Порекло презимена, села Свође (Власотинце) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Свође, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног Порекло становништва села Свође, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, села Свође (Власотинце)

Порекло презимена, села Свође (Власотинце)

Порекло становништва села Свође, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Svođe

Настанак села и порекло становништва (родова и презимена):

Свође је сточарско-ратарско сеоско насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу.

Демографска слика становништва после Другог светског рата је изгледала овако:

1948.(1348 становника-234 домаћинства), 1953.(1366.с.- 149 кућа), 1961.(1265.с.-275 к.), 1971.(1027становника- 287 к.), 1981.(741 становника-263 к.), 1991.(559 становника-229 кућа) и 2002.г. (433 становника-185 домаћинства).

Према етничком саставу пописа из 2002.године од 433.становника у село живи: Срба (425 или 98,15%), Македонаца ( 4 или 0,92%), Хрвата (2 или 0, 46“).

Село Свође је сеоско насеље разбијеног типа, на надморској висини 320 -620 метара долинским странама Власине, десне притоке Лужнице, с обе стране путева од Власотинца ка Бабушници и Стрезимировцу (српско- бугарска граница).

У Времену под Турцима у овом крају становништво је бежало пред Турцима и насељано побрђе горњег дела Повласиња.

Тако је и село Свође насељено са десне стране реке Власине, потом и са леве стране реке Лужнице на стрминама према селу Алексине и са десне стране Лужнице побрђа Габровника.

Просецањем путева и одлазак Турака из ових крајева, као и трговина са Турцима, становништво се насељавало у низини поред река у лукама поред река Лужнице и Власине.

Тако су постајала збијена насеља по махалама поред реке Власине и Лужнице, где су отваране занатске радње и кафане-мејане.

Село обједињује две две физиономске целине: Село(Свође) и Габровик.

По легенди, село Свође је добило назив према “Свођењу” две реке: Власине и Лужнице у једну (састављају се у Свођу) или “Свођењу“ два пута: један према Црној Трави, а други према Пироту из правца Власотинца.

Засеок Габровик је добио назив према постојању шуме под називом ГАБАР.

Само Село Свође, као физиономску целину Свођа чине следеће махале са родвима: Предстража, Шокејинци, Баинци, Центар села, Власина, Албанија, Чаљинци, Вукадиновци, Миладиновци, Мала река, Ковачевци, Тропшинци, Кржалије, Глибје, Рекарци, Станковци(5к), Достанковци(5к), Дестанковци, Бомбаловци,

После ослобођења од Турака има 77 кућа и 642 житеља (1884.г.).

Становништво је било српско до 1960. године и неколико кућа цигана(рома)-ковача, у махали Албанија(према свођском Бучју у побрђе ); док у 2011.године после ратова (распада старе СФРЈ) има Македонаца и Хрвата -то су удате жене за Србине из села Свођа-подвукао М.М 2013.г.).

Становништво је староседелачко и досељеничко.

Насељавање Свођа је ишло из правца Косова, Македоније, Копаоника, са Власине, Знепоља и из Црне Горе.

Село Свође је насељавано вишеетапно, и из околних села: Златићева, Алексина, Ораха-као и из заплањских села: Модре Стене, Боњинца, Дубраве, Штрбовца, Брестов Дола.

У село Свође су биле прво 12 кућа:

– Миљкова, Илија “Свирка’, Миладиновци (Миладин је био Миљков брат), Станојци, Стојчинци, Бомбало (Станковићи-Доња Река), Цветко Ђикић-Ђикини (Ђикићи-Ковачевци), Величко (Ковачевци), Анђелко (Ковачевци),

Чубрикинци (Станковићи-Ковачевци-има и их у Златићеву).

Сматра се да у Свођу међу најстарије насељене фамилије спадају Тропшинци(6k). Kрсна слава св. Никола.

Они су насељени поред реке Лужнице према Великом Боњинцу – а пребегли са Косова у 17. веку. Потом у ту групу спадају Ковачевци са Косова.

Тако је досељавање фамилије Пауновић у махали Габровик било: четири брата из Метоха Перчевићи су убили Турчина за вечером, који је од њих захтевао да му обезбеде жене на спавање.

Побегли су прво у Велику Аду у Србији под другим презименом, а потом се населили делом у Свође делом у Медвеђу.

Фамилије Кржалије, Рекарци су са Космета.

Урошевићи су се призетили из Малог Боњинца, Павловићи насељени у свођској махали Габровик су из Мезграје, исто тако и Голубовићи.

Фамилије Анђелковићи и Пејчићи су такође са Косова – живели су претходно у Дугој Пољани код Вучитрна.

Једна фамилија Анђелковића је призетена из Алексина.

Илићи (Илија “Свирка”) су досељеници из Штрбовца.

Миладиновци, Стојковићи, Бомбало (Станојевићи) и Чубрикинци су са Косова.

Село Свође је насељавано вишеетапно, из околних села: Златићева, Алексина, Ораха-као и из заплањских села: Модре Стене, Боњинца, Дубраве, Штрбовца, Брестов Дола.

Кржалије су добиле назив по томе што су хајдуци пресретали Турке, убијали их и одузимали благо, па их Турци назвали КРЏАЛИ.

Према историским изворима реч Кржалије, имају значерње Турских одметника-.банде.

А постоји и друго казивање да су КРЖАЛИЈЕ као насеље добили назив према лошем дувану званом КРЏА.

Махала Албанија је добила назив према страданији у времену тешких исторских ратних времена пролаза наше војске у Првом светском рату преко Албанију.

У село Свође се славе крсне славе: Св. Аранђел, Свети Јован, Свети Никола , св. Ђорђе „посна“ (св.Алимпије)и друге.

Сеоска слава(Литије) је Света Петка Трнова (Трновка).

* * *

Село некад и сад:

Просецањем путева и одлазак Турака из ових крајева, као и трговина са Турцима, у низини поред река у лукама се насељавали и тако су постајала збијена насеља по махалама поред

У времену под Турцима била развијена трговина стоком. У томе су предњачили ТРОПШИНЦИ.

У време владавине Турака било је много занатлија: терзија, ковача, кројача.

Свође је постало центар економског и друштвеног живота за сва околна села овог дела горњег Повласиња.

