Племена и порекло братстава Црмнице Reviewed by Momizat on . [caption id="attachment_58306" align="aligncenter" width="800"] Село Годиње[/caption]   Црмница је једна од четири нахије Старе Црне Горе. На северу се гра [caption id="attachment_58306" align="aligncenter" width="800"] Село Годиње[/caption]   Црмница је једна од четири нахије Старе Црне Горе. На северу се гра Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Племена и порекло братстава Црмнице

Племена и порекло братстава Црмнице

1024_crmnica_selo_godinje_02

Село Годиње

 

Црмница је једна од четири нахије Старе Црне Горе. На северу се граничи са Ријечком нахијом, западном и југозападном страном, која чини природну планинску границу, са приморским племенима Брајићима и Паштровићима, и на југозападу делом са Спичом, на југу са Крајином (Зупци, Шестани и Сеоце), а својом источном страном Црмница се спушта према Скадарском језеру.

У Црмници постоји седам племена. Становништво у њима је веома разнородног порекла.

Црмница је насељена од давне прошлости. Словени су населили ниже, источне делове Црмнице окренуте према Скадарском језеру, још у прва времена досељења у Илирик. Могуће је да су међу њима били и остаци старијег балканског становништва. До пред крај 14. столећа, ту су се територијализовали и неки влашки и арбанашки катуни. Сви они су временом претворени у сталне насељенике на поседима подељеним средњевековној зетској властели, као и на црквеним поседима. Обимније досељавање становништва повезано је са турским освајањима почев од 15. столећа, када почињу пристизати досељеници са разних страна (Стара Србија, Албанија, Зета). Временом су досељеници почели притискати затечено старије становништво, јер су били ратоборнији и чврсто братственички устројени за разлику од старинаца који су те особине изгубили током живљења у феудалном поретку. Старинци су се током 15. и 16. столећа исељавали према млетачким поседима у Приморју, нарочито Спичу и Паштровићима, где њихови потомци данас чине значајан део становништва. Многа стара братства су се током неколико столећа истражила. До средине 17. столећа, досељеници су сасвим превладали, и тада је настало и седам црмничких племена, наместо дотадашње братствене и сеоске груписаности. Међутим, племенска свест овде никад није било тако јака као у другим деловима Црне Горе, а нарочито Брда, из разлога што се племена нису оформила према заједничком пореклу (или барем идеји о њему), већ више под притиском одбрамбене и привредне нужности, као територијалне заједнице (изузетак су Глуходољани код којих је заједничко порекло онај кохезивни елемент). Отуд, није необично што су, често, црмничка племена, или чак и братства из истог племена, ратовала међусобно, као и што, неретко, нису једни другима помагали у случају сукоба с Турцима или неким суседним племеном. Само већи турски напад могао је ујединити сву Црмницу.

Племенско уређење у Црмници укинуо је књаз Данило половином 19. столећа, али је у народу остала да постоји традиционална подела на седам племена.

Према пореклу, око четвртине црмничких братстава потиче од досељеника из Катунске и Ријечке нахије, четвртина из Старе Србије, Дукађина и северних делова Албаније, четвртина од племена Васојевића, и последња четвртина од досељеника са разних страна Приморја, Црне Горе и Херцеговине. Један мали број Црмничана потиче у мушкој линији од староседелаца који су ту живели пре 15. столећа.

Црмничани су се, због скучености своје области, много и исељавали. Најпре стариначки родови под притиском дошљака у 15. и 16. столећу према Приморју, а затим због сталних сукоба са турском влашћу, подстакнути од Млетачке републике, многи су били принуђени да се, спасавајући голи живот, селе на њену територију. Црмнички пребези су, 1656. године, засновали село Перој у Истри, које је и данас црногорска оаза. Од краја 19. столећа, па до Првог светског рата, много Црмничана иселило се у Америку, а после 1918. године на Косово и Метохију, од 1945. године у Бачку, Београд, Подгорицу, итд.

Племена у Црмници су: Подгор, Брчели и Дупило у Горњој Црмници, и Сотонићи, Глуходољани, Лимљани и Бољевићи у Доњој Црмници.

  1. ПОДГОР

Племе Подгор оформљено је средином 17. столећа, уједињењем Миковића, Подгорана и Ораховљана ради заједничког ратовања против Ријечана око планина.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Утрг

(ранији називи села била су: Ђурђева Младика, Трзина, Отрзина)

Утрг се помиње у попису Маријана Болице из 1614. године.

У Утргу су братства:

Страхиње, Јоветићи и Хајдуковићи (славе Митров-дан) који потичу од претка који се доселио из Хотског Хума у 15. столећу.

Вукмановићи (Ђурђев-дан) су досељени из Цеклина од Доњака (пиперског порекла) крајем 15. столећа. Њихов родоначелник Вукман био је у служби код Ивана Црнојевића.

Мијачи (Митров-дан) су досељени из Бјелица од тамошњих Абрамовића крајем 18. столећа.

Опточићи (или Овточићи)

Опточићи се први пут помињу 1482. године.

Братства:

Грабовице су старинци.

Вујачићи, Стјепчевићи и Јањевићи потичу од претка који се доселио из Хотског Хума у 15. столећу.

(Можда би родоначелник Стејпчевића могао бити Стјепан Николин, сеоски старешина из Дефтера 1521. године).

Томовићи су од племена Васојевића.

Петановићи и Вукановићи су од претка који се доселио из Пипера почетком 16. столећа.

Сва братства из Опточића славе Никољ-дан,што је, вероватно, повезано са чињеницом да је сеоска црква посвећена Светом Николи.

Орахово

Орахово се први пут помиње 1296. године у Повељи краља Милутина.

У Орахову живе Барјамовићи (Ивањ-дан) досељени ту из Ријечке нахије, са даља старина им је из Куча. Барјамовићи су били војводско братство у Подгору у 17. и 18. столећу.

Осим Барјамовића живи и по неколико кућа родова из других села подгорских.

Миковићи

Село се први пут помиње 1296. године у Повељи краља Милутина, као део Орахова.

У Миковићима живе Ђалци (Никољ-дан) који су потомци стариначког братства Миковића. Миковићи су се, већином, иселили у Паштровиће у 17. столећу. Још у 13. столећу Миковићи су били властела у Црмници. До 17. столећа били су и војводе подгорски. Током сукоба са Ријечанима око територије, дошло је до уједињења Подгора, Орахова и Миковића. Након тога, значај братства Миковића опада.

Осим Ђалаца, у Миковићима живе и Улићевићи (Ђурђев-дан), који су огранак Вулићевића из Бријега у Брчeлима (видети касније), ту досељени средином 18. столећа.

Браћени

У Браћенима живе Радомани (Аранђелов-дан) ту досељени из Љуботиња крајем 17. столећа.

Крушевица (или Дабовићи)

Најстарији помен села је из 1242. године, у Повељи краља Владислава Немањића.

У селу живи братство Дабовића (Ђурђев-дан) који су старинци у Црмници.

  1. БРЧЕЛИ

Племе Брчели оформљено је крајем 16. столећа, уједињењем Брчељана и Томића.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Горње Брчело

Брчели (као једно насеље) се помињу 1326. године у Повељи краља Стефана Дечанског Манастиру Врањина. У Брчелу су Балшићи имали свој летњиковац.

У селу су следећа братства:

Поповићи, Бошковићи, Алексићи и Томашевићи (Томин-дан) који потичу од два брата досељена из Скадра у 15. столећу. Овом кругу припадало је и барјактарско братство Кнежевића које се истражило (последњи мушки потомак умро је уочи Другог светског рата).

Роловићи и њихов огранак Никаљевићи, и Иличковићи и њихов огранак Суботићи (Илин-дан) потичу од претка који се доселио из северне Албаније у 16. столећу, а по предању старином су из Хвосна. По другој верзији, Иличковићи су од паштровског племена Давидовића, што их доводи у везу са црмничким Миковићима.

Шпадијери (Ђурђев-дан) су од цетињских Шпадијера.

Раније су у Брчелу живела стариначка братства Франовића и Радичевића који су се иселили у Приморје.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у попису Брчела, налазимо тројицу свештеника, од којих би неки могао бити родоначелник Поповића, затим и имена која би могла имати везе са наведеним брчеоским родовима: Божидар (Бошковићи), Никола (Никаљевићи), Илија (Иличковићи), Радич (Радичевићи).

Доње Брчело

У селу су следећа братства:

Гојнићи и Леверде (Ђурђев-дан) су старинци. За Леверде се још каже и да су у Црмницу дошли из Приморја.

Јовановићи (Аранђелов-дан) су досељени из северне Албаније у 14. столећу.

Копитовићи (Петров-дан) су досељени из Његуша.

Томићи

Томићи се први пут помињу у Повељи краља Стефана Дечанског из 1326. године.

У селу су следећа братства:

Љешевићи су досељени из Зете у 14. столећу. Њихов огранак су Ћетковићи.

Ђоновићи и Ра(т)книћи су старином из северне Албаније, најпре су се доселили у Зету, а у Томиће у 16. столећу. Раније презиме Ракнића било је Фуга.

