Poreklo prezimena, selo Donji Dejan (Vlasotince) Reviewed by Momizat on . Poreklo stanovništva sela Donji Dejan, opština Vlasotince. Istraživanje „Sela u vlasotinačkom kraju“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lok Poreklo stanovništva sela Donji Dejan, opština Vlasotince. Istraživanje „Sela u vlasotinačkom kraju“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lok Rating: 0
You Are Here: Home » Zavičaj - sela i gradovi » Poreklo prezimena, selo Donji Dejan (Vlasotince)

Poreklo prezimena, selo Donji Dejan (Vlasotince)

Poreklo stanovništva sela Donji Dejan, opština Vlasotince. Istraživanje „Sela u vlasotinačkom kraju“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

Donji Dejan, selo

Nastanak sela i poreklo stanovništva:

Selo Donji Dejan je naselje u Srbiji u opštini Vlasotince u Jablaničkom okrugu.

Selo Donji Dejan je ratarsko-stočarsko seosko naselje razbijenog tipa, u manjem proširenju klisuraste doline Vlasine, desne pritoke Južne Morave, na obroncima planine Kruševice (913 m), pored lokalnog puta Vlasotince-Svođe, 8 kilometara istočno od Vlasotinca.

Selo Donji Dejan leži na nižem zemljištu u klisuri Vlasine. Jedan deo Donjeg Dejana je levo od reke, dok je drugi deo desno od nje.

Nadmorska visina naselja po mahalam se kreće od 400-750 metara.

Kada se ide uzvodno od Vlasotinca na JZ do Svođa na SI vidi se razlika u vegetaciji, privredi i naseljenosti.

Strana klisure okrenuta severu podesna je za šumu, gajenje kromira i stoke.

Ona je ređe i kasnije naseljena.

Strana klisure okrenuta jugu podesna je za vinovu lozu, voćarstvo i žita. Ona je ranije i gušće naseljena.

Prema popisu iz 2002. bilo je 497 stanovnika (prema popisu iz 1991.bilo je 647 stanovnika).

Demografska slika stanovništva posle Drugog svetskog rata (1945.g.) se kretala ovako: 1948.g( 978 stanovnika-135. domaćinstva), 1953.(1008.s.-148.d.), 1961.(1029.s.-166.d), 1971.(891.s.-196. d.), 1981.(766 .s.-197. d. ), 1991.(647.s-201.d.) i 2002.-g (497 stanovnika-173 domaćinstva.

Srbi 470 stanovnika, Romi 20 stanovnika i Hrvati 1 stanovnik.

U naselju Donji Dejan živi 417 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 45,5 godina (43,8 kod muškaraca i 47,3 kod žena).

U naselju ima 173 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,87.

Ovo naselje je velikim delom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

Dakle, demografski broj stanovnika i broj domaćinstva se povećavao sve do popisa iz 1981.godine, da bi od 1991.godine do kraja 20. i početkom 21. veka taj broj se vidno smanjio migracijom stanovništva.

Dejan je veoma staro naselje. Prvi naseljenici su bili stočari, koji su se naselili u lukama pored reke Vlasine u čobanskim kolibama.

Poreklo ovog stanovništva je mahom sa Kosova, Kopaonika i naseljavanja Vlasine. Po kazivanju Vladimira Ilića-Valjača (1881.) iz Predanče(G.Dejan) prvi stanovnici Dejana su došli iz Rusije preko Karpata.

Zajedno sa Crnom Barom i Javorjem Dejan je nastarije selo u ovom delu Povlasinja.

Posle naseljavanja čobana u lukama pored reke Vlasine, krčila se šuma i stvarali pašnjaci. Jedan deo stočara je krčeći šumu napustio luke pored reke Vlasine i naselio se u Garine.

Dalje je bilo naselje prema sadašnjoj mahali Sovčina(ima ostataka starih zidina koliba) stočara, koje siz potesa Garine(tu se zaselili Turci) zaselili u predelu svođskog Bučja na sverno pošumljenoj strani bukovom šumom.

Zanimljivo je istraživanje kod starih ljudi da je lokalni etnolog miroslav mladenović zabeležio da je reka vlasina bila bogata rekom pastrmkom, pa su se stanovnici zaseljavali u lukama od sela Boljara, Kruševice, Svođa(uz reku Lužnicu) i uz reku Vlasinu do luka sela Brod(Crna Trava).

To potkrepljuju i istraživačevi zapisi da je u nekada prošlom vremeno bilo „leskovačko more“ koje je zahvatalo površinu vodom do potesa sela Stupnice(ima ostataka „alki“ gde su se zakačivali čamci, a selo je tasa bilo centar pijaci i trgovine-a naravno da tada nije postojao leskovac, bilo je sve pod vodom).

Tako u zapisu ovog istraživača stoji zapisano da je čak na „zaravni“ brda GRADC(iznad crkve konopnička-koja je nastala od lipovačke crkve, a selo Lipovica se smatra najstarijim naseljem u vlasotinačkom kraju) bilo stanovnika koji su pomoću „glinenih cevi“ dobijali vodu od potesa SIVAC(na tromeđi sela:Skrapež-Lipovica-Sredor).

To „ leskovačko more“ je zahvatalo do potesa Gornje Lomnice(Male Lomnice-od nje nastala Donja Lomnica) i „račvalo se prema Zaplanju, Lužničkom kraju do sela Brod (Crna trava)-gde su prema zapisu legende istraživača, „brodili“ brodovi u tom „leskovačkom moru“.

Po tomj legendi je i selo Brod dobilo naziv po „brodenju“ tih brodova tog „leskovačkog mora“.

Tu, na planinskoj kosi obrasloj bukovom šumom sa leve strane reke Vlasine, blizu sela Svođa, zasnovano je prvo naselje sela Gornji Dejan.

Posle širenja pašnjaka sagrađeno je selo zgusnutog tipa na zaravan.

Naselje je okrenuto sunčanoj strani prema planinskom visu Bukove glave, na nadmorskoj visini između 700 i 800 metara.

U starim kartama stoji kao selo je označeno kao naselje Lenovo, danas je to samo mahala Levenovo.

Do 1940 godine selo Dejan je bilo opštinsko mesto sreza vlasotinačkog. Do tada administartivno je dejanskoj opštini pripadalo:

Dejan sa zaseocima: Lenovo(Lenove), Zlatićevo (Zlatiševe), Predanča(Prodanča), Đorđine, Mankiševe(Mankićevo); selo Borin Do sa zaseocima Bilo i Džakmonovo.

Posle Drugog svetskog rata stvorena je drugačija administrativno-topografska karta rasporeda ovih naselja.

Zaseok Mankićevo je pripao selo Ravni Del, a zaseok Bilo je pripao Donjem Dejanu. Zaseok Zlatićevo je postalo kao naselje i selo.

Zanimljivo da su mahale Boškovci i Čavdari danas sela Donji Dejan- nekada pripadale zaseoku Mankićevo (Mankiševe) kao dejanskom ataru odnosnu selu Dejan.

Dejan je podeljen administrativno na Donji Dejan i Gornji Dejan. Koji zaseoci kom selu su pripala to će biti prezentirano ovde u etnografskom pisanju o selima: Donji Dejan i Gornji Dejan.

Po specijalnog topgrafskoj karti (razmera 1.1000 000) levo od Vlasine je ispis „Dejan“. Stoga pogrešno se shvata: da je ovo naselje samo u levom delu klisure.(1963.g)

Do kraja drugog svetskog rata,kao što je već rečeno, u klisuri reke Vlasine postojalo je selo Dejan. Međutim, ono je tada podeljeno: na Donji Dejan sa kućama uglavnom kraj reke, i na Gornji Dejan sa kućama koje leže na visokom zemljištu od Vlasine.(1963.g)

Na položaju današnjeg Donjeg Dejan prve kuće su se gradile tek oko 1878.godine. Tada je klisurom Vlasine izgrađen današnji put.

U tom vremenu u današnjoj mahali Progon(koja je dobila naziv prema predanju da su „progonjeni“ Turci) su živeli Turci, a napuštanjem njihovih kuća su se naselili stanovnici iz mahale Bilo i sela Borin Dol.

Stanovnici tih domaćinstava potiču od predaka koji su živeli u selu Gornjem Dejanu.

Narodna tradicija navodi da je selo Dejan ime dobilo po stanovniku, verovatno nekadašnjem osnivaču sela.

Po predanju selo Dejan je nastao posle Kosovskog boja, kada je na mestu današnjih naselja-Donjeg i Gornjeg Dejana, prema srpskom vojvodi Dejanu, koji se sa vojskom povlačio pred Turcima, zatekla jaka zima. Tu je ostaoi zasnovao naselje koje će se kasnije dobiti ime po njemu Dejan.

Tu je tada postavio svoju zastavu i naselio se.

Postoji očuvano narodno predanje da su prvi stanovnici došli iz Rusije (Boškovci, najstariji rod i osnivač sela).

Danas u Dejanu postoji mahala Boškovci, a i potes DEJANČINA– u mahali „Vlasina“ sa desne strane seoskog puta od kafane i MK do mahale Progon.

Ovo selo spada u siromašna sela ovoga kraja. zato se za čoveka siromaha, koji se u životu muči, kaže: „on se dejani“; pa se smatra da je po tome i samo naselje dobilo naziv Dejan.

Istraživač Miroslav Mladenović kao lokalni etnolog (rođeni dejančanin-mahala Predanča, G.Dejan) je zapisao predanja (legende) o nastanku sela Dejan, a i pre toga postoje razni zapisi o predanju(legendi) o nastanku i nazivu sela Dejan; koja će ovde biti prezentirana.

Cela LUKA (Donji Dejan-preko Vlasinu RAVNJAK, put izlazi za G.Dejan) bila na ĐUKINCI-Rod Mladenović(Arsa, Ilija, Milija)-zaseok Predanča, živeli prvo pored reke Vlasine u kolibe, pa onda u Levenove(Selo G.Dejan) i onda sa kolibama za stoku preški u zaseok Predanča (Dejan).

Pored ovih sintetičkih pregleda, mišljenja smo da je izuzetan doprinos boljem poznavanju Niša i okoline krajem XV i početkom XVI veka objavljeni detaljni popis Niškog kadiluka iz 1498. godine.

Čvrsto uvereni da kritičko izdavanje izvora osmanske provenijencije koji se odnose na naše krajeve, a naročito popisnih knjiga, predstavlja jedan od najvećih doprinosa koji istoričar-osmanista može da pruži nacionalnoj istoriografiji, želja nam je da objavimo i kritičko izdanje detaljnog popisa nahije Niš, nastalog 1516. godine, jer će na taj način biti moguće praviti komparacije u odnosu na stanje iz popisa iz 1498. godine i donositi relevantne zaključke.

Nahija Niš je 1516. godine popisana kao jedna od nahija Smederevskog sandžaka, mada nije bilateritorijalno povezana sa ostalim delovima ovog sandžaka, već je bila odvojena celina, okružena Kruševačkim, Ćustendilskim, Sofijskim i Vidinskim sandžakom.

Prema turskom popisu stanovništva u Niškoj nahiji 1516. godine od 111 naselja, nabrojano je i selo DEHAN (Dejan-Vlasotince), sa 52 broja kuća i 10 samačka domaćinstva.

Tragao sam za pojmom nastalim naziva DEHAN (DEJAN-već postoje legende o selu Dejan). Slučajno sam u jednoj staroj narodnoj pesmi uočio značenje reči:DE(bosansko-hercegovačka ili crnogorska reč)-ME(šumadiska reč).

Tako sam asocijacijom spajajući reči DE(ME) i HAN doša do reči(DEHAN-MEHAN).

Sama reč MEHANA-kafana, pokazuje da se verovatno turski HAN možda nazivao MEHAN-da bi kasnije i dobili reč MEHANA.

Imajući u vidu da sam istražujući sela:Kruševica i Dejan-živeći i radeći u svom rodnom kraju kao prosvetni radnik; dobro poznavao na koja su se mesta u selo kruševica odnosno potesa DEJANČINA , UMIŠTE i KAMENJARI nalazili turski hanovi.

Zanimljivo jedno istraživanje lingvističko nastanka poijma DEHAN odnosno DEJAN.sela u vlasotinačkom srezu, kao opštinskog mesta sve do 1945.godine.

Zanimljivo je da u selo Lipovica postoji rodoslov DEJANCI-Stanković (a kasine su „izvedena“ i druga prezimena-ali su posle ubistva nekog Turčina se iz dejana raseljavali prema selu lipovica i Gunjetini, Skrapežu i drugim selima.

Zanimljivo je da je taj deo starosedeoca slavio i slavi jrsnu slavu SVETI RANĐEL-kao nanstara srpska slava u ovom kraju.

Verujemo da su mnogi uzz straha od odmazde Turaka ostavljali svoju krsnu slavu i najčešće uzimali da slave „posne“ slave-poput ĐURĐEVDANA ili Sv. Đorđe „posna“ slava-tako skrivajući svoja porekla, a imamo i promene imena i svoga porekla.

Kada se oslobosdilo od Turaka, onda je taj strah vladao od Bugara, potom od komunista i Srbi nikada se nisu mogli zadržati na svoju Autentičnost krsne slave u ovom kraju.

U istraživanju smo naišli na veliki broj imena srpskih JOVAN. Smatra se da je to u vezi rodoslova i sa poreklom DEJANACA-braće Dejanović (za vreme kosvskog boja 1839.godine-sa vojvodom Jovanom Dejanovićem, koji je vladao ovim krajevima).

Zato imamo i često „izvedeno“ prezime Jovanović-iz imena JOVAN.

Raseljavali su se DEJANCI u velikim nevoljama kada su Turci ih proganjali kao raju, uzimali porez i mušku decu da ih „poturče“ u 15-16 veku, kada su se otimale mlade devojke i žene da se „poturče“.

Selilo se i raseljavalo u raznim bežanijama u Prvom i Drugom srpskom ustanku i BUNAMA (tri bine „vlasotničake“-kada je sve bilo popaljeno:1809, 1821, 1841.g.-„Bojadžiska buna“).

Ima DEJANACA u okolim selima vlasinsko-užničkog-crnotravsko-leskovačko-pustorečkog kraja. Mnogi su u spašavanju časti svoje i svoje porodice i svojih života-ubijali Turke- -ubijen od Stojiljka), potom se sa familijom pobeglo prema Lipovici i šumama sela Gunjetina gde se osnivalo novo selo.

Mnogi su poput STOJANA ČAVDARA uzimali učešće u pobunama protivu turaka i bili kao vođe naroda u ovom kraju u borbi za slobodu.

Mahala BILO je služila kao PRIBEŽIŠTE za sve koji su bili u sukobu sa Turcima. Odatle su ili kao hajduci odlazili dalje ili su tu sa porodicama samo „zimili“ i se nastavljalo raseljavnje stanovništva.

Tako imamo zapise ovog istraživača da su KRSTINCI iz znepoljskog kraja, Gara, Oraha, Bila-naselili selo Lomnicu u vlasotinačkom kraju. Bilo je sličnih rodova ĐOKE, MIKE, STANKA, IVKA, STAMENKA, BLAGOJE, KRSTA, NIKOLA i drugih-koji su odatle se raselili u:Lopušnju, Gunjetinu, Lipovicu, Lomnicu, Radosin,…. Pustorečka sela i u drugim mestima ovoga kraja.

O ovome tek treba da se vrše potpuna istraživanja višeetapnog raseljavanja stanovništva. Naročito posle mnogih „ Turskih bandi-Kržalija“, a i početkom 18. veka od „čume“(kuge).

Mnoga sela imaju i po dva groblja u ovom kraju, a i postoje potesi SELIŠTA gde se starosedeoci nisu ni vratili u svoja prvobitna naselja.

Retki su pojedini stočari-nomadi koji su se posle „bežanije“ od ČUME (kuge) ili od KRŽALIJA – se vraćali u svoja prvobitna naselja.

Sadašnje stanovnišrvo Dejana je mahom doseljeničko (sa maalim brojem starosedeoca) sa vlasinske oblasti, Crne Trave, znepoljske oblasti (Bugarske), Kosova i Metohije, Istočne Makedonije, Hercegovine, Crne Gore, Stare Srbije (severne Albanije ), Grčke i starih Vlasa u višeetapnom raseljavanju 17,18 i 19. veku; a i posle oslobođenja ods Turaka 1878.godine.

Veoma je zapaženo da su u sadašnje selo Donji Dejan sve do oslobođenja od Turaka se naseljavalo u neprohodni deo obrastao bukovom i hrastovom šumom sa leve i desne strane u klisuri reke Vlasine.

Krajem 19. i početkom 20. veka je bilo: u mahalu Kamenjari 5-6 kuća i u mahalu Suknari 5-6 kuća.

Seoska slava u Dejanu su Duhovi (Trojica)-Pri dan Duhova(Trojice) je u selo Donji Dejan, dok Drugi dan Duhova(Trojice) je u selo Gornji Dejan.

Gornji Dejan je imao veći broj domova od Donjeg Dejana (1964.g.).

Kada se ide uzvodno od Vlasotinca na JZ do Svođa na SI vidi se razlika u vegetaciji, privredi i naseljenosti.

Strana klisure okrenuta severu podesna je za šumu, gajenje kromira i stoke.

