Порекло презимена, село Кучевиште (Чучер-Сандово)

28. фебруар 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Кучевиште, општина Чучер-Сандово, Северна Македонија. Према књизи др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. годи не. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села и воде.

По величини и важности Кучевиште је најглавније насеље Скопске Црне горе. Има веома повољан положај: лежи у средини предела крај самог изласка Кучевишке реке са планинског масива (на левој страни). Ова морфолошка граница омогућава становницима искоришћавање шумског региона и пашњака на планинском масиву, као и субпланинске земљорадничке зоне у котлини.

Вода за пиће добија се са чесама, којих има пет. Та вода доводи се водоводом са извора Бигор код манастира.

Земље и шуме.

Крајеви сеоског атара на планини Црној гори носе ова имена: Момин камен, Манастир, Испосница, Чукар, Видине њиве, Бао–брег, Бела бара, Стрмник, Вуча рупа, Бањашница, Мало лединче, Голема ледина, Кључ, Кључка река, Маџар ливада, Рајкино кућарче, Лесковица, Седло, Станчићева ливада, Над–бразду, Мочалиште, Свињарски кућарци, Баздова кућарица, Гиновце, Роса, Крстова река, Просеченик, Скендерица, Бел камен, Стојанова река, Пржи-гра, Караула, Царева ливада, Царева чешма, Урвич, Попова ливада, Стоји–камен, Рудина, Браздиште, Забел вакафски, Рајовске плоче.

Крајеви атара на нижем земљишту јужно од села носе ова имена: Под–село, Танасија, Грамада 1, Крушје, Глаушевац, Грамада 11, Под–крст, Голиово, Чавринац, Крива њива, Радишко горње, Радишко доње, Јурије, Бутељ, Езеро, Бошњане, Кућине, Мачковац.

Тип села.

Кучевиште има збијени тип. Издужено је од севера према југу. Северни старији део села је особито збијен. Кучевиште се дели на махале (кажу „мавала“) које носе имена по главнијим родовима: Комненовска, Нешовска, Каровчсвска, Бојћићевска, Гурмешовска итд. Простор код „поште“, како га овде зову, претставља центар насеља. Осим поште, Кучевиште има здравствену станицу, осмогодишњу школу и месну канцеларију. Свега село броји око 265 домаћинстава.

Прошлост и старине.

И Кучевиште спада у стара села Скопске Црне горе. У историјским изворима, под именом Клчевишта, први пут се помиње 1348. г. Као село жупана Радослава, једну половину Кучевишта, која је пре тога припадала скопско–црногорском манастиру Св. Никите, поменуте године цар Душан је приложио Св. Арханђелима код, Призрена.

Године 1348. Кучевиште је имало цркву Св. Богородице (Пречиста), која постоји и данас у средини села. Изгледа да је из времена краља Дечанског (1321.—1331. г.) и да је подигао поменут жупан Радослав. Међутим, та црква слави Спасовдан, па се зато зове и црквом Св. Спаса. Још 1519. r. помиње се кучевишки сабор на Спасовдан.

Године 1348. цар Душан Св. Ар-ханђелима код Призрена приложио је и катун Гиновци. Налазио се на кучевишком планинском делу атара, на потесу који и данас носи то име. Гиновце је на планини Црној гори, доста далеко од села. Сељаци кажу: „Зимно време снег не држит тамо“ па и тада на Гиновцу борави стока. Сада Гиновце већином користе Арбанаси из планинског села Бреста.

Манастир Св. Арханђела Михаила лежи два километра северно од села у живописној клисури Кучевишке реке. Положај манастира нарочито је биран. Налази се на широкој падини брда, које се издиже више њега. Манастирска грађевина је стара, али врло добро очувана. Није млађа од друге половине 14. века. Први пут се помиње крајем тога века. По свој прилици манастир је из доба цара Уроша.

Кучевишки манастир св. Арханђела имао је знатно газдинство са њивама, виноградима, шумом и пашњацима. Располагао је специјалним чифликом у селу, који је имао око 100 ха обрадиве земље, на око 500 коза и 120 оваца. Манастирска земља иза Другог светског рата припала је сеоској задрузи.

Кучевишки манастир играо је веома важну улогу не само у старо доба, већ и за цело време робовања под Турцима. У њему је увек било калуђера. Око манастира налазиле су се ћелије: једна на месту Испосница и друге. Манастирска слава или „панађур“ је на дан. Св. Арханђела у јулу.

О Кучевгишту очувани су историјски помени и из времена турске владавине. Тако 1445. г., када је скопској Алани–џамији завештано суседно село Мирковци, наводи се да се један део границе његовог атара додирује са земљом села Кучевишта. Други помен потиче из 1519. г. а трећи из 1779. г. тада је Кучевнште припадало скопском вакуфу Хума Шах Султан па је стога било ослобођено од пореза.

