Братства племена Цеклин

10. марта 2016.

коментара: 31

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Цеклина прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа, али су у текст унета и другачија мишљења о пореклу цеклинских братстава из доле наведених извора.

 

mapa stara CG

Положај и подручје

Цеклин је највеће племе Ријечке нахије и својим подручјем обухвата око половине ријечке територије. Северном, западном и јужном страном, подручје Цеклина окружено је другим ријечким племенима, док северо-источну границу дели са Љешанском нахијом. Данас Цеклин излази на Скадарско језеро, преко Каруча, Превлаке и Врањине и граничи се са Горњом Зетом. Кроз средишњи део племенског подручја тече Ријека Црнојевића дужином тока око 14 километара и улива се у Скадарско Блато код острва Липоњака. Ријека је од великог значаја за племе, као стални извор воде у иначе водом оскудној Старој Црној Гори.

Међутим, ово нису изворне цеклинске границе, већ су последица ширења племенског подручја у 18. и 19. столећу.

Изворни Цеклин је знатно мањи крај, који се налази испод планине Цеклинштак, у најзападнијем делу Нахије, између Добрског Села, Цетиња и Љуботиња. Тај прави Цеклин дели се на Горњи и Доњи крај и у њему су заснована сва старија цеклинска братства.

Насеља у источном и југоисточној нижем делу данашње племенске области постојала су и пре 18. столећа, али нису припадала Цеклињанима. Умножавањем, племе је постало бројно и војно јако, те је постепено од Турака отиман део по део области на југу (Јанковићи, Метеризи, Чешљари, Врањина, Дујева, Ријечани, Додоши), закључно са Ријечким градом (Ријека Црнојевића). Подручја неких запустелих села (Рваши, Бобија), Цеклињани су откупили од Турака за испашу. Због близине турског Жабљака, ова села су насељена тек по ослобођењу од турске власти (1878). Коначно, после Вељег рата, 1879. године Цеклину је припао и Жабљак и подручје уз Зету. Након исељења Турка из тих крајева, њих су населили Цеклињани и други Црногорци.

Област у источном делу Ријечке нахије запустела је током турских похода на Црну Гору крајем 17. и почетком 18. столећа. У првој половини 18. столећа, овај за сточарство плодан крај постао је предмет сукоба експанзивних Бјелица и Ријечана. Сукоби су трајали између 1730. и 1750. године. Коначно, Бјелице су протеране из ове области заједничком акцијом ријечких племена. Приликом поделе заузете територије, Цеклињани су запосели највећу област, која је по њима названа Цеклинска Жупа. Она им је испрва служилa као зимовник за испашу стада, а од краја 18. столећа, почело је и стално насељавање.

Стара села на северу, Боково и Улићи, ушли су у састав племена добровољно, да би у Цеклињанима имали моћног заштитника од Бјелица и других околних Катуњана.

Man Sv Nikole Obod
Манастир Светог Николе, Обод

Назив

У време Црнојевића, Цеклин се називао Доње Добро, док се суседно Горње Добро касније добило назив Добрско Село. Такође и у турским пореским дефтерима са почетка 16. столећа, а тако и код Маријана Болице у његовом Извештају о Скадарском санџаку из 1614. године.

Јовићевић тумачи назив „Добро“ према добром положају и плодности насеља. Могло би се тумачити и као посед, нечије добро.

Цеклин је у време Ивана Црнојевића назив који се односи на само насеље.

Само значење назива Цеклин[1] тумачи се двојако. Јовићевић налази корен у имену Текла, према цркви Свете Текле. У Цеклину и данас постоји црква посвећена Светој Текли, коју су према предању подигли старинци Михаљевићи, још у 15. столећу[2].

Друго мишљење је да назив Цеклин долази од Цв(ј)етлин (Цвѣтлин), како се село помиње у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године, односно Ц(ј)етлин (Цѣтлин) у Повељи из 1489. године. То су први помени Цеклина под овим називом.

1489. године у повељи Ивана Црнојевића помињу се „властела од Цеклина“ – Радич Рашковић, Радеља Мирујевић, Шћепан Николић и Вук Пиперовић[3].

У турским дефтерима са почетка 16. столећа (1521, 1523) имамо паралелно и Цеклин (Цјетлин) и Доње Добро. Према редоследу навођења села, назив Доње Добро би требало да се односи на Доњи Цеклин, односно Михаљевиће и Стругаре.

