Род Тихомира

18. марта 2019.

коментара: 1

Стара кућа у Махали, Google Street View

Аутор: Иван Вукићевић ([email protected])
Објављено: 18.3.2019.

 

Кратки опис рода

Тихомири су стари српски род и истоимено племе из средњовековне Зете на чијој некадашњој територији је касније формирано албанско племе Груде. Тихомири су се временом у потпуности раселили из своје матице тако да у историјским изворима има јако мало податка о њима. Захваљујући предњима која су забележена у Грудама, Кучима и Зети и резултатима ДНК тестирања, може се основано сматрати од Тихомира потичу Кликовци из Зете који припадају грани R1a-Z282>M458>L1029>YP417.

Овај текст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Историјски помени

Тихомири се први пут спомињу као Tigomiri у уговору која су племена и равничарска села у Зети потписала са Млетачком Републиком 1455. године. Село Тихомир се затим спомиње у нахији Хоти у турским дефтерима из друге половине XV века, а у следећој табели су наведени подаци из дефтера о овом селу.

Пописна годинаБрој кућаБрој неожењенихПриход осим пореза за овце
1485.20непознато1000 акчи
1497.3471669 акчи

На основу ових података се може закључити да је крајем XV века дошло до убрзаног насељавања овог села. Према предању Груда, село се налазило на месту данашњег села Прифти које су населиле Берише из северне Албаније. Овакав нагли раст броја кућа за свега 12 година би се могао објаснити досељавањем Бериша у ово село. Берише су данас најстарији становници Груда, а претпоставља се да су се доселили управо крајем XV века или почетком XVI века јер су подигли цркву у Прифтима 1528. године.

Албански аутор Селами Пулаха у свом преводу турскиог дефтера из 1485. поименично наводи све пописане пореске обвезнике из села Тихомири те године.

Порески обвезници у селу Тихомири 1485. године

Лако се уочава да су готово сва имена српска уз по неко албанско име што не изнађује имајући у виду да се ради о прелазној етничкој зони између Срба и Албанаца. Поред села Тихомири, на истом пореском попису се спомиње и извесни Андрија Тихомири у селу Истулуш Туз у околини Скадра, што значи да су Тихомири живели и изван своје матице.

Предања

О становништву Зете су детаљно писали Андрија Јовићевић 20-их година XX века и Павле Радусиновић и Илија Пеличић 90-их година XX века, тако да ће овде бити анализирани најбитнији подаци које су ови аутори прикупили о Тихомирима и братствима која од њих највероватније потичу.

Тихомири су једно од староседелачких српских племена из данашње Малесије, а Јовићевић у свом раду тој области наводи да се међу тамошњим становништвом поред Тихомира сачувало сећање и на још два српска племена: Божњаке и Матагужане. Према казивањима Малисора, Тихомири су најстарији од ова три племена и били су јако племе које је у своје време обухватало данашње Груде и знатан део Зетског поља. Међутим, није се сачувало сећање о томе на који начин су тачно ишчезли из Малесије. Говорећи о Прифтају, родоначелнику Бериша из села Прифти у Грудама које је по њему названо, Јовићевић спомиње да је тамо затекао Тихомире, а како је предање врло детаљно и садржи занимљиве податке, вреди га пренети у оригиналу:

Он је нашао овдје Тихомире, који су у своје вријеме били многобројни и силни. По предању Груда, Тихомири су били православни и одавде су се иселили у Орахово у Куче. На темељу њихове цркве подигнута је данашња грудска црква. Тихомири су из Орахова за дуго доносили своје мртваце и закопавали пред овом црквом. Прича се, да је негдје давно дошао један Тихомир из Орахова у Груде, да за своје крсно име, Митровдан, купи вина; допадне му се једно момче од Бериша и позове га у Орахово, да се његовом крсном имену побратиме. Кад је Бериш пошао, питао га је стари отац његова побратима, је ли жива нека лоза, и кад му је Бериш казао, да је жива, рекао је старац: “Ја сам је, синко, садио мојом руком, и нити сам је продао, нити ми је ко отео, но сам је сам од невоље напустио”.

