Poreklo stanovništva sela Kučevište, opština Čučer-Sandovo, Severna Makedonija. Prema knjizi dr Jovana F. Trifunoskog „Skopska Crna Gora“, izdanje Skoplje 1971. godi ne. Priredio saradnik Porekla Milodan.
Položaj sela i vode.
Po veličini i važnosti Kučevište je najglavnije naselje Skopske Crne gore. Ima veoma povoljan položaj: leži u sredini predela kraj samog izlaska Kučeviške reke sa planinskog masiva (na levoj strani). Ova morfološka granica omogućava stanovnicima iskorišćavanje šumskog regiona i pašnjaka na planinskom masivu, kao i subplaninske zemljoradničke zone u kotlini.
Voda za piće dobija se sa česama, kojih ima pet. Ta voda dovodi se vodovodom sa izvora Bigor kod manastira.
Zemlje i šume.
Krajevi seoskog atara na planini Crnoj gori nose ova imena: Momin kamen, Manastir, Isposnica, Čukar, Vidine njive, Bao–breg, Bela bara, Strmnik, Vuča rupa, Banjašnica, Malo ledinče, Golema ledina, Ključ, Ključka reka, Madžar livada, Rajkino kućarče, Leskovica, Sedlo, Stančićeva livada, Nad–brazdu, Močalište, Svinjarski kućarci, Bazdova kućarica, Ginovce, Rosa, Krstova reka, Prosečenik, Skenderica, Bel kamen, Stojanova reka, Prži-gra, Karaula, Careva livada, Careva češma, Urvič, Popova livada, Stoji–kamen, Rudina, Brazdište, Zabel vakafski, Rajovske ploče.
Krajevi atara na nižem zemljištu južno od sela nose ova imena: Pod–selo, Tanasija, Gramada 1, Krušje, Glauševac, Gramada 11, Pod–krst, Goliovo, Čavrinac, Kriva njiva, Radiško gornje, Radiško donje, Jurije, Butelj, Ezero, Bošnjane, Kućine, Mačkovac.
Tip sela.
Kučevište ima zbijeni tip. Izduženo je od severa prema jugu. Severni stariji deo sela je osobito zbijen. Kučevište se deli na mahale (kažu „mavala“) koje nose imena po glavnijim rodovima: Komnenovska, Nešovska, Karovčsvska, Bojćićevska, Gurmešovska itd. Prostor kod „pošte“, kako ga ovde zovu, pretstavlja centar naselja. Osim pošte, Kučevište ima zdravstvenu stanicu, osmogodišnju školu i mesnu kancelariju. Svega selo broji oko 265 domaćinstava.
Prošlost i starine.
I Kučevište spada u stara sela Skopske Crne gore. U istorijskim izvorima, pod imenom Klčevišta, prvi put se pominje 1348. g. Kao selo župana Radoslava, jednu polovinu Kučevišta, koja je pre toga pripadala skopsko–crnogorskom manastiru Sv. Nikite, pomenute godine car Dušan je priložio Sv. Arhanđelima kod, Prizrena.
Godine 1348. Kučevište je imalo crkvu Sv. Bogorodice (Prečista), koja postoji i danas u sredini sela. Izgleda da je iz vremena kralja Dečanskog (1321.—1331. g.) i da je podigao pomenut župan Radoslav. Međutim, ta crkva slavi Spasovdan, pa se zato zove i crkvom Sv. Spasa. Još 1519. r. pominje se kučeviški sabor na Spasovdan.
Godine 1348. car Dušan Sv. Ar-hanđelima kod Prizrena priložio je i katun Ginovci. Nalazio se na kučeviškom planinskom delu atara, na potesu koji i danas nosi to ime. Ginovce je na planini Crnoj gori, dosta daleko od sela. Seljaci kažu: „Zimno vreme sneg ne držit tamo“ pa i tada na Ginovcu boravi stoka. Sada Ginovce većinom koriste Arbanasi iz planinskog sela Bresta.