Ona je ređe i kasnije naseljena.

Strana klisure okrenuta jugu podesna je za vinovu lozu, voćarstvo i žita. Ona je ranije i gušće naseljena.

*

Selo Donji Dejan ima rzrađen tip naselja. Deli se u veći broj mahala-svega 10 (1963.g., istraživač J.Trifunovski). Mahale se zovu po rodovima ili po topografskim imenima.

Glavna seoska mahala je V l a s i n a (leži kraj reke Vlasine). U njoj su: škola, mesna kancelarija, zadružni dom i nekoliko trgovačko-zanatske radnje. Kod mahale Donji Suknari je most preko Vlasine. Svega selo ima oko 114 domaćinstva (1963.g.).

Selo Donji Dejan pripada K.O Dejan. Povezuje više mahala ( Vlasinu, Bilo, Kamenjari, Mankićevo, Progon i dr.).

Donji Dejan je sedište j MK za četiri naselja :- Borin Do, Donji Dejan, Gornji Dejan i Zlatićevo

Do kraja Drugog svetskog rata (1945.g.) predstavlja jedno jedno naselje-Dejan, sa sada posebnim selom Gornji Dejan, koji je prvi put zabeležen 1876.godine, kada ima 230 kuća i 1.598 žitelja.

Stanovništvo je srpsko (slavi Sv. Jovana, Sv. Nikolu,Đurđevdan, Sv. Stefana, Sv.Đorđu „posna“(sv. Alimipje Stolpnik) i dr.; seoska slava Duhovi-prvi dan), a ima i pravoslavnih Roma (slave Sv. Nikolu) koji žive u mahalama Bilo i Vlasina i od davnina su poznati po kovačkom zanat.

* * *

SELO NEKAD I SAD

Selo Donji Dejan je tek posle formiranja naselja u mahali „Vlasina“(posle 1878.g.)-prosecanja puta:Vlasotince-Svođe-Pirot –Crna Trava(posle Drugog svetskog rata); sa zanatskim radnjama, prodavnicama, kafanama i zadružnim domom i MK-ancelarijom- postalo središte društvenog života za okolna sela.

Posle drugog svetskog rata od Donjeg Dejana je prosečen put za sela:Đorđine, Gornji Dejan i Zlatićevo, da bi pri kraju 20 veka i pored centra sela mahale „Vlasina“ prošao i asfaltni regionalni put ka Pirotu i Crnoj Travi.

Dakle, naselje je locirano pored puta Vlasotince-Svođe, u prošlosti bilo glavno administrativno mesto za sva okolna sela.

Tu se nalazi mesna kancelarija, zadružni dom, kafana i prodavnice. Nekad je bilo zanatskih radnji: grnčarska, opančarska i kovačka.

Među majstorima opančarima je bio najpoznatiji Stanimir iz mahalu Kamenjari (držao radnju i u selo Svođe).

Naročito je bio poznat kamenorezački zanat u mahali Kamenjari sela Donji Dejan.

Majstori kamenoresci su bili poznati sve do sada na početku 21. veka

U Tursko vreme je u Radinu luku postojala neka fabrika Familija Anđelkovići (koji su iz Vranovce iza Grota) .

U mahalama Vlasina i Bilo žive Romi-Cigani, doseljeni iz male Azije, koji su uzeli hrišćansku veru.

Mahom su bili majstori kovači, harmonikaši i svirači trubači, a sada mahom rade u pečalbu kao ciglari.

*

“Pleh muzika”(Trubači) mahala Bilo Selo Donji Dejan:-

-Sima Nikolić-“Truba”

– Božidar Nikolić- “Truba”

– Pavle Savić-“Veliki bas”

– Milorad Savić- “Mali bas”

– Borisav Nikolić- “Mali bas”

– Todor Savić- “Bubanj”

– Dragan Savić- “Klarinet”.

*

Harmonikaši: -Pera Jovanović (mahala Vlasina, D.Dejan), Nebojša Jovanović (D.Dejan-mahala Vlasina), Velibor Savić-Borko “Sulja”(selo Jakovljevo).

Obrazovani Romi (Cigani):-Profesor razredne nastave (učitelj) Predrag Nikolić (1967.g) mahala Bilo, selo Donji Dejan, opština Vlasotince

(http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/ )

*

Danas nema zanatlija, a zadružni dom je zapušten.

U domu se nekad okupljala omladina na igrankama, u vremenu takmičenja pevača amatera i “susreta sela”- takmičenja u pevanju i folkloru.

Osnovna škola u Donjem Dejanu osnovana je 1929. godine i radila je u privatnoj zgradi.

Prvi učitelj bio je Vukašin Marinković. Deca danas pohađaju osmogodišnju školu „Karađorđe Petrović“ u selo Kruševica.

Najpoznatiji meštanin je Đura Stefanović, doktor socioloških nauka i profesor na poljoprivrednom i učiteljskom fakultetu.

Među meštanima ima dosta obrazovanih ljudi:učitelja, nastavnika, profesora,lekara,ekonomista, pravnika…

Selo je elektrificirano, a po mahalama se koristi voda sa izvora. Dejanci su bili ciglarski pečalbari u prošlosti, ali sada idu ređe u ciglare.

Dakle, vodu za piće stanovnici dobijaju sa izvora i iz bunara.

Selo dobija električnu energiju 1964.godine, vodom se snabdeva većinom preko sopstvenih (lokalnih) vodovoda. Ima četvororazrednu OŠ, zadružni dom, kafanu i dr.

U Donjem Dejanu 1963.g.u vremenu posete istraživača J.Trifunoskog je zabeležio da svako domaćinstvo kupuje žito, jer svog žita domaćinstvo nemaju dovoljno. Naravno ovaj istraživač je i sudonik i svedok surovosti i oskudice života tih 60. godina 20. veka u Dejanu.

O tome će biti posebnog zapisa, ali samo da se naglasi da su sva domaćinstva (pa i moje u Dejanu (G.Dejan-zaseok Predanča)-podvukao: M.M., 2013.g.) odlazila iz okolnih sela od sela Boljare do Gornjeg Oraha u „berbu kukuruza“, da bi se prehrarnile porodice „žutom projom“.

Tada ni „ražen hleb ili ovsen“ nije bio dovoljan za biološki opstanak porodica u ovm oskudnom vlasotinačkom kraju.

U „berbu žuto kukuruza“-za „žutu proju“-da bi se prehranilo, sve do 70.g. 20. veka se išlo u BERBU u Vojvodinu iz sela:Ravni Del, Brezovica, Samarnica, Boljare, Donji Dejan, Gornji Dejan, Predanča, Zlatićevo, Svođe, Borin Dol, Orah…,

Do 70. godina dejanci su kao i ostala okolna sela mahom živela od pečlbara ciglara. Tako su do kraja 20. i početkom 21. veka bili poznati CIGLARSKI preduzimači:Čeda BILAC (Bilo), Čeda KRAVAJKA(Progon), KOCIĆI(Progon).

Oni su proizvodili prvo ručnu apotom i mašinsku ciglu, crep i kasnije opeku u svim bišim republikama stare Jugoslavije.

Među Bilcima i donjodejancima bilo je poznatih majstora kovača-cigana i muzikanata(trubača i harmonikaša).

Mlađi meštani prednost daju zidarskoj pečalbi, jer to smatraju lakšim poslom. Pored pečalbarstva meštani se bave i stočarstvom, a pojednici uzgajaju voće i vinovu lozu.

Selo je izloženo migraciji. Sve veći broj mladih napušta selo i to odmah po završetku školovanja. Najviše Dejanaca se iselilo u Vlasotince.

* *

Mahala Kamenjari:

Naselje Kamenjari je postojalo u vremenu Turaka. Tokom turske vladavine je u Radinoj Luci postojala fabrika.

Najstarija porodica prema kazivanju Nikodije Simonovića(1902) su Mišinci, Anđelkovići i Jovičići.

Po kazivanju Ilije Ranđelovića(1903.g.) je za vreme turske vladavine u mahali bio han-mejana, koja je posle prepravljena u kuću.

Izpred kuće je bio dud star dvesta godina, kao i sama kuća.

Po kazivanju Nikodije Simonovića (1902.g) mahala Kamenjari je dobila naziv po kamenjaru-kamenu od koga se prave spomenici.

Eksplotacija kamena, po kazivanju, počela je pre tri veka(u 18 veku). Iznad mahale se nalazi Majdan kamen.

Meštani mahale Kamenjari su poznati kamenoresci. Vozili su robu zaprežnim kolima po pirotskom, moravskom, niškom i topličkom kraju. Radilo se primitivno.

Dejanski kamenoresci su klesali korita za pojenje krupne i sitne stoke, santrace, litijske i nadgrobne spomenike, stepenike, slivnike, osnove za direke.

Radili su i druge proizvode od kamena, koga su eksploatisali sa uzvišenja Grot (484m).

Najitenzivnija eksplotacija kamena bila je posle Drugog svetskog rata do sedamdesetih godina XX veka.

U tom vremenu kamen je klesalo i do pedeset majstora.

Sa razvojem tehnike dolazi do usavršavanja kamenorezačkog zanata i pojave modernih mašina za obradu.

Kamen je zamenio drugi materijal od cementa, šljunka i peska. A danas se koristi mermer i granit za izradu spomenika.

Tako se kamenorezački zanat razvijao u celoj bivšoj Jugoslavijom. Dejanci su otvarali radnje u Makedoniji, na Kosovu i užoj Srbiji.

U poznate kamenorezačke familije spadaju Žika Kamenjar sa sinovima, Milorad Ilić sa sinovima, Simonovići, Vlajko Gunja i Dika Stančić.

Od kamenorezaca najpoznatiji mastori u mahali Kamenjari bili su: Žika Kamenjar sa sinovima: Momir (Moša) i Profir („Poca“) Mladenović, onda Milorad Ilić sa sinovima Lukom i Svetozarom, Simonovići, Vlajko GUNJA i Dika Stanišić.

Danas u mahali Kamenjari živi i radi samo jedan mlađi majstor kamenorezac, Slobodan Simonović-Dacko.

U Tursko vreme je u Radinu luku postojala neka fabrika Familija Anđelkovići (koji su iz Vranovce iza Grota) .

* *

Mahala Bilo:

Tokom bekstva od Turaka iz znepoljskog kraja, deca se zaustavila da se igraju praveći košarke u vidu kuća.

Stariji su, verujući da deca zlokobe nešto na tom mestu, rekli: ”tu bi bilo da se naselimo”.

Tako naseljeno mesto po legendi dobilo naziv Bilo. U mahalama Vlasina i Bilo žive Srbi i Romi.

Romi su se doselili iz Male Azije i uzeli su hrišćansku veru.

Mahom su bili majstori kovači, harmonikaši i svirači trubači, a sada mahom rade u pečalbi kao ciglari.

Najpoznatiji domaćin Milorad Stojanović Bilac predratni trgovac posleratni ciglar, crepar, vunovlčar i mlinar najčuveniji osvajač ženskih srca.

Bio je u četničkom pokretu Koste Pećanca Kosta Pećanac. Njegovi naslednici Dorbrivoje Đorđević.

* * *

VLASOTINAČKI SREZ:

Bivši vlasotinački srez bio je širi nego sadašnja teritorija opštine Vlasotince. Obuhvatao je deo Lužnice, Crnu Travu, Grdelicu i još nekolicinu pomoravskih sela.

Vlasotinački srez je do 1880 godine pripadao Leskovačkom okrugu.

Od 1880. godine pripadao Niškom okrugu, od 1890. godine Pirotskom okrugu, a potom Vranjskom okrugu.

Vranjskom okrugu pripadali su sledeći srezovi: Leskovački, Vlasotinački, Jablanički, Bosilegradski, Masurički, Poljanički i Pčinjski.

Vlasotinačkom srezu pripadale sledeće opštine sa selima i njihovim zaseocima:

– Brodska (Brod),

– Vlasotinačka (Vlasotince, Brezovica), Grdelička (Grdelica, Tupanovci, Kozare, Velika Sejanica, Mala Sejanica, Dedina Bara, Bojšina, Palojci, Lični Dol, Krpejci),

– Gornjo orašačka (Gornji Orah sa zaseocima: Jakovljeve, Lukačeve, Krstićeve, Raićeve, Aleksine, Ćuovo, Jezdine, Pržojne i Vrelo),

– Darkovačka (Darkovci (Darkovce) za zaseocima: Livađanska, Ristina, Rženačka, Antunovska, Zlatanovska, Miličeva),

– Dadinačka ( Dadinci-Dadince), Jastrebac, Gradište, Kovačeva Bara i Lopušnja sa zaseocima: Samaranija (Samarnica), Ravna Gora, Ostrc, Straškovac

– Dejanska (Dejan sa zaseocima Lenovo (Lenove)-Levenovo(Levenove)-Lovenovo (Lovenove), Zlatiševe (Zlatićevo), Đorđine, Mankiševe (Mankićevo i Borin Do sa zaseocima:Bilo i Džakmonovo),

– Dobroviška (Dobroviš, Leskovica, Stranjevo),

– Dobro Poljska ( (Dobro Polje sa zaseocima: Crkvena, Krstićeve, Bistrica, Javorje, Kozilo),

– Kalanska ( Kalna, Gradsko, Jabukovik, Preslap),

– Konopnička ( Konopnica, Batulovce, Stajkovci (Stajkovce), Rajno Polje),

– Kruševačka (Kruševica, Ravni Del, Crna Bara, Boljare, Crnatovo),

– Orašačka (Orašje, Kukavica, Ladovica, Dobrotin, Prilepac, Gložane),

– Predejanska (Predejane, Bričevlje, Suševlje, Koraćevac, Guzevlje),

– Ravno Dubravska ( Ravna Dubrava, Komarica),

– Rupljanska (Ruplje sa zaseocima: Ostrozub, Jasinci, Rajčetine, Dursinci, Pavličane, Pažar, Ba(j)inci, Mlačište, Crveni Breg; Novo Selo sa zaseocima: Zavišiće, Leskova Padina, Rašićevci, Porečane, Bučje),

– Svođanska ( Svođe),

– Tegošnička (Gare sa zaseocima: Gornje Gare, Donje Gare i Krivi Del),

– Šišavačka ( Šišava, Lipovica, Lomnica, Sredor, Skrapež, Gunjetina),

– Crnotravska (Crna Trava sa zaseocima: Obradovci???, Babiševe, Crkvenovci, Stepanovci, Lazarićeve, Veljkovci, Jovanovci, Progolovci, Donja Kozarnica, Čuka, Popadinci, Goluševci, Gornji Slavkovci, Todorovci, Popovićeve, Ivićeve).

*

Pre Drugog svetskog rata u jednom vremenu je i selo Bonjince (Zaplanje-lužnički kraj) pripadao vlasotinačkom srezu.

Posle Drugog svetskog rata (1945.g) ukidaju se srezovi, a opštine koje su bile formirane od seoskih teritorija su ukinute, a tako su gradovi: Vlasotince i Crna Trava postale opštine sa teritorijom okolnih sela, koja su administrativno pripojena kao geografska celina atarima ovih opština.

Intersantno je da je Grdelica i Predejane sa okolnim selima pripalo leskovačkoj opštini, a i neka sela su „promenila“ administrativno teritorije u Zaplanje i oko Grdelice, Crne Trave i Vlasotinca.

Ovaj administrativno-geografski opis je potreban radi „preseljavanja“ stanovništa iz jednog kraja na drugi u okviru ovog planinskog kompleksa, jer se prilikom naseljanjvanja u 18, 19 i 20 veka stanovništvo u potragom za boljim pašnjacima sa celokupnim porodicama-kao stočari, vrlo brzo nalazili i „osvajali“ teritorije na planinskim pašnjacima ovg dela Južne Srbije.

Potreba je da se na jedno mesto u okviru istraživanja porekla stanovništva ima jedna celina svih ovih sela :Vlasotinca, Crne Trave, Grdelice i Predejana i dela Lužnice; jer je u vremenu pod Turcima mnogo njih zbog osvete „prelazio“ sa jedne na drugu teritoriju.

Tako će postojati mogućnost da se pojedini rodovi nađu u nekada zaboravljenim i uadljenim selima ovog dela Povlasinja i Grdeličke klisure.

* * *

Starine i prošlost:

U ovom kraju Dejana postoje i arheološka nalazišta.

Na prostoru Donjeg Dejana ima starina iz vremena Rimljana-Vizantije: grčka kula prema planini Kruševica i ostatke iz doba Rimljana.

Pored puta u mahali Vlasina u njivi pored puta kod zadružnog doma postoje ostaci iz doba Rimljana – skretnice za mahalu Progon.

Bora Stefanović (Mišinski) je1976- godine je Miroslavu Mladenoviću lokalnom etnologu i istoričaru kazivao da je u toj njivi ikopavao ostatke Rimljana.

Čak prema njegovoj tvrdnji je čuo od starijih ljudi u selo da su ovde postojale i dve rimske crkve.

U zaseku Mankićeva sa toponimom CRKVIŠTE (Stanimirovci, kod kuće Bore Stankovića, učitelja, rođ. 1949.) još postoje tragovi zidina nekadašnje crkve.

