Београдске подстанарске адресе студента Гојка Стојчевића, потоњег патријарха српског Павла

Патријарх Павле се као београдски студент често селио – у два наврата становао је преко пута Патријаршије, а једном поред храма Светог Саве (у изградњи). Промене адреса боравка видљиве су у његовом „картону житеља“ који је само један од преко милион дигитализованих картона које је учинио јавно доступним Историјски архив Београда у свом дигиталном репозиторијуму.

Почивши патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић, 11.09.1914. – 15.11.2009) дошао је у Београд 1936. године као бруцош Богословског факултета. Из његове биографије познато је да је у почетку становао у кући очевих рођака, а потом по разним изнајмљеним собама. Захваљујући подухвату Историјског архива Београда, који је дигитализовао целокупну Картотеку житеља Београда (период од 1922. до 1952), у обиљу грађе пронашли смо код кога је све и на којим адресама становао тадашњи студент, а потоњи монах, епископ и патријарх Српске православне цркве.

Картон житеља Београда на име Гојко Стојчевић отворен је 5. октобра 1936. Уз његово породично и рођено име, у овом званичном документу Управе града Београда стајало је да је по занимању студент теологије, држављанин Југославије, те да је рођен 29. августа 1914. године (11. септембра по новом календару) у месту Кућанци, срез В. Михаљевачки, што му је, како се наводи, и „завичајна општина“. Још стоји да је по брачном стању нежењен, вере православне, те да му је рођено име мајке Ана.

Прва патријархова адреса становања у Београду била је у улици Живка Давидовића број 14, код станодавца Лазара Окрајнова. На овој адреси боравио је до 15. јула 1937. када се одјавио и пријавио у свом родном месту Кућанцима. Од 6. октобра 1937. Гојко се враћа на исту београдску адресу и ту остаје тек нешто више од месец дана (до 16. новембра 1937), када се одјављује и пријављује боравак у Белишћу. На адреси у Живка Давидовића 14, која се налази недалеко од Цветкове пијаце на Звездари, данас се налази мања кућа са припадајућим дворишним објектима и вероватно је то иста зграда у којој је на почетку свог студентског живота боравио патријарх Павле.

Нова патријархова београдска пријава стана је од 31. марта 1938. године на адреси Зелени Венац 13 код станодавца Живојина Ђукића. Следи период честих селидби. Већ 4. маја исте године, Гојко Стојчевић се сели у Вразову 28 (станодавац Павле Павловић), а 16. маја у Грачаничку 7/IV код Радивоја Јоцића, где остаје до 17. јула исте године, када одлази на распуст у Белишће. На данашњој адреси Зелени Венац 13 налази се нова зграда, док на бројевима у Вразовој и Грачаничкој и даље постоје предратни објекти.

По повратку у Београд, 22. новембра 1938, будући српски патријарх изнајмљује собу у улици Краља Фердинанда 19 (станодавац Иван Перишић). Реч је о данашњој Ресавској улици која је кроз историју више пута мењала име (Фрушкогорска > Ресавска > Краља Фердинанда > Генерала Жданова > Ресавска). На овој адреси студент теологије Гојко Стојчевић задржао се до 13. јануара 1940. када се сели на Косанчићев Венац број 14 код станодавца Данила Цветкова, где остаје до почетка рата. У периоду док се водио на адреси Косанчићев венац, патријарх је августа 1940. отишао у војску на шест месеци (у војну болницу у Зајечару), а по повратку из војске кратко време је радио као секретар у кабинету министра вера Војислава Јанића. Иначе, кућни број 14 на Косанчићевом Венцу данас не постоји, а вероватно је реч о објекту који је страдао у нацистичком бомбардовању Београда 6. априла 1941. године. Тад је, у непосредној близини, погођена и уништена зграда Народне библиотеке Србије.

Из разрушеног Београда, Гојко Стојчевић одлази у родне Кућанце, који улазе у састав фашистичке творевине НДХ. Спасавајући живу главу (његов рођени брат Душан у томе није успео – страдао је у борбама са усташама у Славонији 1942. у Сирачу код Ораховице), Гојко се враћа у Београд и налази стан у Задарској 14 код Никодија Јевтовића. Задарска улица недавно је променила име у улицу Добрице Ћосића, а број зграде у којој је живео патријарх и даље постоји. Иначе, као и адреса на Косанчићевом венцу 14, тако је и Задарска 14 у непосредној близини Патријаршије, у којој је патријарх Павле провео последњих 20 година живота (1990-2009).

Прве ратне дане Гојко Стојчевић, као апсолвент теологије, преживљава радећи на грађевини и често мења места становања. Већ после месец дана напушта собу у Задарској 14 и прелази у зграду при цркви Св. Ваведења у улици Љубе Јовановића, а 14. октобра налази собу на Дорћолу код Лепосаве Поповић у Карађорђевој 41. Већ 13. новембра нови станодавац му је Ђоко Бојанић у Улици Сање Живановића 33. На овој адреси задржава се до уочи Божића 1942. када (5. јануара 1942.) прелази у Манастир Раковица, место које је данас његово вечно почивалиште.

Од 13. априла 1942. Гојко Стојчевић је пријављен на адреси Катанићева 21. у Друштву Кнегиње Љубице, надомак зидина храма Светог Саве (тада у изградњи). Са те адресе се одјављује 8. априла 1943. и пријављује у Овчар Бањи. Међутим, он је и пре ове пријаве, од пролећа 1942. године стигао у манастир Свете Тројице у Овчару, где га је позвао његов школски друг, јеромонах Јелисеј (Поповић). У то време, Гојко Стојчевић среће на Овчару архимандрита и професора универзитета др Јустина Поповића, који је боравио у рушевинама оближењег манастира Сретење. Током те ратне 1942. године, Гојко Стојчевић окончава студије на Богословском факултету, положивши последњи испит (Литургику).

У овом ратном периоду уз име Гојка Стојчевића стоји још једна краткотрајна пријава боравка у окупираном Београду – 10. марта 1944. пријављује се код Ђорђа Бојанића (вероватно је то раније поменути становадавац Ђоко Бојанић), сада на адреси Толстојева 15, али већ пет дана касније поново се пријављује у Овчар Бањи. Ово је уједно и последњи податак о променама адреса боравка патријарха Павла који се налази у његовом картону житеља Београда. Током пролећа и лета 1944, Гојко Стојчевић је радио као васпитач и вероучитељ у дому за децу избеглу из Босне, у Бањи Ковиљачи. Спасавајући једно дете из Дрине, у коју је скочио без размишљања, знојав, Гојко се разболе и доби туберкулозу. Лекари су му дали три месеца живота, а за то време прихватили су га монаси на конак у манастиру Вујан.

По завршетку рата, 1945. старешина манастира Вујан, игуман Јулијан (Кнежевић) изненада је премештен у манастир Благовештење, а за њим је прешао и тадашњи искушеник Гојко Стојчевић. У истом манастиру се замонашио 1948. године и добио монашко име Павле. Адресе становања убудуће су му биле искључиво у манастирима и другим објектима Српске православне цркве.

ИЗВОРИ:

Картони житеља Београда (Дигитални репозиторијум, Историјски архив Београда)
Јован Јањић, Будимо људи (живот и реч патријарха Павла), Новости, Београд, 2009. (стр. 10-29)

Садржај преузет са портала poreklo.rs мора имати наведено име и презиме аутора садржаја, као и потпис poreklo.rs са линком ка изворном тексту на порталу Порекло.