Manastir Sv. Arhanđela Mihaila leži dva kilometra severno od sela u živopisnoj klisuri Kučeviške reke. Položaj manastira naročito je biran. Nalazi se na širokoj padini brda, koje se izdiže više njega. Manastirska građevina je stara, ali vrlo dobro očuvana. Nije mlađa od druge polovine 14. veka. Prvi put se pominje krajem toga veka. Po svoj prilici manastir je iz doba cara Uroša.
Kučeviški manastir sv. Arhanđela imao je znatno gazdinstvo sa njivama, vinogradima, šumom i pašnjacima. Raspolagao je specijalnim čiflikom u selu, koji je imao oko 100 ha obradive zemlje, na oko 500 koza i 120 ovaca. Manastirska zemlja iza Drugog svetskog rata pripala je seoskoj zadruzi.
Kučeviški manastir igrao je veoma važnu ulogu ne samo u staro doba, već i za celo vreme robovanja pod Turcima. U njemu je uvek bilo kaluđera. Oko manastira nalazile su se ćelije: jedna na mestu Isposnica i druge. Manastirska slava ili „panađur“ je na dan. Sv. Arhanđela u julu.
O Kučevgištu očuvani su istorijski pomeni i iz vremena turske vladavine. Tako 1445. g., kada je skopskoj Alani–džamiji zaveštano susedno selo Mirkovci, navodi se da se jedan deo granice njegovog atara dodiruje sa zemljom sela Kučevišta. Drugi pomen potiče iz 1519. g. a treći iz 1779. g. tada je Kučevnšte pripadalo skopskom vakufu Huma Šah Sultan pa je stoga bilo oslobođeno od poreza.
U prošlosti Kučevište uvek je bilo značajno naselje, lokalno središte Skopske Crne gore. Bilo je najveće selo Skopske kotline „od Vardar na gore“, dok je „od Vardar na dolu“ takvo bilo Dračevo. Stoga je u Kučevišgu otvorena prva škola u ovom kraju. Od 1780. g. škola se nalazila u kučeviškom manastiru. Krajem 18. veka učitelj je bio monah Teofilo, a 1803. g. pominje se učitelj Aćim. Godine 1813. škola je otvorena i u samom selu. Ono ima školu kada je nemaju ni pojedina naša gradska naselja.
Sada u Kučevištu ima malo starog, srednjevekovnog stanovništva. Najveći deo rodova potiče od doseljenika. Veći deo je dolazio sa severa i severozapada bežeći od zuluma iz sadašnjih arbanaških sela na planini Crnoj gori uglavnom u oblasti Binačke Morave — iz Mijaka, Nikovca, Požaranja, Bresta. Manji deo doseljenika došao je iz Skopskog polja na jugu, većinom iz raseljenog sela Bošnjana. Lsžalo je 7 km južno od Kučevišta. Ti doseljenici bežali su od zuluma Turaka Kumbaradžiovaca, koji su imali čiflik y Butelju. Doseljavanja su bila y drugoj polovini 18. i na početku 19. veka. Doseljenici su ispunili selo i dali mu svoje obeležje.
Stočarstvo, poglavito ovčarstvo, bilo je glavna privredna grana stanovnika Kučevišta do kraja turske vladavine, pa i iza toga do kraja Drugog svestkog rata. Do tada i u ovom selu postojale su brojne kućne zadruge sa po 15, 20, 30 i više članova. Na primer, zadruga roda Bojčićevci oko sredine 19. veka sa svojih 55 članova imala je oko 800 ovaca, oko 40 goveda, 10 konja. Pa zadruga roda Karovčsvi imala je oko 450 ovaca, zadruga roda Džajkovci oko 400 ovaca, zadruga roda Gurmešovi oko 350 ovaca itd.
Kučeviški stočari s proleća nisu se odmah peli na planinu Crnu goru do njenog najvišeg kata, već su to činili postepeno: kada se viši kat iznad sela oslobodi snega i u njemu javi trava čobani su tu izlazili sa stokom. Docnije, kada sneg okopni u višem katu, na mestu Careva livada, onda se tamo penju. Na Carevoj livadi bilo je po deset i više bačila.