Насеља у Цеклину

Подручје Цеклина (како оног изворног испод Цеклинштака, тако и Жупе) било је насељено од давнине. Поуздано у 14. столећу у овој области постоје насеља. Кроз средишњи део племенског подручја пролазио је стари (још из римског времена) пут Котор – Рибница (Подгорица), пролазећи преко Цетиња, Цеклина, Улића, Метериза, Рваша, Каруча, Бобије и Жабљака, тако да се може претпоставити да су нека насеља у жупнијим деловима уз овај пут постојала још у римско доба.

Цеклинска села су:

Главно село у племену, Цеклин, из кога се даље ширила племенска територија, како је речено, помиње се у 15. столећу као Доње Добро и Цеклин, а наведено је и пописано у турским пореским дефтерима (1521, 1523), као и у Опису Скадарског санџака Маријана Болице 1614. године. Дели се на Горњи и Доњи Цеклин.

Стругари се помињу у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године. Назив долази од речи струга – купина.

Михаљевићи су старо село (пре 15. столећа), вероватно прво засновано у Старом Цеклину, а носи име по старом братству. Данас су Михаљевићи братствени заселак у оквиру села Стругари.

if
Стругари

Остала села, касније укључена у Цеклин:

Улићи и Боково су веома стара села: у которским документима Улићи се помињу још 1327, а Боково 1435. године.

Села у Цеклинској Жупи: Загора, Ђалци, Метеризи, Чешљари, Јанковићи, осим Чешљара, сва постоје 1614. године, али тада не припадају Цеклину. Село Јанковићи се у то време звало Бруић (касније је назив добило по цеклинским Јанковићима), а Ђалци су уписани као Ђалац. Метеризи су тако названи по рововима (метеризима) које су Црногорци подигли у рату против Турака 1712. године. Ранији назив био је Горња Жупа, а још раније (од 15. столећа) ту је било село Пипери (постоји још и 1614. године). Чешљари су засновани од истоименог братства из Ријечана. Загора се помиње и у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Села у околини Ријечког града: Дујева (вероватно Гагоши из 1614. године) коју чине Михаиловићи, Трнови До и Ријечани[4] (назив је дошао или по тврђави у чијој су близини или по реци – Ријека Црнојевића). Села су највероватније постојала и пре турске окупације. Остала села у Ријечкој околини: Јованов Бријег, Мрацељи (1521, 1523), Липовик, Шинђон, Потпочивало, Љесковац, Селишта. У дефтерима из 1521. и 1523. године, пописана су у ријечкој оклини и села Брајићи Пољичани, Сељани и Дубочани.

Села у области Скадарског Блата: Врањина се помиње још око 1230. године, као седиште Зетске епископије, али се тада тамо налазио само манастир, док је насеље новијег порекла; Превлака, Додоши (1614. Додеза), Бобија (раније Бобовина), Друшићи (Дружићи 1614; уз Друшиће се помињу и Рибаши, који су касније запустели) и Рваши[5]. Сва ова села постоје 1521, 1523. и 1614.

Жабљак је у до 1478. године био седиште Ивана Црнојевића, касније Скендер-бега Црнојевића, а након њега претворен је у турско војно утврђење. Црној Гори је припао 1879. године, сада под називом Жабљак Црнојевића. Тек после тога је насељено село.

Ријека Црнојевића је варош заснована од почетка 19. столећа уз брдо Обод на којем се налази Ријечки Град. Град је био двор Ивана Црнојевића у периоду 1482-85, до преношења престола на Цетиње. У граду је био и Манастир Светог Николе у којем је, у исто време столовања Ивановог, било седиште Зетске митрополије (данашња црква Светог Николе подигнута је у 18. столећу). Касније је ту била турска тврђава.

Братства у Племену

Од изумрлих и исељених родова, у Цеклину се памте:

Петровићи у Цеклину. Од њих је наводно војвода Анто Богићевић из Првог србског устанка.

Шпековићи, Самарџићи, Ћетовићи и Шетићи у Улићима.

Милетићи и Милојевићи у Бокову.

Бабићи у Загори.

Ђалци у Ђалцима, по њима је село и названо.

Рогошићи и Кукуличићи у Ђалцима. Иселили се у Зету.

Ђуркодолци у Ђалцима.