Одавде сазнајемо да су се Тихомири иселили у Орахово, а како су узели да славе Митровдан, то могу бити једино Подград или Кути јер братства из друга два села у Орахову (Берова и Лазорце) славе Јесењи Јовањдан. Поједини подаци о којима ће убрзо бити више речи указују на то да је у питању село Подград. Војвода Марко Миљанов и Јован Ердељановић су детаљно писали о Кучима почетком XX века када су у Подграду и Кутима су живели искључиво Мрњавчићи, а то су Ђурђевићи (Вујошевићи и Милићи) у Подграду и Кућани (Никочевићи и Дракуловићи) у Кутима. Како споменути аутори уопште не спомињу Тихомире, то значи да их одавно нема у Кучима под тим именом, тако да постоје три могућа објашњења: Тихомири су изумрли (што се на основу ДНК резултата исељених Кликоваца може одбацити), потпуно су се иселили или су се прибратили неком већем братству.

Кликовци су једно од неколико највећих братстава из Зете. Миљан Јокановић у раду о Кучима за њих наводи да су према једном предању од Вујошевића из Орахова у Кучима, а према другом да су од Тихомира из Груда. Како су се Тихомири доселили из Груда у Орахово, та два предања нису толико контрадикторна као што изгледа на први поглед. Јовићевић у свом раду о Зети за Кликовце наводи да су потичу од тројице браће који су “наврли на крв” у Орахову одакле су се доселили у Подгорицу, али су и одатле због једног несрећног догађаја када је погинуло дете муслимана Крњића морали да пређу у Митровиће у Зети. Касније су се раширили и на Махалу, да би се одатле раширили по другим селима у Зети. Даље наводи да се своје са Подграђанима, као и да се у Подграду и даље познаје кућиште њихових предака. Ердељановић је био још прецизнији, те наводи да Кликовци потичу од Вујошевића. Како су преко Српског ДНК пројекта тестирани и Вујошевић из Подграда (припада роду Куча и E-BY165837 грани) и Кликовац из Зете (припада R1a-YP417 грани), утврђено је да Кликовци нису огранак Вујошевића и да највероватније потичу од Тихомира. Од Рада Кликовца потиче ужа грана Радовићи, а неки од њих су се и званично прозвали тим презименом око 1905. године, да би тај процес и касније био настављен. Према Пеличићевим речима, било је покушаја да се овај неспоразум разреши, али до тога није дошло јер су умрли зачетници ове поделе. Део Радовића и у данашње време носи старо презиме.

Крсна слава

Није познато коју су славу славили Тихомири у својој некадашњој матици, али као што је већ споменуто, у Орахову су славили Митровдан, славу Мрњавчића. Кликовци славе Ђурђиц, а није познато када и којим поводом су узели да славе ту славу.

Црквени назив славе

Народни назив славеДатум по Јулијанском календаруДатум по Грегоријанском календару

Свети великомученик Димитрије

Митровдан26. октобар8. новембар

Обновљење храма Светог великомученика Георгија

Ђурђиц3. новембар16. новембар
Породице

Једино братство које се може повезати са Тихомирима су Кликовци. Према подацима из 1894. године који се чувају у Богишићевом архиву из Цавтата, Кликовци се уже деле на Стајовиће и Радовиће. Радовићи су касније, и то не сви истовремено, уже презиме узели за званично. У следећој табели је приказан територијални размештај Кликоваца и Радовића према стању из 1941. године.