Verovatno su to ostaci nekadašnje naseljenosti (tragovi iz kamenog i rimskih građevina na lokalitetu Crkvište i sl.) ili srednjovekovne srpske crkve; jer postoji ta predpostavka da su pored ove crkve postojale još dve crkve u Selo Ravni Del.

Istraživaču ostaje „pretpostavka“ da je na tom mesto postojala prvo rimska, pa onda i srpska crkva, jer se ovaj atar dejanski pominje u srednjovekovnim turskim popisima u okviru sela DEHAN (Dejan)-niške nahije.

Ta „pretpostavka“ je čak potkrepljena da se pominjala DEJANSKA PAROHIJA, a da kasnije u Dejanu uopšte nije bilo postojanja bilo kavih crkava-verovatno su porušene u vremenu pod zulum Turaka.

Pravoslavna crkva Sv. Arhangel Gavril, locirana u mahali Vlasina, sagrađena 1838. godine, poznata je po velikom crkvenom zvonu (meštani kažu da je treće po jačini u Evropi) izlivenom 1885, u vreme vladavine kralja Milana Obrenovića.

Današnji hram sagrađen je odmah iza 1878.godine.

Pre toga je bila starija crkva.

Na dan crkvene slave, u mesecu julu, u Kruševici je do dsredinom 20. veka bio veliki sabor.

Dolazilo se sa svih krajeva okolnih sela.

Crkveni obredi stanovništva dejansko-kruševačke parohije se odvijao u dve parohije: Kruševačka i Dekanska.

KRUŠEVAČKA parohija (Velika Kruševica, Crnatovo, Boljare, Crna Bara) i DEJANSKA parohija (Dejan, Ravni Del i Mala Kruševica).

Kruševačka parohija je 1924. godine imala 2278 duša, a Dejanska parohija imala je 1882 duša.

Sveštenici (popovi) koji su služili pri ovoj crkvi:

– Prvi sveštenik (pop) pre oslobođenja od Turaka bio je pop Stojan.

– Pop Kosta (takođe pre oslobođenja od Turaka),

– Pop Stanko Cocin „ot Dejan“ (oko 1866),

Onufije Popović (1875-1895),

Mihajlo Stefanović, paroh dejanski (oko 1893),

Dimitrije C. Zdravković (1895-1915),

Marko Fišić, paroh dejanski (oko 1908),

Jovan Popović (oko od 1908),

Jovan Milojković (1919-1923.g),

Radivoje Davinić (1924-1952),

Nikolaj Bazbaj (ruski emigrant),

Dobrivoje Šušulić, paroh kruševački i Zoran Stojanović (pred kraj 20. veka-današnji arh. namesmik vlasotinački, koji i danas u 21. veku opslužuje ove parohije).

U mestu Umište (Progon)kopana je uma-glina. S njom su starije žene prale kosu, a dolazile su i žene iz svih susednih sela da koriste umu-glinu. U tom vremenu nije bilo sapuna za pranje. Uma je korišćena čak šezdesetih godina XX veka.

Na ovom potesu jse održavao vašar (Oro-igranke) u vremenu seoskih litija-verskih praznika.

U mahali Kamenjari nalazi se potes Majdan, gde se eksploatiše kamen od koga se prave nadgrobni spomenici, stepenice, pojila za stoku i sl.

Stanovnici pomenute mahale imaju 16 kamenorezačkih radionica. Kamen (trahit) za klesanje vadi se u Majdanu.

Svako domaćinstvo ima posebnu parcelu gde vadi kamen.

Kada se neko iseli on prodaje svoju parcelu u Mjadanu.

Kamen e kleše od početka proleća do kraja jeseni. (1964.g.).

Donji Dejan ima dva groblja-jedno na potesu Čuka, drugo umahali Bilo.

Dejan je poznat, kao i cela južna Srbija, po specifičnom govoru, inače taj govor je deo PRIZRENSKO-TIMOČKOG DIJALEKTA.

Taj govor je je bio govorni jezik carskog grada PRIZRENA- na kome su ispisani carski zakoni, povelje i Pisma.

*

Prema pričanju solunaca Toze Arsića iz Zlatićeva(Dejan) i Vladimira Ilića valjača iz Predanču(Dejan), Dejan su zaselili prvo Rusi, naseljeni iz Galicije preko Dunava.

Tako prema njima slovensko pleme SRBI su poreklom sa reke SRBE iz Rusije, a da je najstara familija BOŠKOVIĆ u ovim krajevima.

DEJANCI-BOŠKOVCI živeli u Crvenu Baru .

Naravno o nastanku sela i njegovom imenu po predanju napisnao je ovde u legendama i predanjima premna vojvodi Dejanu.

Zanimljive su njihove priče da su južni Sloveni zaseljavali luke pored reke Vlasine sve do Crne Trave jer su se tada hranili ribom pastrmkom, da bi posle krčenjem šuma i bavljenjem stočarstvom zaseljavali pobrđa i planinske visove, gde su pravili prvo kolibe, potom i kuće.

Kada se u sedmom veku naseljavao Balkan južnim Slovenama, ovi kazivače tvrde da su Sloveni-Srbi išli na malim konjima, nosili sa sobom decom onda ubijali muškarce Latine i ženili se latinkama.

Naravno da su zlatićevci poreklom iz Dejana, potom se selo proširilo posle oslobođenja 1878. godine od Turaka iz Gara crnotravskoga kraja.

Priča se da se pamti boj na Čegru i učešće u prvom srpskom ustanku 1804.godine, a i kasnijim bunama i ustancima protivu Turaka.

Tako Cone Gluvča pamti tri pljačke Vlasotinca, živeo 100. godina, umro 1901. godine a bio rođen 1801.godine .

Mahala ŽIVKOVCI i SARAMANDINCI iz Donje Lopušnje su familija, a naselili se 1876.godine u Zlatićevo(Dejan).

Prvo ubili turčina kod Niša pa onda prebegli u Donju Lopušnju.

Deda Đoka je naplaćivao turski porez kao seoski kmet na Vlasinsku ćupriju kod SUKNARI-dukat uzme i reže ga na RABOŠ.

DEJANCI-BOŠKOVCI živeli u Crvenu Baru.

RABUDŽINCI:-U Zlatićevo (Dejan) se prva doselila Đokina familija iz D.Dejana od Cekinci (mahala „Vlasina“- rod Cekinci iz s. Borin Dol )-a od nje su nastale familije Glučinci i Rabudžinci.

Đuka Rabudžinski (rođen negde oko 1737.g) je uvek nosio „rabuš“ za pojas i na njemu beležio i naplaćivao turski porez.

Deda Đoka je naplaćivao turski porez kao seoski kmet na Vlasinsku ćupriju kod SUKNARI-dukat uzme i reže ga na RABOŠ

Bio je 40. godina turski kmet, otruo se, jer je ubio turskog Bega koji je želeo da spava sa njegovom sestrom.

* *

ISTORIJA

D e j a n (D.Dejan i G.Dejan)

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918.g):

– Vukadin Mladenović, 2. četa, 2. bataljon, 1. puk. Umro u poljskoj bolnici 16.2.1916.godine.

Đorđe Jovanović, 4. četa, 2. bataljon, 1. puk. Umro 19.12.1915.godine u mestu Fijer, gde je sahranjen.

Jovan Stanković, 1.telegrafsko odeljenje Vrhovne komande, umro 22.1.1916.godine na Draču.

Svetozar Mladenović, 4. četa, 1. bataljon, 2. puk Niških trupa. Umro 6.1.1916.godine u Draču gde je i sahranjen.

Simon Milenković, prof. Komora 10. puka, umro 14.1.1916.godine u Draču.

Stanko Savić, prof. Komora Moravske divizije, 3. poziv. Umro 6..2.1916.godine u Prvoj poljskoj bolnici Moravske divizije.

(Izvor: Podaci su uzeti iz Vojnog arhiva u Beogradu)

*

Živojin P. Miljković, Bilo. Poginuo 3.8.1914.godine na Ceru.

(Izvor: Podaci uzeti iz Vojnog arhiva iz Beograda)

*

Milan A. Stanković. Poginuo 23.0.1914.godine na Gučevu.

Milutin D. Pavlović. Poginuo 5.8.1914.godine na Ceru.

Cvetko Stojković. Poginuo 6.8.1914.godine na Ceru.

(Izvor: Podaci uzeti iz Matične knjige umrlih u crkvi u Kruševici)

*

Živojin T. Mladenović, Dejan, vojnik, poginuo jod sela Krstaca, 1912.godine

(Izvor: Crkva Kruševačka-MK Boljare)

*

– Božidar Jovanović,

– Vlasimir Dragutinović,

– Janko Đokić,

– Krista Rajković,

– Milan Petrović,

– Milan Ranđelović,

– Ranđel Pavlović,

– Stojadin K. Stojanović.

(Izvor: Podaci uzeti iz knjige: „Leskovački kraj u Prvom svetskom ratu“ autora Dr Živojina Stojkovića i Hranislava Rakića)

*

Jovan Stamenković, streljan 10. avgusta 1917.godine u Vlasotincu;

Anđelija J. Stamenković;

– Stojan Dinčić, streljan 10. avgusta 1917.godine u Dejanu.

(Izvor: Istoriski Arhiv u Beogradu)

* *

SELO BORIN DOL

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918):

Stamenko Stanković, Borin Dol star 36 godine, Četvrta četa, drugi bataljon. Poginuo 20 jun 1913. godine na mestu Gornji Pasadžik. Sahranjen na ratištu.

(Izvor: Crkva u Velikom Bonjincu-MK Veliko Bonjince)

Aleksa Đorđević, umro u mestu Fijer (Albanija) 12.1. 1916.godine. Sahranjen na groblj u Fijeru.

(Izvor: Vojni arhiv u Beogradu)

*

– Dragutin Ilić,

– Ljubomir Mitić,

– Milan K. Stevanović,

– Milorad Stanković.

(Izvor: „Leskovački kraj u Prvom svetskom kraju“, Autori: Dr Živojin Stojković i Hranislav Rakić)

*

Zlata D. Krstić, streljana 10. avgusta 1917.godine u Borin Dolu.

(Izvor: Istoriski arhiv u Beogradu

* *

Spisak poginulih boraca i od terora fašizma, za vreme Drugog svetskog rata Vlasotinca i okoline (Iz knjige Petar Stanković-Ljuba:- „VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJAMA 1903-1945, Vlasotince 1979.g.“)

Poginuli borci u NOR-u i žrtve faišističkog terora 1941-1945.g.:

1.) Dragan I. Cvetković, od Bugara 23.9.1943.godine, Donji Dejan,

2.) Stojadin I. Cvetković, od Bugara 23.9.1943.godine, Donji Dejan;

3.) Svetozar M. Simonović, od Bugara 23.9.1943.godine, Donji Dejan,

4.) Božidar D. Stefanović, od Nemaca 2.10.1943.godine, od Nemaca, Bubanj;

5.) Aleksandar D. Ilić, od Bugara 25.10.1943.godine, Donji Dejan;

6.) Krsta N. Savić, od Nemaca 14.9.1944.godine, Gornji Dejan;

7.) Proka K. Ranđelović, od Nemaca 23.9.1944.godine, Gornji Dejan;

8.) Mileva Ž. Stanojević, od Bugara 23.9. 1944.godine, Gornji Dejan;

9.) Kristifor V. Petković, od Balista(šiptara) na Kosovo 1944.godine-46.srpska diviz. NOP;

10.) Svetomir Đ. Mitić, od Balista(šiptara) na Kosovo 1944.godine-46.srpska diviz. NOP;

11.) Svetomir G. Jovanović, od Balista(šiptara) na Kosovo 1944.godine-46.srpska diviz. NOP;

12.) Ljubomir D. Stevanović, od Balista(šiptara) na Kosovo 1944.godine-46.srpska diviz. NOP;

13.) Vitomir B. Ilić, od Nemaca 2.1. 1945.g., Drinjača-12/22. divizije NOP;

14.) Dušan S. Spasić, od Nemaca 20.1.1945.g., Srem,- 12/22. divizije NOP;

15.) Ljubisav M. Petrović, od Nemaca 1945.g., Srem-12/22.div. NOP.

* * *

Dva se orla na planinu biju(1)

(Hajdučka pesma)

 

Vala Bogu, vala jedinome

Dva se orla na planinu biju

Jedan vika moja je planina

Drugi vika moja je dedovina

 

Sas nokti si glave pokidaše

s kljunice si oči povadiše

Pa poteče reka krvavita

Pravo teče u crne tamnice

 

U crne tamnice nigde nikog nema

Samo jedan Đura tamničara

Na ruke mu dva siva sokola

Prsti lome pa gi lebom rani

 

Kosu reže pa im gnezda prai

Suze lije pa gi vodom poji

Progovaru dva sokola siva

Čuješ more Đuro tamničara

 

Dalni čuvaš dani preprodavaš

Elni čuvaš tavru da si činiš

Nevi čuvam vi da vi preprodavam

No vi čuvam da vi praćam

 

Da vi praćam na moji dvorovi

Progovaru dva siva sokolova

Ma čuj nam Đuro tamničara

Mi smo sinoć bili u tvoji dvorovi

 

Tvoji dvori u pelinu urasli

I u pelin ogolelo drvo

I na drvo do tri kukavice

Jedna kuka nikad ne stanjuje

 

Druga kuka kad se tike seti

Treća kuka jutrom pa večerom

Taj što kuka nikad nestanjuje

To je moja ostarela majka

 

Taj što kuka jutrom pa večerom

To je moja mila sestra

Taj što kuka kad se tike seti

To je moja verna ljubav.

 

Zapis: 1978-1980.godine sela: Donji Dejan-), Kruševica i D.Lomnica

 

Kazivači: Ruža Stevanović(66.g), Olga (devojačko Stoiljković) Lepojević rođena 1925.g i Danica Anđelković (1902.g)

 

Zabeležili: Veroljub Stevanović učenik, Mića Anđelković učenik i nastavnik

Miroslav Mladenović OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, opština Vlasotince-jug Srbije

 

(Izvor: Miroslav B Mladenović Mirac:- Iz rukopisa: “NARODNE UMOTVOREVINE IZ VLASOTINAČKOGA KRAJA”, 1970-2014.g, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar, Vlasotince, republika Srbija )

 

* * *

 

Široko je lišće javorovo(1)

 

Široko je lišće javorovo, javorovo

Još po šire orovo, orovo

Pod njega Jova boluje, boluje

Često mu majka dolazi, dolazi

I u maramu grozje donosi, donosi

Pita majka Jovana, Jovana

Možeš li mi sinko preboliš,preboliš

Ne mogu ti majko preboleti,preboleti

Tešku ti boljku bolujem, bolujem.

 

 

Zapis: 1978.godine Donji Dejan Vlasotince

 

Kazivač: Stana Lepojević(68.g) s. D.Dejan, Vlasotince

 

Zabeležili: Lepojević Milutin učenik i nastavnik Miroslav Mladenović OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, opština Vlasotince-jug Srbije

 

(Izvor: Miroslav B Mladenović Mirac:- Iz rukopisa: “NARODNE UMOTVOREVINE IZ VLASOTINAČKOGA KRAJA”, 1970-2014.g, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar, Vlasotince, republika Srbija )

 

 

* * *

 

 

O DEJANOVIĆIMA:

 

– Dejanovići, su stara srpska porodica, poreklom iz Huma (Hercegovina).

 

U istorijskim izvorima Dejanovići se prvi put pominju u Dečanskoj hrisovulji 1335 godine, kada su se doselili na Kosovo.

 

Osnivač ove porodice je vojvoda Dejan, koji je bio zet cara Dušana i muž njegove sestre Teodore. Vladao je oblastima na jugu oko Kumanova.

 

Dejanovi sinovi bili su Jovan Dragaš i Konstatin Dejanović.

Oni su bili turski vazali u vreme raspadanja Dušanovog carstva.

 

Jovan Dragaš je umro 1378 god. Kostantin Dejanović je poginuo zajedno sa Markom Kraljevićem 1395 godine u bitci na Rovinama.

 

Konstantinova kćer Jelena bila je udata za vizantijskog cara Manojla Paleologa. Njihov sin Konstantin XI Dragaš bio je poslednji vizantijski car, koji je junački poginuo 1453 godine, braneći Carigrad (Konstatinopol) od Turaka.

 

Konstantin XI Paleolog Dragaš (grč. ΚωνσταντίνοςΙΑ’ Δραγάσης Παλαιολόγος), (1404- 1453) bio je poslednji vladar Vizantijskog carstva od 1449. godine do smrti.

 

Rođen je u Carigradu, kao osmo dete (od desetoro), Manojla II i Jelene Dragaš (ćerke Konstantina Dragaša (Dejanovića)), oblasnog gospodara koji je vladao istočnom Makedonijom.

 

Po majčinoj liniji Konstantin, kao i njegov brat Jovan VIII, je bio čukununuk srpskog kralja Stefana Dečanskog i po toj osnovi potomak Nemanjića.

 

Konstantin je odrastao u Konstatinopolu i po svemu je bio pravi Vizantinac, ali je svom imenu dodao i majčino prezime Dragaš

 

Poslije Kosovske bitke 1389 godine, Dejanovići se sele i povlače se na zapad u Hum, Bosnu i dalje na zapad.

 

Dejanovići žive širom bivše SFRJ i u rasejanju, slave Sv.Nikolu.