Свође, некада била предратна општина власотиначког среза, могла се подичити много чиме, а највише занатством и образовањем.

На ушћу Лужнице (Љуберађе) у Власину, у центру Свођа, постојало је место окупљања, где је увек било живо.

После ослобођења од Турака и од Бугара и Немаца – у времену од 1945. године па до седамдесетих година 20. века Свође је било центар заната: опанчарски, кројачки, лимарски, столарски, ковачки, пекарски, антериски и други занати.

Свође је било препознатљиво и по цигларским мајсторима који су одлазили у печалбу чак и у Румунију, а и по успешним предузимачима.

Најпознатији приватник био је „Диса“, који је имао машинску радионицу за производњу цигларских машина негде седамдесетих година 20. века.

Свође је било препознатљиво по вашарима, нарочито у летњим данима Трновице.

У Свођу, у центру села, било је четири кафане у којима се окупљао свет у време јесењих дана при доласку из печалбе, из суседних планинских села, али и пијачним даном.

Некада су у тим кафанама обавезно свраћали путници аутобуса и ту се одмарали, када се ишло на пут према Црној Трави и Пироту.

Након Другог светског рата у Свођу је била формирана земљорадничка задруга која је постојала негде до осамдесетих година ХХ века.

Многи су узели учешће на радним акцијама и у изградњи земље.

Тако су у Свођу отворене амбуланта и здравствена установа, изграђени станови за лекаре и просветне раднике, довршена осмогодишња школа, извршена електрификација села, изграђена пошта, отворена народна читаоница, отворене продавнице, приватна пекара, приватне посластичаре.

Водоснабдевање је индивидуално (сопствени изври). Има ОШ, здравствену станицу, ветеринарску амбуланту и др.

Седиште је Месне канцеларије за два насеља: Алексине и Свође.

Прву лопту у Свође између два светска рата је донео Брана Голубовић.

*

Свође је некада било средиште друштвеног, културног и спортског живота у овом крају.

У школској сали су пред крај 20. века одржаване приредбе у времену државних празника и у току лета су одржавани сусрети певача аматера и такмичења хармоникаша и фрулаша, а у зимским месецима и такмичења „Сусрети села“. Играло, се певало и неговала традиција изворне песме и фолклора, чега више нема.

Постојао је и фудбалски клуб који се успешно такмичио у општинској и окружној лиги, а у њему су играли студенти, средњошколци, печалбари и просветни радници.

*

Свођани су се поред трговине, заната, бавили и воденичарством. Долазили су људи са свих страна у воденице.

Највеће гужве биле су у августу када се оврше жито. Данас нема више воденица ни воденичара, остала су само сећања.

Међу свођанима најбогатији трговац стоком је био Стојилко Спасић, а међу индустријалцима:Профир Спасић, који је поседовао две циглане са ринговима, неколико воденица и вуновлачара.

Тропшинци су били најимућнија фамилија и поседовали су своје чезе гумене са никлованим амом за коње.

Тропшинци су били познати као сточари и ратници у борби противу Турака.

*

У село Свође нека се памте мајстори:- пекари (Голубовић), посластичар (турчин Н.Тефик), кафеџије (Глубовићи и Профир), „Диса“ мајстор, предузимачи цигларски (Голубовићи и други), опанчар Буда Мајкамара, Станомир опанчар-камењарац и многи знани и незнани из претходних времана.

Нека се памте стари воденичари из рода Трошинци(Спасић и Станојевић), Станојевци (Глибје -Ђика) и Голубовићи-на реци Лужница, а било је воденица и на реку Власина.

Од Голубовића су имали воденицу и вуновлачару у Тегошницу. Вуновлачаре су имали и Тропшинци.

Вуновлачаре су поседовали Тропшинци и Голубовићи. Драгомир Голубовић је поседовао и воденицу и вуновлачару у село Свође.

Док, од тропшинских вонавлачара, су радили: Коцићи и Димитрије Спасић.

Нека се памте и старе мејане-ханови у Глибје-Тропшинци-центар Свође-Власина.

Нека се памте и сви они који су у село пружаи наду бољег живота и својим залагањем у 20. веку правили путеве, доводили струју, градили водовде, школу и пијачни простор.

Овде не треба заборавити БРАНУ „линијаша“ Стефановића. РАКУ „капетана“ Станковића.

Не треба да се заборави и рад на описмењавању свих учитења и наставника, посебно директора Власту Ћирића, који је са породицом и становао у школски стан у Свође.

Нека се памти и библиотекарка ДАРА, која нам је била као „духовна мајка“ да читамо књиге и просвећујемо себе и оне око себе неписмене да завршавамо школе и стицамо знања и дипломе за даље образовање.

Најава никада изграђеног акумулационог језера испред села Бољаре, све до Горњег Ораха, натерала је многе људе да напусте Свође.

Да се не заборави ни Тика БОЛНИЧАР Спасић, који је свима помагао у невољи у амбуланти.

У напуштеној фабрици „Власинка“ била је планирана производња џемпера како би село оживело.

Некда су постојале и привати откупи печурака негде 80.година 20. века, али данас у село Свође све је запустело.

Центар села и зграде са некада старим кафанама, продавницама и зантским радњама је постало ругло некадашњег центра друштвеног живота за сва околна села овог дела Повласиња.

Постоје неколико приватних предузетника и мајстора који са неколико приватних кафана и продавница још дају наду да ће држава покренути овај крај на друштвени развој, јер ОШ „Доситеј Обрадовић“ као централна школа за околна села се полако гаси.

Овај крај није искоришћен у погледу гајења пчела, воћарства и сточарства, као и произвоидње здраве хране, као и богатсво двеју река:Власине и Лужнице за рекреацију и одмор у природи.

Много њих је завршило школе и отишлоиз свг родног краја. Ретки су они који су направили викендице и у току лета посећују родни завичај. Најтеже је пало када се пре неко годину потпуно угасио некада много посећен летњи вашар ТРНОВИЦА.

Нема више ни посластичаре, ни кафана ни амбуланте и веселости младежи у Свођу, када се у току зимских и летњих дана сакупљали печалбари, студенти и ученици на игранкама и око фудбалског клуба да се друже и проводе младост.

Та младост као да више и не постоји у село Свође. Некада су се путеви“сводили“ у село Свође-у правцу Пирота (Бугарске) и Црне Траве(ка Цариграду).