Маровићи, досељени из Грбља у 18. столећу.

Раније је у селу живело велико братство Томића, сродних Љешевићима, по којима је село и добило име, и који су једно време били засебно племе. Они су изумрли. О њиховој старини говори и чињеница да се у Повељи Ивана Црнојевића из 1482. године наводи низ топонима у Црмници који је везан за ово презиме.

Сва братства у Томићима славе Томин-дан.

Бријеге

У селу су следећа братства:

Вулићевићи су по предању из Србије где су били нека властела (у Смедереву). Почетком 15. столећа, долазе у Крушевице у северној Боки, а одатле у Црмницу у 16. столећу, где су се добро умножили. Има их у три црмничка племена: Брчелима, Подгору и Дупилу.

Марковићи су се доселили из Маина почетком 18. столећа, а даљом старином (15. ст.) су из Пипера.

Оба братства у Бријегама славе Ђурђев-дан.

  1. ДУПИЛО

Племе Дупило помиње се крајем 15. столећа, што се тада односило само на село Дупило. Почетком 17. столећа, Дупиљанима су пришла и села Комарно и Трново која су се отцепила од Љуботиња у Ријечкој нахији (отцепио их је тадашњи спахија трновски Вуко Марков Вујовић). У оружаном сукобу између Љуботиња са једне и Комарна и Трнова са друге стране, Дупиљани су помогли отцепљена села и надјачали Љуботињане, након чега је оформљено племе Дупило.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Дупило

Најранији помен Дупила је у Повељи краља Владислава Немањића из 1234. године.

У селу су следећа братства:

Вучинићи, Ремековићи и Никотићи су старинци у Дупилу. Вучинићи су били велико и јако војводско братство у Дупилу (тада су носили презиме Вучине), касније су спали на само неколико кућа.

Петровићи су досељени из Врања у Зети у 15. столећу, и они су давали војводе дупиоске пре Вучина, али су се и они осули и спали на једну кућу.

Ђуровићи и Црнчевићи су потомци двојице браће досељених од Васојевића крајем 15. столећа. Ђуровићи су дого били војводе дупиоски (последњи Машо Ђуровић до смрти 1917. године). Сродни овим родовима били су Радаџини, који су се истражили средином 19. столећа.

Дајковићи су од цеклинских Дајковића, од претка ту досељеног око 1700. године.

Пурлије су досељени из Сотонића.

До 15. столећа у Дупилу је живело јако братство Калађурђевића које се иселило у Паштровиће.

Његушевићи су са Његуша дошли у Црмницу, били су јако и угледно братство које је потпуно ископано у сукобима против Турака.

Сва братства у Дупилу славе Аранђелов-дан.

Папратница

У селу су следећа братства:

Милетићи су старо црмничко братство које је у састав дупиоског племена ушло у 16. столећу. Дуго су давали племенске војводе у 18. столећу.

Вукославчевићи и Машановићи потичу од заједничког претка Вучића који се у Папратницу населио на тазбину крајем 16. столећа.

Сва братства у Папратници славе Аранђелов-дан.

Трново

(ранији назив села, пре 1230-те, било је Звјеретина)

Најранији помен Трнова је у Повељи краља Владислава Немањића из 1234. године.

У селу су следећа братства:

Печурице су старо братство у Трнову, а по предању потичу од Скадра.

Вујовићи су досељени од љуботинских Вујовића.

Вуксановићи су старином од Куча, а раније презиме (све до 20. столећа) било им је Кучине.

Богдановићи су огранак изумрлих Његушевића из Дупила.

(можда је њихов родоначелник Богдан, отац Стјепанов, који се спомиње у Дефтеру из 1521.)

Планинићи и Зечеви (једнина: Зец) су сродна братства, раније заједничко презиме било им је Планине. Потичу од претка који се у 16. столећу доселио од племена Никшића.

Перовићи су од цуцких Перовића, од претка који је због крви предигао средином 17. столећа.

Сва братства у Папратници славе Аранђелов-дан.

Комарно

(село се раније називало Доње Трново)

Најстарији помен Комарна је у Повељи краља Владислава Немањића из 1242. године.

У Комарну живе сродни Вујовићи и Лекићи (Аранђелов-дан) који су од два брата Вујовића који су ту дошли из Трнова.

  1. СОТОНИЋИ

Племе је формирано почетком 16. столећа, а само племенско име је старије, несловенског порекла и вероватно потиче од ранијег (влашког) становништва. Сотонићи се помињу 1371. године под називом Љубичани, а као Сотонићи 1468. године.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Сотонићи

У селу су следећа братства:

„Дукађинци“ су сви сродни и потичу од Михаила Дукађинца, „сина дукађинског бана“ који је у другој половини 15. столећа побегао од Турака Ивану Црнојевићу, коме је постао дворјан, а касније је, према предању, оженио девојку из куће Црнојевића. Њихови родови су:

Николићи“: деле се на Николиће и Игумновиће.

Митровићи“: деле се на Вукосавовиће и Стојановиће. Од њих су и одсељени Никићи.

Расалићи“: деле се на Којичиће, Станковиће, Поповиће, Савићевиће, Дамјановиће и Марковиће.

Миросаљићи“ су се сви иселили из Црмнице, а родови су Влаховићи (или Лаовићи), Матовићи и Бошковићи.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у попису села Сотонићи, наилазимо на нека имена која би могла имати везе са наведеним дукађинским родовима: тако има већ број пописаних домаћина са именом Никола, затим Вукосав, Стоја. Иначе, ономастика Сотонића у првој половини 16. столећа је мешана албанско-словенска, што је можда потврда дукађинског порекла ове групе родова; тако, поред словенских и хришћанских имена, наилазимо на имане апопут Љеш, Лека, Калина, Ђураш, итд).

Уламе су старином од Куча, досељени у Сотониће у 16. столећу.

Радовићи „Кудини“ су досељени из Његуша у 18. столећу, а старином су из Херцеговине.

Бајковићи су досељени из Ријечке нахије у 18. столећу. За њих остали у племену кажу да потичу од пиперских Шпања.

Митровићи су досељени из Бјелопавлића у 18. столећу.

Гажевићи су досељени из Васојевића у 18. столећу.

У Сотонићима су живела велика стариначка братства Петровића и Белановића, која су се истражила (Петровићи услед сталних обрачуна са досељеним Дукађинцима), као и Краљи који су се иселили после Првог светског рата. Истражили су се и Ђурнићи, који су у Сотониће доселили крајем 15. столећа од племена Васојевића.

Сва сотонићка братства славе Аранђелов-дан.

Мачуге

У селу су следећа братства:

Милићи су од бјеличких Милића чији је предак доселио од бјеличких Милића због крви почетком 17. столећа.

Добрковићи су потомци дошљака из Шестана у Крајини средином 17. столећа.

Ђукановићи су потомци дошљака који је доселио из Полице у Будимљи због крви средином 18. столећа.

Сва братства у селу славе Илин-дан. 

  1. ГЛУХИ ДО

Племе је формирано средином 16. столећа, од досељеника из Дупила који сви потичу од племена Васојевића, у Црмницу насељени средином 15. столећа. Ови досељеници су временом сасвим потиснули старинце, а истовремено су од Паштровића преотели целу Созину.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Глухи До

Најстарији помен села је из 1371. године, и то као Добри До.

Осим неколико њих, сва братства у Глухом Долу потичу од васојевићких досељеника из друге половине 15. столећа, која се деле на следеће братственичке групе:

Ивчевићи“ (од претка Ивца) се деле на Вукчевиће, Маротиће и Михаљевиће, а њима су прибраћени и Остојићи (који су од цетињских Шпадијера) и Ђурановићи (из Бјелопавлића. Изумрли родови „Ивчевића“ су Мишљени и Јанковићи.

Јововићи“ (од претка Јова) се деле на Јововиће, Антовиће и Шаиновиће. Изумрли су Ђурићи и Главичићи.

Вулетићи“ (од претка Вулете) се деле на Ђурашиће, Бошковиће, Кнежевиће, Вуксановиће и Раичевиће, а прибраћени су им Спичановићи, који су од добега из Спича због крви, од братстава Вуказића.

Нишолићи“ или „Кумпреси“ (од претка Нишоле, брата Ивчевог, који се, по предању, окумио с Иваном Црнојевићем), деле се на Војводиће (дуго су били наследни војводе и сердари глуходолски), Вучићевиће, Буиће. Кумпрешки род Маровићи се иселио из Црмнице.

Крстићевићи“ или „Масоничићи“ (од претка Крста) се деле на Масоничиће, Ђуковиће, Савиће, Шарчевиће и Јоветиће. Прибраћено им је братство Зец које потиче од претка досељеног из Спича крајем 19. столећа.

Гвозденовићи“ (од претка попа Николе Бадњића званог Гвозден), деле се на Гвозденовиће, Киковиће, Драговиће, Станишиће и Петрановиће. Прибраћено им је братство Ћеклића чији је предак добегао из истоименог племена због крви, а потиче од ћеклићких Радојевића.