Љумовићи су живели између каснијих Јанковића и Ријеке Црнојевића. С обзиром на корен Љум-, као и на околне топониме, селишта – Арбанаси[6], Шпури, Брова и Шинђон, могао би се донети закључак да су у једном раздобљу ово подручје Ријечке нахије насељавали Албанци. У једном которском документу из 1459. године помињу се Зоговићи у Арбанасима. Они би могли имати везе са Зоговићима исељеним у Полимље[7], за чије огранке је днк тестирањем утврђено да припадају хаплогрупи Г2а (о томе је дискутовано на:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7950#msg7950

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7957;topicseen#msg7957

Орашани, Прпоши и Дудали у Ријечанима.

Каварићи су се због крви са Грађанима, крајем 17. столећа, иселили (цело братство) у Зету (Понари), где их и данас има.

Дујевице у Дујеви.

Чешљари у Ријечанима и Трновом Долу. Ово братство се много исељавало. Само један део њих остао је у Ријечкој нахији и касније напустио матично село и преселио се у Жупу, где су засновали село по њима прозвано Чешљари, око 1750. године. Од њих су сада Вучетићи (Никољ-дан) у Чешљарима, који једини у Цеклину важе за старинце који не знају даље порекло. Вучетићи кажу да им је старије презиме било Соколовић. Од њих су црмнички Чешљари у племену Лимљани, о којима је писано на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

Родови досељени у време Црнојевића:

Михаљевићи (слава Света Текла) у Цеклину (заселак Михаљевићи у Стругарима), према братственом предању су од грбаљских Лазаревића[8], одакле су се доселили средином 15. столећу. У време млетачке власти, Лазаревићи су давали гувернадуре грбаљске. По њима се зове заселак у Главатичићу.

„Горњаци“

Братствено име су добили по положају њиховог насеља, у горњем крају у Цеклину.

Према братственом предању, потичу од претка Леке из Климената који се крајем 15. столећа најпре иселио у Пипере, а затим прешао у Цеклин (око 1485). У Пиперима је оженио удову Радивоја Лијешевића и с њом добио сина Крстића. Удова је из првог брака с Лијешевићем имала сина Вукосава, којег је Лека посвојио. Сину и пасторку, Лека је поделио Цеклин.

Горњачки родови потичу од двојице Крстићевих потомака из 17. столећа, браће Љеша и Вулича:

Од Љешевих синова су следећа братства: од Ђураша су Ђурашковићи, од Јанка – Јанковићи, Од Косте – Костићи[9], од Радована – Татари (раније су се презивали Радовановићи и Водичани), и од Новака Зарлије, који су се истражили.

Вуличев старији син Божидар је имао сина Вука, а овај четворицу синова. Од њих су родови: од Јовића – Јовићевићи, од Пеја – Пејовићи, од Шака – Шофранци[10], а од Дамјана, који се иселио у Црмницу Машановићи и Вукославчевићи (славе Аранђелов-дан) у Папратници (племе Дупило). Од млађег Вуличевог сина Ражната су Ражнатовићи. Син Ражнатов Вучић (у запису Ражунат) помиње се у запису владике Руфима из 1631. године.

Горњаци су се, као главно и најбројније братство у Цеклину, населили у све новоосвојене области Цеклина.

Сви Горњаци славе Никољ-дан.

Од Горњака потичу и следећи исељени родови:

Филиповићи (Никољ-дан) у Добрском Селу су од Никца Филипова Ражнатовића.

Пејовићи и Вучинићи у Зети (Голубовци, славе Никољ-дан) су од Пејовића Горњака (крајем 17. столећа).

Костићи у Боки (Кртоли), према предању цеклинских Костића, су од Костића Горњака (18. столеће)[11], од којих даље има исељеника у Никшићу[12]; затим у Спужу и Зети (Горичани) и у Полимљу.

Од Ђурашковића потичу:

Ђурановићи у Бјелопавлићима (18. столеће).

у Полимљу: Томовићи, Стешевићи, Стаматовићи, Бошковићи, Вучетићи, Пауновићи, Радевићи и Огњановићи у Велики (почетак 18. столећа), заједничким братственим именом „Цеклињани“[13].

Ђуричани[14] у Горњем Полимљу, Ралевићи (Славе Светог Алимпија Столпника, Калудра) и Алимпијевићи (Калудра, Доња Ржаница, Дапсиће), Ђурашковићи (Лужац), све сеобе из 18. столећа.

„Доњаци“

Братствено име им је од положаја њиховог насеља, у доњем крају у Цеклину.

