-1823). У другом браку је имао Димитрија (1810-1811), Марију (1812-1812), Живка (1813-1817), Константина (1814-1815), Катарину (1816) удату за Николаја Михаиловића из Ковина, Кристину (1817-1817), Стефана (1818), Марију (1821-1823) и најмлађег Јакова (1822-1889).

Протокол венчаних са уписаним венчањем Јакова Игњатовића и Ане Јаковљевић (Љубојевић) 1809. г.

Мајка Јакова Игњатовића, Ана, рођена је 7. јула 1786. године у породици Јована Јаковљевића Барбира и Марије рођене Љубојевић. Јован Јаковљевић (1749), са Крбаве, венчао се 1775. године са Маријом (1758), ћерком Манојла и Јелисавете Љубојевића из Сентандреје. Будући да је Јаков био „призетко“ у граду, а можда и у Љубојевићевом дому, често је у матичним књигама навођен без свог презимена и то као „зет Манојла Љубојевића“. Чак је и приликом удаје ћерке Ане за Јакова Игњатовића 1809. године, он наведен као „Јован Љубојевић“. Јован Јаковљевић и Марија рођ. Љубојевић су, поред ћерке Ане (1786) имали и синове Георгија (1776) и Стефана (1787). Георгије Јаковљевић је преузео бригу о свом сестрићу Јакову Игњатовићу након што је овај остао сироче.

Протокол крштених са уписаним рођењем и крштењем Марије, ћерке Манојла и Јелисавете Љубојевић 1756. г.

 

Протокол венчаних са уписаним венчањем Јована Јаковљевића и Марије Љубојевић 1775. г.

 

Протокол крштених са уписаним рођењем и крштењем Ане Јаковљевић, мајке Јакова Игњатовића

 

Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом Саду

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012). Аутор је 27 монографија и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.