Бранковићи“ или „Чарапићи“ (по предању потичу од Бранка који је такође био Васојевић и сродник Ивчев, но према постојећој документацији, извесније је да су у Црмницу дошли из Корјенића 1588. године), деле се на Бранковиће и Ђуричиће. Прибраћено им је братство Ковачевића који су старинци у Глухом Долу (за њих у племену кажу да су Лужани).

Невасојевићка братства:

Шуштери“ (потичу од досељеника из Враке презименом Добриловић, који је у непознато времедобегао у Црмницу из Враке), који се деле на Шуштере и Ћетковиће, док су остали шуштерски родови изумрли (Поповићи, Миловићи, Станковићи, Перићи, Лукићи – ови последњи су били проклети од Светог Петра Цетињског због свог насилништва, након чега су се убрзо истражили). Шуштерима је прибраћено братство Дрешићи, који су старинци у Глухом Долу.

Посебно братство неприбраћено већим братствима су Николићи, у Глухи До досељени са Чева у 18. столећу због крви.

Сва братства у Глухом Долу славе Аранђелов-дан.

Буковик 

Буковик се помиње у попису Маријана Болице 1614. године.

Братства у Буковику су сродна глуходолским и већином потичу од Васојевића, то су: Бокани, Раичевићи, Лекићи, Рајковићи, Радаче, Калетићи, Лукићи и Ђурићи.

Вукмановићи су од цеклинских (В)Укмановића који су у Буковик дошли из Утрга у племену Подгор почетком 16. столећа.

(У Дефтеру за Црну Гору из 1521. године, налазимо нека имена која можемо повезати са овим братствима, нарочито имајући у виду време њиховог доласка уочи пописа. Тако имамо тројицу синова Вука – Ивана, Николу и Ђура, који би могли бити преци Вукмановића. Затим, Калину Дабиживљевог који би могао бити Калета од кога потичу Калетићи.)

Исељена су стара братства Орловићи и Перовићи (у Зету у 18. и 19. столећу, због сукоба са васојевићким братствима), као и Томашевићи (васојевићког порекла), а изумрло је старо знаменито братство Ђуровића (у Буковик досељени из Брајића).

Сва братства у Буковику славе Аранђелов-дан.

  1. ЛИМЉАНИ

Племе је форимрано током 16. и 17. столећа од више разнородних братстава из два одвојена насеља – Лимљани и Каруч, која су се касније стопила у Лимљане, у којем је насељено цело племе.

Најстарији помен Лимљана је из Повеље краља Милутина 1296. године.

У племену живе следећа братства:

Цаковићи су најстарије братство у Лимљанима, некада су били бројни а данас су спали на једну кућу.

Дарчевићи су досељени почетком 15. столећа из северне Албаније. У време Црнојевића били су властела и веома јако братство, али су се касније много иселило, па су у Лимљанима спали на пар кућа.

Клисићи (у 16. столећу помиње се и верзија Клиса или Клиска) су досељени у 15. столећу из северне Албаније.

Божовићи (Зачеће Светог Јована) и Вукосавовићи (Никољ-дан) су сродна братства досељена из Пипера крајем 16. столећа.

Боковци су досељени почетком 17. столећа из Бокова у Ријечкој нахији због крви.

Чешљари“ су заједнички назив за братства Вучетиће, Никиће, Вулићевиће и Ђурановиће који су досељени из Чешљара у Ријечкој нахији у 17. столећу, због крви, а огранак су стариначког ријечанског братства Соколовића.

Пејановићи су досељени из Ријечке нахије у 17. столећу, због крви, а даљом стариином су из Херцеговине.

Крекуни су добегли из Цеклина због крви око 1700. године.

Милићи су од бјеличких Милића, добеглих због крви у 18. столећу.

Шоровићи и Капе (Митров-дан) су од оних са Цетиња, које је владика Данило протерао са Цетиња због неког злочина.

Вулетићи (Зачеће Светог Јована) су досељени из Катунске нахије у 18. столећу.

Ивановићи (Ђурђев-дан) су у Лимљане добегли због крви у 18. столећу из Бара, а у Бар су дошли из Ријечке нахије. Даљом старином су из Куча.

Бошковићи (Никољ-дан) су добегли из Бјелопавлића због крви у 18. столећу.

Косовићи (Никољ-дан) су од претка који је из Цуца добегао због крви у 18. столећу.

Драгишићи су од претка који је из Цуца добегао због крви у 18. столећу.

Сјеклоће су досељени из Добрског Села у Ријечкој нахији у 18. столећу.

Велико братство Вучајковића (или Ујчаковића) истражило се смрћу последњег мушког изданка 1860. године. Они су досељени почетком 15. столећа из северне Албаније, заједно са Дарчевићима. Цуцко братство Стојановића, давно досељених у Лимљане, сасвим се иселило у ослобођени Улцињ 1880. године.

Сва лимљанска братства (осим оних где је наведена друга слава) славе Светог Јована јесењег – Зачеће.

  1. БОЉЕВИЋИ

Племе се оформило у 17. столећу уједињењем три засебна села са разнородним братствима, из економских и одбрамбених разлога.

Племе обухвата следећа села и братства која у њима живе:

Бољевићи

(ранији називи села били су и: Полуждребица Штитари до 15. столећа, у 15. и 16. столећу Боловићи и Болојевићи, а од 17. столећа Бољевићи)

Први помен села (као Подждребица Штитари) је из 1296. године у Повељи краља Милутина, којом он село дарује Манастиру Врањина.

У селу су следећа братства:

Пламенци, најзнаменитије братство у Црмници. Старином су из Херцеговине од тамошње властеле Богостиновића – Болојевића. У попису племства средњевековне Босне из самостана у Фојници, који се датира на 16. или 17. столеће, наводе се и Богостиновићи, кнезови благајски (постоји стари град Благај на Буни у Херцеговини). Црмнички Бољевићи потичу од кнеза Јована (или Ивана) Богостиновића који се доселио у Зету код Стевана Црнојевића (око 1450-те). Учесник је збора зетских племена на Врањини 1455. године. Потомци кнеза Јована су прозвани Болојевићи, касније Бољевићи, а по њима цео крај и племе. Презиме Пламенац датира из 1630-их, они су огранак од кнеза Стевана Бољевића, потомка кнеза Јована. Други огранак Бољевића су Вулековићи, потомци кнеза Богдана Бољевића, брата кнеза Стевана.

Живановићи су дошли из Старе Рашке почетком 16. столећа.

Јовалекићи су досељени из Спича око 1760-те, а старином су из Будве, по предању потичу од которске властелинске куће Кувелица (помињу се 1482. године). Њима сродни Лукшићи су се иселили у Бар 1934. године.

Укшановићи су досељени из Бјелица због крви почетком 18. столећа, огранак су братства Боројевића.

Маровићи су од претка који је због крви побегао из Хота у Зети, а затим у Црмницу у 18. столећу.

Изумро је стари бољевићки род Андрушковића (последњи умро 1942. године), који су у Црмницу дошли почетком 16. столећа, кад и Живановићи, а старином су из Дечана (због чега су једно време имали презиме Дечанић).

Сва братства у Бољевићима славе Ивањ-дан.

Забес

Село Забес се помиње 1469. године.

У Забесу живе три сродна братства – Ђуришићи, Семедери-Поповићи и Петрановићи (Никољ-дан). Старином су са Косова, насељени почетком 16. столећа на имање властелина Штиљановића у Забесу.

Забес је био посед властелинског рода Штиљановића насељеног у Црмницу у доба Немањића (13. или 14. столеће). Не зна се тачно одакле потичу. Били су орођени са Црнојевићима. Као и много других племићких родова, и Штиљановићи су у 15. столећу напустили Црмницу и отишли у Приморје где чине братства племена Паштровића. Онај део Штиљановића који је остао у Црмници био је веома имућан и давао је старешине свог племена и Црмнице. од 1830-их, братство почиње да опада, а смрћу последњег братственика Стева Штиљановића 1941. године, и замире.

Годиње

Најстарији помен села је из 1242. године, у Повељи краља Владислава Немањића којом он село дарује Манастиру Врањина. У Годињу су Балшићи имали свој летњиковац.

У селу су следећа братства:

Никачи потичу од претка досељеног из Климената (Никчи) у 16. столећу због крви.

Перазићи су од климентских Перазића, у Црмницу дошли у 16. столећу кад је неколико фамилија овог братства напустило завичај због турског насиља.

Лековићи и Веловићи су сродна братства, потичу од претка Леке досељеног из Груда (Диноша) почетком 18. столећа због крви.

Сви ови родови су били католички, па су у Црмници временом прешли у православну веру. Сви славе Никољ-дан.

Током 16. столећа, у которским документима често се помиње род Дабишиновића из Годиња. Они су се или иселили или изумрли у завичају.

*                            *                           *

Из наведеног описа порекла братстава у Црмници, види се да је ова област можда и најхетерогенијег састава становништва у целој Црној Гори.

До турске најезде, Црмница је била подељена на поседе зетске властеле и цркве, на којима су живели њихови кметови. Од 16. столећа, Црмница постаје збег досељеницима са свих страна из разних разлога – због турског насиља, крвне освете, немаштине, итд.