Братство

НасељаСлава

Кликовци

[Бериславци, Бијело Поље, Бистрица, Курило, Лајковићи, Матагужи, Махала, Митровићи, Подгорица, Понари]/ЗетаЂурђиц

    Радовићи

[Горичани, Матагужи, Махала]/ЗетаЂурђиц

Напомене:
Презиме – братство за које је утврђено да припада овом роду
Место – место из ког потиче тестирани припадник братства

Говорећи о Радовићима из Горичана, Јовићевић погрешно наводи да су они род са Радовићима из Лајковића који су пореклом Бјелопавлићи, уместо са Радовићима из Махале. Иако наводи да се Радовићи из Горичана рођакају са Кликовцима и да као и они славе Ђурђиц, промакло му је да се грана Кликоваца из Махале уже презива Радовић (а не само исељеници у Матагужима), а то презиме су нешто касније делом и званично узели, те су 1941. тако и пописани у Махали.

Географска присутност рода

На основу досадашњих ДНК резултата, присутност овог рода је потврђена једино у Зети. Постоји могућност да заосталих припадника овог рода има и у Подграду, а да су се прибратили Вујошевићима, али међу до сада тестираним Вујошевићима нема припадника гране R1a-YP417.

Радусиновић наводи неке појединости о миграцијама Кликоваца. У Махалу су се према предању које је забележио у Понарима доселили око 1640. године, а у Понаре су одатле прешли након ослобођења Зете од Турака 1878. године. У Бијело Поље су се доселили из Махале око 1870. године, а у Лајковиће из истог места око 1880. године, да би касније из Лајковића прешли и у Митровиће. У Бериславце су прешли из Махале 1900. Године. Ови подаци се донекле разликују од оних које наводи Јовићевић јер су према њему Кликоваца нема у Бериславцима, Лајковићима и Матагужима, док за оне у Митровићима не наводи да се ради о повратној миграцији из Махале преко Лајковића. Како је Радусиновић знатно детаљније обрадио миграције родова, његови подаци се свакако могу узети као меродавнији. Радовићи су 1914. године купили земљу у Горичанима, али њихово последње домаћинство из тог зетског села се иселило на Цетиње 1947. године. Кликовци су се око 1920. године доселили из Махале и у Матагуже. На основу свега наведеног, јасно је да је матица Кликоваца у Махали, а да су се одатле раширили по свим осталим зетским селима.

На следећој карти је приказ територијални размештај овог рода 1941. године.

Род Тихомира у околини Подгорице 1941. године
Генетски профил рода

Тихомири припадају грани R1a хаплогрупе чији је филогенетски низ следећи:
R1a-Z282>PF6155>M458>PF7521>Y2604>CTS11962>L1029>YP417

Припадност R1a хаплогрупи недвосмислено потврђуе да су Тихомири род словенског порекла, што није изненађење имајући у виду да је Тихомир словенско лично име. Када је у питању даље порекло, предачка грана M458 је претежно заступљена код Западних Словена, међутим њена подграна YP417 је присутна код свих словенских народа.

Старост ове гране је на YFull стаблу процењена између 1900 и 2000 година. До сада је потврђено да овој грани међу Србима припада већи број братстава са српског етничког простора, а најсличнији хаплотип имају Благојевићи и Зековићи из Пиве и Ускока и Марковљани, група братстава из Шипачног у Никшићкој области и Казанаца у Голији која су пореклом из Марковине у Озринићима.

У следећој табели је приказан модални хаплотип овог рода на 111 маркера, међу којима више од половина још увек није тестирана, према FTDNA редоследу.

DYS393DYS390DYS19DYS391DYS385DYS426DYS388DYS439
1325161011-14??11

 

DYS389iDYS392DYS389iiDYS458DYS459DYS455DYS454DYS447
14113016????

 

DYS437DYS448DYS449DYS464DYS460YGATAH4YCAIIDYS456
1420???11?17

 

DYS607DYS576DYS570CDYDYS442DYS438DYS531DYS578
?1816??11??

 

DYF395S1DYS590DYS537DYS641DYS472DYF406S1DYS511DYS425
????????

 

DYS413DYS557DYS594DYS436DYS490DYS534DYS450DYS444
????????