Од двојице синова Вукосава Радивојева Лијешевића су доњачки родови:

Бајо Вукосавов је имао два сина: од Вујана су „Вујановићи“ који се деле на Вујановиће, Коваче, Марковиће, Машановиће и Петричевиће, а од Мијата су Стругари[15]. Стругари се деле на мање огранке („трбушчиће“): Михаиловиће, Павићевиће, Ћираковиће, Петровиће, Николиће, Тодоровиће, Драгићевиће.

Грујица Вукосавов је такође имао два сина: Од Вукмира су Вукмировићи, Краљевићи и Драгојевићи, а од Борише – Лопичићи[16].

Доњаци су се заједно са Горњацима населили у све новоосвојене области Цеклина.

Према предању Стругара и других Доњака, њихов предак Лијеш је Дробњак – Новљанин, који је, због убиства, добегао међу Пипере (на Стијену), негде око 1385. године. Од његових потомака су пиперски Лијешевићи – Поповићи, Лазаревићи и Матићи, као и потомство Радивоја Лијешевића – Доњаци у Цеклину. Овде поново добијају на значају поменути Вук Пиперовић и Михаило Пипер и старо село Пипери у Жупи (Добрској). Доњаци би могли имати везе са овим Пиперима. С обзиром на славу, Доњаци би могли бити од пиперских Лужана.

Сви Доњаци славе Ђурђев-дан.

Од Доњака потичу и следећи исељени родови:

Од Петричевића су Петричевићи у Бјелопавлићима (17. столеће), као и у Лици (село Студенци код Перушића).

Од Вукмировића су:

Вукмановићи у Црмници (Утрг, племе Подгор, славе Ђурђев-дан).

У Лици (крајем 17. столећа) Вукмировићи (Плитвичка језера, Удбина) и Вукмановићи (Дољани, Оточац), и од њих исељеници у Босанској Крајини.

Ово предање о пореклу Горњака и Доњака може бити истинито, али може и бити тежња два нова рода окружена старинцима у Цеклину да се држе међусобно, за шта је прича о заједничком пореклу, овде – по мајци, оно везивно ткиво.

Стијеповићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од Ђура Стијепова који се доселио из Дробњака у време Ивана Црнојевића.

Дајковићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од ујака Леке од којег су Горњаци, па га је Лека из Климената довео у Цеклин у време Ивана Црнојевића.

„Боковљани“:

Мудреше и Маретићи (Спасов-дан, раније су славили Ђурђиц, а најстарија слава им је Свети Стефан) у Бокову су од претка[17] који се доселио из Шћепан-њиве у близини данашњег Спужа у долини Зете у време Ивана Црнојевића.

„Радивојевићи“: Борозани и Ломпари (Спасов-дан, раније Ђурђиц) у Бокову су потомци од потомци бана Радивоја из Црмнице (Буковик), који је живео у 15. и почетком 16. столећа, а досељење његово или његовог сина у Боково пада у средину 16. столећа [18]. Презиме Борозан је, према неким мишљењима, изведено од турцизма „борузен“, војни трубач, а по другима је сродно презимену Бурзан[19], а назив је од талијанске речи „борса“ – кожна појасна кеса за новац.

Бушковићи (Никољ-дан, раније Лучин-дан) у Врањини су од двојице браће Бојовића из Жупе Никшићке који су се доселили у Мрацеље у време Ивана Црнојевића. Око 1815. године, због убиства једног Пејовића, Цеклињани их отерају, те се населе у Врањини. Од њих су Бушковићи у Зети (Курило).

Каснији досељеници:

„Улићи“:

Ђикановићи и Вуксановићи (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Горњим Улићима. Према њиховом предању потичу из Пипера од тамошњег братства Мрка. Одатле је предак због убиства побегао у Мркојевиће. Од његова три сина су: од једног Лајковићи у Зети[20], од другог Прље у Љуботињу[21], а од трећег Улићи у Улићима, који су касније ушли у састав Цеклина.

Досељење Улића у ову област, према предању, пада у 16. столеће. Међутим, село Улићи се у једном которском документу помиње још 1327. године (de Ulich), што указује да је братство с тим презименом ту живело вероватно још у 13. столећу. Могуће је да су данашњи Ђикановићи и Вуксановићи прозвани Улићима по селу у којем живе, а није искључено ни да су они староседеоци овде, што, опет, не искључује везу са Мркама, Лајковићима и Прљама.