Овде је било некада значајно место пролаза каравана, а данас као да после много векова је прошло тога више као и да нема.

Постоји асфалтни пут у тим правцима али је све некако сабласно и пусто као да се ближи нека дивљина без икаквог живота на село.

Ко зна можда ће се поново вратити живот у село Свође. Надајмо се томе да ће доћи неке друге генерације које ће ценити зов природе и њене благодети здравог живота за продужетак потомства.

* * *

Старине и прошлост:

У прошлости фамилија Тропшинци се бавила трговином стоке. Стока је чувана на планини Ракош на Сувој планини.

Деда Стоилко Тропшински (1843.г.) био трговац сас стоку-овцама .

Чувао је овце на испашу у Суву Планину на „Ракош“ где има извор. Чували су овце и правили качкаваљ.

Куповали овнове од Пирота па све до Заплања, а после их спроводили за турску преко Једрена у Цариград.

Трговао овновима у Цариград и Михајло(1882.г.). Терали су овце пешице више недеља, па га ухватила киша, добије турбекулозу и умре пет дана пре деда Стоилка 1937. године у 55 године живота.

Спаса (1810.г) био овчар-висок преко два (2) метра. Носио мотку (штап овчарски) са две ракве (рашље) и зове се„набадња“. Скакако чувајући овце и био српски кмет.

Спаса громко говорио и по томе се у нашем народу каже мнoго „тропа“ (много говорљив)-имао јак глас, па је фамилија и махала у село Свође добила назив ТРОПШИНЦИ.

Ракош је висораван на средишњем делу Суве планине надморске висине од 1250 до 1450 метара.

Југоисточно и северозападно од Ракоша су виши делови Суве планине.

На Ракошу, на 1300 м надморске висине, налази се најпознатији извор на Сувој планини око кога је направљен базен да би стока пила воду.

Ту се још увек истерују стока и оставља на испаши од маја до септембра.

Некада је номадски народ Црновунци (Каракачани) из јужних крајева дотеривао овде овце лети на испашу.

С т а р и н е:

У село Свође има трагова од римског утврђења  Г р а д и ш т е код ушћа реке Лужнице у реку Власину.

Круже приће да је она страна „стрма“ према страни реке Власине била одбрабени зид, а да је само утврђење унутра „шупљо“ и да се некада у њега улазило са стране потеса С т р а ж а (Предстража).

Према причању старијих људи седамдесетих година 20. века у том делу (данас на стрмини је ливада према трафостаници- источна страна утврђења Г р а д и ш т а) је била и средњовековна црква , која је срушена у времену владавине Турака.(забележио:М.М 1976.г.)

Позната су налазишта на места Предстража и Стража.

Т у р с к и   х а н:– На излазу махале Власина, према село Горњи Орах, постојао је турски хан и коњушарница, а и спред хана је био велики орах, па се место предходно некада звало Доњи Орах (део махале Власина).

Узводно поред реке Власине на неколико километара постојао и други турски хан, са пушкарницом и испред хана великим орахом, по коме је тадашње насеље добило и назив Горњи Орах.

Старо гробље је било(има остатака) изнад фабрике(пут за Габрови од “старе школе”)-лево иза иза фабрике “Трикотажа” у шљивар.

Свођани су узимали учешће у свим ратовима, дизали буне противу Турака, учествовали у балканским ратовима, првом и другом светском рату.

Овај крај је увек био слободарски.

Кржалије су добиле назив по томе што су хајдуци пресретали Турке, убијали их и одузимали благо, па их Турци назвали КРЏАЛИ.

Иначе, историски реч КРЖАЛИЈЕ-значи Турске банде-одметници.

По томе и постоји назив махале КРЖАЛИЈЕ.

У току борбе за ослобођење од фашизма велики допринос су дали и Свођани, али су и доста зла и претрпели од бугара у другом светском рату.

Један од најпознатијих у подизању устанака у Другом светском рату овом крају био је Драгомир Николић-Шипа

На основној школи стоји и спомен плоча родољубима као жртве терора у Другом светском рату.

* *

ИСТОРИЈА

С в о ђ е

Погинули и умрли ратници (1912-1918):

Чедомир Станковић, 1. позив, 1. чета, 2. батаљон, 20. пук. Умро у болници у Лазарету 10.2.1916.године.

(Извор: податак узет из Војног архива у Београду)

*

Витомир С. Илић,

Ненад Ј. Голубовић,

Сотир Н. Голубовић, стрељан 20. фебруара 1917.г. у Власотинцу (као регрут).

Стојадин К. Илић, стрељан 20. фебруар 1917. године у Власотинцу (као регрут).

(Извор: Подаци узети из књиге „Лесковачки крај у Првом светском рату“ аутора Др Живојина Стојковића и Хранислава Ракића)

*

Пејча Миленковић, Свође. Стар 42 године. Трећа чета, други батаљон. Умро на ратишту на Кочанском вису, 6 јула 1913.године.

Стаменко Станковић, Борин Дол, стар 36 године. Четврта чета, други батаљон. Погинуо 20. јуна 1913.године на месту Горњи Пасаџак. Сахрањен на ратишту.

Радислав Анђелковић, Гаре, стар 40 година. Умро на месту Гавран 8.јул 1913.године., сахрањен на ратишту.

(Извор: Црква у Велико Боњинце-МК Велико Боњинце)

*

СЕЛО ГОРЊИ ОРАХ:

Погинули и умрли ратници (1912-1918):

Миливоје Николић, 3 чета 3. батаљон, 1. пук. Умро 14.2.1916.године у пољској болници Моравске дивизије. Сахрањен у Доњем Ипосу.

Милтен, Стеван, Стојановић, умро 15.2.1917.године на Крфу.

(Извор: Војни архив у Београду)

Захарије А. Илић,

Милоје М. Коцић,

Никола М. Митровић,

Светозар Н. Анђелковић,

Стеван П. Стоиљковић,

Тодор Н. Димитријевић.

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском рату“, Аутори: Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

Крста Цветковић, стрељан 1915. године у село Врело;

Спира Пешић, стрељан 1915.године у Тегошници;

Коце Илић;

Анђелко Радичевић.

