Краљица Јелена “Анжујска” и њено порекло

5. фебруар 2020.

коментара: 2

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић

Нема женске особе из времена Немањића која је за собом оставила дубљи траг него што је то била жена краља Уроша Првог. Јелена, прозвана у новије доба “Анжујска” била је једина жена из српске владарске породице којој је један од савременика и биограф српских владара – архиепископ Данило – посветио посебно житије: “Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка…просто казати, била је украшена сваком врлином”. Личност снажног карактера, она је дуго самостално владала у својој области где је подизала и задужбине, попут манастира Градац. Одржавала  је многобројне контакте и везе, посебно са својим рођацима на западу, као и са самим папом. Истовремено, уживала је високо поштовање обе цркве у Србији, како католичке, из које је потекла, тако и православне, којој је такође много пружала. По политичком значају и утицају који је имала током целе владавине свога супруга, а још више у време владавине својих синова, можемо је поредити само са једном каснијом српском владарком – кнегињом Милицом. „А синови блажене госпође Јелене у сласт и са страхом примаху речи и поуке своје матере Јелене, повинијући јој се са сваком радошћу и истинитом побожношћу“ (арх. Данило II).

Јеленино порекло ни до данас није сасвим утврђено. Данило каже да је “била од племна фрушкога (француског), од племена царска, кћи славних родитеља који су били у великом богатству и слави”. Напуљски краљ Карло Анжујски је називао рођаком (consaginea nostra carissima, cognata nostra). Више је претпоставки о њеном пореклу које је везује за латинску царску породицу Куртене, која је потицала од француских краљева. Једна новија хипотеза износи могућност да је Јелена кћи угарске принцезе Маргарете, која је по мајци била потомак латинских царева. Више основа и доказа има новија хипотеза историчара Г. Мак Данијела којом се износи могућност да је Јелена била кћи господара Срема Јована Анђела и његове супруге Матилде од Виандена и Пожеге (у Славонији). Према тој претпоставци, српска краљица би преко оца била потомак византијских царева и угарских краљева, а преко мајке она је била унука Маргарете од Куртенеа (1194-1270) – једне од бројних кћерки латинског цара Петра II. Маргарета од Куртенеа је носила титулу маркизе од Намира (1229-1337). У другом браку удала се за грофа Хенрија I од Виандена са којим је имала кћи Матилду. Матилда се удала око 1235. године за принца Јована (Калојана) Анђела, сина некадашњег цара Византије Исака II Анђела и угарске принцезе Маргарете. Jован Анђел (умро 1253. године) је владао Сремом као угарски вазал. Имао је најмање две кћерке: српску краљицу Јелену, удату око 1250. године за Уроша I и Марију. Mарија је била удата за Анзелма IV од Кајеа (или од Шора), знаменитог латинског племића који је између осталог био представник (капетан) напуљских краљева у Албанији. Након мужевљеве смрти, Марија је живела код сестре –краљице Јелене, која јој је уступила град Улцињ.

Крај Урошеве владавине и блажена Јелена

Иако већ у годинама, краљ Урош I је упорно избегавао да свом сину и наследнику – „младом краљу“ Драгутину – додели и посебну област на управу, што је на крају изазвало синовљеву побуну 1276. године. Архиепископ Данило је записао: “Када родитељ његов није примио такве његове речи молбе, него се са још већом јарошћу разгневио на њега, овај младић (тј. Драгутин)…подиже руку на свога родитеља. И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко, син одоле своме родитељу и узе престо његов силом…И назва се благочастиви и христољубиви и самодржавни све српске и поморске и подунавске и сремске земље краљ Стефан.” Већ остарели краљ Урош је као монах Симон отишао у манастир у Хуму где је убрзо и умро (1277). За њим је напустио црквени престо његов верни сарадник и саветник архиепископ Јоаникије I,  који се такође повукао у манастир.

Тако ће Драгутин Немањић бити запамћен по до дотада нечувеном делу у кући српских владара: побуни против сопственог родитеља. Биће то чин који ће, чини се касније изазвати грижњу савести и мучити починиоца све до краја живота. Јер, како Данило наводи, у Светом писму je записао: “Поштује родитеље равно са Богом”. Драгутин је власт поделио са мајком и млађим братом Милутином. Краљици Јелени је одвојио поседе у приморју – од Дубровника до Скадра, као и области горњег Лима (Плав) и горњег Ибра (замак Брњци).