Стариначка братства су раштркана по свим племенима, и, изузев Пламенаца – Бољевића, малобројна су. Старије становништво се већином иселило према Приморју, док су њихово место заузела експанзивна дошљачка братства. Преостали старинци су, у склопу тих околности, били принуђени да се „прибију“ уз дошљаке.

У племену Подгор, међу досељеницима са разних страна, из брдских племена и околних нахија Црне Горе, издвајају се две групе братстава пореклом из Хотског Хума.

У Брчелима доминирају родови досељени из Горње и Доње Зете. Занимљиво је братство Вулићевића из Бријега због предања о властеоском пореклу из средњевековног Смедерева.

Племе Дупило је јако хетерогеног састава становништва, из разних крајева Црне Горе, Брда и Херцеговине.

У Сотонићима доминирају „Дукађинци“, док је најхомогеније племе Глухи До, са изразитом васојевићком већином. Средином 15. столећа, Васојевићи још увек нису сасвим територијализовани у Брдима. Према расположивим подацима, може се закључити да у ово време они иду у заједници са Пиперима, са стаништима напоредо и у Доњој и у Горњој Зети. Од друге половине 15. столећа, Васојевићи се померају више на исток. Досељеници у Црмницу би могли бити из тог прелазног периода, кад су неки Пипери и Васојевићи из Зете дошли у област коју држе Црнојевићи. Ивац и Нишола од кога потичу глуходолски Ивчевићи и Нишолићи били су у служби код Ивана Црнојевића, а с њима и Вукман Пипер, родоначелник утршких Вукмановића.

Према васојевићком предању, предак дупиоских Ђуровића, Ђуро, је син легендарног Васа Васојевића, односно четрврти брат родоначелника три огранка Васојевића – Раја, Новака и Мија.

Напомена:

Описано стање црмничких братстава је из средине 20. столећа.

У овом попису нисам навео нека мања братства насељена у Црмницу из суседних крајева, већ она која су заснована у самој Црмници.

Извори:

„Црмница“ – Јован Вукмановић

„Најстарији помени црмничких насеља“ – Саво Лекић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Стара Црна Гора“ – Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

„Помени Влаха на подручју општине Бар“ – Цветко Павловић

„Ријечка нахија“ – Андрија Јовићевић

„Племе Васојевићи“ – Радослав Вешовић

 


Коментари (24)

  • Tanja Jovanoivic

    Njegusevici su moja ujcevina i iz sela Trnova odselili su za Bar i tamo i dan danas zive, nisu se iskopali kako ste napisali. To su Jokovi potomci. Mitrovi potomci su se iskopali, jer su usred nesretnih okolnosti mladi stradali. Poslednji njihov potomak bio je zdravko Bogdanovic koji je umro u Podgorici, gdje je i zivio, a sahranjen je u porodicnoj grobnici na Trnovu u Crmnici.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Захваљујем на додатку, Тања!

    Одговори
  • Marko

    Професор Иво Вукчевић (из Америке) у посвету своје књиге „Rex Germanorum populos Sclavorum“ је ставио следеће стихове:

    „Четири су прошла вијека
    и година нешто више,
    од како се наши стари
    у Глухи До доселише.

    Та китица бјеше мала:
    седам брата и рођака,
    па се створи дивна чета
    соколова и јунака.“

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Имамо један ДНК резултат из Црмнице:
    тестиран је Вулетић из Лимљана, као носилац хаплогрупе G2a L497.
    O томе на:
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg31377#msg31377

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Сарадник Порекла Иван Вукићевић нашао је детаљ о пореклу Дабовића из Подгора:

    „Рођени Црмничанин Илија Дабовић из Београда тврди: „Колико ја за ово близу осамдесет година памтим, а на основу предања и причама старијих мојих земљака из Црмнице, које се преносе са кољена на кољено, Дабовићи у Крушевииама испод планине Орјена, су се населили из околине Никшића крајем ХVII вијека. Дабовићи у Црмници, гдје сам и сам рођен су из Крушевица насељени у Црмницу. Ја сам се лично интересовао и 1956. године, посјетио с. Крушевице и разговарао са неким Дабовићима, чијег се имена више не сјећам. Знам и то, да се наше село, односно братство Дабовићи у Црмници (Вир Пазар), зове Крушевица, колико знам и памтим приче старијих, добило је име по мјесту досељавања из Крушевице, испод планине Орјена. Знам и то, да су Дабовићи код Улциња порјеклом из Црмнице и да су примили католичку вјеру, а Дабовићи на полуострву Истра, с. Перој, или како га тамо народ назива „Црногорско село “, ушта се увјерила и једна делегација Дабовића која их је посјетила 1964. године из Црмнице. Она се увјерила у то, да су задржали, све наше обичаје (ношњу, говор и крсну славу) и др. Ми братство Дабовићи у Црмници и Дабовићи у Истри славимо крсну славу Св. Ђурђа (Ђурђев дан 6 маја). Нас Дабовића (домаћинстава – кућа) у Црмници, пред почетак Другог свјетског рата било је 28 кућа.“