 

*

Porodica Dejanović:

 

Među istaknute velmože koji se pojavljuju na vrhuncu srpske srednjevekovne države, pod carem Dušanom, sa visokim titulama, velikim ovlašćenjima i popriličnom materijalnom moći, svakako spada sevastokrator, despod Dejan, gospodar neuobičajeno velike oblasti koja je obuhvatala župe Zegligovo i Preševo.

 

Despota Dejana je oženjem Dušanovom rođenom sestrom Teodorom, potonjom monahinjom Evdokijom.

 

Kada je sevastokrator Dejan dobio titulu despota, nije tačno utvrđeno ali se sa titulom sevastokratora pominje poslednji put 10. avgusta 1355. godine.

 

U vreme preraspodele snaga u Srpskom Carstvu, poodmakle godine su ga odvojile od aktivnog političkog života, te je više pažnje posvećivao svojim zadužbinama, pre svega manastiru Arhiljevici.

 

Uspon oblasti despota Dejana prekinut je ili njegovim povlačenjem u manastir, ili smrću, negde pre decembra 1371. godine.

 

Despota Dejana nasledili su maloletni sinovi Jovan i Kostantin, koji će posle maričke bitke formirati prilično veliku državu.

 

Braća su zajedno upravljala prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji, mada se isprave sa potpisom starijeg Jovana Dragaša češće pominju.

 

On je i nosio znake despotskog dostojanstva.

Kao despot se prvi put pominje 1373. godine ali je izvesno da je titulu dobio od cara Uroša.

 

Braća Dejanovići bili su turski vazali, ali su zadržali široku unutrašnju samoupravu.

 

Konstantin, mlađi brat despota Jovana, nije nosio ni jednu od visokih vizantijskih titula kao ni većina oblasnih gospodara posle smrti cara Dušana.

 

Jedino dostojanstvo koje je Konstantin Dragaš nosio bilo je zvanje „gospodina“. Kada je sultan Murat I krenuo na Srbiju, na Kosovo polje izbio je preko oblasti Konstantina Dragaša.

 

Sudbina “gospodinu” Konstantinu, kao turskom vazalu, nije bila naklonjena pa će pri sultanu Bajazitu i završiti svoj život. 17. maja 1395. godine, kod mesta Rovina u Vlaškoj, kao Bajazitov vazal gospodin Konstantin je izgubio zivot.

 

Treba napomenuti da je 90-ih godina prošlog veka otkriveno nekoliko komada srpskog srednjevekovnog novca sa natpisom-Car Konstantin-,tako da je u nauci usvojeno da se Konstantin Dejanović,kao sestrić cara Dušana, proglasio, verovatno samovoljno, carem.

 

Najlepši spomenik u zemljama koje su držali braća Dejanovići, svakako je crkva Sv. Jovana Bogoslova u Poganovu, gde se na kamenom zapisu pominju gospodin Konstantin i gospođa Jelena, Konstantinova ćerka.

 

Jelena se ovde pominje kao gospođa iako je bila carica, budući da ju bila udata za vizantijskog cara Manojla II Paleologa.

 

Sa njim je rodila osam sinova od kojih su Jovan VIII i Konstantin XI bili vizantijski carevi.

 

Konstantin XI Paleolog, poslednji vizantijski car, poginuo je na zidinama Carigrada 29.maja 1453. godine, kada je i Vizantijsko Carstvo prestalo da postoji.*

 

(* ISTORISKI IZVOR („skinuto“ sa INTERNETA):-Priredio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar)

 

* * *

 

L a z a r i c e:

Selo Dejan(D.Dejan-Gornji Dejan(mahala Predanča)):

Donji Dejan:-

Milunka Stojanović (rođena 1925.g. u mahalu Đorđine, G,Dejan) udata u rod Stojanović Bara(Donji Dejan), -dok je čuvala ovce, ispričala nam je kako je išla u Lazarice:

-U Lazarice smo pojače: na ovce, na ljudi, na goveda, na momčetija, na kuću, na devojke, na mladoženju, na vojnika.

Nosile smo vutare-vunene i od pamuk, kombinizon beli od platno. Vutarke su bile u crno belo, a preko se nosila rekla(u vidu košuljice-današnja bluza) a preko kostim(džemper) prten ili od vune.

Košulje su nam bile dugačke sve do kolena, čarape vunene, opanci svinjski-a kasnije pirotski.

U Lazarice smo išle 6 devojke: Ruža iz Dejan (živi u Vlasotince), Stankova ćerka iz Suknarevo(D.Dejan), Zagorka Vukadinova(u Boljare), Stamenkova sestra iz Dulan(Đorđine-G.Dejan(u Boljare), Milunka iz Đorđine-Velikina ćerka( u Baru-D.Dejan)-a za šestu se ne sećam.

Nesmo imale vođu. U selo su odbornici odreživali kuj će nji da bude vođa na lazarice u grupu u vreme prvog rata-a posle toga je samo jedna grupa iz selo išla u lazarice.

Kad smo išle u Lazarace za vreme okupacije od 1941.godine do 1945.godine pod bugari i nemci, čim gi sretnemo mi begamo.

Takoj ni Bugari nesu davali da pojemo u Lazarice.

Milunka Stojanović je ispričala da su išle u Lazarice u okolna sela da pevaju Lazzaričke pesme u Donji Dejan i Kruševicu.

Na kraju razgovora dok je čuvala ovce, baba Milunka je pomenula da su Lazarice postojale i u mahalu Predanča(Gornji Dejan)-a „pojala je s mene i tvoja majka Marica u Lazarice“-podvukao: M.M 1978.g; dok je sa kudeljom prela i potom završila svoju priču o Lazaraicama, jer je napustila razgovo zbog čuvanja stoke.

 

Zapisi Lazaričkih pesama:

PROBLEJALA BELA BECA

(Pesma ovcama)

Problejala bela Beca

Među struke ovčareve.

Što mi blejiš bela Beco?

Dal si gladna, el si žedna,

El po tolko nekrmena?

Nisam gladna, nisam žedna,

Ni po tolko nekrmena,

No si blajem za ovčara,

Dokle beče mlad, neženjet,

On me pase pored reke,

Kad se mladi oženio,

On me pase pored sela,

Pa me poji na jezera,

Kude guske vodu piju,

A neveste lice miju.“

Zapis 1978.godine, selo Donji Dejan

Kazivač: Milunka Stojanović(1925.g. devojka iz mahalu Đorđine, G.Dejan) udata u mahalu Bara-Suknnarevo, rod Stojanović sela D.Dejan

Zabeležio: Miroslav Mladenović nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, opština Vlasotince

*

 

PESMA VOJNIKU

 

Šta mi odi među druma

Dal je amen ili kamen

Na vojnika sjajna puška

Na vojnika sjajna sablja

Na vojnika zelen venac

I u venac svako tako

Ponajviše zelen zdravac

Kude odi zdrav da odi

Majci da doodi

Zapis 1978.godine, selo Donji Dejan

Kazivač: Milunka Stojanović(1925.g.devojka iz mahalu Đorđine, G.Dejan) udata u mahalu Bara-Suknnarevo, rod Stojanović sela D.Dejan

Zabeležio: Miroslav Mladenović nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, opština Vlasotince

*

LAZARIČKA PESMA

(Pesma đaku)

 

Oj ubava mala moma

Ovo đače samo uči

Samo uči samo gleda

Me pod veđe pogleđuje

Što me gledaš ispod veđe

Dali sam ti omilela

Ili sam ti odolela

Ako sam ti omilela

Dođi knoći na večeru

Večeru sam ti spravila

Bel bosiljak naredila

Žute ženke nakršila

Oj ubava mala moma.

 

Zapis: 1978.godine selo Donji Dejan, Vlasotince

 

Kazivač:Lepojević Mirjana, Donji Dejan

 

Zabeležili: Slađana Lepojević učenica i nastavnik Miroslav Mladenović OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, opština Vlasotince

 

*

OJ JAGODO, JAGODICE

(Pesma momku)

 

Tužno jadno mlado momče

Oj jagodo, jagodice

Od tuge se razbole

Oj jagodo, jagodice

Dole do gradine

Oj jagodo, jagodice

 

U gradini selim cveće

Oj jagodo, jagodice

Selim mine, pelin kine

U trandavil oko meće

Trandavile moj drugaru

 

Mož li mene da razgovoriš

Mogu, mogu zašto nemogu

Dođi jutre pred slnce

Pa preteči mladu momu

Pa joj legni u krevet

Turi glavu na jastuk

 

Turi noge u serdena

Turi ruke u pazuke

Pa izvadi dve jabuke

Nisu zrele ni zelene

 

Zapis: 1977.godine selo Donji Dejan, Vlasotince

 

Kazivač: Ruža Stevanović (66.g.) selo D.Dejan

 

Zabeležili: Veroljub Stevanović učenik i nastavnik Miroslav Mladenović OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, opština Vlasotince

 

(Izvor: Miroslav B Mladenović Mirac:- Iz rukopisa: “NARODNE UMOTVOREVINE IZ VLASOTINAČKOGA KRAJA”, 1970-2014.g, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar, Vlasotince, republika Srbija)

 

* * *

 

 

ĐAČE

 

Sedi đače na drvnik,

 

Uzelo bukvar i plajvez.

 

U ruke mu sirenje i ‘leb.

 

Sas jednu ruku pisuje

 

S drugu ruku obeduje.

 

Majka po njega vika,

 

Ovce u trlu blaju.

 

Goveda u štalu riku,

 

A za njegovu muku

 

Nikoj ne pituje.

 

Ovce treba da se puštu,

 

I goveda da idu da pasu.

 

Kuj ga za domaći pituje,

 

I što će jutre od učitelja,

 

Sas prut po ruke,

 

Tepanje da dobije.

 

Vlasotince, april 2008.godine

(Izvor: PLANINSKA ORATA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)-Autor:Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince, 2008.g., straba:104 )

 

* * *

 

PEČALBARSKO PISMO:

 

More doodi dom ne došal ga

Svi dojdoše tebe nema

Kude ću jadna sama

Sve se na mene svalilo

 

Ujutru kad se dignem

Kude pre da se okrenem

Da li da idem na kopanje

Da li da žnjem da li da kosim i denem seno

Da li da puštam stoku na pašu

 

Ovce blaju goveda riku

Svinje skuču kokoške kreku

Deca plaču dođe mi

Da vatim svet da me nigde nema

Doodi dom odma ne pošal ga dabogda

 

Nemam s koga da pooratim

S koga da se dogovorim

Kako da mi d’n projde

A noć mi je dugačka

Nikako me ne vata s’n

 

Sve moje druške

Idu s drugari pod ruku na vašari

A ja sama ko kukavica

Ne znam u pamet si obrtam

 

Možda si i drugu našal

Neću da budem mučenica

I ja sam čovečje stvorenje

Da me vide po vašari i po selo

Da i ja imam muža

Ko sve žene po selo

Tvoja mučenica

 

Dojdi odmak nikad ne došal

Tvoja pečalba me živu izede

Da mlada venem i trulejem

Ko ženka i bosiljak u gradinu

Koju nikoj nema da otkine

Ni koj da gu pomiriše.

 

Iz rukopisa PEČALBARSKA PISMA-Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, decembar 2007.godine, Vlasotince

 

(Izvor: PEČALOVINA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)-Autor:Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince, 2011.godine, strana. 52-53)

 

* * *

DETE U PLANINU

 

K’d se dete u planinu rađalo,

U kožuk se povijalo.

 

Kraj ognjište,

Na r’ženu slamu,

Majka ga s mleko zadojila.

 

U povoj od krpe ga gajila,

Postiljci od konoplju,

Na ognjište sušila.

 

U zadrugu na selo,

U kuću sas mlogo čeljadi,

Detese sas jaganjci

Gajilo i čuvalo:

Boso sas košuljku.

 

Samo po sobu,

Na dubalo odilo,

Uz mamenje proodilo.

 

A pod mišku ga babe

Sas stoku nosile.

Cel d’n se trkaljalo,

Po livade i rovine,

Sa čelenku na glavu,

I očokljane noge,

 

I mene su takoj

U planinu čuvale tetke:

Zorica i Ikonija,

 

U siromaštvu i glad,

Tkale mi košuljicu,

A i vutaricu od vune.

 

A babe: Julijana i Ljuba

Sas krompir me ranile,

Dok je majka kopala,

Žela i nadničila,

A tatko i čiče,

U pustu pečalbu bili.

 

Na jednog dedu

Koske se potikale

Negde u ropstvo,

A drugog je 1940.godine

Ubila odsečena buka.

 

Takoj je svako dete,

Negde početkom 20. veka,

U planini samo raslo,

Igralo se sas jaganjci,

Konjići i telci,

Pilići i praci.

 

S’cveće u livade,

S’pravljenje vodenice,

Šišarke i veverice,

Po svadbe i udadbe.

 

Svako dete u planinu,

Dečje snove snilo,

Za zalčak hleb,

Za grumen šićer

Na slave i svadbe,

Za štapić bonbone,

Pištoljče i pištaljku:

Da mu kupe na vašari.

 

Sanjalo krišku od lubenicu,

Da ima svinjski opanci,

Da zimi ne gazi:

Bos po sneg.

 

Da su tu pored njega:

Nevesela majka,

I tatko zabrinut

Kakoj će da se prezimi,

Stoka israni,

Poore i posadi,

Nemaština ne vidi

I glad utoli.

 

Dečji snovi u planinu,

Ostaše negde tamo,

A ta deca porastoše

Pa odoše na nekud.

 

Tamo gde sanjali nisu,

U potrazi za srećom svoje dece.

 

S’g njina deca,

S’njaju drugi snovi,

 

A snovi nas dece u planini

Prate nas uvek,

Da se sećamo

Nekad teškog,

A ipak lepog života

Deteta u planinu.

 

17.jul 2010.godine, Vlasotince

 

Izvor: ABER SA PLANINE(Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)-Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, 2011., strana:7-10)

 

* * *

L’ŽU SE

 

L’žu se momčetija i devojčetija,

Radivoje i Milica.

 

Sv’ki d’n idu s ovce,

Na istu str’nu po padine,

Pomešu gi na Đorčev Rid,

Pa gi puste po utrine,

A oni se po parat u polom,

Grvaljaju, miluju i celivuju.

 

Takoj im ovce doma

Slabo mleko donose,

Pa gi matere u selo bruku,

Da gi rastaje, da se ne l’žu,

El em ovce gladuju,

Em radivoje u pečalbu ne ide,

Em Milica bega od žetvu,

K’d ovce mogu da napasu,

Stareji po kuću:

Babe, dede i strinke.

 

Golema talanta nasta po selo,

Oće da gi rastaje-

Da se više ne l’žu.

 

Otidoše matere

Kude starejog Stojana Veršulu,

Da potraže pomoć od njega.

 

„Ovce ni gladuju, imanje propada,

Nit on oće u pečalbu, nit ona u žetvu,

Nešto gi omađijalo,

Ne rastavlju se, kvo ćemo.“

 

Mudri starac stojan

Malko poćuta, pa prozbori:

„Ne bojte se, će se ubavo reši,

A’m krotko i bez vikanje,

Deca si se l’žu,

Toj si je takoj odnavek bilo,

Pa i mi smo bili mladi,

Će sve rešimo kakoj valja,

Bog će sve da opraj.“

 

Povika čiča stojan

Radivoju i Milicu

Da gi suoči sas laganje:

„Deco moja, vi se l’žete,

El toj ozbiljno mislite!“

 

U glas Radivoje i milica,

Onakoj posramljeno,

Saviše svoje glavice,

Pa odgovoriše tiho:

„Takoj si je, čiča Stojane!“

 

Na toj će čiča Stojan:

„E pa, moja deco, s’g je rešeno,

Ti, Radivoje, u pečalbu,

Pare da zaradiš za svadbu,

A ti, Milice, da žnješ,

Da ima berićet za udadbu,

Darovi da spremaš.

 

Ovce će čuvu dede, babe

A vam deco moja blagoslov!

 

Da se ujesen proveselimo

Na svadbu i udadbu,

Da se opijemo sas rakiju,

Puške da pucamo,

Jabuku da gađamo,

Darove da ni darujete,

Novo gnjezdo da praite,

Sas krila da visoko letite,

Porod da imate mlogo.

E, s’g ‘ajte u zdravje, deco moja.“

 

Sas Radivoju i Milicu se završi.

Radivoja ode u pečalbu,

Milica veselo sas srp žela,

Ubave pesme u žetvu pojala,

S ovce plela, vezla i tuj pojala,

Svog dragog iz pečalbu čekala,

Ubave darove spremala.

 

Na jesen se svadba napraila,

Uz veselje i trubači,

Prijatelji radost imali,

A drugu godinu i unučići

U sreću i radost dočekali.

 

Ovce i dalje pasu po padine,

Radivoje i Milica su u daljine,

Al u svaku prolet radosno

Deca im se sas jaganjci,

Igru po doline i garine.

 

Ete takoj na selo

K’d se dvoje mladi l’žu,

Toj neka je na svi milina,

Takoj su poručili Radivoje i Milica.

