Племе Бјелице

Црногорско племе Бјелице налази се у средишњем делу Катунске нахије. Племенско подручје се граничи са племенима Ћеклићи (на југу), Цуце (северозападу) и Озринићи – Чево (на североистоку и истоку). Југоисточном страном, племенска област се граничи са Љешанском нахијом и Ријечком нахијом (племе Косијери).

Крајем средњег века, бјеличка територија је била нешто мања, не обухватајући села јужно од планине Ставор – Томиће и Микулиће, која су припадала Косијерима, да би током 17. столећа Орловићи и други племеници Бјелица преотели ову област.

 

Током 17. столећа, Бјелице су били експанзивно племе. Проширивали су своје подручје на југ према Цеклинској и Добрској Жупи, које су испрва користили као зимовнике за стада, да би почели и да се тамо насељавају, a једно време су држали област све до града Жабљака на југу. Ово се догађало током 17, а у првој половини 18. столећа трајали су дуготрајни сукоби између Бјелица и Ријечана, да би удружена ријечка племена успела истерати Бјелице из своје нахије око 1750. године. Једино што су Бјелице успели задржати су села Томићи и Микулићи, из којих су се старији родови највећим делом иселили према Косијерима и Цеклину. О овим сукобима више је писано у текстовима о Добрском Селу и Косијерима.

Изворно средиште племена, село Бјелице од чијих су се заселака развила данашња села, назива се Горње Бјелице. Оно је на висоравни окруженој планинама Челинац, Ставор, и Чевски Лисац. До 1521. године, село се већ раздвојило на четири засебна села: Љешев Ступ, које је у време пре досељења Орловића било средиште Бјелица, односно тадашње село под називом Бјелице[1], затим Предиш, Ресна и Сладковићи. Село Сладковићи (или Слатковићи) је запустело 1521/22. године, а данас је то топоним у подручју села Ублице. Током 17. столећа, развиће се и села Дуб, Бријест, Малошин До, Ублице (или Убли) и Диде.

Доње Бјелице обухватају подручје села Томићи и Микулићи, која изворно и нису бјеличка, већ су силом припојена. Извесна правда је учињена у савремено доба, – данас ова два села територијално припадају Мјесној канцеларији Ђиновићи (Косијери), док Горње Бјелице припадају Мјесној канцеларији Чево.

Најранији помен Бјелица, према Јиречеку, је из 1430. године (“de Zenta Bielice”), а Ковијанић налази которски документ из 1431. године, у којем се помињу Радослав Дабков и његова синовица Годислава „de Bieliçe“. Судећи по начину на који су поменути, може се закључити да се већ у том време ради о селу братственог назива, или већем братству, катуну или племену. Сва три поменута лична имена су чисто словенска. Током 16. столећа, има више помена Бјелица у млетачким документима, у облицима: Bielice, Bielize, Belizze, Bielyzze, итд).

Племенски назив је вероватно братственог типа. Према предању Орловића, који данас чине већину племеника Бјелица, племе је добило име по родоначелнику бјеличких Орловића – војводи Бијелу. Међутим, видећемо касније да војвода Бијеле у Бјелице долази 1483. или 1484. године, као средовечан човек, док пола столећа раније имамо два наведена помена Бјелица. Ово указује да изворно племе Бјелица нема везе са братством Орловића, које ће тек касније доћи у ову област.

Слава старих бјеличких родова била је Света Петка, што може да укаже и на сродно порекло. Утицај старијих братстава почео је да опада почев од периода досељења Орловића у Бјелице, крајем 15. столећа, нарочито када су се Орловићи, током 16. столећа умножили, да би сасвим преузели примат у племену у 17. столећу. Од тог периода, и старији родови почињу узимати орловићку славу Свети Јован (прислужба: Велика Госпођа – Успење Пресвете Богородице), док Свету Петку задржавају као прислужбу, коју делом почињу прислуживати и Орловићи. Тако да је стање данас мешовито. Неки старији родови задржали су слављење Свете Петке. Међу исељеницима је обрнут случај. Многи исељени бјелички родови и данас славе Свету Петку, чак и они који имају предање о пореклу од Орловића.