Улићи су били велико братство и у Доњим Улићима. Расељени су из Улића почетком 19. столећа од стране владике Петра II, због убиства једног Стругара. Населили су се у Спужу, Улцињу и Скадру, а неки су отишли за Србију. Остали су упамћени њихови родови: Калуђеровићи, Перовићи и Ногаче.

Газиводе (Никољ-дан) су старином из Његуша, од староњегушких Друговића, досељени у 16. столећу. О Друговићима је писано детаљно у тексту о Његушима, на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/.

Павишићи (Ђурђев-дан, раније Илин-дан) у Ријеци Црнојевића су потомци Павише Гвозденовића из Ћеклића. О пореклу Гвозденовића писано је у тексту о Ћеклићима, на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/.

С обзиром на време досељења предака Гвозденовића из Херцеговине у Ћеклиће, крајем 17. столећа, досељење Павише у Цеклин пада најраније половином 18. столећа.

Цијановићи (Никољ-дан) у Ријеци Црнојевића су се доселили из Жабљака (Црнојевића; тада део Зете), побегавши због убиства неког Турчина, око 1750. године. Даља старина им је из Призрена, одакле је, према предању, дошао предак Ћетко у време Ивана Црнојевића.

Остала мања братства, досељена почев од 18. столећа углавном у новоосвојене крајеве[22]:

Бајковићи су од Бајковића из Грађана

Бановићи су од Бановића са Љуботиња

Бјелице су од Абрамовића из Бјелица (Предиш)

Божовићи су од бјеличких Микулића

Боришићи су од Боришића са Цетиња (Очинићи)

Брновићи су од Брновића из Љешанске нахије (Сињац)

Војводићи су од Војводићи из Грађана

Вујовићи су од Вујовића из Црмнице (Трново), који су огранак љуботињских Вујовића

Вукашевићи су од (В)укашевића из Грађана (Гађи)

Вукићевићи су од Вукићевића са Љуботиња

Вукотићи су од чевских Вукотића

Вукчевићи су од Вукчевића из Љешанске нахије

Вулетићи су од Вулетића из Зете (Голубовци)

Генераловићи су из Зете

Дапчевићи су од Дапчевића – Боројевића из Љуботиња (Вигњевићи)

Драшковићи су из Бјелица

Ђуришићи су из Љешанске нахије (Парци)

Јаблани су од Јаблана из Добрског Села

Јокмановићи су из Зете (Вуковци)

Кажије су из Љешанске нахије (Градац)

Калуђеровићи су од Калуђеровића из Љуботиња (Зачир)

Кликовци су од Кликоваца из Зете (Махала)

Климовићи су из Кривошија[23]

Кнежевићи су од Кнежевића – Липоваца из Грађана

Којичићи су из Црмнице (Глухи До)

Колини су од Колина из Љуботиња (Зачир)

Крстовићи су из Црмнице (Сотонићи)

Лађићи су од Лађића из Зете (Понари)

Лепетићи су од Лепетића из Херцег-Новог[24]

Мараши су од Мараша из Зете (Бијело Поље)

Марковићи су од Марковића из Љешанске нахије (Буроње)

Микиљи су од Глобара из Љешанске нахије

Милановићи су од Милановића из Добрског Села

Милашевићи су из Бјелица (Томићи)

Милоњићи су из Љешанске нахије

Никићи су од Никића из Црмнице

Николићи су сродни Ковачевићима у Добрском Селу, о чему је писано на: http://www.poreklo.rs/2016/02/16/bratstva-plemena-dobrsko-selo/

Павлићевићи су из Ћеклића (Петров До)

Пајовићи – једни су од Дабановића из Црмнице (Сеоца), а други од Пајовића са Цетиња (Очинићи)

Пејовићи у Ђалцима су од бјеличких Јовановића

Перовићи су из Зете (Понари)

Петровићи су од Петровића – Липоваца из Грађана

Поповићи – једни су од Поповића – Липоваца из Грађана, а други од Поповића из Зете

Почеци су од доњокрајских Почека са Цетиња

Радановићи су од Кричија из Грађана (Гађи)

Радомани су од Радомана са Љуботиња

Радуновићи су од Радуновића из Љешанске нахије

Радусини су од Радусина из Љешанске нахије

Рађеновићи су из Црмнице (Буковик)