 

DYS481DYS520DYS446DYS617DYS568DYS487DYS572DYS640
25???????

 

DYS492DYS565DYS710DYS485DYS632DYS495DYS540DYS714
????????

 

DYS716DYS717DYS505DYS556DYS549DYS589DYS522DYS494
????13???

 

DYS533DYS636DYS575DYS638DYS462DYS452DYS445YGATAA10
12???????

 

DYS463DYS441YGGAAT1B07DYS525DYS712DYS593DYS650DYS532
????????

 

DYS715DYS504DYS513DYS561DYS552DYS726DYS635
??????23

 

DYS587DYS643DYS497DYS510DYS434DYS461DYS435
?10?????
Особине рода

Јовићевић за Кликовце пише да су храбри и немирне нарави због чега су се крвили скоро више него иједно друго братство у Зети. Сукобљавали су се са православним Поповићима и Крачковићима, као и муслиманима Беговићима, Мујакићима, Тужањима и Секнићима. Радовићи су се међу Кликовцима највише истицали по борбама. Кликовци су активно учествовали у ослобођењу Зете од турске окупације, а забележен је случај опседања Жабљака Црнојевића када је трговац Симо Нешов Кликовац тајно допремао прах и олово црногорској војсци у Додшима.

Фотографије подручја матичног предела рода
Пејзаж у Махали, Google Street View
Улица у Махали, Google Street View
Обала Цијевне у Малахи, Google Street View
Истакнути припадници рода

Томица Нешов Кликовац – командант Зетског батаљона народне војске. Био је у одличним односима са црногорским двором. Забележено је да му је краљ Никола у више наврата долазио у посету.

Симо Нешов Кликовац – трговац. Симо је био брат споменутог Томице и бавио се трговином. Ишао је у Скадар 1862. године где је набављао прах и олово које је тајно преносио лађама у Додоше где је робу преузимао сердар поп Јоко Кусовац. Потпомогнут Зећанима, лагумисао је џамију у Голубовцима, као освету Турцима за зулум над српским становништвом Зете.

Закључна разматрања

Иако не постоји несумњиви доказ да Кликовци заиста потичу од средњевековног рода Тихомира, нити ће вероватно икада постојати, предања о миграцијама и пореклу Тихомира и Кликоваца указују на то да се ради о истом роду.

На следећој карти је приказан правац миграција Тихомира и Кликоваца од позног средњег века закључно са првом половином XX века.

Миграције рода Тихомира

Утврђивањем генетског порекла Тихомира уједно је и потврђено да су на подручју данашњег племена Груде Срби били староседеоци, а да су албански досељеници новији слој становништва, како и гласи предање у Грудама.

На многа питања када су у питању Тихомири, попут тога која је стара слава Тихомира или од кога су Кликовци преузели славу Ђурђиц, није могуће дати одговор на основу досадашњих сазнања. Остаје и да се утврди да ли поред Кликоваца има још братстава која потичу од Тихомира. С обзиром на то да су Тихомири били велико племе за време српске средовековне државе, за очекивати да од њих потичу још нека староседелачка братства у Зети. Одговор на ту дилему могу дати резултати будућих ДНК тестирања становништва у Црној Гори.

Извори података

ДНК резултати:

Литература:

  • Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
  • Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
  • Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.
  • Илија Пеко Ј. Пеличић, Записи о Зети, Сабор Зете, Голубовци/Београд, 1997,
  • Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
  • Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
  • Миљан Јокановић, Племе Кучи – етничка историја (2. издање), Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, I.B. Tauris & Co. Ltd, London / New York, 2015.
  • Selami Pulaha, Defteri i regijstrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, Shtypshkronja “Mihal Duri”, Tiranë, 1974.
Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Јанко

    Веома интересантно племе, о којима сам баш мало налазио у литератури. Драго ми је што је написан овај чланак, и то одличан чланак, и о њима.