Братства племена Косијери

9. фебруар 2016.

коментара: 33

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед је прављен према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Племе Косијери налази се у најсеверијем делу Ријечке нахије. На северу се граничи са подручјима катунских племена Цетиња, Ћеклића и Бјелица, као и Љешанске нахије, а са свих других страна окружено је Цеклином. Косијерима је припадао и један део данашње бјеличке територије, но, током 18. столећа, Бјелице су га преотели од Косијера. У турским дефтерима за Црну Гору са почетка 16. столећа (1521, 1523) као заселак Косијера уписани су Микулићи, који су касније ушли у састав племена Бјелица. Старије становништво Бјелица највероватније је било блиско или можда и сродно / орођено са старијим становништвом Косијера. Нови досељеници у Бјелицама (Орловићи и др.) су, након што су се умножили и ојачали, у 18. столећу чинили велико насиље и отимачине околним племенима, нарочито Косијерима који су им били први на удару, па чак и својим бјеличким суседима у Томићима и Микулићима. Тада се ово старије становништво јужних села у Бјелицама раселило, делом и у Косијере. Због сталних притисака већих племена око Косијера, косијерско становништво се много исељавало, те је матично племе увек било малобројно.

Према братственом предању, заснивачи варошице Косјерић у западној Србији су ту дошли из Косијера, и место где су се настанили назвали према завичају: http://www.poreklo.rs/2014/01/03/poreklo-prezimena-selo-kosjeric-kosjeric/

Насеље Косијери је веома старо. Овуда је у средњем веку пролазио важан пут из Приморја према унутрашњости Зете, те се уз друм развило насеље. Такође, постојала је и тврђава под називом Соко-град, чије развалине и данас постоје. Област где се зачело насеље називана је Корито, у данашњем засеоку Косијера, Плоча.

У племену постоје две веће целине, Косијери и Ђиновићи, које се могу сматрати засебним селима, а састоје се од више заселака. Косијери се састоје од заселака: Орашани, Плоча, Селишта и Посајке, а у Ђиновићима су засеоци: Студени До, Дубоки До, Јаблан-до, Кулендрија, Вуков До, Црна Корита, Љесковци, Воднички До, Под-соко, Подајглас, Зогове Лазине.

Први помен Косијера је из 1435. године у једном которском документу (Cossieri). Назив Косијер је вероватно коришћен и као презиме, тако је остао упамћен писар Ивана и Ђурђа Црнојевића, Никола Косијер. А 1565. у Котору се јавља неки Фрањо Косијерић, највероватније пореклом из Косијера. Није искључено да је назив племена настао од братственог имена старог братства које се овде прво населило.

Племенска слава Косијера је Мала Госпођа (Рођење Пресвете Богородице, 8/21. септембра).

Братства у Косијерима:

Старинци:

Перишићи (Мала Госпођа) у Косијерима су једино живо братство за које се поуздано зна да је стариначко у племену.

Ђиновићи су били велико стариначко братство, по којем је названо и матично село. У једном которском документу из 1496. године помиње се Брајан Ђиновић из Косијера, док jе у турском дефтеру из 1521. године, један Ђиновић уписан у поседу баштине у Драгосалићима у Љуботињу. Ђиновићи су се током 16, 17. и 18. столећа исељавали, све док се братство није сасвим иселило из Косијера.

Од родова за које се зна да потичу од косијерских Ђиновића су Ђиновићи у Васојевићима (Краље), Вукићевићи у Приморју (Ластва) и Сакари у Љешанској нахији и Враки.

Радијевићи су били велики стариначки род у Косијерима, који се вероватно иселио током столећа. Они су уписани као заселак Косијера у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Аџићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су досељени из Зете у време кад је Иван Црнојевић пренео престоницу на Цетиње.

Почетком 18. столећа цело братство се иселило у Далмацију, у околину Книна, где су били велико братство. После неког времена, четворица браће Аџића реше да се врате ближе Црној Гори, те се населе у Пиву. Од тројице су пивски Аџићи (славе Светог Јована), док се четврти, Вукосав, врати у Ђиновиће, и од њега су сви косијерски Аџићи.

Каснији досељеници:

Братићевићи“ (Мала Госпођа) су братство настало од претка Братића, који се око 1650. године доселио из Пипера, Од његова три сина су следећи родови: од Рајка су Рајковићи, од Рада Радовићи, и од (В)Латка Латковићи. Рајковићи и Радовићи су у Косијерима, а Латковићи у Ђиновићима. Братићевићи су раније славили Ђурђев-дан, што можда, као и време досељења, указује да су они од пиперских Лужана.

Од Рајковића потичу Митровићи у Паштровићима (Моровић), као и Рајковићи у Лици (код Оточца), који су већином покатоличени.

Заједно са Братићем, у Косијере је дошао и Марић, исто из Пипера, те би се могло закључити, а и по међусобним односима ових братстава, да су у питању сродници. Од Марића су Марићевићи (Мала Госпођа) у Косијерима.

Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима су од бјеличких староседелаца из Микулића, који су се овамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године.

Савићевићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су од претка Савића Војводића који се доселио око 1770. године из племена Грађана (Радомир). Савићева мајка је била од косијерских Марићевића, те се он доселио на мајчино имање. Војводићи су старином са Косова (Митровица), а у Ријечку нахију су дошли из Црмнице.

ИЗВОРИ: 

Ријечка нахија у Црној Гори – Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора – Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (33)

Одговорите

33 коментара

  1. Бањо Сакар Перишић

    Јест, да платим шест тисућа па да ми се смејете ако сам шифтар хахаха.

  2. Trile

    Pečat plemića Nikole Kosijera je nađen u njegovom grobu u crkvi u Krasojevićima na Rudniku iz 14 veka.

  3. Бањо Сакар Перишић

    ”Старо братствено презиме Ђиновић је многе ауторе одвукло у уверење да се ради о патронимику Ђин = Јован, које указује на порекло са албанског подручја.”

    На шиптарском се Св Јован Владимир зове Shën Gjon Vladimiri.
    Gjon се чита и изговара Ђон, а не Ђин.

  4. Небојша Бабић

    Слажем се ја с тобом, Бањо, ни ја не повезујем патроним Ђино с Албанцима, само сам навео шта се сматра у делу литературе. Ђин(о) може бити име или надимак настао под романским утицајем из Приморја, а Косијери су јако близу Приморја. Словенски дефинитивно не звучи, што не мора имати никакве везе с онима који тај патроним носе као презиме. Зато, кад те засврби 50 еура у џепу, јави се 😉 Који год резултат испадне, наши смо, Словени, Срби, Власи, хајд’ данас неко да разлучи. Нити ће ти се ико овде због тога смејати. Имамо овде и Словена и Влаха и Нормана и Гота и свачега. Што ‘но говораше моја баба – брат је мио које вјере био, сам’ нек” је Србин! Додајем: које хаплогрупе био…

  5. Небојша Бабић

    Данас добисмо днк резултат једног Рајковића:
    Рајковић, Мала Госпојина, Његуши, порекло – Косијери, хаплогрупа I2a Динарик југ.
    Детаљније на:
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.2520

  6. Gašo

    Po čemu su Vojvodići iz Radomira imali nadimak “Kośerače”.

  7. Небојша Бабић

    Резултат косијерских Аџића који, по свој прилици, оповргава везу косијерских и пивљанских Аџића:

    https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=3437.msg97014;topicseen#msg97014

  8. Milica Lj. Marićević

    Poštovani,
    moja porodica je iz Kosijera. Po pričama starijih došli smo iz sela Orašani u Kosijere.
    Slavimo Malu Gospojinu (21.09.)
    U Kotorskom arhivu su Marićevići upisani 1167 god. i u 14 veku na Njegušima (Cetinje).
    Iz Pipera su došli oko 1650 god.
    Marićevići iz Kosijera (Cetinja) i Verige (Boka Kotorska) su iz Pipera;kao što su i u Petrovom selu(Negotin) od 1858 god. Promenili prezime u Savović i Joković.

    P. S. Marićevići iz Orašca (Šumadija) su ogranak Bulatović iz Rovaca (Podgorica) ;Živinje, Herceg-Novi, Poblaće(Mojkovac).
    Marićevići sa Njeguša (Cetinje) su od ogranka – grane Punoševića(Cetinje) i nisu u srodstvu sa kosijerskim Marićevićima.

    Pozdrav od Milice Marićević iz Kosijera, Cetinje.

  9. Небојша Бабић

    Милице, како ствари стоје, а показују генетички резултати, Марићевићи су највероватније староседеоци у Косијерима. Наиме, резултат Рајковића (од Братићевића који су исти род са Марићевићима) се сасвим добро слаже са резултатима Аџића и Перишића. Сви су носиоци хаплогрупе I2a PH908. Имајући у виду да су Перишићи староседеоци у Косијерима, као и да Аџићи немају везе са онима из Пиве (који су хаплогрупа Е), те да сви побројани косијерски родови славе исту славу, највероватније је да се ради о старим међусобно сродним косијерским родовима, који ту живе још од времена Црнојевића.

  10. Небојша Бабић

    Судећи према документацији коју је доставио тестирани Перишић, из које се види како је настало њихово презиме, проистиче да су Перишићи (презиме је настало почетком 20. века) заправо косијерски Сакари и да су потомци старијег рода Ђиновића, по којима назив носи и насеље у Косијерима.

    На основу ових и генетичких податка, могло би се закључити да сви ови родови (Сакари, Перишићи, Аџићи, Марићевићи, Братићевићи, можда и још неки), као и њихови исељеници, представљају огранке Ђиновића који су у Косијерима још у 15. веку.