(Извор: Историски архив у Београду)

*

СЕЛО ДОБРОВИШ:

Погинули и умрли ратници (1912-1918):

Божидар Петровић, заробљен код Јерикова. Умро 1.2.1919. године у логуру у Аустрији.

Мирко Ивковић, заробљен код Текериша. Умро 1.2. 1919.године у логору у Аустрији.

(Извор: Војни архив у Београду)

– Ђура Младеновић;

– Стеван Миловановић;

– Благоје Станковић;

– Милка Гмитровић.

(Извор: Историски архив у Београду)

– Благоје С. Радојчић,

– Благоје И. Момчиловић,

– Горча С. Петровић,

– Драгомир Т. Китановић,

– Илија К. Коцић,

– Јован Г. Ђорић,

– Љубисав С. Стојановић,

– Љубомир А. Јовановић,

– Љубомир В. Николић,

– Милош А. Митровић,

– Саватије Р. Анђелковић,

– Стојан Ј. Јовановић.

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском рату“, Аутори: Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

– Добросав, Златан, Тодоровић, погинуо 1914.године.

– Никодије, Ранђел, Тодоровић, погинуо 1914.године.

– Ранђел, Златан, Тодоровић, погинуо 1914.године.

Преживели ратници:

– Миливоје Видојевић, рањен на Гучево,

– Михаил Митровић, рањен, солунац,

– Радисав Станковић,

– Спаса, Цека, Митровић, рањен,

– Стојилко Коцић, рањен.

(Извор: Податке сакупио Раде Николић, шеф месне канцеларије у Добровишу)

 

*

СЕЛО ЈАКОВЉЕВО:

 

Погинули и умрли ратници (1912-1918):

 

– Владимир Ђокић (Крстићево). Погинуо 15.9.1918.године код села Биглен. Сахрањен у селу Биглен.

 

 

 

 

* *

 

ДРАГУТИН (КРСТЕ) КОЦИЋ-село Свође

 

Каплар Драгутин (Крсте) Коцић, рођен је 8. новембра 1891.године у Свођу.

 

Као добровољац-војник, оставио је оца Крста, мајку Милојку, жену Милеву (Коцић), сина Богосава и кћи Славицу, и придружио се српској војсци, од априла 1913.године.

 

Као редов 3. чете 1, батаљона 1. пешадиског пука ратовао је 1913. на Церу, Дрини, колубари и Липолисту против Шваба.

 

Рањен је 30. новембра 1914.године код Авале, на месту зв. Велика Страна.

 

Изузетно јунаштво испољио је 1915.године.

 

Одликован је златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима „ зато што је 1915.године, приликом повлачења код Аранђеловца и села Липолиста својим пожртвовањем спасио два вода из 3. чете 1. батаљона 1. пешадиског пука 1. позива, а који су били опкољени од стране непријатеља“.

 

Такође, одликован је и руском Медаљом Св. Ђорђа, 4. степена. Храбре војничке врлине испољио је и на Солунском фронту 1916-1918.године.

 

После рата вратио се у родни завичај, где је уживао врло леп углед и поштовање својих мештана и околине.

 

(Извор: Подаци узети из Архива Југославије у Београду)

 

*

 

Добровољци учесници Топличког устанка:

 

– Љубомир Б. Митровић, Власотинце,

 

– Ненад Ј. Голубовић, рођен 1899.године, Свође,

 

– Пејча Д. Стаменковић, рођен 1863.године, Крушевица,

 

– Румена С. Поповић, рођена 1861.године, Свође,

 

– Савка В. Костић, рођена 1899.године село Ладовица.

 

(Извор: из књиге „Шишава и Шишавци“, аутора Велимира Стаменковића)

 

 

 

* *

 

 

Списак погинулих бораца и од терора фашизма, за време Другог светског рата Власотинца и околине (Из књиге Петар Станковић-Љуба:- „ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈАМА 1903-1945, Власотинце 1979.г.“)

 

 

Погинули борци у НОР-у и жртве фаишистичког терора 1941-1945.г.:

 

1.) Бранислав С. Голубовић, од Немаца 20.10. 1942.године, немачка-бивша краљевска југословенска војска;

2.) Момир Д. Марковић, од Четника 1942.године, Свође;

3.) Милорад М. Марковић, од Бугара 1943.године, Бугарска;

4.) Чедомир Г. Николић, од Бугара 28.2.1944.године, Свође;

5.) Јован С. Николић, од Бугара 28.2. 1944.године, Свође;

6.) Јордан С. Станковић, од Неп. Мине 20.11.1944.године, Свође;

7.) Јордан С. Станковић, од Неп. Мине 20.11. 1944.г

8.) Борислав Л. Златковић, од Бугара 20.2. 1944.године, Свође;

9.) Роксанда Д. Јовић, од Немаца 12.9.1944.године, Свође;

10.) Стојанча З. Петровић, дете-12.9.1944.године од немаца, Свође;

11.) Милтен Т. Стојичић, од Немаца 3.10. 1944.године, Власотинце-22.срп. дивиз, НОП;

12.) Бранислав М. Пејчић, 1944.г., погинуо несрећним случајем у село Свође;

13.) Милутин Л. Станковић, од Немаца 1945.године, Босут-12/22. дивиз. НОП;

14.) Радомир Л. Станковић, од Немаца 17.4.1945.године, Срем-12/22. дивиз. НОП;

14.) Славољуб Д. Јовановић, од Немаца 1945.године Шабаац-22.див.НОП;

15.) Чедомир В. Станковић, од Четника 14. 14.2. 1945.године, Зворник-8/22 дивизије НОП;

16.) Богосав Д. Коцић, од немаца 12.4. 1945.године, Босут, 12/22.див. НОП;

17.) Момир С. Младеновић, од Немаца 12.4.1945.године, Босут.12/22.див. НОП;

18.) Чедомир З. Ђикић, од Немаца 12.4.1945.године, Босут.12/22.див. НОП;

19.) Миливоје Р. Станојевић, од Немаца 12.4.1945.године, Босут.12/22.див. НОП;

20.) Божидар З. Ивановић, од Немаца 12.4.1945.године, Босут.12/22.див. НОП;

21.) Светозар Станојевић, од немаца 10.4.1945.године, умро од последица рањавања, Свође, 29/46.див. НОП;

22.) Радован Ј. Станковић-умро од последица рањавања 1945.године.

