Братства племена Косијери

9. фебруара 2016.

коментара: 27

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед је прављен према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Племе Косијери налази се у најсеверијем делу Ријечке нахије. На северу се граничи са подручјима катунских племена Цетиња, Ћеклића и Бјелица, као и Љешанске нахије, а са свих других страна окружено је Цеклином. Косијерима је припадао и један део данашње бјеличке територије, но, током 18. столећа, Бјелице су га преотели од Косијера. У турским дефтерима за Црну Гору са почетка 16. столећа (1521, 1523) као заселак Косијера уписани су Микулићи, који су касније ушли у састав племена Бјелица. Старије становништво Бјелица највероватније је било блиско или можда и сродно / орођено са старијим становништвом Косијера. Нови досељеници у Бјелицама (Орловићи и др.) су, након што су се умножили и ојачали, у 18. столећу чинили велико насиље и отимачине околним племенима, нарочито Косијерима који су им били први на удару, па чак и својим бјеличким суседима у Томићима и Микулићима. Тада се ово старије становништво јужних села у Бјелицама раселило, делом и у Косијере. Због сталних притисака већих племена око Косијера, косијерско становништво се много исељавало, те је матично племе увек било малобројно.

Према братственом предању, заснивачи варошице Косјерић у западној Србији су ту дошли из Косијера, и место где су се настанили назвали према завичају: http://www.poreklo.rs/2014/01/03/poreklo-prezimena-selo-kosjeric-kosjeric/

Насеље Косијери је веома старо. Овуда је у средњем веку пролазио важан пут из Приморја према унутрашњости Зете, те се уз друм развило насеље. Такође, постојала је и тврђава под називом Соко-град, чије развалине и данас постоје. Област где се зачело насеље називана је Корито, у данашњем засеоку Косијера, Плоча.

У племену постоје две веће целине, Косијери и Ђиновићи, које се могу сматрати засебним селима, а састоје се од више заселака. Косијери се састоје од заселака: Орашани, Плоча, Селишта и Посајке, а у Ђиновићима су засеоци: Студени До, Дубоки До, Јаблан-до, Кулендрија, Вуков До, Црна Корита, Љесковци, Воднички До, Под-соко, Подајглас, Зогове Лазине.

Први помен Косијера је из 1435. године у једном которском документу (Cossieri). Назив Косијер је вероватно коришћен и као презиме, тако је остао упамћен писар Ивана и Ђурђа Црнојевића, Никола Косијер. А 1565. у Котору се јавља неки Фрањо Косијерић, највероватније пореклом из Косијера. Није искључено да је назив племена настао од братственог имена старог братства које се овде прво населило.

Племенска слава Косијера је Мала Госпођа (Рођење Пресвете Богородице, 8/21. септембра).

Братства у Косијерима:

Старинци:

Перишићи (Мала Госпођа) у Косијерима су једино живо братство за које се поуздано зна да је стариначко у племену.

Ђиновићи су били велико стариначко братство, по којем је названо и матично село. У једном которском документу из 1496. године помиње се Брајан Ђиновић из Косијера, док jе у турском дефтеру из 1521. године, један Ђиновић уписан у поседу баштине у Драгосалићима у Љуботињу. Ђиновићи су се током 16, 17. и 18. столећа исељавали, све док се братство није сасвим иселило из Косијера.

Од родова за које се зна да потичу од косијерских Ђиновића су Ђиновићи у Васојевићима (Краље), Вукићевићи у Приморју (Ластва) и Сакари у Љешанској нахији и Враки.

Радијевићи су били велики стариначки род у Косијерима, који се вероватно иселио током столећа. Они су уписани као заселак Косијера у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Аџићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су досељени из Зете у време кад је Иван Црнојевић пренео престоницу на Цетиње.

Почетком 18. столећа цело братство се иселило у Далмацију, у околину Книна, где су били велико братство. После неког времена, четворица браће Аџића реше да се врате ближе Црној Гори, те се населе у Пиву. Од тројице су пивски Аџићи (славе Светог Јована), док се четврти, Вукосав, врати у Ђиновиће, и од њега су сви косијерски Аџићи.

Каснији досељеници:

Братићевићи“ (Мала Госпођа) су братство настало од претка Братића, који се око 1650. године доселио из Пипера, Од његова три сина су следећи родови: од Рајка су Рајковићи, од Рада Радовићи, и од (В)Латка Латковићи. Рајковићи и Радовићи су у Косијерима, а Латковићи у Ђиновићима. Братићевићи су раније славили Ђурђев-дан, што можда, као и време досељења, указује да су они од пиперских Лужана.

Од Рајковића потичу Митровићи у Паштровићима (Моровић), као и Рајковићи у Лици (код Оточца), који су већином покатоличени.

Заједно са Братићем, у Косијере је дошао и Марић, исто из Пипера, те би се могло закључити, а и по међусобним односима ових братстава, да су у питању сродници. Од Марића су Марићевићи (Мала Госпођа) у Косијерима.

Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима су од бјеличких староседелаца из Микулића, који су се овамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године.

Савићевићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су од претка Савића Војводића који се доселио око 1770. године из племена Грађана (Радомир). Савићева мајка је била од косијерских Марићевића, те се он доселио на мајчино имање. Војводићи су старином са Косова (Митровица), а у Ријечку нахију су дошли из Црмнице.

ИЗВОРИ: 

Ријечка нахија у Црној Гори – Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора – Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (27)

Одговорите

27 коментара

  1. Бањо

    Поштовање свима.
    Ево и ја да се јавим и испричам оно што знам о свом пореклу, преко писмених и усмених података које сам добио.
    Зовем се Бранко Перишић, од оца Предрага Перишића, његов отац се звао Бранко Перишић, а Бранков отац се звао Ђоко Филипов Перишић звани Долар. Отац Ђока Перишића звао се како стоји у једном документу Филип Живов Сакар, а Филипов отац, Живо Сакар, који је и најстарији мој предакза кога знам, а чије име се налази у једном документу о тапији из 1860. године.
    Из овога долазимо до закључка да је Ђоко Филипов Перишић био тај који је променио презиме Сакар у презиме Перишић. Знам да је Ђоко рођен у Љешанској нахији у Доњој Горици, касније јеживео и радио може се слободно рећи по целом свету, од јужне и северне Америке, до Француске и још неких земаља (за све ово поседујем документе који то доказују). Био је члан Удружења Црногораца Француске. Е сад, да мало скратим и пређем на оно занимљивије.
    Сада ћу вам поставити текст копиран из архива о томе одакле су Сакари, са ким су повезани и куда су се селили.
    Ово је текст о Ђиновићима из књиге о становницима Враке на Скадру.

    Đinovići potiču iz plemena Kosijera u Riječkoj nahiji. Prezime se prvi put spominje još 1496. godine kada je u sudsko­notarskim spisima, u Kotoru, zapisano ime izvjesnog Brajana Đinovića nastanjenog u Kosijerima. Ove prodice, prije odlaska u Vraku, živjele su na području Zališa. U drugoj polovini XIX vijeka, Đinovići se iz Kosijera sele prvo u Lješkopolje, a zatim u Vraku. Pretpostavlja se da je selo Đinovići dobilo ime upravo po ovom bratstvu. Poznati su i kao Sakari po lokalitetu u Kosijerima­ Sakarkut.21Živjeli su u selu Stari Borič i Gril.

    Овде имамо потврду да су се Сакари селили из Косијера (овде се мисли на племе, а место се зове Ђиновићи) у Љешкопоље, вероватно је један део остао у Љешкопољу, а други део је отишао за Враке.

    Морам да напоменем да у самом месту Косијерима постоје Перишићи, али ми немамо никакве везе са њима.

    По причи мог познаника са Цетиња, Андрије Марићевића, Сакари су како он каже староседеоци Илирског порекла, што сам пронашао и у још једним списима, а сви други су словенског који су ту долазили у периоду од Х до ХV века.из других крајева, те су се Сакари као мањина асимиловали и почели да славе славу и да се презивају Ђиновићи, али су их ови због поштовања и даље звали Сакари. Још додаје да је оригинална постојбина Сакара испод Дебељака, између Косијера и Бокова.

    Оно што мене буни је следеће, са једне стране стоји да су Сакари ако може да се каже Илирског или староседелачког порекла, а са друге имамо днк резултате који кажу да смо хапло група која је словенског типа или како год, ја се у то не разумем, па ме интересује да ли и староседеоци могу имати ту групу I2-PH908?

    Поздрав и извињавам се ако сам претерао са информацијама.

  2. Небојша Бабић

    Бањо, тај податак који ти је пренео познаник са Цетиња је он сам вероватно прочитао у неком интернет чланку неког монтенегринског аутора, од оне екипе која на све начине хоће да докаже несловенско и несрбско порекло Црногораца, па хаплогрупу I2a и њене подгране које се данас могу наћи на западном Балкану проглашава “илирским”, за шта не постоји ни један озбиљан аргумент.

    • Бањо

      Да, истина је да се Марићевић национално изјашњава као Црногорац, међутим подаци су из књиге Николе П Рајковића, који је вероватно сад упокојен, мада када видим да је Рајковић на црногорској капи имао извезену златну петокраку, све што је исти написао долази под знак питања.
      Када сам Марићевићу рекао која сам хапло група и за кога се она везује, написао ми је да онда ја вероватно и нисам од Сакара, што је сад већ би се могло рећи неко инаћење и негирање мојих корена из беса и незадовољства.
      Поздрав.

  3. Небојша Бабић

    Као што је речено, резултати су блиски, па се показало да сте сви ви истог порекла, шта год мислио твој познаник…

  4. Мирослав Б..

    Ето коначно ја нађох и своје племе! Моја баба се презивал Косијер.