    Извор: Војин С. Муришић, Крушевице, Сврчуге, Петијевићи и Бијелићи (2000.)“

    Одговори
  • Slaviša Vuković

    Đurnići iz Sotonići-Mačuge se nisu istražili nego ih i danas ima u Mačuge

    Одговори
  • vojislav ananić

    НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ ЦРМНИЧКИХ НАСЕЉА

    Саво Лекић

    Црмница је јединствена природно уобличена географска цјелина, са свих страна осим с истока, ограничена узвишењима која понегђе прелазе надморску висину од хиљаду метара. Налази се у југоисточноме дијелу Црне Горе. У прошлости је било помјерања њених граница према Ријечкој нахији, Крајини и Паштровићима. Током 16. вијека вођен је дугогодишњи спор Глуходољана из Црмнице и Паштровића због пашњака, обрадивог земљишта и вода на Созини и Паштровској гори. Спор је ријешен пред умирним судом, ректором и провидуром у Котору 1560. године, али су сукоби на том простору настављени и током 17. вијека. Из народног предања сазнаје се да је граница Црмнице према истоку проширена у корист села Лимљана и Бољевића, а на штету Крајине. Такође је вођен спор између Црмничке и Ријечке нахије око села Трнова и Комарна због богатих риболова на Скадарскоме језеру, којима су гравитирале обје нахије, али је спор ријешен и та села су припала Црмници. Црмници су повремено припадала и села Сеоца и Крњице (од разграничења Црне Горе и Турске 1859. год. до ослободилачких ратова 1876-1878. године). Од 1878. године та села поново су припојена Крајини. Међутим, становници тих села сроднији су с Црмничанима него с Крајињанима, па су ушли у састав Црмнице.
    Црмничани су у дужем периоду водили честе борбе за одбрану своје територије и проширење граница, али ипак није долазило до већих територијалних промјена. Многи спорови рјешавани су захваљујући ангажовању званичних црногорских органа и локалних племенских власти.
    Због повољних природних услова, благе конфигурације земљишта, утицаја средоземне климе, обиља изворских вода, богате и разноврсне флоре и фауне та област је од најранијих времена била привлачна за насељавање. Природа је од Црмнице „створила изванредан крајри „Овдје је морао бити почетак свијета и живота.“ Црмница је „дио црногорског раја“.У дужем периоду тај крај је, у односу на остале области црногорске државе, био најгушће насељен и с највише природних услова за живот становништва. Током историјског, економског и културног развоја у тој области изграђена су бројна насеља, назначена у историјским изворима. На основу записа у историјским изворима и другој документацији сазнајемо кад су та насеља најраније поменута.
    Црмница, као жупа, први пут се помиње у Љетопису Попа Дукљанина из средине 12. вијека под називом Церменизе, Цермениза, а у каснијим изворима помињу се различити називи тве области. У повељи краја Милутина из 1296. године назива се Црвница, у повељи Стефана Дечанског из 1321. године Чрмница, у једном спору из 1454. године Царвница, у Хрисовуљи Ивана Црнојевића из 1482. године Церница, у турским дефтерима из 1521. и 1523. године Нахија Церница, а у повељи Скендербега Црнојевића из 1527. Црвница, у једном документу из 1776. године Нахија Црница, у листу Грлица за 1835. годину Црничка нахија. У млетачким изворима од 15. до 18. вијека најчешће се наводи назив Церница. Напокон, послије подужег колебања о постанку и значењу њеног назива, устаљен је дефинитиван назив области – Црмничка нахија, а њених становника Црмничани. „Можда се у наведеним облицима крије словенизирање неког старијег туђег имена, које су Словени прилагодили свом језику.“
    Према Љетопису Попа Дукљанина Зета се дијели на десет жупа, међу којима је и Црмница (Цермениза). Постојала је жупа Прапратна, али нијесу усаглашена мишљења историчара о мјесту на којем се налазила. Андрија Јовићевић сматра да се Прапратна налазила у Доњим Мурићима у Крајини, а српски историчар Стојан Новаковић сматра да је Прапратна била данашње село Папратница у Црмници. По народној традицији, зетски кнез Стефан Војислав, да би се сачувао од Византије, подигао је у Прапратни дрвени градић. У непосредној близини налазило се јако врело у мјесту Туње у Црмници, ђе се 1040. године одиграла велика битка између зетске и византијске војске у којој је Војислав однио побједу. Том битком Војислав је консолидовао своју војску за побједу над Византијцима у знаменитој Барској бици 1042. године, у којој је погинуло 40.000 византијских војника. У селу Комарну, које се налази северно од мјеста Туње налазила се мала црквица Св. Андрије, у којој су биле двије неједнаке надгробне плоче. Испод веће, како истиче предање, могао је бити „укопан Војислав“, а испод мање његово неко дијете, „почем је ту живио око тридесет година“.
    Ти наводи сачувани су у народној традицији, али се не ослањају на провјерене историјске изворе. На темељима те црквице мјештани су подигли Цркву Св. Ђорђа, која и данас постоји. Кад је ријеч о Прапратни, установљено је на основу релевантне документације да се налазила између Бара и Улциња, на подручју данашњих Мркојевића.
    Због изузетних повољних услова за живот та област је од давнина била привлачна за насељавање. Најстарији етнички слој у њој чине Илири: Лабеати око Скадарскога језера, на истоку Сцитрони и на северу Доклеати. Најстарији споменици из тога периода су камене гомиле, којих највише има у Комарну, Трнову, Дупилу, Крушевици, Пепићима и Созини. У мјесту Мијела између Вирпазара и Годиња налази се некропола с 30 гробова, откривена 1928. године, у којима су костури у згрченом стању. У некрополи су пронађени богати накити међу којима је и једна огрлица из бронзанога доба, стара 3 до 4000 година. Из римскога периода сачувани су споменици: остаци караванског пута за Брајиће који је пролазио кроз Црмницу, амфоре и једна мермерна плоча, пронађена код Баче близу Вирпазара, с рељефом винове лозе, која је, вјероватно, припадала неком имућнијем римском грађанину.
    Процес словенизирања старинаца у Црмници рано је завршен, па је на тај начин добијено хомогено словенско становништво. Најпоузданија свједочанства о етничком саставу и друштвеним односима су манастирске повеље и народна предања. Са сигурношћу се може истаћи да називи данашњих насеља на овом подручју потичу из старијег етничког слоја (то су словенска топографска лична имена). Међутим, називи насеља Сотонићи, Лимљани, Каручи су несловенскога поријекла. Најстарији помени црмничких насеља налазе се у повељама владара, судским записима и другим документима, међу којима су значајни пописи становништва. У повељи краља Владислава из 1242. године помињу се села Годиње, Комарно, Крушевица и Међеђа Глава, која се као поседи поклањају Манастиру Св. Николе у Врањини. Томе манастиру 1280. године краљица Јелена Анжујска даје село Крњице и уљаник у селу Крушевица. Повељом из 1296. године краљ Милутин поклања село Орахово Врањмскоме манастиру. У тој повељи помињу се Лимљани и Полуждребица Штитари. Постоји мишљење да је назив села Лимљани албанскога поријекла, а у Штитарима је била попова земља. Повељом из 1326. године краљ Стефан Дечански потврђује дар Казнаца Димитрија, који Врањинскоме манастиру даје село Брчели са свим људима и правима. Стефан Душан, прије него је постао краљ, овом манастиру даје село Трново, које је било богато пашњацима. Граматом Ивана Црнојевића из 1468. године одређене су границе Врањинскога манастира у Црмници, односно обим земљишта на које је тај манастир полагао право. У тој грамати истиче се да су Живодери, Хрлићи и Глуходољани одузели поседе села Лимљана, а да су црквено земљиште у Црмничкоме пољу притисли Дупиљани и Сотонићи. У документима из 15. вијека у Которском архиву има више помена о појединцима из Црмнице који су позајмљивали новац. Карактеристично је напоменути да се у тим документима, поред уобичајних наших имена, налазе и ова лична имена: Беко, Шкор, Какалоћ, Пјаж, Гатан, Шкоран, Кондија, Калачи, Маламос и др.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II
    Ђурађ Страцимировић Балшић око 1403. године поклања село Раке Врањинском манастиру, Балша III 1420. године село Каруче, а Иван Црнојевић 1469. село Забес. На основу тих повеља може се установити да су поседи Врањинскога манастира били велики и богати – манастир је био најбогатији феудалац на томе подручју. Највећи значај манастир је имао у вријеме владавине Балше III. Из манастирских повеља сазнаје се да су манастирима поклањани и људи који су били настањени на томе земљишту. Село Опточићи, или Овточићи, које је добило назив по многобројности (п)оточићима што су се сливали у Вељу ријеку, први пут се помиње 1482. године. У томе документу наводи се да су становници села заузели неке земље и јазове у селу Орахову. Село Утрг добило је назив по глаголу утргнути, одвојити се од планинског залеђа. То село помиње се у попису М. Болице из 1614. године. Села Овточићи и Утрг чине племе Подгор. Село Томићи први пут се помиње у повељи Стефана Дечанског из 1326. године под називом Томин Поток, а у Цетињскоме љетопису из 1482. године под називом Томићи. Насеље Бријеге, које се налази у југоисточноме дијелу племена Брчели, не помиње се у историјским изворима. Прве помене Дупила и Трнова имамо 1234. године у повељи Стефана Владислава и у повељи Ивана Црнојевића из 1482. године. У повељи краља Милутина из 1296. године први пут се помиње село Орахово, познато по мноштву ораховог дрвећа. „Са људима и висема мећама“ поклоњено је Врањинском манастиру. У томе селу налази се манастир с добро очуваним фрескама, а својевремено је имао велике приходе од суседних насеља. У повељи се такође помиње заселак села Орахово Миковићи. Село Сотонићи први пут се помиње у повељи Ивана Црнојевића из 1482, у којој је назначено да су становници тога села запосели имање Врањинскога манастира у Орахову. Село Буковић помињу М. Болица 1614. године, Андријан Дипре 1811. и Вијала де Сомијер 1820. године. Село Глухи До први пут се помиње у повељи Ратачкога манастира као посед тога манастира, а 1371. године помиње се као село у Зети. Првобитно се називало Добри До, а становници Добродољани. Према сачуваноме предању краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша, живјела је у Црмничкоме пољу, недалеко од Вељега Ока и од Добродољана и Љубичана (данас Сотонића) добијала квалитетну рибу за исхрану. Једном приликом донијели су јој најгору рибу због чега се наљутила, позвала их, али јој се они нијесу одазвали. Огорчена њиховим поступком, она Добродољане назва Глуходољанима, а Љубичане Сотонићима. Та села и њихови становници се и данас тако називају.
    Село Лимљани, поред помена у повељи краља Милутина из 1296. године, помиње се и у повељи Ивана Црнојевића 1482. године, којом се одређују границе Врањинскога манастира у Црмници. То село се помиње и у которским документима из 1504. године. Балша III својом повељом из 1420. године Врањинскоме манастиру поклања лимљанско насеље Каручи. У которским споменицима из 1459. помињу се лична имена из насеља Каручи. Село Годиње први пут се помиње у повељи краља Стефана Владислава 1242. и у повељи краља Милутина из 1296. године. Села Годиње и Мијела помињу се и у повељи Ивана Црнојевића из 1482. године. У Годињу и Брчелима Балшићи су имали своје љетниковце. Нешто касније од Годиња помиње се и село Бољевићи под називом Полуждребица Штитари. По народном предању то село је добило назив у доба краљице Јелене Балшић, која га је назвала бољим од других мјеста. Село Забес је 1469. године Иван Црнојевић поклонио Врањинскоме манастиру, што је 1527. године потврдио и његов син Скендербег Црнојевић.
    На ушћу ријека Црмнице и Ораоштице налази се Вирпазар, једина варошица у Црмници. Назив варошице је састављен од двије ријечи: вир и пазар (вир значи рјечно удубљење, а пазар зелена ливада између двије ријеке). Вир се први пут помиње у повељи краља Владислава из 1242. године. Которски провидур Н. Ерица 1692. године истиче повољан географски положај Вира и његов значај за трговину, године 1772. Шћепан Мали помиње Вир, 1814. године Петар I помиње пазар на Виру. Руски инжењер Јегор Коваљевски први пут помиње Вир у литератури 1841. године, а путописац Љубомир Ненадовић, приликом путовања у Црну Гору 1875. године помиње Вир као „важан пазар“.
    Племена у Црмници формирана су у жупским предјелима од сродничких братстава, са заједничком крсном славом или послужбицом. У осталим областима црногорским племена су формирана на територијалном принципу. Да су у Црмници формирана племена на сродничким везама, потврђује примјер села Глухог Дола, чије становништво по поријеклу има хомоген састав (од 365 породица у томе селу 335 воде поријекло од истога претка). Најраније су се катуни развили у племена у кршевитим предјелима Цме Горе. Иако је Црмница била земљораднички крај, сточари су чинили већи- ну њеног становништва. П. Ровински истиче да се у Црмницу населио сточарски живаљ из других крајева. Неколико братстава у Црмници води поријекло од Васојевића, Хота, Миридита, Климената и других племена. Дупило је прво село у Црмници које је стекло племенску организацију. Међутим, у 16. и 17. вијеку у Црмници још немамо изграђену племенску организацију. Већину насеља треба третирати као кнежине, из којих ће се током даљега развоја формирати племена. Кнежине, а затим и племена, старале су се о својој одбрани од непријатеља, а у случају веће опасности она су се у борби међусобно испомагала. Како се Црмница у дужем периоду налазила у суседству тада моћних држава: Турске, Млетачке Републике и Аустрије, то су Црмничани на својим границама водили честе борбе за опстанак. Потребно је истаћи да ни за једно црмничко племе није тачно утврђено кад је формирано. У једном „домаћем“ попису из 1592. године наведено је осам црмничких племена, и то: Овточићи, Брчели, Томићи, Глухи До, Лимљани, Бољевићи, Сотонићи, Дупило и Орахово. Међутим, ти називи племена се разликују и не одговарају њиховом устројству с краја 17. вијека, кад је дефинитивно завршен процес њиховог формирања. У прошлости је било формирано седам племена: Подгор, Брчели, Дупило, Сотонићи, Глухи До, Лимљани и Бољевићи. Према подацима из 1980. године у тих седам племена било је 20 села са 188 братстава и 701-им домом. На подручју Црмнице данас постоје ова села: Подгор (Утрг и Овточићи), Томићи, Брчели, Дупило, Папратница, Орахово, Комарно, Трново, Миковићи, Браћени, Бријеге, Крушевица, Сотонићи, Мачуге, Буковик, Глухи До, Лимљани, Бољевићи и Годиње. Села Сеоца и Крњице са 15 братстава чине осмо црмничко племе. Та села се први пут помињу у повељи краља Милутина из 1296. године. Краљица Јелена, супруга краља Уроша, око 1280. године поклонила је село Крњице Врањмскоме манастиру, заједно са уљаником у Крушевици. Сеоца и Крњице су рано постала црмничка насеља, што се, поред осталог, види и из једног документа 1626. године, у којем се помиње име „капетана Вука Орландића, Црмничанина, којега су Црногорци хтјели да изаберу за првог главара Црне Горе“. Племенско уређење у Црној Гори престало је половином 19. вијека, али није ишчезла приврженост људи своме племену ни у садашње вријеме.
    Исељавање становништва са подручја Црмнице било је условљено економским разлозима, ратним приликама, крвном осветом и другим недаћама. Прва исељавања према Приморју датирају у 14. и 15. вијек, а затим у Зету. Године 1657. 13 породица из Црмнице, Љуботиња и Брајића са 77 чланова уселило се у Перој (Истра), а двије године касније још 30 породица. У каснијем периоду Црногорци и становнци из Црмнице селили су се и у друге земље: Италију, Аустрију, Русију, Далмацију, Турску (Цариград), Србију, Грчку, Француску, Њемачку, а током 19. и 20. вијека у Америку и Канаду, а такође и Аустралију. „Многи Црмничани напустили су своја огњишта и то скупо платили. Било је оних који су се одупирали разним притисцима и упорним покушајима асимилације и успјели да до данашњег дана сачувају своју националну свијест, вјеру, писмо и обичаје“. Послије II свјетског рата више породица из Црмнице иселило се у Војводину у мјесто Секић, које је касније добило назив Ловћенац. Исељавање је у знатној мјери утицало на смањење броја становника у свим крајевима Црне Горе. Познато је да је и Св. Петар Цетињски био незадовољан исељавањем Црногораца. Својим посланицама одвраћао је људе да се не исељавају, да не вјерују организаторима исељавања, који то раде из личне користи. Међутим, исељавање становништва и даље је трајало, не само у друге земље већ и из села у село. Данас у дијаспори живи велики број Црногораца, који је првржен својој матичној земљи Црној Гори.