Mnogo se koristila i šuma na pomenutoj planini. Od posečenih stabala stanovnici su „delali“ daske, lopate, plugove i drugo. Zatim su sekli drva za ogrev i sve to prodavali y Skoplju. Za privremeni boravak tih stanovnika na planini postojali su stanovi zvani „kućerci“. Bilo ih je na mestima sada zvanim Rajkovo kućarče, Bazova kućarica itd.
Stanovnici Kučevišta iza Prvog svetskog rata, pomoću agrarne reforme, dobili su zemlju u pojedinim selima Skopskog polja – Bilimbegovu, Jurumleru, Petrovcu i Idrizovu. Međutim, iza Drugog svetskog rata oni su se počeli upošljavati y Skoplju. Zato stariji seljaci sada kažu: „Državata gi povuče našite deca po službi“ ili „Se rasturi narodot po službi“. Zbog toga je privredni značaj planine Crne gore za satnovnike Kučevišta sada neznatan. Na Carevoj livadi leti paša ostaje neiskorišćena ili je koristi stoka Arbanasa iz sela Taniševca. Stanovnici Kučevišta postepeno napuštaju i zemlju y Skopskoj Blatiji.
Potes Momin kamen na planini ime je dobio po hrabroj devojci, koja je u bacanju kamena pobedila muškarce–takmičare. Na potesu Krsteva reka, takođe na planini, za vreme Turaka Arbanasi su ubili nekog Krstu. Tada su Arbanasi mogli čoveka–hrišćanina „za ćef da ga utepa“. – Na potesu Stojanova reka postojala je vodenica nekog Stojana iz sela Kučevišta. – Na potesu Karaula, takođe na planini, nekada „Turci sedele“. Iza 1912. i 1918. g. tamo je bila žandarmerijska stanica. U Kučevištu postoje tri kapele: Sv. Atanasija, Sv. Petke i Sv. Jovana. Potiču iz novijeg doba.
Poreklo rodova.
Raniji ispitivač Kučevišta S. Tomić doznao je samo za dva starinačka roda. To su današnji;
-Bojćićevci (11 k, Sv. Nikola) i:
-Crničani (10 k, Sv. Arhanđeo).“) Jedna grana prvog roda sada se zove:
-Popovići. Iz nje su više godina poticali seoski sveštenicš Stefan, njegov sin Mihajlo, unuk Ilija – sada u penziji. Ilija je imao brata Stefana, takođe sveštenika: on je ubijen 1911. Pomenuti sveštenici školu su završili u kučeviškom manastiru.
Ostali kučeviški rodovi potiču od predaka koji su doseljeni.
Rodovi doseljeni sa severa i severozapada:
-Belinci (8 k, Mitrovdan), nekada su živeli na selištu Ginovce u dolini Belinske reke. To je na planini Crnoj gori. Na Ginovcu jedan lokalitet nosi ime Belinsko gumno.
-Komnenovi (30 k, „Sv. Đorđija” — 16. novembra), doseljeni iz Mijaka, sada arbanaškog sela u oblasti Binačke Morave. U Mijaku, kako se govori, postoje mesta Komnenova crešna i Komnenova češma. Na planini Crnoj gori iznad, sela Brodeca po njima jedno mesto nosi ime Komnenovo bačilo. Slušao sam da su doseljenici roda: Đakovci (11 k) u susednom Pobužju srodnici roda Komnenovci.
-Rajčini (7 k) i:
-Šegmonovi (6 k), slave Sv. Nikolu. Za njih je S. Tomić doznao da su doseljeni iz sada arbanaškog sela Bresta na planini Crnoj gori.
-Pajovci ili Rajevići (10 k „,Sv. Đorđija“), za njih je S. Tomić doznao da su doseljeni iz današnjeg arbanaškog sela Šašara u oblasti Binačke Morave.
-Nedelčini (8 k, „Sv. Đorđija“), za njih je S. Tomić doznao da su doseljeni iz današnjeg arbanaškog sela Požaranja u oblasti Binačke Morave.