У прошлости Кучевиште увек је било значајно насеље, локално средиште Скопске Црне горе. Било је највеће село Скопске котлине „од Вардар на горе“, док је „од Вардар на долу“ такво било Драчево. Стога је у Кучевишгу отворена прва школа у овом крају. Од 1780. г. школа се налазила у кучевишком манастиру. Крајем 18. века учитељ је био монах Теофило, а 1803. г. помиње се учитељ Аћим. Године 1813. школа је отворена и у самом селу. Оно има школу када је немају ни поједина наша градска насеља.

Сада у Кучевишту има мало старог, средњевековног становништва. Највећи део родова потиче од досељеника. Већи део је долазио са севера и северозапада бежећи од зулума из садашњих арбанашких села на планини Црној гори углавном у области Биначке Мораве — из Мијака, Никовца, Пожарања, Бреста. Мањи део досељеника дошао је из Скопског поља на југу, већином из расељеног села Бошњана. Лсжало је 7 км јужно од Кучевишта. Ти досељеници бежали су од зулума Турака Кумбараџиоваца, који су имали чифлик y Бутељу. Досељавања су била y другој половини 18. и на почетку 19. века. Досељеници су испунили село и дали му своје обележје.

Сточарство, поглавито овчарство, било је главна привредна грана становника Кучевишта до краја турске владавине, па и иза тога до краја Другог свестког рата. До тада и у овом селу постојале су бројне кућне задруге са по 15, 20, 30 и више чланова. На пример, задруга рода Бојчићевци око средине 19. века са својих 55 чланова имала је око 800 оваца, око 40 говеда, 10 коња. Па задруга рода Каровчсви имала је око 450 оваца, задруга рода Џајковци око 400 оваца, задруга рода Гурмешови око 350 оваца итд.

Кучевишки сточари с пролећа нису се одмах пели на планину Црну гору до њеног највишег ката, већ су то чинили постепено: када се виши кат изнад села ослободи снега и у њему јави трава чобани су ту излазили са стоком. Доцније, када снег окопни у вишем кату, на месту Царева ливада, онда се тамо пењу. На Царевој ливади било је по десет и више бачила.

Много се користила и шума на поменутој планини. Од посечених стабала становници су „делали“ даске, лопате, плугове и друго. Затим су секли дрва за огрев и све то продавали y Скопљу. За привремени боравак тих становника на планини постојали су станови звани „кућерци“. Било их је на местима сада званим Рајково кућарче, Базова кућарица итд.

Становници Кучевишта иза Првог светског рата, помоћу аграрне реформе, добили су земљу у појединим селима Скопског поља – Билимбегову, Јурумлеру, Петровцу и Идризову. Међутим, иза Другог светског рата они су се почели упошљавати y Скопљу. Зато старији сељаци сада кажу: „Државата ги повуче нашите деца по служби“ или „Се растури народот по служби“. Због тога је привредни значај планине Црне горе за сатновнике Кучевишта сада незнатан. На Царевој ливади лети паша остаје неискоришћена или је користи стока Арбанаса из села Танишевца. Становници Кучевишта постепено напуштају и земљу y Скопској Блатији.

Потес Момин камен на планини име је добио по храброј девојци, која је у бацању камена победила мушкарце–такмичаре. На потесу Крстева река, такође на планини, за време Турака Арбанаси су убили неког Крсту. Тада су Арбанаси могли човека–хришћанина „за ћеф да га утепа“. – На потесу Стојанова река постојала је воденица неког Стојана из села Кучевишта. – На потесу Караула, такође на планини, некада „Турци седеле“. Иза 1912. и 1918. г. тамо је била жандармеријска станица. У Кучевишту постоје три капеле: Св. Атанасија, Св. Петке и Св. Јована. Потичу из новијег доба.

Порекло родова.

Ранији испитивач Кучевишта С. Томић дознао је само за два стариначка рода. То су данашњи;

-Бојћићевци (11 к, Св. Никола) и:

-Црничани (10 к, Св. Арханђео).“) Једна грана првог рода сада се зове:

-Поповићи. Из ње су више година потицали сеоски свештеницш Стефан, његов син Михајло, унук Илија – сада у пензији. Илија је имао брата Стефана, такође свештеника: он је убијен 1911. Поменути свештеници школу су завршили у кучевишком манастиру.

Остали кучевишки родови потичу од предака који су досељени.

Родови досељени са севера и северозапада:

-Белинци (8 к, Митровдан), некада су живели на селишту Гиновце у долини Белинске реке. То је на планини Црној гори. На Гиновцу један локалитет носи име Белинско гумно.