    Одговори
  • vojislav ananić

    III
    Црмница је у 16. и 17. вијеку, као и остале области у Црној Гори, стицајем неповољних околности, признавала турску власт и плаћала данак. Црна Гора је признала турску власт 1496. године. Иако је од 1496. до 1499. била под управом Стефана Црнојевића и била засебна област, ипак је била под надзором Скадарскога санџаката. Због своје изложености према Скадру Црмница је била у тежој ситуацији, па су њени становници све чешће изражавали жељу да дођу под власт Млетачке Републике, нарочито након одласка Ђурђа Црнојевића у Млетке. Млетачке власти, знајући за расположење Црмничана да дођу под власт Млечана, водиле су преговоре са скадарским санџакбегом с циљем да омогући Црмничанима да приђу Млетачкој Републици, али у томе нијесу успјеле. Једно вријеме постојало је мишљење да је Црна Гора у 16. и 17. вијеку била слободна и независна. Међутим, у радовима историчара: Руварца, Ј. Томића, Б. Ђурђева, Г. Станојевића, на основу провјерених аргумената утврђено је да је у томе перио- ду Црна Гора признавала турску власт и плаћала данак. По млетачко-турском уговору из 1503. године Црмница је остала под турским утицајем. У доба чврсте и окрутне власти Скендербега Црнојевића (1513-1530) Црногорци су често бјежали у млетачке крајеве. И прије његова доласка на власт Црмничани су третирани као Власи филурџије, Власи сточари, који су плаћали порез султану и санџакбегу, били су и у обавези да плаћају казне и глобе санџакбегу и да раде на соланама у Грбљу. Посредници између народа и турске власти називали су се муселими (кнезови). Они су сакупљали порез и предавали га Турцима, а нијесу били обавезни да плаћају порез. Помињу се сљедећи муселими у Црмници: у Сотонићима Љеш Гојчин и Радосав Вуксан, у Дупилу Богдан Вуча, Никола Стјепанов и Радич Андријин, у Буковику Иван Вук у Томићима Стјепан Божидарев. Муселими су били домаћи људи, јер се не помиње ни једно муслиманско име. У томе периоду у Црмници је било и муслимана, о којима се може судити на основу топонима који се и данас чувају у Црмници: „чифлак“ Омера и Асана Мачића у Бољевићима, читлук Реџеповина и вода Турчиннога у Годињу, Мусина главица у Утргу, турска грађевина Каламут у Дупилу, турске грађевине у Фучкој Гори код Комарна, Хагића крш и Турчинова јама у Глухом Долу, у Лимљанима Алибеговина и Адемовина, Хасанов гроб између Буковика и Сотонића и др. Ердељановић наводи да је у Црмници било домаћих спахија. Вујовићи и Лекићи на Трнову и Комарну, Лалићи у Лимљанима, Вукосавовићи у Сотонићима и Ђоновићи у Брчелима. Није утврђено да ли је било турских спахија у Црмници. Домаће спахије имале су своја села и били су посредници између народа и турске власти код убирања пореза. У народу је сачувано предање да је Вуко Ластавица из Сотонића подигао једну пару на народ и револтирани народ га је гомилом камења затрпао насред Комаранскога поља, а спахија Ђоновић убијен у Глухом Долу.
    „Црмничани су се налазили у најтежој ситуацији од свих Црногораца и због тога што су били у граничном појасу између Турске и Млетачке Републике, чији су супротни интереси још више погоршавали њихов и онако тежак положај. Управо због оваквог специфичног положаја историја Црмнице у овом периоду је доста бурна. Турци праве врло честе и учестале нападе на Црмницу и преко њене територије. Црмничани пружају отпор Турцима у више махова, убијају турске харачлије и траже помоћ од Млетачке Републике.“ Иако је Црмница била у тешком положају у 16. и 17. вијеку, ипак је очувано њено територијално јединство, захваљујући природним планинским границама, утицају цркве којој је црмничко становништво било наклоњено, старјешинском слоју и сродности становништва.
    О постојању турске власти у Црмници најпотпунија документа, поред радова назначених историчара, представљају турски дефтери из 16. вијека, у којима су пописана сва села и махале (број кућа и баштина). То су у ствари били пописи кућа и имовине на које се плаћао порез, али без података о броју становника. Број домова и оружаних људи у црмничким селима биће приказан у попису Соловјева 1592. и Маријана Болице 1614. год.
    У турском дефтеру из 1521. године назначена су села и махале у Црмници са бројем кућа и баштина, и то:
    – Село Дупилови: кућа 86, баштина 28,
    – Махала Буковик: кућа 16, баштина 2,
    – Глухи До махала Хвалићи: кућа 6, баштина 3,
    – Махала Живодер: кућа -, баштина 4,
    – Село Орахово: кућа 16, баштина 9,
    – Махала Миковићи: кућа 5, баштина 4,
    – Махала Бастаће: кућа 10, баштина 2,
    – Махала Селеве куће и Златар: кућа 12, баштина -,
    – Махала Крушевица: кућа 11, баштина 6,
    – Махала Хучинић: кућа 9, баштина 2,
    – Село Трнова: кућа 23, баштина 16,
    – Махала Брљани: кућа 11, баштина 8,
    – Махала Комарно: кућа 22, баштина 4,
    – Село Сотонићи: кућа 50, баштина 20,
    – Махала Кмети: кућа 11,
    – Село Брчели: кућа 48, баштина 21,
    – Село Томићи: кућа 19, баштина 7,
    – Село Опточићи: кућа 31, баштина 10,
    – Махала Кмети: кућа 17,
    – Село Бољевићи: кућа 30, баштина 9,
    – Село Годиње: кућа 31, баштина 14,
    – Село Забес: кућа 4, баштина 3,
    – Село Лимљани: кућа 55, баштина 38,
    – Село Каручи: кућа 46, баштина 17,
    Свега кућа 569, баштина 233
    Познато је да Црмничани и остали Црногорци нијесу мирно подносили терор турске власти, јер су им чињене велике неправде. У томе дефтеру Скендербег Црнојевић је додао и назначио један број баштина на „мртве душе“ ради већег износа филурије, а такође и на рачун рођака за одбјегла лица.
    У том дефтеру у састав Црмнице убраја се Врањински манастир, јер је у Црмници имао поседе, а територијално јој није припадао, а убројан је и манастир Ком, који није имао поседе у тој области. Приказан је и риболов Црнојевића (Понари, Бунар итд). На такве поступке Скендер-бега Црмничани и други Црногорци жалили су се султану, па је по њиховом захтјеву направљен нови дефтер 1523. године.

