Порекло презимена, село Бујковац (Врање)

7. октобра 2016.

коментара: 0

Порекло становништва села Бујковац, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Бујковац је велико село; захвата пространо земљиште састављено углавном од ридова и долова између Врањске Бање на југу и Корбевца на северу.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са извора а у новије време и из бунара. У селу и на атару око села избијају извори: Руподол, Црепуљиште, Старо Село, Провалиски, Јовински, Пајсторски, Андрејин Кладенац и др.

Земље и шуме.

По граници атара леже потеси: Вукановица, Бањски Рид, Гарван, Куса Долина, Липовско Присоје, Бор, Вељачки Рид, Пенгарци, Бојкина Чука, Куртино Рамниште и Љотини. Њиве, паша и шуме обухваћене границама атара леже по доловима и на падинама. Зову се: Мртвица, Церовац, Крстато Дрво, Осоје, Баба Трајкине Ливаде, Калуђер, Старо Село, Дубрава, Јашина Долина, Диманин Рид, Церовачки Рид, Длибока Долина, Кладенац, Нисина Долина, Васина Њива, Ћатина Орница, Пресвета, Црквиште, Св. Јован, Селиште, Цинцаровица, Баба Јовина Долина, Бресје, Трњивица, Присоје и Руско Гробље.

Тип села.

Бујковац је село разбијеног типа. Дели се на махале: Чивлак, Јаина Долина, Церовац, Ковачики, Пајсторци, Јасен, Дубрава и  Село или Старо Село. Прве две махале су више у пољу а остале на падинама и у долинама.

Бујковац је 1952. године имао укупно 157 домаћинстава.

Постанак села, старине и прошлост.

Цар Душан је 10. августа 1355. године потврдио је као прилог севастократа Дејана Богородичином Манастиру у Архиљевици, село Биоковци. Једно село са таквим именом лежи на прузи Куманово  – Скопље, а друго у Врањској Котлини. За прво се изјаснио Ј. Х. Васиљевић а за друго Р. Николић и М. Пурковић. Пошто Дејан није држао онај део Врањске Котлине у коме се налази данашњи Бујковац „свакако ће имати право Хаџи-Васиљевић“.

По народном предању, некада је на земљишту Бујковца било неко старо насеље. Оно је лежало на потесу Селиште. Касније то насеље је пропало и од његових становника није остало ништа. На Селишту у њивама мештани су налазили остатке од зидова и „ставовремене надгробне плоче“.

Место Црквиште лежи у близини махале Чивлак. По причању, ту је постојала црква оних становника, који су живели на Селишту. Око Црквишта се познају остаци старих гробова.

Данашњи Бујковац постао је после пропасти села на Селишту. Прве куће данашњег насеља лежале су у потесу Старо Село у долини Бујковске Речице. Тамо је село до 1860. године нарасло на 16 српских кућа. До поменуте године намножени становници Старог Села основали су нове махале на местима где су дотле имали сточарска трла. У Старом Селу сада има 20 кућа. Приликом ослобађања од Турака 1878. године поље испод села, затим, шуме Мртвица и Петковица по ридовима, затечени су као својина муслиманских „госсподара“ Биљала, Бећира и Јаије. Они су са породицама живели у данашњој Чифлик Махали. Једна чифлик-сахибијска кућа и данас постоји. Поменуте године муслимани су се иселили и од тада њихова земља је у власништву Срба.

Постоји предање да је Бујковац, док је лежао у Старом Селу, једном страдао од куге. Тада су становници село “заорали са два црна вола близнака“. Том приликом они су се договорили да славе Св. Јована зимског.

На потесу Калуђер некада су “седели калуђери“. Тамо су сада њиве, шуме и воћњаци.

Главна сеоска слава је на Духове.

Руско гробље је на путу Бујковац – Врањска Бања. Ту су сахрањена два стрељана руска емигранта, који су по Првом светском рату извршили убиства и крађе у околним селима. Руси су припадали Кубанској козачкој дивизији, која је од 1921. до 1925. године градила пут Врање – Босиљград.

У Бојковцу Бугари су стрељали знатан број Срба за време окупације у оба светска рата.

Порекло становништва.

Старинци, који су живели у Старом Селу су:

-Милинци, који се деле на:

-Андрејинци, Аврамови, Пајсторци, Керезови, Кечини, Ковачеви, Тајкини и Камберци. Поседње три гране славе Аранђеловдан а остале Никољдан.

-Смокинци, Аранђеловдан. Оснивач рода звао се Стоша Смако.

Остали стари родови:

Родови који славе Аранђеловдан:

-Мишинчики, Баба Гањички и Манчини.

Родови који славе Никољдан:

-Ћосини, Андрејанци, Пешини, Цонини и Цуце.

Досељеници познатог порекла:

-Биљалови, Аранђеловдан. Дошао је из Тибужде предак Стоше после 1878. године. Населио се на имању неког исељеног муслимана Биљала. Куће су им у махали Чивлак.

-Доњоврањци, Никољдан, су досељени из Доњег Врања.

-Леворечани, Аранђеловдан, су досељени из Леве Реке. Тамо су припадали роду Марковци чије је даље порекло из Горње Пчиње.

-Шопчики, Митровдан, су досељени после 1878. године из Дуката код Босиљграда.

-Гарванчики, Никољдан, су досељени из суседног Изамна.

-Савинчики, Никољдан, су досељени из суседне Врањске Бање.

-Тасићи, Никољдан, су досељени из Липовца изнад Бујковца.

-Стојиљковићи или Прдинци, Аранђеловдан, су  досељени из Превалца близу Прибоја.

Досељеници непознатог порекла.

-Тороманци, старо презиме Биџавџици. Једни славе Савиндан, други Никољдан. Оснивач рода звао се Стаменко. Он је имао синове Ивка, Јовчу, Стојка и Велка. Прве њихове куће налазиле су се на месту Гарван.

-Филипови – Никољдан, Јовинчики – Аранђеловдан, Ковачеви – Аранђеловдан, Цункини – Аранђеловдан и Језерчани – Никољдан. Сви они имају заједничко презиме:

-Зрзинци.

-Јајинчани, Никољдан, су досељени после 1878. године на земљу исељеног Турчина Јаије.

-Гугуци, Аранђеловдан, су досељене однекуда у турско доба.

-Маличкови су досељени у турско доба. Кућа им се запалила на дан Св. Николе, па су славу „баталили“.

-Провалици, Никољдан. Место где су им куће је „провалија“ и по томе су доблили презиме. У овом роду остала је удовица нека Димана са четири сина. Она је два сина оставила овде а два одвела у Ћуковац, где се преудала.

-Шотини и Кекинци, Никољдан. Досељени су по ослобођењу од Турака.

Исељеници.

-Диманичики су се иселили у Ћуковац.

-Трајковићи и Стојковички су се иселили у Корбевац.

-Бујковчани су се иселили у Прибој.

-Јовчићи, Тороманци и Димитријевићи су се иселили у суседну Врањску Бању.

-Леворечани и Тороманци, по две породице су се иселиле у Врање.

-Гајинчики, једна породица се одселила у Београд.

-Гарванчики, једна породциа се иселила у околину Лесковца.

После Другог светског рата четири бујковачке породице су се одселиле у Војводину.

ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.