 

 

Порекло становништва Бјеличког племена

Старији родови и раније становништво у племену

У которским документима 16. столећа, имена неколико Бјелица већ се наводе са презименским наставком, па се може говорити о зачетку презимена. Тако се 1535. године помиње, тада већ покојни, Милац Ђурашевић из Бјелица, док 14 година раније, у турском дефтеру за Црну Гору, у селу Сладковићи је пописан Милаш (или Милач, или Милац) Ђураш, чије име и патроним се углавном подударају са поменутим Ђурашевићем. Овај Милаш би могао бити и родоначелник Милешевића, за које се чује још и верзија Милашевићи (у дефтерима из 16. века има још неколико људи овог имена). У дефтеру из 1523. за село Сладковићи је записано да је запустело, док се у дефтеру из 1570. године, ово село уопште не наводи, те је закључак да су се његови мештани иселили око 1521/22. године. 1543. године помиње се бјеличко презиме Метковић (Стеван Метковић, који би можда могао бити Степан Милков из дефтера 1521/23. године, премда су у истим дефтерима пописана и двојица домаћина са именом Медо, што би могло бити и име Медко – Метко). 1580. године у которском документу се помиње пок. Радеља из Бјелица, који вероватно одговара Радељи Радоњићу из Ресне из дефтера из 1570. године.

Велики број бјеличких староседелаца, који се могу назвати и Старим (правим) Бјелицама, исељавао се током 16. и 17. века, што због турске власти, што због притиска експанзивних Орловића. Исељавање је већином било у правцу Боке и Приморја, а делом и у Ријечку нахију и Црмницу. Након што су Орловићи запосели њихова села, старо становништво Микулића и Томића се готово све иселило, у Ријечку нахију и Зету. Данас има ових Микулића и у Враки код Скадра. У каснијем периоду, нарочито после 1750-их, почиње и исељавање појединаца од орловићких родова у Бјелицама. Од бјеличких староседелаца из Микулића су Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима, који су се тамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године, као и Шкатарићи у Матагужима у Зети (слава Свети Никола). Томићи су се иселили у Зету и Подгорицу. Дајбабски братство Колорога које слави Свету Петку (родови: Колорогићи, Андрићи, Мишуровићи, Дурковићи), а у Зету су дошли из Озринића, могли би бити пореклом од старих Бјелица из Томића.

У Микулићима данас живе Вујовићи (слава: Света Петка), који су старинци у овом селу, могући потомци братства Микулића. Од њих су Вујовићи у Грбавцима у Љешкопољу.

Братство Милешевића (чује се: и Милашевић) је вероватно проистекло из старог братства Сладковића (или: Слатковић) по којем је називано и село у Бјелицама, запустело почетком 16. столећа. Према једној верзији, бјелички Милешевићи су сродни дробњачким Мандићима (којима је раније презиме било Милешевић[2]), и истог су порекла, само није јасно ко је од кога проистекао. Наводно је око 1540. године, део овог братсва из Рудина предигао за Комарницу, а део је отишао у Бјелице и населио се у запустелом селу Сладковићи. Милешевићи су се разделили на родове: Убличани су Ћетковићи и Правиловићи[3], а Правиловићи се деле даље на Бајовиће и Вукићевиће. У Дидама су Драшковићи и Вујићи. Од бјеличких Милешевића потичу два братства у Љуботињу: Милашевићи у Дубови и део Калуђеровића у Зачиру. О разлозима и времену досељења Милешевића у Љуботињ писано је у тексту о Љуботињу.

Милешевићи славе Светог Николу, осим дубовских Милашевића који су преузели Аранђеловдан.