Сјеклоће су од Сјеклоћа – Горевука из Добрског Села

Терзићи су од Терзића из Зете (Матагужи)

Ћепетићи су од Ћепетића из Љешанске нахије

Улићевићи су из од (В)улићевића из Црмнице (Бријеге)

Хераци[25] су од (Х)ераковића из Његуша

Цмоловићи су од Цмоловића из Шаранаца

Челебићи су од Челебића из Љешанске нахије

Шановићи су од Шановића из Зете (Гостиљ)[26]

_____________________________________________________________

ИЗВОРИ:

Ријечка нахија у Црној Гори – Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора – Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек) – Ристо Ковијанић

Извештај и опис Скадарског санџака Маријана Болице

Стругари, братство у Цеклину – Блажо Стругар

Костићи, братство у Цеклину – Бранко Костић

Бока – Сава Накићеновић

Велика – Мирко Брковић

Презимена у Црној Гори – Вукота и Аким Миљанићи

слика на насловној страни: Каруч

_____________________________________________________________

[1] Дакле, основни назив био би Теклин.

[2] Михаљевићи и данас славе Свету Теклу. Судећи према слави, они би могли бити братство Старих Ћеклића.

[3] Вук Пиперовић је занимљив због свог презимена. Наиме, у средњевековном Горњем Добру, Добрском Селу, суседном Цеклину, у време Ивана Црнојевића помиње се Михаило Пипер, кога је Црнојевић протерао због „невјере“, како се наводи у његовој повељи из 1485. године. Пипери су засновали истоимено село у Доњем Добру, које је касније ушло у састав племена као Добрска Жупа. Ако узмемо у обзир и пиперско порекло неких цеклинских родова из овог периода, изгледа да су Пипери играли значајну улогу у настанку и развоју Цеклињана.

[4] У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, наводи се село „Река“ (1521), односно „Речани“ (1523).

[5] Као Irvas.

[6] Арбанаси се помињу у повељи краља Милутина још 1296. године, затим кроз 15. и 16. столеће и код Болице 1614. године. Касније је село замрло. 1521. године, село је имало 64 куће и 21 баштину. Осим неколико имена за која се не може поуздано рећи којој народности би могла припадати (хришћанска имена у општој употреби), ономастика Арбанаса у ово време је словенска.

[7] Премда, ово братство има предање о досељењу из Бајица.

[8] Лазаревићи у Главатичићима су староседеоци Грбља, властеоског порекла. О њима је писано у тексту о Грбљу на:

http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

[9] Костићи у Рвашима и Додошима деле се на мање огранке („трбушчиће“): Лабовиће, Лукиће, Миловиће и Турчиновиће.

[10] Јовићевић тумачи ово презиме талијанском речју sovrano – владалац.

[11] С друге стране, кртољски Костићи сматрају да су пореклом из Црмнице, од братства Пламенаца, од чувеног ратника Рада-Косте Пламенца који се средином 17. столећу населио на млетачку територију у Кртоле.

[12] Никшићки Костићи, међутим, имају предање да су од ровачких Гојаковића, односно огранак племена Никшића.

[13] Родоначелник величких Цеклињана је Вук Ђурашковић.

[14] За Ђуричане постоји и друго мишљење: да су пореклом од Добриловића из Добрског Села.

[15] Стругари су се презивали Мијатовићи до времена пресељења на Стругаре, кад су прозвани Стругарима по селу у које су дошли. Стругари се помињу још 1485. године у повељи Ивана Црнојевића, али је тада у селу живело старије цеклинско братство (могуће да је и оно носило име Стругари).

[16] Изгледа да је презиме дошло од надимка неког од предака – Лопица. У 18. столећу живео је чувени цеклински кнез Марко Лопица. Према родослову Лопичића, ово презиме датира од 16. столећа и обухвата и огранке независне од кнеза Марка.

[17] Наводно су од његова два брата Вукчевићи у Љешанској нахији и Зеци у Грбљу. Љешански Вукчевићи, међутим, имају сасвим другачије предње, по којем су они, Болевићи и Милићи у Љешкопољу и исламизирани Аматбашићи, потомци четворице браће досељених из Љеша, крајем 15. столећа. Но, ово не искључује могућност да су Боковљани огранак Вукчевића, а нарочито с обзиром на заједничку стару славу Ђурђиц. Што се Зеца тиче, у Грбљу постоје две фамилије тог презимена: они у Пелинову су ту дошли из Побора, док су Зеци у Шишићима потомци домазета који је дошао из Црне Горе почетком 18. столећа, те није искључено да су огранак Боковљана.