-Комненови (30 к, „Св. Ђорђија” — 16. новембра), досељени из Мијака, сада арбанашког села у области Биначке Мораве. У Мијаку, како се говори, постоје места Комненова црешна и Комненова чешма. На планини Црној гори изнад, села Бродеца по њима једно место носи име Комненово бачило. Слушао сам да су досељеници рода: Ђаковци (11 к) у суседном Побужју сродници рода Комненовци.

-Рајчини (7 к) и:

-Шегмонови (6 к), славе Св. Николу. За њих је С. Томић дознао да су досељени из сада арбанашког села Бреста на планини Црној гори.

-Pajoвци или Рајевићи (10 к „,Св. Ђорђија“), за њих је С. Томић дознао да су досељени из данашњег арбанашког села Шашара у области Биначке Мораве.

-Неделчини (8 к, „Св. Ђорђија“), за њих је С. Томић дознао да су досељени из данашњег арбанашког села Пожарања у области Биначке Мораве.

-Нинићи или Нинићеви (13 к, Митровдан), за њих је С. Томић дознао да су досељени из данашњег села Никовца у области Биначке Мораве. Од овог кучевишког рода потицао је познати Атанасије Петровић, прота кумановски. Аутор је књиге „Народни живот и обичаји у Скопској Црној гори“ (Београд 1907). Један старац из Љубанца говорећи о А. Петровићу рекао ми је овој: „Од Србија до Солун немало поумен човек од него“. Њега су у Првом светском рату убили Бугари у Сурдулици. Његов син Љ. Петровић, по Другом светском рату био је директор једне скопске гимназије.

-Славкови (7 к, „Св. Ђорђија“), за њих је С. Томић дознао да су досељени из данашњег арбанашког села Славковца (?) у области Биначке Мораве. Међутим, Ј. Х. Васиљевић записао је да је Славковце код Приштине. Вероватно то је косовско село Слаковце (Доње и Горње) које лежи на планини Жеговац, североисточно од Урошевца (в. Топографску карту Југославије, раз. 1 :200.000).

Родови досељени са југа:

-Каровчеви (10 к, Св. Петка), сматрају се доста старим родом у Кучевишту. За њих је С. Томић дознао да су досељени из Бошњана, сада пустог седишта у Скопском пољу. У роду Каровчеви око 1870. г. убијен је истакнути предак, који је сарађивао са тада убијеним Соколом Рајевим из суседног села Љубанца (в тамо).

-Чакалови (7 к) и:

-Кољеви (3 к), славе Св. Петку. И они су досељени из поменутог Бошњана.

-Пигулови (7 к, Св. Никола), за њих је С. Томић дознао да су досељени из неког села у Скопској Блатији.

-Џајкови (3 к, „Св. Ђорђија“), потичу од домазета досељеног из Љубанаца. Имају исељеника у скопском селу Радишану. Од рода Џајкови потицао је један свештеник у скопском селу Булачану.

Родови непознатог порекла:

-Нешкови (36 к, Св. Арханђео), највећи сеоски род. Једна њихова грана носи име:

-Жабовци.

-Гурмешови (15 к) и:

-Шијакови (5 к), славе Митровдан. Поједине гране првог рода у селу носе ова имена:

-Агови и:

-Шутаковци.

-Пиркови (18 к),

-Путеви (2 к),

-Емширови (2 к) и:

-Салчови (1 к), славе Св. Петку.

-Маркови (10 к),

-Мазневци (4 к), и:

-Вељови (1 к), славе Св. Николу.

-Видини (9 к),

-Киранџићи (7 к),

-Усовци (5 к) и:

-Чекови (4 к), славе „Св. Ђорђија“.

Видини тако се зову по некој баби Види.

-Дуранци (4 к), славе М. Госпођу („Пречиста“).

-Тенови (2 к), славе Митровдан. Имају исељеника у скопским селима Радишану и Бутељу.

Исељеници.

Из Кучевишта зна се за релативно мали број исељеника. Сви потичу из новијег доба: отишли су иза Првог и Другог светског рата (већим делом). Највише исељеника има у два села Скопског поља — Бошњану (25 к) и Радишану (10 к), затим y Бардовцу (2 к), Скопљу (око 10 к) и у Драчеву крај Скопља – Поповићи (2 к).

Нешто исељеника има и y СР Србији – Београду (3 к), Црепаји (3 к) и Качареву (3 к) у Банату.  Род Вујов и (1 к) у скопско–црногорском селу Горњану потиче од домазега досељеног из Кучевишта.

ИЗВОР:  Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.