Попиводе или Љешевоступци су старо бјеличко братство. Деле се на родове Поповоде (уже се још деле на огранке „Дајичиће“ и „Марковиће“) и Кузмане (у црквеним књигама су уписивани и као Кузмановићи, али се данас сви братсвеници презивају Кузман). Попиводе су потомци Вука (право име било му је Вукосав) Љешевоступца, познатог јунака са почетка 17. столећа, који се помиње и у „Горском вијенцу“. Раније братствено презиме Попивода било је Рабаревић (вероватно изведено од старијег патронимика Храбар). У црквеним књигама ово презиме постоји све до краја 19. столећа, а већ од 1907. године[4] братственике уписују са презименом Попивода, што им је био надимак још од средине 18. столећа. Део Попивода је почетком 20. столећа узео презиме Раслапчевић. Наиме, једна грана братства потиче од чувеног јунака из прве половине 18. столећа Вука Раслапчевића, који је био нећак Вука Љешевоступца. Вуков отац, Попивода, погинуо је кад је Вук био дете, а мајка се касније преудала за Раслапа Јанковића из Цеклина. Из захвалности према очуху који га је подизао као своје дете, Вук је узео презиме Раслапчевић[5]. Кузмани су се знатно више исељавали од осталих, тако да од њих данас има Кузмана у Никшићу, Улцињу, Поборима и Котору, а њихови исељеници у Бјелопавлићима (Косић, Ћурилац) су прозвани Кузмановићи. Сви Попиводе славе Светога Јована, а прислужују Свету Петку. Веома је могуће да је Света Петка била њихова изворна слава, а да су слављење Светог Јована узели живећи поред Орловића. Кузмановићи у бјелопавлићима су променили славу у Петровдан.

Староседелачки родови су и Бековићи у Малошином Долу и Милинићи у Предишу. Ово презиме јавља се још и у Грбљу (село Шишићи).

Досељеници од краја средњег века надаље

„Орловићи“ су група братстава која, према предању, потичу од претка Вука Црногорца, који је живео у 14. столећу и био заповедник једног утврђења под именом Соко-град (у неким верзијама: Орлов град). Према неким верзијама ради се о Соколу у Босни, а према другим о Соколу у Подрињу у западној Србији. У прилог другој верзији иде и Вуков надимак Црногорац, који је добио из разлога што је родом из области Црна Гора у србијанском делу Подриња (у ужичком крају). Даље према предању, Вук Црногорац је имао три сина Павла, Милију и Мартина. Павле Вуков је легендарни војвода Павле Орловић, учесник Косовске битке. Крајем 14. столећа, Милија и Мартин су у Гацку (Чарађе), као и њихови потомци (унуци) 1482. године. По паду Херцеговине под турску власт, они прелазе у Црну Гору. Потомци Мартинови на Цетиње[6], а Милијин унук „Бијеле“ (ако је заиста постојао неко с тим именом[7]) у Цуце (Ржани До[8]). Од њега потичу Орловићи у Цуцама и Бјелицама[9]. Постоје чак и мишљења, да су Орловићи пореклом од Немањића, и то од Станислава – Стања Немањића, односно његовог сина великог војводе кефалије Николе Стањевића[10].

Орловићи се деле на следеће родове:

Милићи у Дубу и Бријесту, чији неки огранци носе ужа презимена Поповић, Тодоровић и Ивановић, а у Ресни је део Милића узео презимена: Вукчевић (од њих и у Микулићима); Перовићи и њихов огранак Костовићи; Вујадиновићи и њихов огранак Мартиновићи; и Богдановићи. Од Милића су два огранка истог презимена у Лимљанима и Сотонићима у Црмници, Бјелице у Боретима код Будве и Поборима, Крсмановићи у Хаџићима код Сарајева, Поповићи (раније Бјелице) у Тасовчићу код Чапљине. Горановићи из Голије тврде да потичу од Горана Милића из Дуба, исељеног 1714. године[11].

Милићи су најзнаменитији род Орловића у Бјелицама. Од 16. столећа на даље били су кнежевски, а затим и војводски род, а једно време и гувернадурски. Вукчевић Милиће налази у дефтерима из 1521. и 1523. године[12].