[18] Према поп-Михаилу Борозану („Прилог историји цеклинског племена“, 1936), досељење Бора Радивојева у Боково било је 1555. године. У књизи се наводи и документ са сабора на Ободу 1609. године на којем је један од учесника Шћепан, праунук бана Радивоја.

[19] Занимљиво је да Бурзани у Љешанској нахији (Дражевина) славе Ђурђиц, што је и стара слава Борозана, те и због тога, као и сличности презимена, није искључено да су ова два рода у некој сродничкој вези.

[20] Лајковићи у Зети су велико братство, које, по једној верзији потиче од старог племена „Грља“. Славе Петров-дан, што је и стара слава Улића. Њихово предање такође говори да су пореклом из Пипера, од Мрка. Предак им се звао Гордоба, имао је три сина, који су, због неког убиства, побегли из Пипера у Љуботињ. Oд њих су Прље у Љуботињу и Ивовићи у Сеоцима. Jедан син (наводно именом Грља) дође у Зету и од његовог сина Лајка су Грље у Лајковићима, а по њему се зове и село. Према ономе што је Јовићевић забележио, народно предање говори да су Грља и син му Лајко дошли у Зету почетком 17. столећа, међутим, Грље се помињу у Зети још средином 15. столећа, а постоји и мишљење да су они старинци у Зети, од старог племена Грља (Греља). Више о Грљама може се видети на: http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/.

[21] Предање Прља (славе Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Љуботињу имају предање да су од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. И они истичу сродство с Лајковићима из Зете. О њима више на: http://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/.

[22] По азбучном реду

[23] Климовићи су се сасвим иселили из Кривошија 1881. године, један део у Рваше, а други у Никшић, тако да их у Кривошијама није било кад је Накићеновић скупљао податке за рад о Боки.

[24] Лепетићи (Ђурђев-дан) су потомци Ћетка Лепете који се населио у Мокрине код Херцег-Новог 1692. године, а дошао је из Лепета у Херцеговини, између Мостара и Коњица. Неки Лепетићи су се у 19. столећу доселили у Додоше.

[25] Једнина: Херак

[26] С обзиром да су Шановићи огранак Лајковића – Грља из Зете, они су у далеком сродству са цеклинским Улићима.

Наредни чланак:

Коментари (31)

Одговорите

31 коментара

  1. nina

    Nebojša da li bi šta pomoglo da se neki muški od šormaza testira.U Turskim defterima iz 1523 našla sam Đuro Soro ,Nikola, Radun , a opet to Soro je negde i Šoro,Erdeljanović piše da su neki
    otišli u Crnoi lug Livanjsko polje i da su Šormazi,i od Šormaza izJaruge je moj muž i preko 200 potomaka od tri brata koji su došli iz Kanjana Dalmacija oko 187o god. na begovo imanje .Pozdrav.

  2. Небојша Бабић

    Нина, свако тестирање је добродошло. Имамо већ резултате три групе родова са подручја Цеклина, тако да има материјала за упоређивање.
    Поступак тестирања је описан на нашој страници, па ако се неко ваш одлучи на тај корак – ту смо!

    • Ceklinjanin

      Imate li rezultate za Donjake i koliko se oni razlikuju od Gornjaka, s obzirom na to da im je muski predak razlicit?

      Kolika je slicnost Donjoceklinjana s Drobnjacima – Novljanima? Ima li potvrde vjerovanju o zajednickom njihovom porijeklu?

  3. Zanima me porijeklo vukmanovic vrlo malo sam nasao na internetu i ono sto sam nasao je dosta kontradiktorno kao naprimjer od grujice nastase tri sina vukmir ,borisa i brela
    Pa sada od Vuknira nastase
    Vukmirovici
    Kraljevici
    Dragojevici
    Od Borise nastase
    Lopicici i po jedboj teoriji i
    Vukmanovici
    Brela nije imao poroda
    A oo drugoj teoriji od
    Vukmirovica nastase Vukmanovici
    ne kaze kako i od koga Vukmirovicevog sina
    Molim za pomoc

  4. Небојша Бабић

    Неки резултати Цеклињана Горњака са 23andMe:

    Јовићевић, I2 M423
    Ражнатовић, I2 Y3120 Z17855

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=835.260

    Потврда раније утврђене генетике.