 

* ДРАГОМИР НИКОЛИЋ-АЦА („Шипа“), НОСИЛАЦ СПОМЕНИЦЕ НОП-а 1941.године.

У Другом светском рату заузимао команадуће војне функције, био секретар Окружног комитета СКЈ-е и после рата био је члан Преседништва Социјалистичке републике Србије.

Већина свођана у Другом светском рату (1941-1945) је била у партизанима, а било је и оних међу њима:браћа Марковић, Анђелковић, Коцић, Голубовић, Пејчић у Четницима.

Неки су касније „мењали“ стране, анеки су попут: Марковића и Коцића погинули као Четници. Било је због тог грађанско-братоубилачког рата много траума и последица.

Било је многих на „преваспитавање“ на Голи Оток, а највише је испаштао БУДА звани МАЈКАМАРА(махала Албанија), који је увек, када год више попије неку чашу шљивовице, био „привођен“ у затвор због „вређања“ Тита и Партије.

* * *

В о д е н и ч а р с т в о н а В л а с и н и и п р и т о ц и м а:-

 

Свођани си се поред трговине, заната, бавили и воденичарством.

Долазили су људи са свих страна у воденице.

 

Највеће гужве биле су у августу када се оврше жито и једва сачека прва погача или хлеб из црепуље од годишњег рода. „Црепуљан“ је био велики као воденично коло.

 

Људи из удаљених крајева-црнотравског, бориндолског и џакмановског-кретали су дан раније у воденицу.

Ишло се пешице, коњском или воловском запрегом.

Док се чекало мељиво, напасавала се стока.

 

У својим торбама помељари су носили хлеба, сира, понеку печену паприку, со и парадајс. Воденичар непрекидно контролише проток воде кроз „буку“, рада камена и откуцаја чекетала.

 

У томе се састојала вештина воденичарског мајстора.

Наравно неопходан је и добро окован камен, чији рад мајстор слухом оцењује.

Квалитет брашна оцењивао се по старом рецепту, узме се у шаку и протрља.

 

На леви длан се пребаци десним палцем и кажипрстом се прихвати ради испитивања тврдоће и крупноће пропуштањем између прстију.

У томе је цела технологија старих воденичара. Данас нема више воденица ни воденичара, остала су само сећања.

 

Дакле, на рекама:Лужница и Власина било је у прошлости било воденица-поточара.

 

Свођани су се поред трговине, заната, бавили и воденичарством.

Долазили су људи са свих страна у воденице.

 

Међу познатим воденицама су биле у родовима:Петровић(Станојевић), Спасић (Тропшинци) и Голубовић.

 

Тако у Тропшинци на реци Лужница Тропшинци су имали воденице са пет камена. 3 камена-Тропшинци, а 2 камена је радио Вита Чокаја из Дубраве.

Ррадила су два сина:Слободан и Мочило Стефановић.

 

Међу воденичарима су били познати (који су радили на воденицама ТРОПШЕ) Радисав и Драгомир Станковић.

 

Петровићи (Станојевићи)-су пореклом из Мезграју, населили се у Габровик а имали су две воденице на реку Лужницу.

 

Тропшинци су били најимућнији људи у старо време па су давали своје воденице („камене“ ) на „испомоћ“ или су код њих радили други као најамни радници, да би неки касније су откупили те воденице.

 

Најдуже су радиле воденице на више камена из рода Голубовић у центру села (испред уливања Лужнице у реку Власину)-све до 70. година 20 века.

Највеће гужве биле су у августу када се оврше жито. Данас нема више воденица ни воденичара, остала су само сећања.

 

* * *

 

Власинска сеоска кућа у XVIII. и XIX. Веку

 

Власинска сеоска кућа је старинска кућа која се претежно градила на обалама реке Власине (горњег и средњег тока).

 

Власотиначко-црнотравски крај је познат по грађевинским печалбарима.

Многи су поред тога што су ишли у печалбу зидали и градили објекте у свом родном крају.

У Свођу и околним селима су прављене овакве куће.

 

 

Грађевински елементи:

 

Репрезентативна сеоска кућа у овој регији је била дугачка и четвороугаоног облика, са размерама 10х12 метара. Имала је „предварата“.

 

Главни елементи (просторије) су били: предајет, соба и собче, подрум, таван и комин.

Кућа имала и велика врата и једно прозорче са капаком.

Мала врата су служила због ветра, приликом уласка у кућу. У току летњег времена се лежало на рагозу у кућу а зими у соби на рагожу, сплетеној од ражене сламе.

Врата су направљена од букових даски са резом. Вратима се „зарезује“ (затвара). Она се држе на “багламе”, а закључавају се са дрвеним кључарком.

Соба има два прозора са капацима.

Собче је мала просторија са једним малим прозорчетом. Она служи за стављање ракије и женских ствари.

Поводом женидбе су у њој су лежали млади. Из куће се улази у собче.

Инвентар:

 

Унутар куће је постојало огњиште са оџаком (комином). На средини огњишта су вериге, на којима се бакрац (котао) окачи (обеси) и тако се греје вода.

Уз огњиште се грејала грне-земљана посуда. У самом огњишту се пекао кромпир или хлеб у црепуљи који се покрије вршњиком.

Кућа је била опремљена кухињским елементима у које спада и ковчег (направљен од дрвета), у коме се меси хлеб.

Такође је чивилук за качење конопца и секире био репрезентативан инвентар за повласинску сеоску кућу.

У кући се држао водник за тестије, амбар за жито као и ковчег за ствари жена и девојака као дар за удају. У подруму су каце, бурићи и бачве, а и ћупови за жито, за стављање зимнице и туршије.

У соби је кубе, совра и мале троношке на којима се седи приликом обедовања за ручак и вечеру. Током зиме је у собама био разбој на коме се ткало и спремао дар од претходно предене вуне, која је мастена код бојаџије.

На тавану су чувани загребци за обраду кучина и ланеног конопља.

Од њега су прављене кошуље и панталоне, а од вуне су у ваљавицама ваљане класње и од њих су се правила сукнана одела.