„Предишани“ су такође родови братства Орловића, у Предишу, и то: Пејовићи, од којих неки носе ужа презимена: Јовановић, Бошковић и Николић; Абрамовићи; и Андрићи, од којих неки носе ужа презимена Вуковић, Црвеница и Мрваљевић.

Предишких Бошковића има у Котору. Од Абрамовића су Радиновићи у Љешкопољу (Грбавци) и више села у Зети и њихови огранци Миротићи у Грбавцима и Грбавчевићи у Матагужима (славе Свету Петку), Мијачи у Црмници, племе Подгор (славе Митровдан), Бјелице у Жабљаку на Скадарском језеру, у Враки и Скадру. Од Предишана су у Херцеговини (појединачне сеобе током 19. столећа): Бјелице у Бијељанима, Поткубашу, Блацама (они су од Андрића, део се и данас тако презива, славе Свету Петку), Љутом Долу и Мечи (ово је један род и потичу од Абрамовића), Врбици и Билећи (они су дошли ту из Бањана, а порекло везују за Предишане), у Подбрежју код Коњица (Света Петка, а њихов огранак у Мостару слави Никољдан), затим Шутићи у Мечи (од Абрамовића, Света Петка), Новаковићи у Кубатовини у Дабру (према њиховом предању, раније презиме било им је Албијанић), Пејановићи у Расту код Невесиња (Света Петка), Добранићи у Мечи (Света Петка). Херцеговачки родови пореклом од Предишана славе већином Јовањдан (изузеци су наведени уз презимена).

Према једној верзији, Канкараши у Голији су огранак Абрамовића, а према другој од Андрића. Опет, за Горановиће из Голије, Андрићи тврде да су њихов огранак, као и голијски Стањевићи. Према једној верзији родослова Орловића, од Андрића су и Дамјанци и Тепавчевићи у Херцеговини и Лаловићи у Голији[13]. Међутим, према свом предању, ови родови су се раселили из Чарађа, те је вероватније да су они онај огранак Орловића који није боравио у Бјелицама.

Бјелички Орловићи славе Светог Јована, а прислужују Велику Госпођу. Међутим, има родова Орловића међу исељеницима, који славе или прислужују стару бјеличку славу Свету Петку.

Иначе, голијски Канкараши и Горановићи можда и нису од бјеличких (односно цуцких или цетињских) Орловића, већ потомци Орловића који су остали у Чарађу. Онда би и порекло њихове славе (Света Петка) можда било другачије.

Према досадашњим сазнањима, за Орловиће је утврђено да су носиоци хаплогрупе Е1b, о томе више на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.2420

• Вушуровићи и Ивановићи у селу Томићи су огранак цетињских Доњокрајаца – Боројевића. Њихов предак Иван „Старовлах“ Боројевић у време српске деспотовине био је заповедник града Ниша, а по паду града под турску власт, избегао је са породицом најпре у свој завичај (златиборски крај), а затим око 1450-те у Зету, и коначно, заједно са Иваном Црнојевићем, на Цетиње. Од двојице синова Ивана Боројевића потичу цетињски Боројевићи, а од друге двојице синова су Вушуровићи и Ивановићи у Бјелицама и Шабани – Драгославићи у Љуботињу. Према овом родослову, као време досељења Боројевића у Бјелице могао би се узети крај 15. столећа. Од бјеличких Боројевића су и Укшановићи у Бољевићима у Црмници, од досељеника са почетка 18. столећа. Боројевићи славе Ђурђев-дан, али су њихови бјелички огранци узели да славе бјеличку славу Свету Петку. Код једног припадника братства Иванишевића – Боројевића из Цетиња ДНК анализом утврђена је припадност хаплогрупи R1а. Детаљније о Боројевићима писано је у тексту о племену Цетиње.