Јелена је надживела свога мужа Уроша за више од три деценије. Двор јој се налазио на самом рубу данашњег Косова и Метохије у месту Брњаци, (област горњи Ибар). Ту се налазила и њена школа где су сиромашније девојке училе вез и остале послове, као и писменост и музику. На двору је имала и библиотеку (књигохранилиште). „Нарочито се трудила о том како ће давати милостиње у божаствене храмове, и све што је на потребу светим црквама и манастирима нештедимице даваше, састављајући божаствене књиге, у своме дому и одлично пишући, а исто тако и свештене сасуде, златне и сребрене…“. Краљица Јелена је обнављала старе манастире, међу њима и манастир светих Сергија и Вакха на обалама реке Бојане код Скадра. Замонашила се у цркви св. Николе у Скадру где је као монахиња и умрла (1314). Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Грацу.

Након три године, монаси „отворише њену раку, где беше погребено њено свето тело у земљи и нађоше га где лежи као у роси умаштено светим миром, цело непропадљиво Божјом заповешћу ничим повређено“. Према схватањима тога доба, блажена краљица Јелена је проглашена за светицу. „И тако извадише њезино тело са псалмима и песмама, појући надгробне песме…и у изабран ковчег положише је, где лежи и до днашњег дана изван олтарских двери, пред икономо Владике свију Христа, који је прославио успомену њезину на бесконачне векове…“ (арх. Данило).

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Lurkeri ovdašnji

    Verujem u Megdenijelovu pretpostaku jer je logična.

    Inače potomci Dragutina, naravno, nisu samo “starija grana Nemanjića i Kotoromanići”, nego su to preko unuke mu udate za grofa Celjskog, čija kći se udaje u tzv “Sveto Rimsko” Carstvo Nemačkog Naroda i skoro svi današnji kraljevi i vladajući kneževi/prinčevi Evrope (izuzetak je danska kraljevska kuća zbog striktne protestantske politike, čak su i Norvežani dobili gene Dragutina i Jelene Angeline tj preko kraljice Mod, kroz njenog oca Eduarda VII).

    • Војислав

      Јелена, краљица, жена Уроша I (? — Брњаци, Косово, 8. II 1314)

