Знаменити Гружани: пуковник Милован С. Недић

27. март 2021.

коментара: 0

Пуковник Милован С. Недић из Кнића, командант Моравске дивизије II позива

У Балканским ратовима, који су довршили ослобођење некада средишњих земаља Душановог царства од турских завојевача, учествовали су бројни војници и официри из гружанског краја. Пуковник Милован Недић, који је неспорно био један од највећих српских војсковођа у Балканским ратовима, припада оној плејади бесмртних српских јунака која је прошла најтежа искушења у ослобађању Србије.

Милован Недић је рођен 15. IV 1866. године у Книћу, од оца Стевана и мајке Миленије. Иначе, книћански Недићи, исто као и Милорадовићи и Лазовићи, припадају роду Шапоњића. Досељени су за време Карађорђа из Шапе код Сјенице, по свој прилици из села Шапоња на Увцу, северо-западно од Сјенице. Крсна слава им је Стевањдан. Милован је у родном Книћу је завршио основну школу. Седам разреда гимназије је завршио у Крагујевцу, а потом је пола године провео у Француској на усавршавању језика. На војну академију је ступио 1. XI 1886. године а свршио ју је 1889. са XIX класом, као други у рангу. Са својом класом свршио је и виши курс и то као први у рангу. За артиљеријског потпоручника произведен је 1889. године а у генералштаб је преведен као капетан прве класе. У  чин мајора унапређен је  2. VIII 1901. године, у чин потпуковника  29. VI 1907. године, а у чин пуковника 1911. године. Поред свакодневних дужности, предавао је историју ратне вештине на Војној академији. Године 1904. постао је хонорарни, а од 1905. до 1911. године био је редовни професор Војне академије. У јануару 1905. године постављен је за члана академијског савета. Писао је за часопис „Ратник“ и превео је 1911. године са немачког „Рат Аустрије и Пруске 1866“. Недића је ратна мобилизација 1912. године затекла на дужности команданта XIV пука у Књажевцу, на који је отишао пошто је по молби преведен из ђенералштаба у пешадију.

Непосредно пред долазак Штаба Врховне команде у Ниш, Министар војни Радомир Путник, наложио је своме помоћнику пуковнику Живојину Мишићу да поднесе предлоге за команданте Дунавске, Моравске и Тимочке дивизије II позива. Мишић је за команданта Моравске дивизије II позива предложио пуковника Милована Недића. Министар војни, Радомир Путник није хтео да прихвати Недића за команданта Моравске дивизије II позива, а није био задовољан ни предлозима команданата Дунавске и Тимочке дивизије другог позива, па је наредио Мишићу да спреми друге предлоге. Живојин Мишић је сутрадан у Министарству поновио предлоге и изјавио да гарантује за сву тројицу да ће бити врло добри команданти дивизија. Путник је зловољно пристао и спремио указе за њихово постављење.

Касније ће се Радомир Путник као начелник Штаба Врховне команде уверити да је пуковник Недић из Кнића био одличан избор за команданта Моравске дивизије II позива.

Након што је постављен за команданта Моравске дивизије II позива, Недић је два дана пре објаве рата, са својом дивизијом учествовао у сукобу са непријатељем код села Мердара.

Сукобу је претходила акција Лапског четничког одреда под командом капетана Војислава Танкосића. Уместо да неопажено пређе границу, ради дејстава у непријатељској позадини, када отпочну ратне операције, Танкосић је без знања команданата дивизија и армија одлучио да изазове сукоб већих размера. По његовом наређењу, одељење од 60 четника је 2. (15.) октобра око 11 часова увече кренуло у напад на турске карауле Репоња, коју су засули бомбама и заузели, и Мировце, где су били одбијени уз велике жртве. Након тога четнци су се повукли на српску караулу Васиљевац, где почиње борба са Арнаутима, којима је током наредног дана подршку дала турска артиљерија.

Башибозучке хорде, потпомогнуте редовним турским трупама, напале су изненада 3. (16.) октобар на Мердарима Моравску дивизију II позива, потисле је са граничне линије и упале на српску територију. Мећутим, јуначким налетом легендарних Мораваца II позива, потпомогнутих XII пуком Шумадијске дивизије I позива, Турци су били разбијени и присиљени да у највећем нереду одступе ка Подујеву.

Башибозлуци су истискивани блиском борбом прса у прса, па је тек трећег дана борбе непријатељ могао бити тучен артиљеријом. Пуковник Недић је за све време сукоба деловао самоиницијативно, а командири чета, који су махом били резервисти, улетали су у прве јуришне ешалоне и својим примером бодрили војнике. То је била прва победа у овом рату, а однели су је Моравци под командом пуковника Недића из Кнића.

Пуковник Милован Недић са Моравском дивизијом II позива заузео је Тетово 17. (30.) X и Гостивар 19. X (1. XI), јурећи испред себе Турке који су се прикупљали за одбрану тек на положајима код Кичева, на левој обали реке Треске. После жилавог отпора Турци су потучени и на овим положајима и натерани у бекство у правцу Битоља.

У мећувремену трупе I армије, отпочеле су груписање и припреме за напад на турске битољске положаје. У вези с тим Врховна команда наредила је пуковнику Недићу, команданту Моравске дивизије II позива, која је до тада била под њеном непосредном командом, да похита за Турцима у правцу Облакова и да се од тога дана ставља под непосредну команду престолонаследника Александра Карађорђевића команданта I армије.