Запис: 1976.г. село Свође, Власотинце

 

Казивач: Будимир Пејчић (1909), село Свође, Власотинце

 

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

 

* * *

 

Образовање и друштвени живот

Образовање:-Свође има осмогодишњу школу, основану 1895. године, која је као четворогодишња радила до 1951. године. Пре оснивања школе деца из Свођа су похађала школу у Великом Боњинцу.

Од оснивања до 1910. године школа је радила у приватној згради, па је тада изграђена школска зграда. Први учитељ је био Милан Арсић.

После њега су радили: Милутин Здравковић, Петар Стриковић, Михајло Пухаћ и други. Године 1936. изграђена су четри учитељска стана.

Школа је касније прерасла у осмогодишњу основну школу под називом “Доситеј Обрадовић“, коју похађају ученици из суседних планинских села: Алексине, Горњи Орах, Добровиш, Горње и Доње гаре, Јаковљево, Златићево, Доњи и Горњи Дејан, Борин Дол, Преданча, Козило, Горњи и Доњи Присјан.

Школске 1951/62 године број ученика у осмогодишњој школи било је 1178. ученика и 1963. године су дограђене још 4.учионице.

Школске 1963/64. наставу у основној шоли Доситеј Обрадовић је похађало 1325 ученика, што је био највећи број ученика у историји ове школе.

Некада седамдесетих година ХХ века је било и по два одељења по разреду, али миграција становништва је учинила своје, па је сада остао мали број ученика и у централној и у истуреним одељењима планинских села.

Свође је још препознатљиво за овај крај и по веома образовним људима. Много њих је завршило високе школе и факултете.

Међу њима има учитеља, професора, правника, економиста, лекара, инжењера и добрих предузетника.

За време владавине Бугара у Свођу постојала је Бугарска школа у месту Тропшинци као и штаб (војна установа).

После завршетка осмогодишњег школовања, међу факултетско образовним свођанима, највиише су напредовали лекари, професори и предузимачи.

Друштвени живот:-Свође, некада предратна општина власотиначког среза, могла се подичити много чиме, а највише занатством и образовањем.

 

Друштвени живот се одвијао у: воденицама, кафанама, вашарима, игранкама, весељима, раду у поље и у печалби.

 

На ушћу Лузнице (Љуберађе) у Власину, у центру Свођа, било је место окупљања, где је увек било живо.

 

 

Уз гајде, тупан, зурле, дудук, хармонику и трубу се увек заиграло, запевало и веселило када се могло и знало да разгали душу и подари снагу да се живот живи пуним животом печабара и занатлија.

 

У време владавине турака било је много занатлија:терзија, ковача. кројача, а после ослобођења од Tурака и од Бугара и немаца-нарочито у времено од 1945 године па до седамдесетих година 20 века.

 

Свође је био центар заната: опанчарски, кројачки, лимарски, столарски, ковачки, пекарски, антериски и други занати.

 

Свође је било препознатљиво и по цигларским мајсторима који су одлазили у печалбу чак и у Румунију, а и по успешним предузимачима.

 

А нajпознатији приватник био је Диса, који је имао машинску радионицу за изградњу цигларских машина негде седамдесетих година 20. века.

 

Поред река Власине и Љуберађе (Лужнице) било је доста воденица. Данас их више нема и остала су само сећања. Ту се одвијао друштвени живот

 

У Свођу у центру села било четири кафане у којима се окупљао свет у време јесењих дана при доласку из печалбе са суседних планинских села, а и пијачним даном.

 

У њима се пазарило за одлазак у цигларима и зидарима-печаловину, у њима се “лечила’ младалачка туга, певало и бећарило до ујутру; у њима се проводиле многе непроспаване ноћи и дани због љубавних јади .

 

Много боема је било међу учитеља , наставника и печалбара, где се уз музику харминикаша певало, веселило у друштву до сванућа у свођанским кафанама.

 

Било је то неповратно време боемског живота у село Свође 70. година 20. века, кога више данас нема.

 

Свође је било препознатљиво по вашарима, нарочито у летњим данима Трновице, када се са околних планинских села окупе печалбари; младеж у шаренилу, да се одигра коло, нађе прва љубав, купи сладолед, попије нешто у венику од папрата, купи прва лубеница и поједе поред Власине, а и окупа у реци Власини или Љуберађи.

 

Добро се знало да за те вашарске дане сви печалбари обавезно дођу за тај дан вашара , за кога се живело целу годину.

 

Некада су у тим кафанама обавезно свраћали аутобуси и ту се одмарали, када се ишло на далеки пут према Црној Трави и Пироту, где се обавезно свраћало на ручак.

Ту је било место одмора и друштвеног живота.

 

*

Међу свођанима у друштвеном животу средине, општине и републике Србије , у знамените личности села Свођа су:

– Стојилоко Спасић (1843.г.) :-био трговац са овцама до Цариграда,

– Михајло Спасић-воденичар, кафеџија и вуновлачар,

– Профир Спасић:-индустријалац: сувласник 2 црепане у Јагодини и Ћуприји,

– Драгомир Николић-Аца(„Шипа“),првоборац, члан Преседништва републике Србије и секретар СИЗ-а образовања републике Србије,

– Драгољуб Станојевић-„Драгша“, Преседнико СО-е Власотинце,

– Томислав Стефановић-„Бели“, атлетичар репрезентације бивше Југославије и учесник олимиских игара; као и тренер АТ Цра Трава“ Власотинце;

– Драган Анђелковић-„Грне“, лекар хирург и директор Клиничког центра у Нишу.

 

 

 

* * *

Лазарице

Баба Љуба Анђелковић (родом девојка из селоАлесине) прича:

– Била сам девет година у Лазарицама, а девојка сам из село Алексине, а удата у село Свође.

Имам 85.година. Ишла сам у лазарице од своје 17 до 25. године, а „вођа“ нас је бранио од псета и од напада са стране.“- каже баба Љуба да их је њих било 6 девојке које су певале, а „вођа“ је сакупљао бакшиш:“2-3 јаја за једну песму, по један грош за песму“.

– Вођа“-Лазар, водио је 6-7 девојака у лазарице, а на Велигден (Ускрс) му се носи колач, а он плати коло те ми играмо у коло, а лети му жњемо њиве, а он спрема дома ручак-каже баба Милунка Анђелковић из села Свође, која је ишла у Лазарицама од 1925. до 1934.године.