      Средином XIII в. удата је за српског краља Уроша I, али неодређене вести из
      извора не допуштају да се тачно утврди с којом западном властеоском или владарском
      династијом су се Немањићи тада ородили. Податак њеног биографа архиепископа
      Данила II да је била „од рода фружскаго” (француског), „од царског племена” и „од
      славних и богатих родитеља”, као и чињеница да је јужноиталијански Анжујци називају
      рођаком превише су оскудни да би иједна од многих генеалошких комбинација
      понуђених у литератури (од непосредне везе с француском краљевском кућом Анжу, до
      посредних веза с њеном споредном граном Куртне) постала општеприхваћена. Према
      томе, ни за атрибут Анжујска, с којим се најчешће наводи, не може се наћи непосредна
      потврда у изворима. Како изгледа, имала је осетног удела у политичком животу већ за
      живота свога мужа (самостално издаје печатну повељу о пријатељству и трговини
      Дубровчанима 1267—1268), али тек након његове смрти, за краљевања њених синова
      Драгутина и Милутина, дошао је до пуног изражаја њен углед као краљице мајке. Одмах
      по ступању на престо 1276. Драгутин јој је дао на управу део државне територије који су
      чинили Зета с Требињем и мање одељене области, око Плава и око горњег и средњег
      тока Ибра (Улцињ је уступила својој сестри Марији после 1291). У својој „држави”
      остваривала је сва владарска права – имала двор с чиновницима, убирала царине,
      судила, издавала повеље, организовала набавке жита итд. Последњи пут се помиње у
      Зети 1306, а две године доцније ову област добио је Милутинов син Стефан. Након
      Дежевског споразума настојала је да уравнотежи сложене односе између својих синова.
      На симболичком плану та тежња се огледа у заједничким ктиторским подухватима
      (обнова опатије Св. Срђа на Бојани) и у даривању молитвених икона са заједничким
      представама Св. Николи у Барију и Св. Петру у Риму. Али њен утицај није био довољан
      да спречи дугогодишњи рат међу браћом у првој деценији XIV в. Изгледа да је то, поред
      одмакле животне доби, условило да се повуче из јавног живота после 1306. Још 1299, у
      време преговора о браку краља Милутина и византијске принцезе Симониде,
      византијски захтев да краљица мајка својом заклетвом гарантује испуњење уговорних
      обавеза Милутин је упорно одбијао.
      Извори и позна традиција оставили су највише вести о њеној верској политици.
      Њено порекло и сразмерна бројност католичког живља у приморским крајевима
      подстакли су и олакшали јој блиске односе с католичком црквом. Одржавала је везе с
      папом (посредовала у преговорима о унији с бугарским царем Георгијем Тертером 1291.
      и краљем Милутином 1303, као и у обнављању града и епископије Сапе 1291), даривала
      је и обнављала католичке цркве (бенедиктинске опатије Св. Марије Ратачке и Св. Срђа и
      Вакха на Бојани, а приписује јој се и подизање фрањевачких манастира у Бару, Улцињу
      и Котору, 1288). Наведени поступци нису излазили ван оквира уобичајених за односе
      српских владара с католицима, па се не могу узети као показатељ да је задржала веру
      предака и у новој средини. Штавише, податке о оснивању фрањевачких манастира
      доноси само један позни аутор, чија се обавештеност озбиљно доводи у питање
      непостојањем вести о њеној обнови Св. Срђа (заједно са синовима), сигурно
      посведоченој сачуваним ктиторским натписом. С друге стране, њен прелазак у
      православље вишеструко је потврђен. Подигла је православни ман. Градац, првобитно
      предвиђен да буде заједнички маузолеј краљевског пара, али је та идеја напуштена.
      Задржавши крштено име, из руку свог духовника монаха Јова примила је монашки
      постриг у православној цркви Св. Николе код Скадра, вероватно почетком деведесетих
      година XIII в, будући да њен најранији датовани монашки портрет, у Ариљској цркви,
      потиче из 1296. Према сведочењу Данила II дописивала се с духовницима у светим
      местима Истока, помагала је цркве (сачувана је њена повеља ман. Врањини), водила
      богоугодан живот, засновала у своме двору у Брњацима школу за сироте удаваче, а
      након смрти тело јој је пренето и положено у припремљен гроб у цркви ман. Градца.
      Канонизована је, добила житије, а служба и прославни дан (12. новембар по новом
      календару) прикључени су Милутиновим.

      ИЗВОРИ: Архиепископ Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, Београд, Загреб 1866,
      54—101; Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I—VI, Београд, Сремски Карловци 1902—
      1926, I, бр. 45; III, бр. 4329, 5017, 5082—5085, 5543; Acta Albaniae 1, № 470, 509—511, 514—515, 520, 531,
      544, 547, 554, 559, 577, 581, 585, 679; Александар Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до
      краја XV века), Београд 1926, 88; Љуб. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Београд, Сремски
      Карловци 1929, 28—31; Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Београд 1986, 53, 114—
      115, 124—125, 127, 129.

      ЛИТЕРАТУРА: Михаило Динић, Област краља Драгутина после Дежева, ГСАН, 203, н. с. 1, 1951 70—
      75; Гојко Суботић, Краљица Јелена Анжујска — ктитор црквених споменика у Приморју, ИГл, 1—2, 1958,
      131—148; Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 85—88; Историја
      Црне Горе, 2/1, Титоград 1970; Историја српског народа, I, Београд 1981; Gordon Mc Daniel, On
      Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena, UJ, 12, 1982—1983,
      43—50; Даница Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Београд 1992, 79—85; Ђуро Тошић,
      Српске приморске земље (Зета и Травунија) у XIII вијеку, у: Краљ Владислав и Србија XIII века, зборник
      радова, Београд 2003, 67—71; Оливера Кандић, Градац. Историја и архитектура манастира, Београд
      2005, 49—57, 195—210.

      Ђорђе Бубало