Пуковник Недић је у битољској бици, под изузетно тешким околностима, командовао заузимањем стратешки најважнијег виса Облаково. У вишедневној тешкој борби, Моравска дивизија II позива је сузбила 25 турских батаљона, одбила више непријатељских контранапада и овладала Облаковом. У тим суровим борбама, поред исказане велике храбрости и умешности у командовању, Недић је показао и хуманост, одувек својствену српском официру и војнику. Недићеви војници су у гомили турских лешева пронашли рањеног турског официра који је пркосно без икаквог страха чекао да буде погубљен. Поручник Милан Ђорђевић је рањеног турског официра стражарно спровео код команданта Недића. Када је пуковник Недић чуо да заробљеник није желео да побегне са бојишта, већ је остао на положају да часно погине крај својих војника, није прихватио од њега понуђену сабљу у знак предаје већ му је честитао на храбрости и питао га да ли жели, да уз обезбеђење, буде враћен својој војсци. Турски официр је желео да остане код Срба и да буде лечен у њиховој болници. Игром случаја, нешто касније, истога дана, рањен је и поручник Милан Ђорђевић који је рањеног турског официра спровео код команданта Недића. Тако су два официра противничких војски у превијалишту лежали један поред другог.

Пуковник Милован С. Недић, командант Моравске дивизије II позива, полази са својом војском из Охрида за Стругу

Гонећи разбијене турске трупе, Коњичка дивизија је 7. (20.) XI ушла у Лерин. Истога дана Недићева Моравска дивизија II позива заузела је Ресен, а затим Охрид и Стругу. Један њен одред ушао је 4. (17.) XII у Елбасан. Потом је пуковник Недић по наређењу Живојина Мишића са делом своје дивизије кренуо из Елбасана ка Дебру. После два дана оштре борбе заузео је и Дебар.

Док се наслућивало да ће Бугарска напасти Србију, Начелник Врховног штаба, војвода Путник, наредио је Живојину Мишићу да позове пуковника Милована Недића да одмах доће у Скопље. Путник је рекао Мишћу: „Хоћу да му лично саопштим колико сам задовољан његовим радом и да му кажем да ће првим указом бити произведен за ћенерала.“  Иако успех Недићевог командовања и висок морал његове дивизије нису промакли Путниковом оку, до планираног унапређења није дошло. Многи су желели да пре њега стекну ђенералски чин, иако се њихов допринос рату није могао мерити са Недићевим. У намери да му онемогуће унапређење служили су се најбезочнијим лажима, измишљањима и подметањима.

Приликом извоћења ратних операција у околини Ресена и Струге, после пада Битоља, штаб Моравске дивизије II позива преноћио је у Ресену у кући неког богатог Турчина, који је био побегао испред српске војске. Кућа је била раскошно намештена. У њој су и раније ноћевале неке јединице и мањи штабови. Полазећи из Ресена, пуковник Недић је из те куће узео за себе само један чибук с великим ћилибаром. Потом је Недић био осумњичен да је имао везе са нестанком једне гарнитуре собног намештаја из те куће. Намера је била да се пуковник Недић на тај начин дискредитује и да му се онемогући обећано произвођење у ћенералски чин, у чему се и успело. Најважније од свега тога је да војвода Путник и поред поменутих сумњичења ни доцније није променио добро мишљење о пуковнику Недићу. Приликом једног реферисања о стању на фронту за време битке на Брегалници војвода Путник у добром расположењу рекао је Живојину Мишићу: „Господине Мишићу, да нам је у овим приликама још три-четири Недића!“

Велики допринос српској победи у Другом балканском рату дао је пуковник Милован Недић са својом Моравском дивизијом II позива. Легендарни пуковник Недић водио беспоштедну борбу са Бугарима која се нарочито развила на висовима у близини Ћустендила. Освајањем врха Црни Камен 4. VII 1913. године, Недићеви војници су омогућили да се после шест дана освоји стратешки важан врх Киселица и Бугари потисну у правцу Грљана, чиме су убрзали победнички завршетак Другог балканског рата.

По једнодушном мишљењу свих ратника, пуковник Милован Недић је изашао као највећи војсковађа из Балканских ратова. Увек је био у првим борбеним редовима и никад у позадини. Јео је оно исто што су јели и војници, спавао је под ведрим и кишним небом као и обични војници. Иако је у оба Балканска рата предводио дивизију другог позива, Миловану Недићу су поверавани најтежи задаци, јер се знало да је он способан за све. Све што му је стављано у задатак он је извршавао с невероватном лакоћом и увек с потпуним успехом. Из оба рата легендарни Гружанин је своју дивизију извео с највећом чашћу. Заповедници турске војске, дивећи се његовој храбрости и војничком таленту, прозвали су га Гази Неда-паша.  После потписивања примирја са Бугарима, пуковник Недић је преузео командовање над Брегалничком граничком дивизијом. Милован Недић је умро 10. септембра 1913. године у Нишу од колере. Уз велике почасти сахрањен је у Нишу, где и данас почива на војничком гробљу.

 

Аутор: Саша Зарић, сарадник портала Порекло

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.