Родослов породице Матавуљ из Шибеника

29. октобар 2019.

коментара: 1

Аутор: Слободан Зрнић

Српска породица Матавуљ је током 19. и 20. вијека оставила значајан траг у историји Шибеника. Развила је велики погон текстилне индустрије (народног везива) и ликера, запошљавајући радну снагу града. Из ове породице је познати писац Симо Матавуљ. Његов стриц Серафим био је игуман манастира Крупа, а највише образовање стекао је синовац Петар, поставши декан Медицинског факултета у Београду. Матавуљи су нестали из Шибеника у другој половини 20. вијека.

Најстарији чланови породице Матавуљ

Матавуљи су поријеклом из Далматинског Косова. Тамо је 1774. рођен Ђуро, син Марка, који је преселио у Шибеник (предграђе Варош) и основао породицу са Мартом Скочић (рођ. 1786) из Вруља код Шибеника (Билице). Скочићи су такође Срби. Хајдук Матавуљ из Косова документован је 1780. године, као предводник веће скупине која је харала овим крајем. У селу Доња Суваја код Босанске Крупе постоје називи Матуљ и Матуљева локва, а добили су име по хајдуку Матавуљу из Далмације, будући да  је ту погинуо. Презиме Матавуљ постоји још у селу Грбавци (Турјак) код Босанске Градишке. Даља веза са далматинским Матавуљима ја сасвим извјесна,  јер је и за једне и за друге карактеристична крсна слава Јовањдан. Од трговца Стојана (1900-1963) Стевановог из Грбаваца потиче породица Матавуљ из Сплита.

Након преласка у Шибеник, Матавуљи више нису постојали на подручју Далматинског Косова. Ђуро је имао синове Стевана и Симеона, који је постао игуман православног манастира Крупа и добио монашко име Серафим. Ђурина кћер Јела (рођ. 1820) удала се 1842. за Тодора Вуковића из Миочића, а њена сестра Ана (рођ. 1829), такође се удала за једног Вуковића, а након његове смрти за трговца Тодора Бошковића.

Стеван Матавуљ (1811-1860) Ђурин  узео је за супругу Симеуну Триву Маркову, која је такође била Српкиња, из најближег сусједства. Симеуна је важила за врло способну жену. Заједно су 1844. покренули радионицу у којој се кројила народна ношња. Четири године након смрти Стевана преудала се за Ђуру (званог Нико) Скочића. Стеван и Симеуна имали су синове Симу, Ђуру и Михаила. Симеуна је са другим мужем 1867. добила сина Константина Скочића, а двије године касније и Милицу. На изборима 1848. године, Стеван Матавуљ је изабран за члана представништва Вароша (српски заступници су били још Симо Кулишић и Сава Омчикус).

Синови Стевана Матавуља

Симо Матавуљ

Симо Матавуљ (1852-1908) је најпознатији Стеванов син и један од највећих српских писаца епохе реализма. Написао је чувени роман „Бакоња фра Брне“, док се међу приповијеткама истичу „Пилипенда“ и „Поварета“. У Београду је постао  члан Српске краљевске академије (садашњи САНУ) и предсједник Српског књижевног друштва. Симо је основну школу и ниже разреде гимназије завршио у Шибенику. На склоност према књижевности значајан утицај имала је мајка Симеуна, која је била добар приповиједач. Након смрти оца боравио је четири године у манастиру Крупа, код свог стрица-игумана. Учитељску школу је завршио у Задру 1871. године, а потом је радио као учитељ у селима Ислам Грчки и Ђеврске. Од 1874. водио је наставу италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом, а затим се 1881. преселио на Цетиње и стекао велики углед на двору кнеза Николе. У почетку је био наставник француског језика, да би касније постао школски надзорник и васпитач престолонасљедника Данила. У Србију је први пут отишао 1887. године. Није био добро прихваћен од стране краља Милана и радио је као гимназијски професор у Зајечару. Због тога се вратио у Црну Гору, а након абдикације краља Милана, поново у Србију, живећи у Београду до смрти. Са Милицом Стефановић из Шумадије, вјенчао се 1892. године, али је она умрла годину дана касније, на порођају.  Друга супруга, Љубица Николајевић из Руме, умрла је 1910. године. Даровала је велику своту новца Српској краљевској академији и Привреднику из Загреба. Лична библиотека покојног супруга поклоњена је Трећој београдској гимназији. Симо Матавуљ није имао потомака, а по њему су назване основне школе у Шибенику, Исламу Грчком и Вариводама код Ђеврсака, будући да је у тим насељима провео један дио живота. Сеоске школе су угашене, док је оној у Шибенику 1991. промијењен назив. Уклоњен је и споменик писцу, који се налазио испред школе. Симо Матавуљ је одстрањен из хрватске књижевности, али се приповијетка „Пилипенда“ обрађује у основним школама Србије. Ниједна школа данас не носи назив по њему, а у Херцег Новом је једини споменик.