Са Лазарицама као „вођа“ ишао је и деда Миливоје Анђелковић из Свођа-а водио их је да певају у:Свође, Алексине, Мезграју, Мало и Велико Боњинце.

Лазарице су певале од лазарички петак до распети петак-у априлу месецу(једна недеља)-а Краљице (тројничка недеља) од Спасовдан до тројицу-јуна месеца.

Деда Миливоје је водио и Краљице. Лазарице се предходно скупе код „вођу“-Лазара, па уче песмицу да певају, а појање је брзо. Носиле су златне огрлице.

*

У времену од Лазаричког петка до Распетог петка (недеља дана), група од 6-7 девојака – некада и 5 девојака – ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици.

Групу је водио мушки вођа, махом неко од старијих људи из села. Девојке су са вођом улазиле у авлију.

Вођа први напред улази, а у дворишту их дочекује домаћица са одобрењем за песму.

Две или три девојке су певале, док су остале шетале по дворишту током песме. У међувремену вођа групе са домаћином пије ракију.

Вођа је скупљао бакшиш: 2 до 3 јаја за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то поделиле. Као „дуг“ за вођење се вођи потом у току лета враћала услуга у жетви или окопавању кромпира.

Он се лазарицама често захвалио у току неког летњег вашара или сабора где је девојкама плаћао да одиграју по које коло уз музику народног свирача.

Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после Другог светског рата када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицима, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.

Са Лазарицама као „вођа“ ишао је и деда Миливоје Анђелковић из Свођа-а водио их је да певају у:Свође, Алексине, Мезграју, Мало и Велико Боњинце.

 

Девојке су као лазарице су певале од Лазарачког петка до Распетог петка (једна недеља), а као краљице (током тројничке недеље) од Спасовдана до Тројице – у месецу јун.

Лазаричка ношња: на глави самија, опасане вутаром (памучна), са јелечићима од памука: има са дуплом алаџом.

По казивањима старијих људи, лазарице су биле и у времену око 1897. године. Окитене златним огрлицама, лазарице су запевале кад су ушле у двориште (авлију), док је вођа добио кафу и ракију.

“Ова кућа богата

са деца мушка

са 200 овце сас јагањци

са 20 козе и јарићи”

(по две и две певају, а две шетају)

“Ова кућа богата

1000 оваца са шарени јагањци

орач оре равно поље

два волова два ергена”.

 

По Милунки Анђелковић, која је била у лазарицама од 1925. до 1934. године, певале су се и следеће Лазаричке песме:

За ловце се певало:

 

“Мори млада буковице

куде ти је млади бујко

млади бујко у совиље

у совиље код терзије

да ми кроји антерије

и подл’ги бојелеци

нела’з, нела’з бујковице

кад је Бујко у совију

сто ће пушка на чивију”.

За младе невесте и момке се певало:

“Два се млади огледују

у шарено огледало

чије лице поубаво

дал момачко ил невестињино

момачко лице поубаво

невеста се наљутила

па се дигне у Београд

да јој купи бел помад

да лице избарабе

да се невеста

више нељути.”

Мушкој деци се певало:

“Изникал струк гороцвет

у мајкини равни двори

није мајке струк гороцвет

него је мајке мили синко

мајка му приђе

дал да га пољуби

дал да га пробуди

несвидело јој се да да га пробуди

већ га само пољуби”.

 

Запис: 1976.године село Свође, Власотинце

 

Казивачи: Љуба Анђелковић(85.г, рођена 1891), Миливоје Анђелковић(80.г., рођен 1896.г.) и Милунка Анђелковић(68.г. рођена 1908.г.) село Свође

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, СО-е Власотинце

 

 

* * *

 

 

 

СВОЂАНСКА РАЗГЛЕДНИЦА ЖИВОТА

 

Какво време беше у оној старо време к’д бео помлад.

 

У Свође шес кафане-крчме, свуд трешти музика, певаљке певу. Бил је тој боемски живот 60-70. година 20. века у Свође.

 

К’д је пијачни д’н све се збере у Свође.

Милина да се гледу убаве девојке, младе снајке и бркати мужеви печалбари.

 

К’д је вашар у Свође тој си је посебна прича. Туј се пије, весели, од мерак, за тугу и весеље, туј је бил наш живот у кафане.

 

Туј се погађало за у печалбу:циглари, зидари, пинтери. Тој је бил наш живот за цел крај.

 

Нек’д Бора Пејчић и Перица наставници освану у кафану; па т’г право иду у школу.

 

Тој беше боемштина. С’г све опустело, све оронуло, нема живот, све се куће распале.

 

У малу Власина и Албанија били млоги занати:опанчари, крчмари(кафеџија), кројач, терзија, абаџија, ћурчија.

 

Бил познат Рака капетан у Албанију, а и поред реку Љуберађу на улаз у Власину била воденица, а и у Тропшинци ги биле неколко воденице.

 

У стара времена још се причу и има још зграда старих мејана и кафана у време турско време у Тропшинци, уз реку Лужницу, где се ајдуковало, турци пресритали и пљачкали од Кржалије.

 

У центар село беу кафане и продавнице, пекара, посластичаре, кломферски занатлија; а у густ центар села туј беше и месна канцеларија, продавнице и осмогодишња школа, у којој беше дом омладине.

 

Туј се одржавале приредбе, селски сусрети села, такмичења певача у старе песме и стара народна кола.

 

Надигравалао се, натпевавало, а уз реке власину и Љуберађу водила се љубав по врбаци у време вашари и ноћних игранки.

 

На улазу у село беше и Диса мајстор за израду машина за сечење цигла, кројач, баланта(амбуланта лекарска), станови за учитељи, задружна зграда, стара библиотека и остаци римског кастела на брду на састав реке Љуберађе и Власине.

 

Туј смо се збирали ко деца, а и доодило се са све стране да се меље жито, да се извиђају, пошале и нек’д се и туј водила љубав, па и склапали пазари.

 

У Свође повише у Албанију и у неке друге махале, а и у махалу Власина су оратили на лужнички говор:оче(хоће), нече(неће),Че(Ће), Чу(Ћу),

 

Ока(зове)нече(неће)-исто ко у Горњи Орах, Лукачево, Добровиш; јел су се теј куће заселиле из лужнички крај, па такој су биле задржале своју орату. Овде су владали

 

Турци и бугари, па су остале млого њиње речи да се зборе по село све до 60. година 20. века

 

У село се заселили од Косово, из Црну Гору, Македонију, од власински крај(црнотравски крај), Шумадију и Лужнички крај; па има разна ората(говор) : „бугарашки“ , шумадински, црногроски, , македнонски, турцизма-све се помешало у орату до 60-70. година 20. века .