13.jul 2010.godine, Vlasotince

 

(Izvor: ABER SA PLANINE(Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)-Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, 2011., strana:75-78)

 

* * *

KADRIJA I MERIMA

U vremenu rudarenja pod Turcima u vlasinsko vlasotinačkom kraju postojale su kovačnice za kovanje rude. U tim kovačnicama pored Srba, Makedonaca, Crnogoraca, Bosanaca a dosta njih su bili kovači i Cigani naseljeni iz Male Azije.

Tako u mahali Bilo sela Donji Dejan za vreme Turaka bili Cigani kovači po imenu KADRIJA i njegova žena MERIMA (Merema); koji su naseljavanjem iz Indije u 18. veku u ovim krajem prihvatili hrišćansku-pravoslavnu veru.

Tako prema pravoslavnoj veri ciganin KADRIJA je dobio srpsko ime JOVAN, a njegova žena MERIMA (Merema) je prekrštena u srpsko ime STOJANKA.

Tada su prema pravoslavnim srpskim običajima prihvatili kao svoju krsnu slavu Svetog Nikolu (19. decembar)-tako „prekršteni“ iz muslimansko ciganske u pravoslavnu veru.

*

Kovačke radnje tada Cigani su pravili tako što se iskopa rupa u zemlju i sedi i kove, a meovi od ovčju kožu duvaju da se razbukta vatra i zagreje i zagreje gvožđe za kovanje.

Pravili su ekstere i za drveno ralo-ralnik; kovala se KUKA koja pokriva brazdu zemlju i zove se DŽEVGALO.

Drveno ralo je imalo DRVENI GREDELJ.-drvo za koga se pričvršćuje ‘er’m (jaram) sa drvene dve palice i drvena čekerka, a kad se izlomi onda se tražila drenovina.

Zapis: 1976. godine selo Kruševica i Predanča (Dejan)

Kazivači: Vasiljko Stamenković Kušinski (1882.g.) selo Kruševica i Ilić Vladimir (1881.g.) valjač selo Predanča (G.Dejan-do 1945.g mahala Lenove(Levenovo) selo Dejan)

Zabeležio: Miroslav Mladenović (1948.g.) nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kuševica Vlasotince

(Iz rukopisa: Pečalnik, priče, legende, predanja, izreke, kletve, zdravice i zagonetke iz vlasotinačkoga kraja- Povlasinje” 2012.g., Vlasotince )-

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

* * *

 

SIN I ZLA MAĆEHA

(Romska priča)

Bio jedan čovek kome je žena umrla, pa je sam ostao sa sinom.

Onda se taj čovek preoženi i uzme drugu ženu, koja je bila maćeha njegovom sinu.

Ta žena je bila zla, pa je terala njegovog sina po dušu da radi.

Jednoga dana ta maćeha rekne svome mužu da je mnogo bolesna i da jedino može da ozdravi ako pojede jetru od njegovog sina.

Otac je je voleo sina i nije ništa znao šta da radi.

Seti se nekako pa zakolje jednog psa i uzme njegovu jetru, pa je dade njegovoj ženi-maćehi da je pojede.

Tako je zla maćeha ozdravila.

Otac da bi spasao sina od zle maćehe, morao je svoga sina da otera od kuće i odvede negde u šumu i tamo ga ostavi da živi.

Zapis: 1978.g. s. Donji Dejan

Kazivač: baba Mileva Jovanović, s. Donji Dejan-ciganka(romkinja)

Zabeležili: Vojkan Paljić ciganin-rom učenik iz Donji Dejan i nastavnik Miroslav Mladenović OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, Vlasotince

 

(Iz rukopisa: Pečalnik, priče, legende, predanja, izreke, kletve, zdravice i zagonetke iz vlasotinačkoga kraja- Povlasinje” 2012.g., Vlasotince )

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

* * *

DEDA I LISICA

 

Išao seoskim putem deda i na ramenu nosio džak sa klještima. Usput ga sretne lisica i upita:“ Deda šta nosiš u džaku“?

 

Deda će na to da odgovori:“Nosim kantu masti, jer se pokvarila“.

Lukava lija nije osetila da joj se sprema klopka sa klještima od strane iskusnog starca.

 

Deda uvidevši da će namamiti liju na prevaru, zakopa džak sa klještima i ode kući…

 

Lisica je mislila da će se dobro nasladiti mašću i pokuša da je izvadi iz džaka, pa upade uhvaćena u klještima.

 

Ujutru dolazeći do mesta sa zakopanim džakom obrati se deda liji: „Dobro jutro lijo“!-a ona će njemu:“

 

Deda ne valja kad star čovek laže“.

Na to će deda:“laže lijo, ali je korisno“.

 

Ubije deda liju i od njene kože napravi babi okovratnik.

 

Zapis: 1977. godine selo Kruševica i Donji Dejan

 

Kazivači: Vasiljko Veljković(1903.g) se. Kruševica i Ruža Stevanović(62.g) selo Donji Dejan

 

Zabeležili: Veroljub Stevanović učenik iz s.D.Dejan i nastavnik Miroslav Mladenović OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, opština Vlasotince, jug Srbije

 

(Iz rukopisa: Pečalnik, priče, legende, predanja, izreke, kletve, zdravice i zagonetke iz vlasotinačkoga kraja- Povlasinje” 2012.g., Vlasotince )

 

* * *

DEJANE (Kosovska legenda)

 

U srezu vlasotinačkom postoji malo ali vrlo lepo selo Dejane, pored druma koji vodi iz Vlasotinca prema Pirotu.

 

O tom selu postoji ova legenda:

Kad je srpsko carstvo na polju Kosovu 15 juna 1389.godine pored cara Lazara bio je i vojvoda Dejan, vlastelin prilepski.

 

I tada, kad su Turci svom žestinom navalili na cara i konja mu ubili, vojvoda Dejan, braneći cara, pao je teško ranjen.

 

Bitka se svršila potpunim porazom srpskim. Sve Kosovo Polje bilo je prekriveno leševima palih junaka. Ništa se više nije čulo, do graktanje orlova i gavranova.

Noć je.

 

Vojvoda Dejan otvori oči, polako podiže glavu i poče gledati oko sebe. Seti se svega: kako je car pao, kako je vojska izginula.

Uzdahnu iz dubine duše i dve krupne suze kanuše mu niz obraze.

Gledao je na sve strane, ali kroz tamnu noć nije mogao videti ništa drugo no leš do leša.

 

Na jedan mah čuje uzdah a malo zatim glas:

-Vode, umreću!

Taj glas dolazio je kao iz groba.

 

Dejan sa najvećim naprezanjem diže se i uputi onom mestu, otkuda je glas dolazio.

 

Na jedan mah stade, pred njim je ležao mlad srpski vitez sav ogrezao u krvi, stenjući od silnih bolova.

-Vode!-jedva se ponovo ču.

 

Vojvoda Dejan kleče pored neznanog viteza, jer i njega silni bolovi savladaše.

-Ne mogu ti viteže pomoći niti vode doneti, jer sam i sam ranjen.

 

Ne znani vitez otvori olako oči, prihvati ruku Dejanovu i umirućim glasom progovori:

-Brate Srbine! Ja sam Boško Jugović, stegonoša carev.

 

Ja umirem. Amanet neka ti je carski steg, koji se u mojim krvavim nedrima nalazi. Uzmi ga i nosi u Srbiju. Čuvaj ga kao najveću svetinju.-To reče i izdahnu.

Dejan je plakao kao dete.

 

Poljubi Boška u njegovo krvlju obliveno lice, izvadi iz njegovih nedara carev steg sa dvoglavim belim orlom, i pošto se pobožno prekrsti, poljubi to sveto srpsko znamenje i sakri ga u svoja nedra.

 

Sa tog tužnog mesta Dejan je onako ranjen pošao kroz crnu noć. Danju se krio po sklonitim mestima, vidajući svoje rane, a čim padne mrak, on je grabio stigne što pre svom Preslapu.

 

Sedmog dana svoga mučnog putovanja stigao je Dejan, sav malaksao, kod mesta gde je sada selo Dejane, od koga je njegov Preslap udaljen nekoliko sati. Stao je kod jedne pastirske kolibice, iz koje se čuo razgovor.

 

Najzad se reši i kucnu na vrata, pa zatim sav klonuo pade. Vrata se otvoriše i iz kolibe izađe čovek osrednjih godina, pa kad spazi pred sobom čoveka, on stuknu natrag.

 

-Po Bogu da si mi brat, nemoj me ostavljati, progovori bolno Dejan.

Čobanin se saže, uhvati Dejana za ruku pa ga upita:

-Otkud tako? Izgledaš mi bolan a po odelu rekao bih da si vlastelin. Ajde unutra u kolibu da se malo potkrepiš.

 

Sa teškom mukom Dejan se ponovo podiže i uđoše u kolibu. Tu ga prihvati jedno momče od 15-16 godina, sin čobaninov i tako ga namestiše po prostrtom svežem senu.

 

Malo zatim, Dejan im ispriča ko je i odakle je. Reče im propast srpsku i pogibiju carevu.

 

Čobanin je pažljivo slušao ovu tužnu priču i s vremena na vreme brisao je oči od suza.

 

-Ja vidim, produži Dejan, da mi je kraj tu. Bogu blagodarim što mi je poslao tebe, dobar čoveče, da ti poverim jednu tajnu.

 

Zaklinjem te svemogućim Bogom i tvojom slavom, da tu tajnu nećeš nikome odati i da ćeš je samo na tvom samrtnom času poveriti drugome, koji ti bude najbliži.

 

Čobanin se pobožno prekrsti, podiže tri prsta u vis i odlučno reče:

-Zaklinjem se.

-E sad me čuj.

 

U mojim je nedrima steg našeg čestitog cara Lazara, koga mi je poverio na samrtnom času Buško Jugović.

Uzmi ga i skloni.

Čuvaj ga kao najveću svetinju.

 

Kad Kosovo bude osvećeno, što će Božjom pomoću i biti, on će se još snažnije lepršati.

Pred samu zoru Dejan je izdahnuo.

Sa leve strane sela Dejana postoje dva kamena pored žalosne vrbe.

Jedan je kamen mali, u obluku ploče a drugi je mnogo veći.

 

Po predanju seljana, ispod onog manjeg kamena zakopan je vojvoda Dejan, a ispod drugog većeg zakopan je carev steg.

 

Sve do drugog rata s Turcima 1877/78.godine, uvek na dan propasti kosovske , 15. juna, čim sunce zađe, onaj veći kamen zatrese se, pomakne se istoku a u vazduhu više njega zaleprša steg.

 

A na onoj žalosnoj vrbi, koja je izrasla između oba ova kamena, doletela je toga tužnog dana kukavica.

 

Zakuka nekoliko puta, obleti oko oba kamena, pa prne u vazduh put Kosovog Polja.

Od oslobođenja tih krajeva, pojava carevog stega i kukavice prestala je.

 

*

 

Izvor:Iz rukopisa:

Narodne umotvorevine iz vlasotinačkog kraja-Gornje Povlasinje

PEČALNIK(Kratke Zavičajne priče, , Legende,Predanja, Kletve, Zdravice i Zagonetke) OTRGNUTO OD ZABORAVA

 

Miroslav B. Mladenović-Mirac UČA

Vlasotince, avgust 2009.godine

*

1. PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke…) :: MyCity

20 mar 2010 … Prema istoj legendi Miroslav Mladenović zabeležio je od starijih ljudi sedamdesetih godina XX veka, da je Vlasotince dobilo naziv prema …

www.mycity.rs/…/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_2.html

 

* * *

 

LEGENDA O BOŠKOVIĆU I DEJANU

 

U vreme kosovskog boja 1389. godine, pored reke Vlasine u mestu zvane „Luke“ ispred sela Svođa-mesta „Predstraže“, jedan kosovski ranjeni junak je pešice ranjen došao na konju u tu luku.

 

Tu su živeli tada dejanski ovčari u kolibama i prihvatili su ga tako ranjenog.

Travama mu vidali rane.

 

Sa sobom u nedrima je nosio steg čestitog cara Lazara, a na konju u rukama držao okrvavljen barjak sa kosovskog bojišta.

 

Po kazivanju solunca Nikodije Petrovića(83) iz Gornjeg Dejana,to beše Boško Jugović- koji ranjen preda steg i barjak ovčarima; sa zavetom da kosovski barjak predaju na čuvanje u crkvi sela Dobro Polje.

 

Boško Jugović ispuni svoj zavet i lako ispusti svoju dušu.

 

Ovčari ga sahraniše tu pored svojih koliba u Luci pored reke Vlasine.

Donedavno pred prvi svetski rat sa leve strane sela Dejana, pored reke Vlasine u Luku, postojala su dva kamena pored žalosne vrbe.

 

Jedan je kamen bio mali, u obluku ploče a drugi je bio mnogo veći.

Po predanju seljana, ispod onog manjeg kamena zakopan jeBoško Jugović, a ispod drugog većeg zakopan je carev steg.

 

Na onoj žalosnoj vrbi, koja je izrasla između oba ova kamena, doletela je toga tužnog dana kukavica.

Zakuka nekoliko puta, obletela oko oba kamena, pa prnula u vazduh put Kosovog Polja.

 

Taj veliki kamen je stajao sve do u vremenu prvog svetskog rata kada su Bugari pravili put do sela Svođe, pa je u prudini razbijen ispred sela Svođa.

 

Prema kazivanju Tihomira Dimitrijevića(1903.g) iz sela Svođa, to je bio meteorit, koji je pao sa „nebesa“, a ta žalosna vrba na kojoj je pojala kukavica je do skoro postojala.

 

Turci su se kasniji povukli u „Garine“ iznad Luke, potom je selo Dejan zaseljeno od ovčara i to “na kup“ u sadašnje selo Gornji Dejan.

 

Prema dedi Nikodiji Petrović (83)iz Gornjeg Dejana, selo je dobilo naziv po ovakvoj legendi:

 

„kada je Turčin izilazio konjem putem kroz bukovu šumu iz sela Svođa, onda od umora bih se ovako požalio:“dejani se, dejani dok stigo ovde u Garine“.

 

Na turskom „dejaniti“ -znači mučiti se: pa se turčin namučio dok je stigao konjem do sadašnjeg sela Gornji Dejan.

Tako i danas u selima Dejan i Ravni Del se često koristi reč:Dejani se“-kao reč za onoga koji se „muči“ u nekom poslu.

 

Po drugoj legendi selo Dejan je dobilo naziv po vojvodi Dejanu koji je bio vlastelin u ovom kraju u vremenu vldavine turaka.

 

A sličnu legendu o Vojvodi Dejanu i nastanku sela Dejan; koja je zapisana u knjizi „Legende“ Radeta Kostadinovića, negde polovinom 20. veka-ispričao je te 1975. godine solunac Vladimir Ilić(1881.g) valjač iz selo Predanča, koju je čuo od istog kazivača valjača i vodeničara -Radetu Kostadinoviću, iz sela Mlačište u crnotravskom kraju.

 

U svim zapisima su istinita mesta, kamen, opis događaja, onda imena mesta po vojvodi Dejanu, Bošku Jugoviću-koja su u ovom kraju živela sve do 60. godina 20. veka u pamćenju i sećanjima na te slavne dane borbe srpskog naroda od petovekovnog turskog ropstva.

 

Danas po tim legendama postoje mahale Boškovci u Donji Dejan i Zlatićevo-a sve je to u okviru sela Dejan: a i mesta Boškov Kamen i Boškovci.

 

Zanimljivo je i Predanje o nastanku sela Dejan(Gornji i Donji Dejan) na strani 355. Geografske Enciklopedije Srba u knjizi 1:

 

-Do kraja Drugog svetskog rata(1945. godine) sela Donji i Gornji Dejan su činila jedno naselje selo DEJAN.

 

Donji Dejan u pisanim dokumetima se pominje 1876. godine, kada ima 230 kuća i 1.598 žitelja.

 

Selo Gori Dejan su činile mahale: Đorđine, Predanča Selo(G.Dejan).

 

Po predanju, DEJAN je nastao posle Kosovskog boja, kada je na mestu današnjih naselja-Donjeg i Gornjeg Dejana, srpskog vojvodu Dejana, koji se vojskom povlačio pred Turcima, zatekla jaka zima.

 

Tada je on ovde postavio svoju zastavu i naselio se.

 

Postoji kod starijih ljudi predanje po kome su prvi stanovnici došli iz Rusije(Boškovci , najstari rod i osnivač sela Dejan).

 

Zapis: 1975/78.godine sela:Svođe, Gornji Dejan i zaseok Predanča (G.Dejan), opština Vlasotince, jug Srbije

 

 

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

(Izvor: (Izvor: iz Rukopisa PEČALNIK ( Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdravice, zagonetke i kletve)-Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, 2012.g. Vlasotince)

 

 

* * *

 

 

LEGENDA O VOJVODI DEJANU I SELU DEJAN

 

Na putu između Crne Trave i Vlasotinca leži planinsko selo dejan.

Predanje kaže da je prilepski vojvoda dejan kupio vojsku iz crnotravskih i vlasotinačkih sela, pa i iz sela Dejana sa sakupljenom vojskom krenuo 1389. godine u boj na Kosovo.

 

Predanje kaže da se vojska dejana našla na Kosovu baš u vremenu kada su Turci svom žestinom udarili na srpskog cara Lazara.