-Ninići ili Ninićevi (13 k, Mitrovdan), za njih je S. Tomić doznao da su doseljeni iz današnjeg sela Nikovca u oblasti Binačke Morave. Od ovog kučeviškog roda poticao je poznati Atanasije Petrović, prota kumanovski. Autor je knjige „Narodni život i običaji u Skopskoj Crnoj gori“ (Beograd 1907). Jedan starac iz Ljubanca govoreći o A. Petroviću rekao mi je ovoj: „Od Srbija do Solun nemalo poumen čovek od nego“. Njega su u Prvom svetskom ratu ubili Bugari u Surdulici. Njegov sin LJ. Petrović, po Drugom svetskom ratu bio je direktor jedne skopske gimnazije.
-Slavkovi (7 k, „Sv. Đorđija“), za njih je S. Tomić doznao da su doseljeni iz današnjeg arbanaškog sela Slavkovca (?) u oblasti Binačke Morave. Međutim, J. H. Vasiljević zapisao je da je Slavkovce kod Prištine. Verovatno to je kosovsko selo Slakovce (Donje i Gornje) koje leži na planini Žegovac, severoistočno od Uroševca (v. Topografsku kartu Jugoslavije, raz. 1 :200.000).
Rodovi doseljeni sa juga:
-Karovčevi (10 k, Sv. Petka), smatraju se dosta starim rodom u Kučevištu. Za njih je S. Tomić doznao da su doseljeni iz Bošnjana, sada pustog sedišta u Skopskom polju. U rodu Karovčevi oko 1870. g. ubijen je istaknuti predak, koji je sarađivao sa tada ubijenim Sokolom Rajevim iz susednog sela Ljubanca (v tamo).
-Čakalovi (7 k) i:
-Koljevi (3 k), slave Sv. Petku. I oni su doseljeni iz pomenutog Bošnjana.
-Pigulovi (7 k, Sv. Nikola), za njih je S. Tomić doznao da su doseljeni iz nekog sela u Skopskoj Blatiji.
-Džajkovi (3 k, „Sv. Đorđija“), potiču od domazeta doseljenog iz Ljubanaca. Imaju iseljenika u skopskom selu Radišanu. Od roda Džajkovi poticao je jedan sveštenik u skopskom selu Bulačanu.
Rodovi nepoznatog porekla:
-Neškovi (36 k, Sv. Arhanđeo), najveći seoski rod. Jedna njihova grana nosi ime:
-Žabovci.
-Gurmešovi (15 k) i:
-Šijakovi (5 k), slave Mitrovdan. Pojedine grane prvog roda u selu nose ova imena:
-Agovi i:
-Šutakovci.
-Pirkovi (18 k),
-Putevi (2 k),
-Emširovi (2 k) i:
-Salčovi (1 k), slave Sv. Petku.
-Markovi (10 k),
-Maznevci (4 k), i:
-Veljovi (1 k), slave Sv. Nikolu.
-Vidini (9 k),
-Kirandžići (7 k),
-Usovci (5 k) i:
-Čekovi (4 k), slave „Sv. Đorđija“.
Vidini tako se zovu po nekoj babi Vidi.
-Duranci (4 k), slave M. Gospođu („Prečista“).
-Tenovi (2 k), slave Mitrovdan. Imaju iseljenika u skopskim selima Radišanu i Butelju.
Iseljenici.
Iz Kučevišta zna se za relativno mali broj iseljenika. Svi potiču iz novijeg doba: otišli su iza Prvog i Drugog svetskog rata (većim delom). Najviše iseljenika ima u dva sela Skopskog polja — Bošnjanu (25 k) i Radišanu (10 k), zatim y Bardovcu (2 k), Skoplju (oko 10 k) i u Dračevu kraj Skoplja – Popovići (2 k).
Nešto iseljenika ima i y SR Srbiji – Beogradu (3 k), Crepaji (3 k) i Kačarevu (3 k) u Banatu. Rod Vujov i (1 k) u skopsko–crnogorskom selu Gornjanu potiče od domazega doseljenog iz Kučevišta.
IZVOR: Prema knjizi Dr Jovana F. Trifunoskog „Skopska Crna Gora“, izdanje Skoplje 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.
Komentari (0)