Вујошевићи у Малошином долу (слава: Свети Никола) су старином из Његуша (Залази), а у Бјелице су дошли из Цеклина и истог су порекла са цеклинским Газиводама. Порекло Газивода није сасвим разјашњено. По једној варијанти, они су од његушких старинаца Друговића „Залажана“. Према другој верзији, Газиводе су огранак братства Горевука (или Горњевука), потомства Валца Горевука и његових рођака који су се доселили у Црну Гору 15. столећу из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова, и били су властела у средњевековној држави Херцеговини. О Залажанима, Горевуцима и Газиводама, видети на:

Племе Његуши

Братства племена Добрско Село

Братства племена Цеклин

Шарановићи у Микулићима (Света Петка) су досељеници из Бјелопавлића.

За Брацановиће[14] у Микулићима нисам успео утврдити ништа о њиховом пореклу[15].

Исељени Бјелице неутврђеног порекла:

Лабали у Горњем Селу код Невесиња (славе Јовњадан).

Дубљевићи у истоименом селу у Пиви (слава: Ђурђиц) су из Бјелица. Својакају их бјелички Орловићи. Међутим, код једног тестираног пивског Дубљевића утврђена је хаплогрупа која не одговара до сада утврђеној хаплогрупи Орловића. Од ових Дубљевића су у Херцеговини (Гацко, Изгори, Борач, Тепца, Нинковићи), и у дробњачким Ускоцима са презименом Поповић.

У Ублима више Рисна живе сродни родови Драгојловићи, Јанчићи и Лаконићи (слава: Света Петка), који су се у овај крај населили из Бјелица 1687. године. Од ових родова има исељеника другде у Боки, од којих су неки преузели друге славе, као: Јанчићи у Ђеновићима (Ђурђевдан) и Лаконићи у Баошићима (Никољдан).

У Лоњини код Љубовије су Бјелице и њихов огранак Савићи, ту дошли из Пиве, вероватно сродни Дубљевићима.

Исељеника из Бјелица, са тим презименом, неутврђеног порекла има у Микулићима код Бара, у Паштровићима (Петровац, Буљарица), Грбљу (Пријевор – славе Никољдан, и Врановић – Јовањдан). Ови грбаљски Бјелице су наводно од Милића.

Бјелица има и у Босни, а на Златибору, Увцу и Сирогојну има Бјеличића.

---

Извори:

Јован Ердељановић – Стара Црна Гора

Ристо Ковијанић – Помени црногорских племена у которским споменицима

Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић – Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића

Андрија Јовићевић – Ријечка нахија у Црној Гори

Андрија Лубурић – Орловићи и њихова улога у црногорском Бадњем вечеру 1710. године

Вукота и Аким Миљанићи – Презимена у Црној Гори

Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена

Саво Накићеновић – Бока

Божидар Вукчевић – Кнезови и војводе 1614. године (http://www.montenet.org/2002/bozo6.htm)

Страница о братству Попивода

(http://www.popivoda.net/index.html)

Слике са сајтова:

http://www.popivoda.net/index.html

https://bjelice.wordpress.com/bjelice/orlovici/

http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/porodice-koje-poticu-od-roda-orlovica.html

---

 

Напомене:

[1] Сматра се да је свој назив Љешев Ступ добио према поседу Алексе-Љеша Ђурашевића – Црнојевића.

[2] Вероватније је у питању случај поистовећивања због истог братственог имена.

[3] Према неким родословима, Правиловићи су огранак Орловића. Податак који сам овде навео је преузет из Ердељановићевог рада „Стара Црна Гора“.

[4] Те године је у Црној Гори уведено обавезно стално презиме.

[5] „Још далеке 1894. године покренута је у цетињској “Просвјети” озбиљна расправа о поријеклу Вука Раслапчевића, када је Митар С. Вукчевић покушао доказати да је Вук Раслапчевић из Љешанске нахије. Сљедеће, 1895. године јављају се Л. Пејовић, а затим Андрија Јовићевић и М. Стругар, који мисле да је Раслапчевић из Цеклина. Живко Драговић категорички тврди да је Раслапчевић из Бјелица, док Павле Ровински сматра са је из Добрског Села, а слично предање саопштава и др Јован Ердељановић, Душан Вуксан је 1927. и 1937. године објавио нека документа, по којима би Вук могао бити из Очинића, а на то се са својим мишљењем осврнуо и Иван Калуђеровић, О Вуковом поријеклу писали су и П. Шобајић, Јанко Лопичић, др Никола Вукчевић, др Владимир Ђуровић, Ристо Драгићевић и други, али нико од њих није успио да пружи доказ који би једном за свагда расвијетлио ово питање. Др Јован Ердељановић је посебну пажњу посветио добрском предању, детаљно га разрадио, и поклонио му пуну вјеру тврдећи да је “добрљанско предање несумњиво тачно” – а оно говори да је Вук Раслапчевић рођен у Добрској жупи.“

