Порекло презимена, село Миљковац (Гаџин Хан)

22. новембра 2020.

коментара: 0

Порекло становништва, село Миљковац, општина Гаџин Хан – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља и главне географске одлике.

Миљковац се налази у Горњем Заплању. Смештен је на западним падинама Суве планине (1 .810 m), y долини Миљковачког потока, десне притоке Кутинске реке. Лоциран је западно од пута Гаџин Хан — Дуга Пољана – Доњи Душник – Равна Дубрава. Удаљен је 7 km југоисточно од Гаџиног Хана и 29 km југоисточно од Ниша. Просторно се развија у висинском појасу од 420 до 520 m.

Воде.

Најиздашнији извори се налазе на Селишту. На месту Зла долина, где је 2003. изграђена јавна чесма, налази се извор који, по предању, лечи стомачне тегобе.

Земље и шуме.

Обрадива земља је на потесима Шарковница, Дрен, Јовкина бара, Селиште, Вињашје, Дубрава, Чука и др. Сеоску утрину чиниле су пашњачке површине на местима Широкорница и Селиште, које су данас углавном под засадима бора.

Ливаде и воћњаци се налазе на парцелама малих површина у оквиру поменутих потеса, а винограда је било на местима Вињажје, Јовкина бара, Дрен и Капило. Шумске површине су лоциране на потесима Широкорница (буква), Дубрава и Чука.

Тип села (Облик и физиономија).

Миљковац је неправилног геометријског облика, са кућама концентрисаним дуж наведеног пута и прикључних (сеоских) друмова. Насеобинским склопом повезује три главне физиономске целине: Дрен, Средњу и Петковску махалу.

Старине у селу.

Евидентирани материјални остаци из бронзаног доба — келт који се чува у Народном музеју у Београду, указују да је простор Миљковца био насељен током праисторије. Из римског периода су регистроване рушевине неког објекта (изузетно слабо очуване) и бројни предмети (копља, фибуле и др.).

По Каницу, на овом месту је постојало средњовековно утврђење, изграђено на римским основама, као и траса античког пута (покривена касније турском калдрмом). Према народном веровању, локација римског насеља, као и првобитног села, је на Селишту. Остаци старог водовода, највероватније римског, пронађени су на месту Зла долина (назив добија у турско време по „злоделима“ хајдука Радојка).

У близини се налазе остаци храма непознате старости (локалитет Црквиште), а до скора је на том месту био постављен дрвени крст. За ранију насељеност мештани везују и локалитет Старо гробље, иако тамо нема видљивих материјалних трагова. У Миљковцу је постојао турски хан.

Порекло становништва и име села.

Староседелачке фамилије су:

-Стојановићи (4 куће, славе Св. Николу), који се сматрају најстаријим у селу (по предању, оснивач села — Миљко, по коме насеље добија географски назив, досељен је са простора српско-бугарске границе),

-Радовановићи (3 куће, славе Св. Николу),

-Станишићи (1 кућа, слави Св. Николу) и:

-Шуљкови (Цветановићи, славе Гмитровдан), који су исељени.

Досељеничким фамилијама се сматрају:

-Крстићи (2 куће, славе Св. Николу) и:

-Младеновићи (1 кућа, слави Гмитровдан), али њихово миграционо порекло није познато.

-Петковци (7 кућа, славе Св. Николу) воде порекло из Црвене Јабуке код Бабушнице, одакле је крајем XVII или почетком XVIII века „призећен“ њихов родоначелник (Јован), а потом је „доведен“ и његов најмлађи брат Игњат, родоначелник:

-Игњатовића (2 куће, славе Св. Николу).

-Станковићи (2 куће, славе Св. Ђорђа) су пореклом из Доњег Душника, одакле је после ослобођења од Турака посињен њихов родоначелник.

У савременом периоду исељене су и фамилије Мијини:

-Стојановићи, (славе Св. Николу),

-Дроњци (Павловићи, славе Гмитровдан),

-Стојковићи (славе Св. Николу) и:

-Крстинци (Цветановићи и Стаменковићи, славе Св. Николу), издвојени из фамилије Крстићи.

Сеоска слава – „литије“, је Пресвета Богородица. У Средњој махали се налази дрвени крст и око два столећа стари запис — „миро“.

Новија исељавања становништва.

У савременом периоду исељено је (већином у Ниш и приградска насеља) и „угашено“ (смрћу домаћина) 27 кућа: 5 кућа фамилије:

-Петковци, 4 куће фамилије:

-Стојковићи, по 3 куће фамилија:

-Мијини, Крстинци и Игњатовићи, по 2 куће фамилија:

-Стојановићи, Станишићи и Дроњци и по 1 кућа фамилија:

-Крстићи, Шуљкови и Миленковићи (пореклом из Горњег Власа).

Функције у селу.

Миљковац је ратарско-сточарско село. Ратарство је традиционално најразвијенија грана руралног привређивања, а у прошлости је током пољских радова долазио знатан број најамних радника из околних насеља (Гаре, Краставче, Горњи Душник и др.).

Велики значај је имало и бачијско сточарење. Између два светска рата била је развијена занатска функција, а село је било познато по коларском занату. На бази заступљености основних функција Миљковац данас припада примарним сеоским насељима.

Четвороразредна школа је радила од 1947. до 1960, када је затворена због мањка ученика. Сеоска задруга је била у функцији до 2002, а од 1949. до 1958. радила је и кројачка задруга (8 занатлија).

Уређење насеља.

За потребе водоснабдевања 1939. изграђене су три јавне чесме и каптирани извори на Селишту, Резервоар је направљен 1981, а каптажа је искоришћена за сеоски водовод. За напајање стоке коришћен је један од извора на Селишту.

Миљковац је електрифициран 1960, а асфалтни пут добија 1973/74. године.

ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.