    Одговори
  • vojislav ananić

    IV
    У дефтеру из 1523. године назначена су сљедећа села и махале:
    – Село Каруч: кућа 32, пуних баштина 1, празних 12,
    – Село Дупило: кућа 69,
    – Махала Буковик: кућа 30, пуних баштина 5, празних 6,
    – Махала Хвалићи: кућа 6, пуних баштина 3,
    – „Њива“ Глухи До: дуката 30,
    – „Њива“ Живодер: пуних баштина 4,
    – Село Сотонићи: кућа 50, пуних баштина 5, празних 14,
    – Село Орахово: кућа 12, пуних баштина 5, полубаштина 1,
    – Махала Миковићи: кућа 5, пуних баштина 2, празних 2,
    – Махала Бастаће: кућа 7, пуних баштина -, празних 2,
    – Махала Братене: кућа 14, пуних и празних баштина нема,
    – Махала Селеве куће и Златар: кућа 12, баштина нема,
    – Махала Крушевица: кућа 11, баштина нема,
    – Махала Хучинићи (Хвачинићи): кућа 9, баштина нема,
    – Село Брчели: кућа 12, пуних баштина -, празних 4,
    – Село Трново: кућа 22, пуних баштина 3, празних 2,
    – Махала Брљани: кућа 12, пуних баштина -, празних 3,
    – Махала Комарно: кућа 18, пуних баштина 1, празних 22,
    – Село Опточићи: кућа 37, пуних баштина 4, празних 4,
    – Село Томићи: кућа 19, пуних баштина 2, празних -,
    – Село Лимјани: кућа 37, пуних баштина 10, празних 1,
    – Село Бољевићи: кућа 33, пуних баштина 3, празних 3,
    – Село Забес: кућа 3, пуних баштина 1, празних -,
    – Село Годиње: кућа 27, пуних баштина 2, празних 1.
    По томе дефтеру укупно је било 505 кућа, 59 пуних и 79 празних баштина, с којих је султанов приход био већи од санџакбегова при- хода. Познато је да су сељацима биле остале и извјесне феудалне обавезе према цркви и санџакбегу, али су те обавезе постепено јењавале. У то вријеме није постојала ни једнакост међу становништвом, што се огледа, како истиче Ђурђев, у томе што су постојали муселими (кнезови) чије су куће и баштина биле ослобођене свих пореза и дажбина. Ђурђев наводи да у томе дефтеру стоји да су „невјемици из села у нахији Црници која су близу језера давали санџакбегу једну своту новца за лов велике рибе“. Рибу су продавали на турским трговима у Подгорици, Ријеци, Виру и Бару.
    Становништво Црне Горе било је у 16. вијеку у истом положају под турском влашћу, што се види из дефтера датираних 1526, 1536. и 1570. године. У дефтеру за Дукађински санџак из 1570. године назначена су ова села и махале у Црмници:
    – Село Каруч: кућа 40, баштина 5,
    – Село Дупило: кућа 41, баштина 1,
    – Село Буковик: кућа 22,
    – Село Хвалићи: кућа 12,
    – Живодер: баштина 4,
    – „Њива“ Глухи До: кућа 34,
    – Село Сотонићи: кућа 50, баштина 2,
    – Село Орахова: кућа 5, баштина 4,
    – Махала Пољани: кућа 4, баштина 2,
    – Махала Миковићи: кућа 6, баштина 2,
    – Махала Бастаће: кућа 5, баштина 2,
    – Махала Браћене: кућа 9, баштина 2,
    – Махала Селеве куће и Златар: кућа 8, баштина 2,
    – Махала Крушевица: кућа 6, баштина -,
    – Махала Кучановић: кућа 8, баштина 2,
    – Село Брчели: кућа 40, баштина 4,
    – Село Трново: кућа 17, баштина 5,
    – Село Брљани: кућа 7, баштина 5,
    – Село Комарно: кућа 15, баштина 4,
    – Село Опточићи: кућа 60, баштина 2,
    – Село Томићи: кућа 18, баштина 4,
    – Село Лимљани: кућа 47, баштина 4,
    – Село Бољевићи: кућа 34, баштина 2,
    – Село Забес: кућа 5, баштина -,
    – Село Годиње: кућа 27, баштина 2.
    Према томе дефтеру Црмница је имала 540 кућа и 60 баштина. Називи махала у наведеним дефтерима (Бастаће, Селеве куће, Кмети, Пољано, Златар, Хучинић) данас се не помињу, нити је познато на којим мјестима су се налазиле.
    На основу пописа из 1592. године Црмница је имала шест кнежина (племена) са 347 домова, и то: Овточићи 38 домова, Брчели и Томићи 51, Глухи До 45, Лимљани 42, Бољевићи 42, Сотонићи 58, Дупило 30 и Орахово 42 дома. Крајем 16. и почетком 17. вијека кнежине у Црмници јачају и стабилизују се, па кнежина у Дупилу има неке елементе племенске организације. Према попису из 1614. Године Црмница је имала 25 села, али је назначено само 19, са 723 дома, рачунајући села Трново, Комарно и Забес која су била уписана у састав Љуботиња.

    Одговори
  • vojislav ananić

    V
    Међутим, которски провидур Маријан Болица та села је уписао у састав Црмнице и она су имала већи број кућа и оружаних људи. У томе попису дати су ови подаци:
    – Грабовљани: 60 кућа и 130 оружаних људи, под управом Вука Данчулова,
    – Овточићи: 37 кућа и 95 оружаних људи под управом Дапца Николина,
    – Утрг: 45 кућа и 100 оружаних људи под управом Ника Дабова,
    – Томићи: 40 кућа и 88 оружаних људи под управом Вукмана Лукина,
    – Брчели: 51 кућу и 130 оружаних људи под управом Стијепа Станова,
    – Буковик: 30 кућа и 90 оружаних људи под управом Вука Миљова,
    – Глухи До: 36 кућа и 90 оружаних људи под управом Ника Вулетина,
    – Лимљани : 40 кућа и 100 оружаних људи под управом Лала Вучетина,
    – Каручи: 38 кућа и 90 оружаних људи под управом Дапца Вулетина,
    – Бољевићи: 31 кућу и 80 оружаних људи под управом Марка Дончалова,
    – Сотонићи: 43 куће и 94 оружаних људи под управом Рада Грепјева,
    – Бријеге: 30 кућа и 70 оружаних људи под управом Вучића Никова,
    – Дупило: 42 куће и 100 оружаних људи под управом Ђура Дапчева,
    – Орахово: 50 кућа и 110 оружаних људи под управом Вулатка Бојова,
    – Забес: 28 кућа и 60 оружаних људи под управом Ђура Никова,
    – Годиње: 25 кућа и 56 оружаних људи под управом Ника Рајцова,
    – Трново: 40 кућа и 100 оружаних људи под управом Вукославца Радоњина,
    – Бадглави: 20 кућа и 70 оружаних људи под управом Дациво Дебеци,
    – Комарно: 27 кућа и 60 оружаних људи под управом Вула Томашева.
    Укупно: 723 куће и 1.713 оружаних људи.
    У томе попису дат је увећани број наоружаних људи у Црмници, вјероватно с циљем да се млетачким властима, којима је у томе периоду Црмница била наклоњена, прикаже моћ хришћанских војника за борбу против Турака. У току Кандијскога и Морејскога рата Црмничани су пружали помоћ Млечанима у борби против Турака, посебно у току напада на Бар, кад је учествовало хиљаду Црмничана 1649. године. „Црмничани су у Кандијском рату били изложени честим турским нападима. То је изазвало њихов очај и озлијеђеност. Црмнички главари су 1. септембра 1659. године молили млетачке власти да пруже уточиште њиховим племеницима… Велика стрепња Црмничана од турске опасности била је… сасвим оправдана.“ Црмничани су полагали наду у Млетачку Републику да ће им изаћи у сусрет и омогућити да један дио житеља пријеђе на њихову територију у Приморју. Међутим, дата обећања млетачких власти већином нијесу остваривана. Године 1649. Црмничани су одлучили да у одговарајућој ситуацији приђу Млечанима (међу 10 кнежева из Црне Горе који су преговарали с Млечанима пет је било из Црмнице).
    На основу провјерене историјске грађе и анализиране документације са сигурношћу се може утврдити да је Црмница у 16. и 17. вијеку а и касније била у веома тешкој ситуацији. На томе простору сукобљавали су се интереси Турске и Млетачке Републике, а у каснијем периоду и Аустрије и Француске. Избијали су чести грани- чни сукоби и јављале се економске недаће, али је и у таквим условима, захваљујући храбрости и одважности људи и досљедном поштовању своје православне вјере, Црмница очувала своје територијално јединство. Познато је да су се Црмничани, и у доба највеће турске доминације и експлоатисања природних богатстава те области, супротстављали турским агама и беговима и одбијали да плаћају харач, а један број је прелазио на територију под утицајем Млетачке Републике и с њима се борио против Турака.
    Литература:
    – Јован Вукмановић, Црмница, Београд 1988.
    – Б. Ђурђев, Дефтери за Црногорски санџак из времена Скендер-бега Црнојевића, Сарајево 1952/53.
    – Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.
    – Ш. Љубић, Маријана Болице Которанина Опис Санџака скадарског из године 1614., Старине XII, Загреб 1880.
    – Р. Т. Пламенац, Мемоари, Историјски институт Титоград, фасцикла 84.
    – Г. Станојевић, Из историје Црне Горе у 16. и 17. вијека, Историјски записи, књига IX, Титоград 1959.
    – А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, Насеља XI, Београд 1926.
    – Соловјев, Попис црногорских племена из 1592. године, LXXVIII, Београд 1935.
    – П. Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том IV, Цетиње 1994.
    – В. Бољевић-Вулековић, Црмничкоплеме Бољевићи упрошлости Црне Горе, Подгорица 1995.
    – М. Остојић, Изпрошлости Црмнице и Бара, Бар 2006.
    – С. Лекић, Школе у Црмници 1832-2002, Бар 2002.
    – В. Гојнић, Миграција становника Црмнице кроз вјекове, Монографија Црмнице – општи дио, Вирпазар 2009.
    – Др З. Фолић, Кроз историју Црмнице, Монографија Црмнице – општи дио, Вирпазар 2009.
    – Документација Државног архива Црне Горе и Архива у Бару.