Михаил Матавуљ (1859-1898) је умро млад и није оставио значајног трага у породичној историји.

Ђуро Матавуљ (1855-1917) је наставио породични посао, бавећи се више производњом ликера, док је његова супруга Ана рођ. Секулић (1858-1936) Митрова водила израду народне ношње. Секулићи су стара српска породица из Шибеника. Индустрија Матавуљевих доживјела је експанзију, запошљавајући много женске радне снаге. Матавуљеви су дизајнирали садашњи изглед шибенске, односно дрнишке капе, која се традиционално носила у околини ових градова. Ђуро је умро крајем Првог свјетског рата, а иза себе је оставио синове Стевана, Симу, Петра, Марка, Радослава (Вида) и Душана, те кћери Милку и Даринку.

Потомци Ђуре Матавуља

Петар Матавуљ (1890-1948) био је најобразованији од Ђурине дјеце. Након основне школе у Шибенику, првих шест разреда гимназије завршио је у Задру, а седми и осми разред у Загребу, гдје је матурирао 1908. године. У Бечу је 1914. дипломирао на Медицинском факултету. Од 1916. до 1923. радио је на универзитету у Лозани као асистент на Хемијском и Физичком институту. Ту је завршио Филозофски факултет и одбранио докторску тезу из области физичке хемије. Доласком у Југославију 1923. године, постаје шеф Хемијског института Медицинског факултета у Београду. Током њемачке окупације кратко је одведен као талац у логор Бањица 1941. године, а за вријеме савезничког бомбардовања боравио је у Винчи, гдје је обављао сеоске послове све до ослобођења. Након рата је вршио функцију декана на Медицинском факултету. Био је члан И.Н.О. Београда, члан Комисије за обнову Универзитета и Суда части на Универзитету. Умро је у Паризу 1948. године. Два пута је жењен, али није оставио потомке. Од прве супруге се развео (Јелена Гајгер из Цириха). Друга супруга је била 20 година млађа од њега (др Нада Николић из Вуковара) и с њом је боравио на Косанчићевом венцу.

Марко Матавуљ (1893-1958) је наставио успјешну производњу народног везива у Шибенику. Од краља је 1930. добио Орден Светог Саве четвртог реда. Током Другог свјетског рата, заједно са братом Симом, пружао је помоћ српским избјеглицама са подручја НДХ које су долазиле у Шибеник под италијанском окупацијом, укључујући и супругу убијеног брата Душана. Након капитулације Италије 1943. отишао је у Италију из страха од усташа и Нијемаца, а годину дана касније придружила му се породица (супруга и дјеца). Боравили су у Азијагу и Перуђи. Са породицом се 1951. одселио у САД. Имао је синове Ђуру (1930-2007) и Никшу (1932-1987). У почетку су Марко и Никша радили у Либертивилу код Чикага, а Ђуро у Њујорку. Никша је био запослен у Манастиру Светог Саве. Маркови потомци и данас живе у Индијани.