http://www.popivoda.net/Popivoda/06%20-%2001%20O%20Vuku%20Raskap%2004.html

[6] О њима је писано у тексту о Цетињском племену, на:

[7] О веродостојности оваквих предања говори и детаљ из једног од родослова Орловића, по којем су три сина Павла Орловића – „Бајо, Цуко и Бело“, родоначелници племена Бајица, Цуца и Бјелица. Имајући у виду историјске изворе и податке, јасно је да су имена ових „родоначелника“ измишљотина којом се хтело објаснити порекло ових племенских назива.

[8] Ржани До је на самој граници каснијих племенских области Цуца и Бјелица, у непосредној близини некадашњег бјеличког села Сладковићи, те ово не треба схватити као неку већу сеобу, већ пре као ширење поседа.

[9] Према ономе што је забележио Лубурић у свом раду о Орловићима – видети у попису извора.

[10] Божидар Вукчевић.

[11] „Када је Нуман-паша Ћуприлић, 1714. године, покушао да са 30.000 војника уништи Црну Гору и сатре то слободарско и јуначко гнијездо, на пут му стадоше Милићи. Војвода Милија позва своју браћу и каза им: „Живот дамо, али нашу вјеру и цркву не дамо!“ Са осам брата затвори се у цркву, и мјесту Дубу, у Бјелицама, десетак километара прије Цетиња. Седам дана и седам ноћи јуначки даваху отпор турској сили. У том крвавом боју, остало је записано да су 72 турска барјактара погинула. Седми дан Турци наложе сламу и сијено око цркве, провале у њу и побију браћу Милић. Братска крв је олтар оквасила. То је једина црква у православљу која има у својим зидовима уграђене пушкарнице, кроз које као огањ зрачи крв јунака – мученика и опомиње потомке, да су душа и бог вјечни, а људски живот на земљи пролазан, само један трен у свемиру. Како Његош рече: „Благо ономе ко довијек живи имао се рашта и родити!“ Попаљена огњишта и села, глад и страдање примораше Горана Милића да се са два сина, Иваном и Савом, и два брата, врати под Орлину, у Голију, на прадједовску постојбину. Од Горана ми добисмо презиме Горановићи и крсну славу Св. Јована, промијенисмо у Свету Петку – казао је Драган Горановић.“

Са: https://bjelice.wordpress.com/bjelice/orlovici/

[12] „…то су Ратко, Вулица и Рашко Милић. 1520. године поред њих су уписани њима сродни Орловићи, Радко и Радич Тодора Ненојева Ивановића Орловића као и неколико Стјепанових синова. Ова три брата Милића су, изгледа, избјегли са Ђурђем Црнојевићем “на море “ 1496. г. и вјероватно се искрцали у Задар. Тако у дефтеру 1523. г. њихове баштине држи Радич Тиновој. Њихов повратак у Бјелице је послије 1523. г. а прије 1570. г. јер тамо у дефтеру налазимо три Милића. То су Раич и Радан Милић у Предишу и Рашко Милић у Ресни.“ – из „Кнежеви и војводе 1614. године“

[13] http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/porodice-koje-poticu-od-roda-orlovica.html

[14] Наводи их Ердељановић у свом раду о Старој Црној Гори, као житеље Микулића.

[15] Ово је и позив бјеличким Брацановићима да се огласе, као и свима другима који знају нешто о овом роду, да поставе коментар на овај текст.