 

Dejanova vojska se hrabro borila svi i onda kada su Turci uspeli da ubiju Lazareva konja; braneći svoga gospodara, srpskog cara Lazara, vojvoda Dejan je teško ranjen.

 

Kosovska bitka se potom odvijala na štetu Srba. Kosovo polje je bilo pokriveno od krvi srpskih junaka, a srpska vojska doživela je poraz.

Pala je prva noć posle kosovskog krvoprolića.

 

Došavši u toku noći k svesti vojvoda Dejan aiko ošamućen od teških rana i prolivene krvi, u ranu zoru otvori oču, podiže glavu, a pred očima mu se pojavi stravična slika kosova pokrivenog leševima izginulih srpskih vitezova.

 

Vojvoda se seti kneževe kletve, a još ga većma ražali propast srpskog carstva, pa poče jecati i suze i suze roniti.

„Vodice mi dajte!“

 

Iako teško ranjen vojvoda Dejan nađe snage da otpuzi do mesta otkuda mu glas dođe.

 

Ugleda srpskog viteza ogrezlog u krvi, koji se previjao od teških bolova, i jednako ponavljao:

 

Teško sam i sam ranjen viteže, pa ti nemam snage pomoći-odgovori mu Dejan.

Ranjeni vitez trže i prigrli Dejanovu ruku i umirućim glasom ostavi mu amanet: „Ja sam, brate Srbine, Boško Jugović, stegonmoša cara Lazara.

 

Ja umirem , zbog toga uzmi iz mojih ranjenih nedara carski steg, nosi ga kroz Srbiju i čuvaj ovo sveto znamenje“.

 

Kao sin svom rođenom ocu Dejan poljubi ruku Jugovića, koji je sve više padao u smrtnu agoniju, a iz krvavih Jugovićevih nedara izvadi carev steg sa dvoglavim belim orlom, pobožno se preksrsti, poljubi to sveto znamenje i stavi ga u svoja nedra.

 

Iako i sam teško ranjen vojvoda Dejan krenu na put noseći srpski steg za svoje rodno selo-crnotravski Preslap,

 

Danju se krio po šumskim zabranima od Turaka i vidao svoje rane, a noću grabio da dođe u svoje rodno selo.

 

Posle napornog sedmodnevnog puta, sav iscrpljen i malaksao, stiže vojvoda do pastirskih koliba u vlasotnačkom selu Dejanu.

Tu u kolibi ču vojvoda razgovor čobana.

 

Kucnu na vrata pastirske kolibe. Čobanin četrdesetih godina otvori mu vrata, uplaši ga ranjenikovo lice, koje je na bljesak vatre iz kolibe izgledalo još strašnije, te ga nerado prihvati.

 

– Brate Srbine, ja sam na Kosovu ranjen. Nosim steg našeg čestitog cara lazara, pa te molim okrepi me vodom i šećerom kako bih ga mogao svome odneti-reče vojvoda Dejan i onesvesti se pred vratima kolibe.

 

No, ipak odnekud mu izvire nova snaga te uz čobaninovu pomoć uđe u kolibu.

 

Tu ga prihvati i petnaestogodišnji čobaninov sin, stavivši ranjenog vojvodu na prostrtnom sitnom senu, pričestiše ga šećerom i napojiše hladnom planinskom vodom.

 

Umirajućim glasom vojvoda im priča o kosovskoj tragediji, pogibiji slavnog cara Lazara i amanetu Boška Jugovića da se srpski steg čuva i sačuva.

 

Čobani su netremice slušali kazivanje vojvode Dejana, brišući suze iz svojih očiju.

 

Poslednje reči vojvode Dejana upućene čobanima: „ zahvalan sam Bogu što me privede k vama, dobrim Srbima.

 

Zaklinjem vas da iz mojih njedara izvadite steg našeg slavnog cara Lazara. Čuvajte kao zenicu oko svoga to naše srpsko znamenje. Predajte ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“

 

Čobani se pobožno prekrstiše i sa uzdahom tuge zakletvu dadoše: „Zaklinjemo ti se, vojvodo, da ćemo steg našeg čestitog Lazara čuvati i po Vašem amanetu predati ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“

 

Čobani uložiše svoj poslednji trud i znanje da lekovitim planinskim biljem izvidaju rane vojvode Dejana.

 

U tome ne uspeše. U zoru vojvoda podleže ranama i umre baš u trenutku kada se sunce na istoku rađalo.

Čobani briznuše u plač. Plačući čobani pripremiše mrtvački sanduk.

 

Vojvodine posmrtne ostatke sahraniše kod žalosne vrbe, blizu kamena u obliku ploče.

 

Pod kamenom, pokraj vojvodinog groba, sakriše carev steg da ga Turci ne mogaše nikako pronaći.

 

Predanje kaže da se je sve do oslobođenja Srbije od turaka 1877/78. godine na dan 15. juna, koga datuma je propalo srpsko carstvo na

Kosovu, kamen ispod koga je sakriven carev steg zatrese.

Više kamena tada zaleprša carev steg sa kosova.

 

Na žalosnoj vrbi toga dana sleće ptica kukavica, preleti preko vojvodinog groba, pa potom zakuka i prhne u vazduh da bi potom nastavila put za Kosovo Polje.

 

Ta ptica kukavica je duša slavnog srpskog cara Lazara.

Narod veruje da je trošenje kamena ispod koga je sakriven carev steg, i pomicanje kamena ka istoku, kao i sletanje kukavice na žalosnoj vrbi

 

Prestalo sa osvećenjem kosova, odnosno posle oslobođenja Srbije

od viševekovnog ropstva pod turcima 1877/78. godine.

Po kazivanju neimara, Bratislava Dinića iz crnotravskog sela Bainca.

 

(IZVOR:-Iz knjige: „Crnotravske legende“, Crna Trava 1970.g.

Autor: Rade Kostadinović (1930-1987.g.) )

 

 

* * *

 

 

 

PREDANJE O KAVADARCIMA

 

Posle seobe Srba pod Čarnejovićem-kao i Karpoškim ustankom Makedonaca protiv turaka, negde početkom 18. veka je u vlasotinačko crnotravskom kraju naseljeno mnogo makedonaca-koji su spas pred najezdom turaka, potražili u planine ovoga tada neprohodnoga kraja.

 

Naravno da je naseljavanje ovoga kraja bilo i iz drugih razloga-poput rudarenja u ovom kraju; gde se doseljavalo stanovništvo iz rudnika Kratovo iz Makedinije, a i zbog ubistva turčina iz mnogih sela okolo Ohrida, Strumice i Prilepa: pa su u selima crnotravsko vlasotinačkoga kraja mnoge familije i planinski zaseoci dobijali nazive mesta odakle su naseljene familije iz Makedonije-poput Strumička mala, selo Prilepac i druga mesta.

 

Tako preko svojih učenika sam zapisao priču-predanje o nastanku mesta Kavadarci, gradića u Makedoniji.

 

Po predanju ta varošica je dobila naziv tako što su tada pastiri izgubili krave i mesto gde su ih našli su prozvali Kravadar ili radi lakšeg izgovaranja Kavadarci.

 

Zapis: 1977.godine selo Donji Dejan

 

Kazivač: Stanko Miljković(59.) Donji Dejan

 

Zabeležili: Stanković Slađana učenica selo Donji Dejan i nastavnik Miroslav Mladenović OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

(Izvor: iz Rukopisa PEČALNIK ( Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdravice, zagonetke i kletve)-Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, 2012.g. Vlasotince)

 

* * *

 

 

PREDANJE O PROGONU

 

Mahala Progon u selo Donji Dejan je nastao prema ovakvom predanju.

Za vreme rata sa Turcima u tom mestu su živeli Turci.

Srbi su ih 1878. godine u vreme rata sa Turcima sa tog potesa „progonuli“-proterali, pa je preme „progonu“ Turaka od strane srba sa tog sela Dejan, posle toga to mesto nazvali PROGON, kao mahala sela Donji Dejan.

 

Zapis: 1977.godine selo Donji Dejan

 

Kazivač: Stanko Miljković (1916) Donji Dejan

 

Zabeležili: Stanković Slađana učenica selo Donji Dejan i nastavnik Miroslav Mladenović OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

 

(Izvor: iz Rukopisa PEČALNIK ( Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdravice, zagonetke i kletve)-Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, 2012.g. Vlasotince)

 

 

* * *

 

 

PREDANJA O DEVOJAČKOM KAMENU

 

Skoro na samom izlazu iz Kamenjara, s desne strane puta prema Vlasotincu, uzdiže se, izvajana darom prirode, kamena površina zvana Grot ili Devojački kamen.

 

Devojački kamen se izdvaja svojom visinom u odnosu na ostali siparski krš. I danas mnogobrojni prolaznicima skreće pažnju i budi razne pomisli kada ga vide kako se stropoštava i pada u Vlasinu.

 

Poviše Devojačkog kamena, na samom tepankom nalazi se groblje, a ispod njega majdan Čuka-poznat po kamenorezačkom kamenu.

Oko njegovog naziva u narodu ovoga kraja postoje razne priče.

 

O Devojačkom kamenu postoje mnoga predanja-priče koje kruže okolnim selima.

Po jednom, kaže se da je đavo oteo neku devojku iz Male Kruševice, koja se vraćala sa sedenjke (prela) oko ponoći, gde je đavo odveo u nepoznatom pravcu.

 

Tako ona vođena prema Gagule, Dejančine, Vranovice i Belog Kamena-stigla na Grot, pravo na vrh kamena.

Kada se prosvetila, u rukama joj bio golub.

 

Golub je iznenada izleteo, a u pokušaju da ga zadrži devojka je pala sa stene i na mestu ostala mrtva.

 

Po drugoj se kaže da je u pitanju nesrećna ljubav.

Neka devojka nije htela da se uda za momka koga nije volela.

Uprkos tome, roditelji su bili uporni da se ostvari njihova želja.

 

Posle kraćeg vremena ona odluči da okonča svakodnevne prepirke.

Seti se tog kamena i ode tamo.

 

Tu ostavi svoju maramu i bisernu ogrlicu kao neku vrstu obeležja.

Pomoli se Bogu da joj oprosti grehe, zatim skoči sa kamena i nađe smrt u oštrom kamenjaru.

 

Prema kazivanju baba Ruže Stamenković(1906, selo Kruševica))-priča o nesrećnoj ljubavi se i danas prepričava po selima na ovakav način:

 

„Devojka mlogo tugovala za momče, što gu njeni nesu dali za njega.

Otišla noću od tuge i ujanula(ujahala) kamen, tuj osamnula i skamenila se, pa se veruje da je takoj taj kamen dobil ime Devojački kamen, po toj devojku“.

 

Međutim, tu nije kraj pričama.

Postoji i predanje-kazivanje, u kome možda i postoji neki delić istine o nazivu Devojačkog kamena.

 

Sve se to dešavalo za vreme Turaka.

Pored desetaka-poreza, koji su naplaćivali turci od raje, bilo je i drugih zlodela.

 

Tada su turci odvodili mušku decu u Tursku i od njih činili vojničke janičare.

Sa sobom bi obavezno poveli i nekoliko devojaka.

 

Predanje-priča kazuje da je neka devojka pobegla turcima- kako nebi pogazila srpsku veru, koji su je vodili da je poturče i od nje načine robinju.

Put je prolazio nedaleko od Grota.

 

Videvši da je sustiže turska potera ona odluči da sebi skrati život..

Još jednu priču smo čuli od Olge (devojačko Stoiljković-selo Kruševica) Lepojević (1923.g) iz selo Kruševica-kako je devojka pobegla od Turčina koji je nasilno navalio da je odvede za Tursku.

 

Slikoviti opis priče:“ Ona pobegne, otide i ripi od kamen, pa se tuj taj kamen skameni u oblik tej devojke, pa po nju i taj kamen dobi ime Devojački kamen, a Turčina naši sustigoše i ubiše“.

 

Iz ovih priča, od tada narod mesto nazva Devojački Kamen.

Ljudi će i dalje, kao i dosada pričati o tom događaju.

Ipak, kamen je ostao jedini svedok tužne istine, koja je kumovala njegovom imenu.

 

Zapis 1981.g selo Kruševica, Vlasotince i članak u listu „Vlasina“(s kraja 20 veka od Dragana Cvetkovića)

 

Kazivači: Ruža Stamenković(1906) i Olga Lepojević (1925) selo Kruševica

 

Zabeležili: Miroslav Mladenović i Dragan Cvetković

 

(Izvor: iz Rukopisa PEČALNIK ( Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdravice, zagonetke i kletve)-Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, 2012.g. Vlasotince)

 

* * *

 

PREDANJE NASTANKA PESME O „CRNOJ ČUMI“

 

Godine 1706. godine kuga („čuma“) je kosila stanovništvo u Makedoniji (kada je samo u Skoplju umrlo oko dve hiljade stanovnika)-kao i u ovom kraju (podvukao M.M 2014.g, Vlasotince) .

 

Stanovnici su do skoro verovali da tu bolest nosi žena strašnog izgleda, sa dugom kosom do zemlje, koja nosi užareni vršnik u rukama i gde se ona pojavi tu stanovnike kosi.

 

Osamdesetogodišnja starica savka Radosavljević iz crnotravskog naselja Teskova i sada priča: „Prođe kroz naše selo žena u neobičnim haljinama. Žena nosi štap mi viče: „ Sveta Petko, Sveti Petre!“, a štapom udara levom i desnom stranom puta.

 

Svi u selu rekoše da je to „Čuma“.

I zaista je bila „Čuma“. U kući u kojoj je „Čuma“ spavala svi su ubrzo pomrli.“

 

O ženi kao dosnosiocu velikih boginja, kuge, kolere i drugih opakih bolesti priče se ispredaju.

 

Starije žene „Čumom“ plaše decu.

 

Osobito se to čini da uveče stišaju kavgu, žagor dece u mnogočlanim porodicama, kakvih je porodičnih zadruga bilo u crnotravskom kraju:

 

„ Zaprosiše Dilin Dojku

Od daleko na daleko

Ona neće na daleko,

 

Dojki braća govoriše:

„ Ajde, ajde Dilin Dojko

Mije smo ti mnogo braća,

Često će ti doodimo,

Konji će si najašemo,

Puške će si navrljamo,

Sablje će si nadmetamo.“

 

Odvedoše Dilin Dojku,

Ostaviše crnu čumu,

Te ubija Dojki braću.

Nadala se Dojki majka.

Devet godina ju čekala.

Kada prođe devet godin’

Otud ide Dilin Dojka

I sve vika staru majku:

„Otvori mi stara majko!“

 

-nazad, nazad, crna čumo!

Pobi mene devet sina

I desetog star-Bogdana

Zar i mene da ubiješ?

 

Govori joj Dilin Dojka:

„Ja nijesam crna čuma,

Nego sam ti Dilin Dojka!“

Ter se dušom rastaviše

Ubi i nji crna čuma.

 

(Izvor: Iz knjige „Crnoravske legende“, Crna Trava 1970.g, Autor: Rade Kostadinović učitelj i nastavnik srpskog jezika, (1930-1987.g.) rođen u selo Brod, Crna Trava)

 

* * *

 

OPIS RIMLJANA I SLOVENA

 

Rimljani su bili krupni ljudi.

Javorke i jakovljevke su žene rimljanke a na Predanču (Dejan) se Rimljani predali Slovenima, koji su došli na malim konjićima preko planinskih šuma iz pravca Grdelice.

 

U ovaj kraj žene su LATINKE a muškraci JUŽNI SLOVENI.. Pre rimljana bilo pusto Zlatićevo(Dejan).

Postojala je reka SRBA i po njoj smo dobili ime SRBI, a naseljeni su iz Rusije.

Dejan naseljen iz Rusije.

 

Sloveni su išli na konjima i na njima nosili decu.

Tako u selima Javorje i Jakovljevo-javorke i jakoljevke su rimljanke, a bile su to visoke i tanke žene, mnogo lepe.

 

Slovenska rasa je bila mala rasa.

Rimljani bili pre Hrista.

Arnauti bili u Leskovac-od Leskovac do Prokuplje.

 

Rimljani bili u u grad Prekop(uzvišenje između Goleme-Kozilske(Bistraica) i Male (Zlatićevske) reke(rečice); bilo je 20-30 kućice-kolibe.

Sloveni došli preko Ural planine, preko Rusije, preko galicije do Beograd i do Moravsku dolinu.

 

Došli do Vranje i isterali rimljane.

Rimljani davali njihove žene za Srbe da ih ne diraju.

Rimljani se predali na Predandžu i tako se se zove Predanča(Dejan). Reč Predandža-znači predaja.

Srbi uzeli od Grka Hristovu veru.

 

U mahalu Čuka na vr’ Čuke u selo Zlatićevo (Dejan) bilo rimsko groblje.

Kad su rimljanke kukale na groblje priča se da se čak čulo u Niš, jer su tako imale piskovito jak glas.

 

Čukinske(Zlatićevske), Javorske i jakovljevske žene su rimske žene.

Ima rimsko groblje uselima: Čuka (Zlatićevo), Javorje u papratljak prema Kozilo i selo Jakovljevo- na kosi (sada su tu njive) pd zlatićevskog „krsta“ prema mahali Polom sela Jakovljevo-okrenuta prema planinskim vencima Dobropoljske čuke.