Симо Матавуљ (1883-1963) је такође био способан индустријалац, као и његов брат Марко. Производио је ликер мараскино. Био је истакнути члан Радикалне странке у Шибенику почетком 1920-их. Од краља је добио Орден Светог Саве петог реда, заједно са другим успјешним индустријалцима и трговцима. Није имао дјецу, али је једини од Матавуља умро у дубокој старости у Шибенику.

Душан Матавуљ (1899-1941) је 1926. у Загребу завршио медицину, а пред Други свјетски рат се преселио у Бихаћ, гдје је радио као доктор. Убиле су га усташе 1941. године. Његова супруга Рајка је побјегла у Шибеник код Марка Матавуља, а затим заједно са његовом породицом у Италију и САД.

Стеван (1880-1918) и Радослав/Вид (1896-1933) нису оставили значајан траг. Њихова сестра Милка (1889-1970) се удала за Јерка Бучића са Хвара и тамо добила кћер Јелку Бучић, која је као партизанка страдала у Примоштену 1943. године, у својој двадесетој години. Због заслуга у НОБ-у кућа Матавуља није национализована, већ је до смрти користила Милка Бучић. Друга сестра Даринка удала се за Радивоја/Ратка Катића.

 

 

 

 

 

 

 

 

Извори:

  • Светли гробови православних Шибенчана, др Душан Љ. Кашић, 1975.
  • Биографије, Срби западно од Дунава и Дрине И-О, Јован С. Радојчић, 2009.
  • Сплитске дневне новине „Ново доба“.
  • Часопис Београдског универзитета “Студент” (1948)
  • Православна матична књига рођених парохије Шибеник (1862-1889)
  • Uspon jedne obitelji: Šibenička mašta najbolje vrste, Jelena Svirčić, 2013, Lupiga https://www.lupiga.com/vijesti/uspon-jedne-obitelji-sibenicka-masta-najbolje-vrste

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Владимир Бурсаћ

    Др Душан Матавуљ, син Ђуре Матавуља, млађег брата књижевника Симе Матавуља, је дипломирао на Медицинском факултету у Загребу школске 1925/1926. (https://mef.unizg.hr/diplomirani/diplomirani-1923-1927/). У Бихаћу где је живео пред рат 1941.г, он је ухапшен поводом обележавања 13.јуна, празника Антунова, дана посвећеном св.Анти Падованском католичком светитељу. Тај дан се у НДХ обележавао и као имендан двојице очева нације, Старчевића и Павелића. Одмах по именовању Пријеког суда за Велику жупу Крбава и Псат 17.06.1941.г, овај суд изриче смртне казне за групу истакнутих, познатих и богатијих бихаћких Срба, међу којима је био и др Душан. Одмах ту ноћ, прва група од око 20 затворених Срба је одведена из Капетанове куле и ликвидирана у Рисовачкој греди, код села Рисовца у Подргрмечу. По сведочењу Мирка-Миркеца Голубовића 8 наоружаних људи предвођени Енвером Капетановићем одвели су први транспорт на смрт осуђених затвореника из Куле . Сведок Рашида Шакић наводи речи Јусуфа Пашагића свога суседа и учесника овог транспорта . Транспорт је обављен затвореним поштанским аутом, уз Капетановића и Пашагића, било је 7 чланова усташког роја из Скочаја, шофер је био Владо Делић припадник усташког покрета из Далмације. Жртве су одведене по списку који је имао Капетановић, а претходно су физички мучени у среском затвору. Рајка Матавуљ, супруга др Душана убијеног 17.јуна у Рисовцу успела да се домогне италијанске окупационе зоне, па Италије и да 1951.г емигрира у САД са породицом девера Марка Матавуља (https://www.jusp-donjagradina.org/casopis-topola-broj-9/)