    Одговори
  • Petar

    Da l bi mi neko mogao reci postoji li povezanost izmedju Djurisica iz sela Zabes i Djurisica od kojih je Pavle Djurisic.
    Neki izvori upucuju na to, ali ne znam koliko su provjereni.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Павле Ђуришић је од Ђуришића из Љешанске нахије (Парци). Немају везе с Ђуришићима из Забеса.

    О љешанским Ђуришићима на:

    http://www.poreklo.rs/2017/08/21/ljesanska-nahija/

    Одговори
  • Milorad Mišljen

    Ispravio bi Vašu konstataciju da se u selo Gluhi Do od bratstva IVČEVIĆ naveli ste od pretka IVCA, što nije tačno, već od pretka IVA MIJOMANOVIĆA, takodje navodite da su izumrli Mišljeni, što nije tačno jer svi u Gluhom dolu znaju da postoje naslednici porodice Mišljen

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Поштовани Милораде,

    драго ми је да Мишљени нису изумрли, што видим и по вашем презимену. Ипак, више их нема у Црмници, барем их није било кад је Вукмановић прикупљао податке за свој рад „Црмница“. Цитираћу из књиге: „У мјесту је 1978. изумрло братство Мишљен, које је припадало братственичкој групи Ивчевић“.

    Што се тиче Ивчевића и имена њиховог родоначелника, сасвим је логично да од имена Ивац проистекне презиме Ивчевић, док би од имена Иво било – Ивовић. Ово не искључује једно друго. Можда се предак звао Ивац (као Вукац, Шћепац, Никац), а звали су га Иво. Или се звао Иван, а Ивац и Иво су надимци. Надам се да ћете се сложити да није баш очекивано да од имена Иво настане презиме Ивчевић. Ево шта каже Вукмановић: „Према једном племенском предању у Глухом Долу су се прво населили, од предака сродних братстава два брата, Ивац и Нишола, који су били претходно у служби код Ивана Црнојевића. Старином су били из Васојевића, од рода Мијомановића“.

    Па, затим: „По Ивцу су названи топоними Ивчевића махала и Ивчевића крш…“, „Ивчевићи: Ову групу сачињавају Данашња братства: Вукчевићи (са огранком Параћини), Маротићи, Михаљевићи, Остојићи и прибраћени Ђурановићи, а припадали су још исељени Махмутовићи, кao и изумрли Јанковићи и Мишљени“.

    Одговори
  • Milorad Mišljen

    Поштовани Небојша,

    У Глухом Долу до 1978 године живио је мој покојни деда, који се звао Ристо /стриц мога оца/, који се није женио, а мој покојни отац /Јово/ увијек је обилазио Глухи До и наравно сви братсвеници су га познавали, као и нас децу, јер смо скоро свако љето ишли у Глухи До и обилазили имовину као и комшије, братственике…
    Мој покојни отац Јово рођен је у Глухом Долу 1925 године, а 1929 године као дијете са својим оцем, мајком, браћом и сестрама доселио се у месту Крушевац у близини Пећи у Метохији.
    У Црмници по презимену Мишљен после 1978 године није било, али г-дин Вукмановић када је прикупљао податке то није урадио веродостојно, већ је тада видио да су наше куће биле празне /није живио нико/, а да је којим случајем питао, прве комшије фамилију сада пок. Бора Антовића, братственике фамилију Вукчевић, па кумове фамилију Бошковић, фамилију Бокан, и друге да сада не набрајам. Не би написао то што је написао, јер за своје презиме /Вукмановић/ сигурно није ништа изоставио.
    Слажем се са Вама у дијелу како кажете да Иво или Ивац не искључује једно друго, али ако неко зна са сигурношћу како је настало презиме онда се та могућност искључује.
    Од презимена Ивчевић су следећа братства: Вукчевићи /са огранком Параћини/, Маротићи, Михаљевићи, Мишљени, Махмутовићи, Јанковићи, Ђурановићи и прибраћени Остојићи.
    Из овога произилази да ни тај дијо није написан како треба тј. нису прикупљани тачни подаци или је неко коме одговара давао нетачне податке.
    Г-дине Небојша, ако има потребе, драго би ми било да се чујемо и путем телефона, живим и радим у Београд, радим као заменик начелника у МУП-у, контакт телефон 063/584-584.

    С поштовањем
    др. Милорад Мишљен

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Поштовани Милораде, биће ми задовољство да се чујемо да сазнам податке које сте наговестили у коментару.
    Што се тиче пропуста у Вукмановићевом раду, ја ту не могу ништа, а што се тиче овог дела – мог сажетка о Црмници у овом чланку, радо ћу убацити податке које ми дате о свом племену и братству.
    Срдачан поздрав!

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Имамо два тестирана рода Црмничана из Сотонића:

    Вукосавовић (двојица тестираних) и Стојановић, који су родови истог огранка сотонићких Дукађинаца – Митровића.

    Наравно, сви су носиоци исте хаплогрупе

    J2a-M410, највероватније грана M67.

    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.4660

    Одговори
  • I. Mahmutovic

    Postovani,

    Da li znate gdje je iseljena porodica Mahmutovic i kada?

    Izet, potomak kolasinskih Mahmutovica

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Изете, ево шта о глуходолским Махмутовићима пише Јован Вукамновић („Црмница“):

    „Махмутовићи су били у племену до 1890. године. Они су били потомци Павла Ивчевића, коме је брат Богдан био талац код Турака. Да би га ослободио, кна ‘мегдану убије Арапа Махмута и у знак признања назову га Махмутовић. Неки братственици прећу у Зету, гдје су их мјештани држали за муслимане и они се поново прозову Вукчевићи.“

    Махмутовићи су огранак глуходолских Вукчевића – Ивчевића.

    Одговори
  • Miodrag

    Poštovani,
    prezime MIšljen postoji i u selu Oton kod Knina.
    Isto tako po usmenoj primopredaji porijeklom smo iz Crne Gore.
    Zanima me dali netko ima nešto više informacija ili saznanja o tome.
    LIjep pozdrav!
    Miodrag Mišljen

    Одговори
  • Izet Mahmutovic

    Zahvaljujem na informacijama.

    Одговори
  • Andrea

    Da li je neko upucen sta se desilo sa Franovicima iz Brcela koji su iselili u primorje? Da li ima izvora da su primili katolicku vjeru?

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Ередељановић, после Првог светског рата у Горњем Брчелу налази једну кућу Франовића, а Вукмановић наводи да Франовића тамо више нема, јер су се после Другoг светског рата иселили у Бар.

    У Бару и Бјелишима код Бара данас има 7 телефонских претплатника са презименом Франовић. Претпостављам да су то ти Франовићи. Судећи по именима, изразито србским, рекао бих да су остали православни. А и није било неког покатоличавања у периоду после Другог светског рата.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top