 

U tim grobovima kada su se orale njive posle drugog svetskog rata 1945.godine su se nalazile kosti i razni predmeti od gline -pa čak novac i nakit u grobovima Rimljana

Zapis: 1975.godine selo Dejan, Vlasotince

 

Kazivači:- Vladimir Ilić (1881,g) valjač, zaseok Predanča (Dejan)

i Arsić Toza (1882.g) selo Zlatićevo -učesniici balkanskih i prvog

svetskog rtata (1912-1918. g.)

 

Zabeležio: Miroslav Mladenović nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

 

(Izvor: iz Rukopisa PEČALNIK ( Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdravice, zagonetke i kletve)-Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, 2012.g. Vlasotince)

 

* * *

 

Poreklo rodova (1964.g):

 

a) S r b i (1964.g.)

 

Kraj puta u klisuri, desno od Vlasine, nalaze se kuće sledećih rodova:

 

– Rod K a m e nj a r i (oko 30k)-slava: sv. Nikola;

 

– Rod: V l a s i n c i (13k)-slave: sv. Stevan i sv. Nikola, a Vlasinci se dele na:Cekinci i Mišinci. Cekinci su poreklo od Ceke iz selo Borin Dol. Mišinci su iz Gornjeg Dejana.

 

 

Slava roda je Krsna slava sv. Nikola, dok slavu sv.Stevan je uzimana prilikom „podelbe“ braće, da bi se odlazilo na slavu jedni kod drugih u familiji.

 

Rod Mišinci slave sv. Nikolu, a rod Cekinci slave sv. Stevan (Stefan).

 

Ova dva roda nemaju zajedničko poreklo.

Mišinci su poreklom iz selo Gornji Dejan,

Cekinci su poreklom iz selo Borin Dol.

 

U rodu Cekenci je poznata ovakva genealogija (rodoslov): Mirko (35.g., 1929.g.,- Ljubomir-Petar, osnivač roda doseljen iz pomenutog sela Borin Dol.

Verovatno je Petar sin Ceke iz Borinog Dola.

 

U samom selu Borin Dol je iz roda Cekinci poznata ovakva genealogija: Stojan (50.g., rođen 1914.g.,-Diča-Ceka-Stanoja.

Predak Ceka je napustio (oko 1850.g.) Selište i prešao u današnju mahalu Borin dol.

 

Rod Mišinci su poreklom iz Gornjeg Dejana-rodonačelnik Milomir-Miša, pa su po tome i dobili naziv Mišinci.

 

Rod D o nj i S u k n a r i (7k). Prema predanju SUKNARI su dobili naziv prema „suknjama“-muške nošnje tadašnjih naseljenika, koji su prema istraživanju se naselili u 19 veku sa područja Istočne Makedonije-Povardarja (Podvukao: M.M 2014.g. Vlasotince).

 

*

Levo od Vlasine, kraj rečnog koritam nalaze se kuće sledećih rodova:

 

– Rodovi: Č a v d a r i (8k), G o r nj i S u k n a r i (6k), B o š k o v c i (5k), Đ o r č a n i (5k) i Č u k a r c i (5k);

* * *

 

 

*

 

Na padini levo od Vlasine nalaze se kuće sledećih rodova:

 

– Mahala(Rodovi): B i l o (oko 18k)-jedni slave sv. Jovana, drugi sv. Nikolu.

 

U mahali B i l o postoji manji rod K o s t i n c i (2k), doseljeni iz okoline Kumanova-krsna slava Sv- Đorđe(„posna“).

 

Stanovnici roda P r o g o n c i, ranije su živeli u mahali B i l o.

 

 

Stanovnici roda Ce k i n c i ranije su živeli u susedno selo Borin Dol.

 

Stanovnici ostalih rodova sela Donji Dejan su ranije živeli u susedno selo Gornji Dejan.

 

* *

b) C i g a n i (Romi) (1964.g.)

 

U Donjem Dejanu ima pravoslavnih Cigana (Roma). Nalaze se u mahalama: B i l o (7k) i V l a si n c i (2k). Imaju 52 člana.

 

Svi Cigani(Romi) u Bilo potiču od tri brata-Radivoje, Krste i Tasa(Tasić, Nikolić, Savić) u u „Valisini“ od Jovana-Jovanovići. Slave sv. Nikolu.

 

Žive od kovačkog zanata, prosjačenja, najamni radnici i „seku tuđu šumu“. Govore ciganski(romski).

 

Po neki Ciganin(Rom) je oženjen srpskinjom. (1964.g.-prema istraživaču J.Trifunovskom-podvukao: M.M. 2013.g. Vlasotince).

 

* * *

Poreklo prezimena rodova po mahalama:

 

BILO: – Rodovi:-Dojčinović, Mikić, Ivković, Antić, Stojanović, Petković, Stamenković, Đorđević, Savić, Nikolić, Krstić, Nešić, Tasić,…….

 

 

Odseljeni najviše u Vlasotince.

Krsne slave:sv. Nikola, sv. Jovan, sv.Đorđa „posna“(sv.Alimpoje Stolpnik ).

 

Mahala Bilo i Borin Dol je naeseljena prvo iz sela Babin Dol (Bugarska-selo nekada bilo srpsko-znepoljska oblast, a sada je u Bugrskoj(Zapis: 1976.g., kazivanja Vasiljka Stamenkovića-Kušinskog(1882) iz s. Kruševica-Zabeležio: Miroslav Mladenović-podvukao M.M 2014.g.)

 

U zapisima u ostalim selima se uočilo da je mahala Bilo(do 1941.g, administrativno pripadala selu Borin Dol-a kasnije selu D.Dejan)-bilo planinsko mesto u kome su se doseljavali svi koji su od nečega bili u „bežaniji“.

 

Kasnije su se raseljavali u druga sela. Tako u zapisu beleženjnja porekla roda Krstinci-sela Donja Lomnica, zabeležio sam da je Krsta(osnivač roda)-prvo boravuio u bilo, pa kada je ubio Turčina onda pobegao sa porodicom za Donju Lomnicu.

 

Od tog roda su Krstići u D-Lomnici a i verovatno u mahali VLASINA(krsna slava:sv. Nikola).

 

Zanimljiv je i podatak da su čak četiri brata:Stamenko, Ivko, Stanimir i verovatno Stojan-naseljeni u mahalu SARAMANDINI sela Donja Lopuišnja.

 

Čak je poznat i Stamenkov sin Anta-iz koje je „izvedeno“ prezime Antić(potopmak Siniša Antić(1941.g.-živi u Vlasotince).

 

Prema zapisu Zorana Stojanovića (koji priprema monografiju o selu Lopušnja)- ovaj rod se naselio oko 1806.godine u mahalu Bilo(Dejan)-lično istraživanje autora ovopg teksta.

 

Jer iz tog rooda iz mahalu BILO u novoformiranu mahgalu(posle oslobođenja od Turaka 1878.g.) PROGON, su se skoro većina iz tog roda rsaelili u ovoj mahali-a među njima i familije:Stamenković(sa istom krsnom slavom kao i u Lopušnji-Sv. Đorđe „posna“-sv.Alimpije).

 

Zanimljivo je da jedan iz tog roda se preziva i Mikić (Stamenković)-prizećen u JOVKINCI(D.Kruševica).

 

 

PROGON:-Mahale:- GRUJČEVCI, ZERINCI, KOCIĆI, RIDANCI, LJUBENOVCI, TODOROVCI

 

GRUJČEVCI:-Cvetković(sv. Nikola), Miljković (sv. Nikola)-jedan in s evratio u Makedoniju-Povardarje. Iseljeni su u Vlasotince a jedan od sinova Stanka Miljkovića se vratio u Makedoniju.

 

ZERINCI:-Lepojević i Stamenković(slava. Sv. Đorđe „posna“), KOCIĆI:-Kocić (sv. Jovan)-žive najviše u Vlasotince.???

 

* Ljubisavci (Dj. Alimpije). Doseljeni oko 1750 godine iz Bresta (Skoplje)-naselili se i u selo Trpeza kod Vitine (Kosovo i Metohija).

 

LJUBENOVCI:- Stevanović (sv. Jovan), Đorđević (sv.Jovan)…? ?

 

PROGON.mahala: UMIŠTE:- Stanišić (sv.Jovan)-svi se doselili iz BILO i slave: sv. Jovan i sv. Đorđe („posna“). Iseljeni u Leskovac i Vlasotince.

 

U mahalu PROGON je naseljeno iz sela Born Dol(jer je do 1941.g mahala Bilo pripadala sa mahalom Kamenjari selu Borin Dol) rodova:

 

-Đorđević (sv. Nikola-poreklo dod Đorđa koji se prizetio iz s. Crna Bara u mahalu Džakmonovo-Borin Dol, a od njih postoji i familija Stojanović);

 

– Milenović (sv. Nikola, vode poreklo od Milena-Jovan-Jovičići). Odseljeni.

 

– Rod Jovičići vode poreklo od Jovana.

 

-Rodovi:Miljković, Stanković-slave Sv. Nikolu. Odseljeni.

 

Postoje dva različita roda: Đorđević(sa različitim krsnim slavama)-žive u Vlasotince.

 

-Rod Anđelković (iz Vranovce iza Grota).

 

-Rodovi: Milenović (dva različita): jedni slave sv. Đorđu(Alimpije-„posna“-naselili se u Donji Suknari-Vlasinu iz Đorđine) a drugi: slave sv. Nikolu i iz naselili se iz Borin Dol.

 

 

*

 

 

 

 

Mahala VLASINA:

 

– rod MIŠINCI (porteklo Milomir-Miša iz G.dejan):Bora Stefanović(sin Gradomir-Gace učitelj-živi sa pordicom u Soko Banju), dok drugi iz roda Mišići žive u Vlasotince.

 

 

Rod CEKINCI (Petrović,..,,-rodnačelnin Petar,; naseljeni iz Borin Dol-naseljeni mahom u Vlasotince). Žive u Vlasotince.

 

U mahalu VLASINA postoje i rodovi:Milanović i Krstić-krsna slava sv. Nikola, odseljeni u Vlasotince i Beogradu.

 

Mahala: KAMENJARI: Mladenović(sv. Nikola), Ranđelović, Simonović, Jocić (sv. Stevan), ……. -kamenoresci-krs.sl.Sv. Nikola i sv. Stevan-iseljeni u Vlasotince i drugim krajevima u Srbiji)

*

Mahala BARA(rod Đ o r č a n i, su zaseljeni iz mahale ĐOĐINE, prema osnivaču rod ĐORČE(A)-G.Dejan, a kasnije su se „prizetkovi“ ili „preudadbom“ dobile familije:Mladenović, Vidojević, Dimitrijević i Stojanović).

 

U rod Mladena je iz Ravne Gore „usvojen“ (ili preudala se majka i „privedeno“ dete) VIDOJE, pa jedni u toj famili se prezivaju Mladenović a drugi Vidojević.

 

Svi (Mladenović, Dimitrijević i Stojanović) u mahalu BARA slave sv. Nikolu.

 

Iteresantno da je po ĐORČETU u zaseoku PREDANČA ima nazivi potesa:ĐOČEV RID i MALI ĐORČEV RID.

*

Rod BOŠKOVCI je od starosedeoca. Ima ih svuda u okolnim selima.

 

U predanjima BOŠKOVCI su iz Rusije i ima ih u čitavom lužničko-vlasinskom kraju-pobili su LATINE i uzeli njihove žene.

 

 

U Rodu Č a v d a r i, najveći je broj po prezikenu Jovasnović, koji slave jrsnu slavu ĐURĐEVDAN-a ima ih raseljeni u Mankićevo i Vlasotince.

 

U Rod STANČIĆ( DUBRAVCI-Mankićevo-R.Del, )- se prizetio Aleksa Jovanović(m.Čavdarovci iz Donji Dejan i preuzeo „na zemlju“ krsnu slavu Sv. Đorđu-a njegova krsna slava u D.Dejan je Đurđevdan.

 

Poznat rodoslov:

Aleksa Jovanović – Mladena (s.Kruševica):- Stojadin (1923), Dušan, Dikomir, Milunka.

 

U ovu mahalu zaseoka Mankićevo iz roda Jovanović (Čavdari-D.Dejan) zaselio se i Jovanović Borko -rođeni brat Alekse Jovanovića, sa krsnom slavom iz D.Dejana:Đurđevdan.

 

*

SUKNARCI(krs.sl. sv. Nikola):-Prezimena: Ristić, Cvetković, Stanković, Stojanović, Đokić, Veljković,… – odseljeni najviše u Vlasotince, Leskovac i Smederevsku Palanku.

 

* * *

Poreklo prezimena po rodovima u mahalama:

 

Mahala BARA (Đorčani 5k):

 

-U mahali 60-70.godina 20. veka su živele dve famile Mladenović(2k), jedna familija Dimitrijević(1k) i jedna familija Stojanović(1k).

Svi slave Sv. Nikolu.

 

Mladenovići su odseljeni u Kargujevac a jedan deo Dimitrijevića odseljeni su u Kragujevac i Australiju. Vidojevići i jedan deo Dimitrijevića žive u Vlasotince.

 

 

Rodoslov DIMITRIJEVIĆ:-Pradeda Mijalko „doveden“ ili je posinjen ili prizeten iz planine(tačno zna podatak iz njegovog rodoslova –sin Mijalkovog sina koji živi u Kragujevcu, ispitivao poreklo familija u Baru-a otac mu živi u Australiju).

 

Mijalko se dva puta ženio. Sa prvom ženom je imao šest sinova i dve đerke, a sa drugom ženom Ružom nije imao dece.

 

Mijalko je živeo oko 100.godina. Rođen je oko 1867.godine. Umro je u drugoj polovini 20.veka.

 

Dimitrijevići su u nekom daljem srodstvu sa familijom Mladenović u Baru; dok porodica Stojanović je posebna familija.

Mijalkov sin Ljubomir-deda, dva puta se ženio.

 

Prva žena mu je bila Ruska iz Čukar sestra na Radivoju, a druga Ruža iz Zlatićevo.

 

Sa Ruskom Ljubomir je izrodio ćerke; Desana, Ljubica i sinove: Tihomir i Vojislav.

 

Sa drugome ženom Ružom je imao ćerku Vukicu (rođena 1946.g)-data u Džakmonovo.

 

Poznat rodoslov:- Dragan(1963)- Vojislav (1931)-Mijalko.

 

Dimitrijević Vojislav(rođen 1931.godin) i njegova žena Stana(rođena 1932.godine) su izrodili decu:ćerka Verica (rođena 1955.god.)-udata u Crnu Baru za Sretka Jović(Stanijević)-DEDAJANKOVCI, sina Dragana(rođen 1963.godine) i sina Novicu najmalćeg u porodici.

 

Zapis 20.februar 2008.godine Vlasotince

 

Kazivač: Verica (Dimitrijević) Stanijević-Jović 20.mart 2008.godine Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

* * *

Poreklo prezimena CIGANA(Roma):Nikolić i Savić (mahala Bilo selo Donji Dejan):

Nacionalnost:- Cigani(Romi)

Rodonačelnik: Nikola

Poreklo: Doselili se iz selo Saraorce kod Velike Plane

Nesumljivo je da je predak Nikola „prizetak“ u rodu Savić (doseljeni iz Debra-„Debranska struja“ iz stare Srbije) kao dobar kovač uzeo „krsnu slavu i prezime“

Krsna slava: Sveti Nikola

Poznat rodoslov:

Braća: Radivoje Savić, Tasa Savić, Krsta Savić

Radivoje Savić:-Sima Nikolić, Božidar Nikolić, Gordana Nikolić. Pavle Savić Radiša Savić, Todor Savić, Mirko Savić, Borisav Savić.

Borisav Savić (1937-2008):-Branko Nikolić (1962), Nevena Nikolić-Usković (1964), Predrag Nikolić (profesor razredne nastave-učitelj).

Predrag Nikolić(1967.)-Anka Savić(s.Jakovljevo):-Aleksandra Nikolić(1995.g uč. srednje škole), Danijel Savić 1997.g. učenik srednje škole).

Tasa Savić:-Milorad Savić, Dragan Savić.

Krsta Savić:-Tonča Nikolić, Gradimir Nikolić.

Zapis: 13. februar 2013.godine Vlasotince

Kazivač: Predrag Nikolić (1967. g rođen u mahali Bilo sela D.Dejan u rod Nikolić-Savić), profesir razredne nastave u osnovnoj školi selo Konopnica, istureno odeljenje OŠ „Sveti Sava“ selo Gložane, opština Vlasotince, živi u Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac, nastavnik matematike OŠ „Braća Milenković“ selo Šišava-Lomnica Vlasotince i lokalni etnolog i istoričar i lokalni pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

* * *

Poreklo prezimena CIGANA(Roma) Jovanović (mahala Vlasina Donji Dejan):

Nacionalnost:-Cigani (Romi)

Krsna slava: Sveti Nikola

Rodonačelnik: Jovan

Prezime: Jovanović

Poznat rodoslov:

Braća:-Boža „Crni“ Jovanović, Pera Jovanović

Boža „Crni“-Mileva:-Mija Jovanović, Milan Jovanović

Mija Jovanović:-Časlav, Stanojil, Zoran

Milan Jovanović:-Nebojša (harmonikaš), Predrag.

U familiji baba Mileve Jovanović živeo je i unuk Vojkan Paljić , koji sada živi u Jagodinu.

Pera Jovanović-učesnik NOR-a, harmonikaš imao je ćerku Jordanu, priveo zeta koji je umro sa dva unuka Slavišu i unuku.

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

* * *

Toponimi (nazivi mesta):

– Dejančine, Majdan, Devojački Kamen, Progon, Vlasina, Boškovci, Bara, Čukar, Suknari, Kamenjari, Radina Luka, Šuplji Kamen, Gagula, Vodeničište, Šiškovo, Todorovci, Bilo, Crkvište,Čuka, Vravenica, Mankiševe, Cerje, Mišina Padina, Stankov Rid,..

 

 

* * *

 

NAPOMENA:

 

Svako ko želi da napravi sopstven RODOSLOV svoga roda može da nađe u dokumentacije matične knjige rođenih i umrlih u:mesnim kancelarijama sela Donji Dejan i Boljare(tu je i crkvena dokumentacija za parohiju DEJAN) i u Istoriskom arhivu Leskovac (kod bolničke ambulante).

 

U Boljaru i Leskovcu ima podaci o prvom poisu rođenih odnosno umrlih iz crkve kruševačke(dejanska parohija) iz 1879.godine-prvog popisa stanovništva u ovom kraju posle oslobođenja od Turaka 1878.godine.

 

Pošto je bilo teško odrediti krsne slave(jer su mnogi kao koumnisti bili „odbacili“ religiju“kao opijum za narod“-bila ideološka zabrana krsnih slava.

 

Može svako da nađe koju je krsnu slkavio njegov rod iz popisa stanovništva od 1900. godine – kao i vlasnika svakog domaćinstva i članove sa godinom rođenja za svaku familiju, a isto isto to i u popisu stanovništva iz 1953 i 1948.godine za selo D,Dejan.

 

 

*

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

 

 

15.april 2014.godine Vlasotince, republika Srbija

 

 

* * *

 

IZVORI:

[1] Stamenković Srboljub: Geografska Enciklopedija naselja Srbije”, knj.1 (A-Đ).

[2] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa:“ Sela u vlasotinačkom kraju“, 1970-2014.g., Vlasotince

 

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/Donji_Dejan

 

* Izvorni tekst za Vikipediju pisao Miroslav Mladenović, Vlasotince. –Vl …… februar 2007. (CET)’)

* 10:10, 10. oktobar 2009. Mihajlo Anđelković (razgovor | prilozi) je obrisao „Razgovor:Donji Dejan“ ‎

* Izvorni tekst o Vlasotinačkom srezu pisao za Vikipediju Miroslav Mladenović, Vlasotince –Vl 01:16, 29. maj 2006. (CEST)

* http://sr.wikipedia.org/wiki/Svođe;http://sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor:Svođe

Razgovor sa korisnikom:Rainman – Vikipedija

Imaš komentar na strani za razgovor tvog bota (Razgovor sa … Miroslav Mladenović je lokalni etnolog, istoričar i prosvetni radnik iz Vlasotinca. On zapisuje događaje u ….. Znači, uputstva tipa: stavljajte tagove za sprečavanje konverzije, ne mešajete pisma, magične reči za ovo i ono, šabloni (i kategorije? i …

sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor_sa_korisnikom:Rainman

• Razgovor sa korisnikom:Rainman – Vikipedija

– [ Translate this page ]

Jump to Svođe/Miroslav Mladenović‎: Drago mi je što ti se dopao članak o selu Svođu. Evo i objašnjenje ko je Miroslav Mladenović: …

sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor_sa_korisnikom:Rainman – Cached –

 

[4] Petar Stanković-Ljuba:- VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJI (1903-1945), 1979.g., Vlasotince

[5] prof. dr Ema Miljković :- Istorijski institut SANU • Beograd

UDK 930(497.11 Niš) “1516“ (083.81) 314.04 (497.11 Niš) “1516“

[6] Portal POREKLO:-Autor: Miroslav Mladenović:-

 

*.http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

 

* http://www.poreklo.rs/2014/03/02/poreklo-prezimena-selo-ravni-del-vlasotince/

 

* http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

[7] Velimir Stamenković-Lima: “VLASOTINAČKI KRAJ U BALKANSKIM I PRVOM SVETSKOM RATU”, Vlasotince, 2010.g.

[8] Miroslav B Mladenović Mirac:- Iz rukopisa: “NARODNE UMOTVOREVINE IZ VLASOTINAČKOGA KRAJA”, 1970-2014.g, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar, Vlasotince, republika Srbija

 

[9] Miroslav B. Mladenović Mirac:- PLANINSKA ORATA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije), Vlasotince, 2008.g., straba:104

 

 

[10] Miroslav B Mladenović Mirac:- ABER SA PLANINE(Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije), Vlasotince, 2011., strana:7-10)

 

[11] Miroslav B Mladenović Mirac:- PEČALOVINA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)tor:Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince, 2011.godine, strana. 52-53)

 

[12] Rade Kostadinović (1930-1987.g.) :- Crnotravske legende“, Crna Trava 1970.g.

 

[13] Miroslav B. Mladenović Mirac:- iz Rukopisa PEČALNIK ( Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdravice, zagonetke i kletve), 2012.g. Vlasotince)

 

[14] Kazivači: – Nikodije Simonovića(1902), Ilije Ranđelovića(1903.g.), Ruža Stamenković(1906) , Ilić Vladimir-valjač(1881), Borivoje Stefanović-Mišinski,

 

Ruža Stevanović (66.g.) Ruža Stevanović(66.g), Stana Lepojević(68.g) , Olga Lepojević(1925), Milunka Stojanović (1925.g.) , Lepojević Mirjana, Vasiljko Stamenković Kušinski (1882.g.), Miroslav Cvetković,

 

Stanko Miljković(1916), Arsić Toza (1882.g. ), Verica Dimitrijević(1955), Predrag Nikolić (1967;

 

* Zapis – Selo Donji Dejan: 1976, 1977, 1978, 2008, 2011, 2013;

 

* Zabeležili: Miroslav Mladenović nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica i učenici iz sela Donji Dejan:

 

– Slađana Lepojević učenica, Veroljub Stevanović učenik, Lepojević Milutin učenik, Vojkan Paljić ciganin-rom učenik, Stanković Slađana učenica, Dragan Cvetković.

* * *

AUTOR: Miroslav B Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

15. april .2014.godine Vlasotince, jablanički okrug, jug Srbije

 


Komentari (6)

  • Miroslav B Mladenović Mirac

    CIP – 650
    MLADENOVIĆ, Miroslav B., 1948-
    Deca u igrama i pesmama Povlasinja : narodne umotvorine iz vlasotinačkog kraja / Miroslav B. Mladenović-Mirac ; [fotografije Miroslav B. Mladenović-Mirac]. – Vlasotince : M. B. Mladenović : Loza, društvo za očuvanje kulturnog nasleđa i tradicionalnih vrednosti vlasotinačkog kraja, 2015 (Vlasotince : Grafičar No 5). – 368 str. : fotogr. ; 25 cm

    Tiraž 300. – Kazivači: str. 331-338. – Zapisivači: str. 339-345. – Rečnik lokalizama i arhaizama: 346-354. – Summary. – Bibliografija: str. 355-356.

    ISBN 978-86-918837-0-6 (MM)

    796.11:39(497.11 Vlasotinački kraj)
    394.3-053.4/.5(497.11 Vlasotinački kraj)
    COBISS.SR-ID 216140300
    *
    zapisi 22
    bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/…/zapisi22.html
    ‎ Keširano
    1 avg 2015 … Uporedo srp. tekst i engl. prevod. … [tekst u katalogu Aleksandar Mladenović = text in catalogue …. iz vlasotinačkog kraja / Miroslav B. Mladenović-Mirac ; [fotografije Miroslav B. Mladenović-Mirac].

    *

    Odgovori
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    DOPUNA:-Poreklo sela mahale Bilo sela Donji Dejan (nekada mahala pripadala selu Borin Dol)

    Poreklo rodova iz mahale BILO (nekada sela BORIN DOL-danas sela DONJI DEJAN), u zapisu 1975.godine od solunca KUŠINSKOG(Stamenković iz s. Kruševica-zabeležio:M.M), vode poreklo iz sela BABIN DOL iz Bugarske; a to je mesto nekadašnjeg manastrira pod nazivom“ Sveti Joakim OSOGOVSKI“-pravoslavni manastir u Makedoniji deo bugarskog istoriskog nasleđa u toj oblasti.
    Nalazi se na tri kilometara od grada Kriva Palanka u podnoćžju ĆUSTENDILA na lokalitetu BABIB DOL.
    St. JOAKIM OSOGOVSKI je jedan od tri učenika-sledbenici Sv. IVAN RIPSKI. Kao i njegov učitelj – Svetog Joakima monaštvo je izabralo –da bude u pešteri(pećini) u izolaciji nedaleko od današnjeg manastira.

    Manasttir se prvi put pominje za vreme vladavine bugarskog cara KAPOIANA (1196-1207.godine, odnosno na kraju 12. veka i početkom 13. veka .
    U Zapisima(oko 1505.g) navodi se da je kralj srpski Milutin (1282-1321) je podigao crkvu posvećenu svetom JOAKIMU OSOGOVSKOM.
    1330.godine srpski kralja Stefan Dečanski(1321-1331) staje u manstiru pre bitke na VELBUŽD (Stara Zagora). Turski sultan MEHMED drugi (1444-1446) i 1445-1481) u 1436 je takođe posetio manstir tokom vojne kampanje da osvoji Bosnu.

    *

    *
    IZVOR:VIKIPEDIJA

    *

    Manastir Sveti Joakim Osogovski ili Osogovski manastirje pravoslavni manastir u blizini grada Kriva Palanka, na padinama Osogovske planine.

    Istorija
    Manastir je podignut na mestu pećine gde se Sveti Joakim Osogovski podvizavao veoma usrdno i strogo, provodeći dane i noći svoje u neprestanim molitvama.
    U vreme vizantijskog cara Manojla I Komnena (1143—1180) obnovljeno je sećanje na ovog svetitelja. U to vreme tamo dolazi sveštenik Teodor iz Ovčeg Polja, koji se tu i zamonašio i uzeo ime Teofan. On je sakupio oko sebe veliki broj monaha i sa njima podigao crkvu i manastir prepodobnom Joakimu, u kome je kasnije postao prvi iguman.
    Manastir Svetog Joakima Osogovskog više je puta posećivan, pomagan i obnavljan od strane srpskih vladara Nemanjića, osobito od Svetog kralja Milutina i njegovog sina Svetog Stefana Dečanskog. U ovom manastiru se zamonašio i čuveni podvižnik srpski i svetogorski starac Isaija Serski (oko 1350).
    Manastir se spominje u spisima cara Kalojana (1196—1207). U Karlovačkom letopisu (iz 1505) navodi se da je srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282—1321) dao izgraditi crkvu posvećenu Svetom Joakimu Osogovski. Godine 1330. srpski kralj Stefan Uroš III Dečanski (1321—1331) boravio je u manastiru pre Bitke kod Velbužda. Turski sultan Mehmed II Osvajač (1444—1446. i 1451—1481) boravio je u manastiru 1436. godine pre svog vojnog pohoda na Bosnu.
    U drugoj polovini 16. veka manastir počinje propadati i monasi traže materijalnu pomoć od Dubrovačke republike.
    Katastrofalni zemljotres 1585. godine, znatno je oštetio manastirske objekte, te je iguman manastira Gervasijem, zajedno s mitropolitom ćustendilskim Visarionom i jeromonahom Stefanom iz Bilinskog manastira, krenuo na put u Rusiju tražiti materijalnu pomoć da obnove manastir.
    Negde oko 1762. godine manastir se našao u teškim prilikama, a tad su izgubljene i mošti Svetog Joakima Osogovskog. Osmanske vlasti nisu želele da daju dozvolu za obnovu manastira, i obnovu slobodnog slavljenja verskih svetkovina hrišćanskom stanovništu. Godine 1847. uz veliku materijalnu pomoć Stefana Mladenova iz Krive Palanke, počela je izgradnja velike manastirske crkve posvećene Svetom Joakimu Osogovski. Crkva je posvećena 1851. godine. Još u drugoj polovini 19. veka u manastiru je bilo puno sveštenika, ali je već 1900. godine ostao samo jedan.
    Arhitektura i manastirske freske
    Velika manastirska crkva je monumentalna kamena građevina s kupolama. Crkva je izgrađena za četiri godine od strane majstora Andreja Damjanova Zografskog iz roda Renzovci (Debarski kraj) i dovršena 1851. godine. Freske su delo slikara Dimitra Antonova Pogradiškog, koji je u manastiru više puta boravio u periodu od 1884. do 1945. godine, zajedno sa svojim pomoćnicima iz sela Tresonče; Grigorijem Petrovim, Avramom Diceva i Miron Ilijev, slikarima iz Debarski slikarske škole).
    Za malu manastirsku crkvu Rođenja Sv. Bogorodice pretpostavlja se da je izgrađena pri kraju 11. veka, a da je obnovljena u vreme vladavine srpskog kralja Stefana Uroša (13. vek). Crkva je potpuno obnovljena pri kraju 19. veka. Tlocrt crkve je upisani krst, sa kalotom i osmougaona tamburom na preseku krstova. Od najranijeg sloja fresaka, očuvani su samo ornamentalni fragmenti na severnoj strani oltara. Današnje freske u crkvi su iz novijeg vremena. Ikonostas ima dve vredne ikone, koje je naslikao najverovatnije Hristo Dimitrov (iz Samokovsko škole). Pored crkve nalazi se izvor za koji se veruje da ima lekovita svojstva.

    IZVOR: VIKIPEDIJA:- https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D1%81%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80
    *
    Postavio(28.jul 2017.g. Vlasotince, Srbija): Miroslav B Mladenović Mirac

    Odgovori
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    CIP – Katalogizacija u publikaciji –
    Narodna biblioteka Srbije, Beograd

    908(497.11 Vlasotinački kraj)
    316.334.55(497.11)

    MLADENOVIĆ, Miroslav B., 1948-
    Sela u vlasotinačkom kraju / Miroslav B. Mladenović Mirac :
    (poreklo-trag vremena). – Vlasotince : M. Mladenović, 2018 (Vlasotince : M.
    Mladenović). – 1055 str. : ilustr. ; 30 cm

    Deo teksta uporedo na srp. i engl. jeziku. – Tiraž 100. – Bibliografija
    objavljenih stručnih članaka i knjiga do kraja 2017. godine (autor-izdavač,
    Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince): str. 1051-1053. – Summary. –
    Napomene i bibliografske reference uz tekst.

    ISBN 978-86-919695-9-2

    a) Sela – Vlasotinački kraj b) Vlasotinački kraj
    COBISS.SR-ID 254268172

    Odgovori
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    NAPOMENA: Autor je objavio 22.januara knjigu:“Sela u vlasotinačkom kraju“-Podvukao:-M.M, 25,januar 2018.g. Vlasotince, Srbija (knjiga je samo za biblioteke i autora na korišćenje)

    M i r o s l a v B M l a d e n o v i ć M i r a c
    SELA U VLASOTINAČKOM KRAJU
    (Poreklo-Trag vremena)

    Izdavač(M.M)- Autor:-Miroslav B Mladenović Mirac
    Urednik:-Miroslav B. Mladenović Mirac
    Fotografije:Miroslav B Mladenović Mirac
    Štampa-Štamparija
    Idavač-Autor (ISBN 978-86-918837 (M.M))
    Tiraž: 100 primeraka
    Vlasotince, 2018.godine
    *
    CIP – Katalogizacija u publikaciji –
    Narodna biblioteka Srbije, Beograd

    908(497.11 Vlasotinački kraj)
    316.334.55(497.11)

    MLADENOVIĆ, Miroslav B., 1948-
    Sela u vlasotinačkom kraju / Miroslav B. Mladenović Mirac :
    (poreklo-trag vremena). – Vlasotince : M. Mladenović, 2018 (Vlasotince : M.
    Mladenović). – 1055 str. : ilustr. ; 30 cm

    Deo teksta uporedo na srp. i engl. jeziku. – Tiraž 100. – Bibliografija
    objavljenih stručnih članaka i knjiga do kraja 2017. godine (autor-izdavač,
    Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince): str. 1051-1053. – Summary. –
    Napomene i bibliografske reference uz tekst.

    ISBN 978-86-919695-9-2
    a) Sela – Vlasotinački kraj b) Vlasotinački kraj
    COBISS.SR-ID 254268172
    *
    2018.godine. Vlasotice, Srbija

    AUTOR-IZDAVAČ: Miroslav B Mladenović Mirac

    Odgovori
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    • Miroslav B Mladenovic Mirac
    1. marta 2018. u 12:19
    NAPOMENA: Knjiga „Sela u vlasotinačkom kraju“, autora:Mirslava Mladenović Mirca iz Vlasotinca-štampana je na čitanje samo za biblioteke i Autora za lično korišćenje.(Podvukao:Autor M.M Vlasotince, 1.mart 2017.Vlasotince
    https://www.poreklo.rs/2012/06/11/vlasotince-i-okolna-sela/

    Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top