 

К’д сам бил по вашари, на игранке, у школу у Свође и по кафане-крчме; зору зориили сас друштво и онда се у планину вртали ујутру.

 

Онако млитави од боемштине, ишли да косимо планинске ливаде или се вртали у черге да ни мајке и невиде к’д се легне.

 

Туј су доодили из Преданчу, Горњи Доњи Дејан, Јаковљево; Горњи Орах, Лукачево, Борин Дол, Џакмоново, Боњинце, Алекисине, Врело, Пржоње, Добровиш. Тегошницу, Доње Гаре, Тегошницу, Завидинце, Присјан.

 

Тој је бил наш живот у кафане и по вашари. Т’г се туговало, веселило под шатори, разбијале флаше уз армоникаши, свирачи трубачи, а нек’д и уз гајде се веселило и играло до зоре.

 

Т’г су мирисале девојке и живело за недоживени снови за бел ‘леб и печене кобасице на жар – ћумур.

Тој беше време живота боемштине и сневања о животу.

 

18. август 2008. године Власотинце

 

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

 

* * *

ОСТАНИ ОВДЕ

Остани овде куде нас,

Туј ти је, бре, брате,

Млого убаво и арно.

Туј су ти шуме и ливаде,

Туј су њиве оране.

Туј жито класа,

Туј ти је наш берићет,

Туј пилитија поју,

Дрозгови и славуји.

Туј је наша дедовина,

Туј су најубаве девојке,

Туј се поје и натпева,

Док се жито ж’ње,

Док се збиру рукољке.

Туј се врше најубав вра,

Туј су деца увек здрава,

Увек мила и убава.

Туј се, бре, ник’д неје

Лошо уработило,

Туј си савкој свакога помага.

Туј се неје гледало

Куј је које имал,

Туј се помага и у добро и у зло.

Остани си овде к’д ти казујем,

Овде је слободија,

Овде си је мераклија,

Живот да живујеш,

Децу да рађаш,

Кућу да си домиш,

Домаћин да си буднеш.

Остани овде куде је најубаво,

Куде најубаво сл’нце изгрева.

Власотинце, 19. август 2008.године

 

(Извор: ПЛАНИНСКА ОРАТА (Збирка песама на дијалекту југа Србије)-Аутор:Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце, 2008.г., страна:35-36)

 

* * *

ПЕЧАЛБАРСКО ПИСМО:

Бре, Рајко, дооди дом,

Оче да ли дојдеш ел нечеш,

Стално ни оку по комшилук:

„Да си добра, муж би ти дошал на Трновку“.

Деца се само мају, ич ме не слушу.

Работим клко могу.

Рајко, ја ти се надам да дојдеш,

Овој неје неки живот,

Ти тамо, ја овамо,

И све ни пројде живот у работу на две стране.

Ич не слушам комшије,

Ти знаш да те поштујем.

Малко сам загорела,

Дојди малко пре Трновицу.

Че ти се израдујемо и ја и деца.

Еве ти абер по мајстора,

А писмото ћу ставим у куфер,

Затворен да ги нико не читује.

Из рукописа ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА-аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, децембар 2007.године, Власотинце

((Извор: ПЕЧАЛОВИНА (Збирка песама на дијалекту југа Србије)

Аутор:Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце, 2011.године, страна. 48-49)

 

* * *

У ШТЕТУ

-А бре, братко, киде беше?

Не ли отиде у штету

Куде разбуцану распуштеницу?

-Море, братко, превари се!

Отидо у штету куде њу,

А она ми обриса све што има.

Отиде ми цела печаловина.

С’г незнам какој да л’жем,

Онуј дома сиротицу моју,

Онај дом малечка дечица.

-Е, мој братко, штета се плаћа,

Тој ти је такој у печалбу,

Затој пази други пут,

Киде гледаш и по кој пут

Да идеш к’д си појдеш.

Сложна браћа печалбари

Састаше се па збраше паре,

Да на другара плате штету,

Ал му тој беше наука,

Да си у печалбу мисли

Само на женицу и дечицу,

Да на печаловину пази,

Да гу добро чува,

Ко два ока у главу,

Да не иде више у штету,

Ел она је млого скупа

За сирома’ печаловника.

Онај пустолија распуштеницине

Потпали туђину к’д се загори-

Привуче печалбара у штету.

14. јул 2010.године, Власотинце

(Извор: АБЕР СА ПЛАНИНЕ(Збирка песама на дијалекту југа Србије)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, 2011., страна:101-102)

 

 

* * *

 

Порекло родова и презимена по махалама:

Р о д о в и :

– Махала Ковачевци: -Величко, Анђелко, Цветко Ђикић, Чубрикинци (Станковић).

 

– Стојчини (Драгослав -Река)-Стојча био опасан, секао на козе уши, кад их је хватао у штету.

 

– Фамилије Кржалије, Рекарци су са Космета.

 

– Сматра се да је у Свођу међу најстарије насељене фамилије су Тропшинци, насељена поред реке Лужнице према Великом Боњинцу-пребегли са Косова у 17. веку; потом у Ковачевци .

 

– Фамилија Илићи (Илија “Свирка”) досељени из Штрбовца(Заплање); а постоје и фамилије: Миладиновци, Стојковићи, Бомбало (Станковићи) , Чубрикинци са Косова.

 

-Род Видојевци (“Чаљинци”):-презиме Видојевић, крсна слава:Св. Никола и св. Ђорђе”посна” (св.Алимиије), пореклом са Цетиња(Црна Гора).

 

Тамо се презивали ПЕКИЋ, па су онда овде променили презиме у Видојевић према родоначелнику ВИДОЈЕ.

 

– Род Чубрикинци(Станковићи и Стефановићи-Дестанковци)

-Фамилија Миладиновци славе Свети Николу.

 

-Фамилија Стојчици (родоначелник Стојча-Чубрикинци). Презиме Стојчић.

 

– Фамилије: Станковић-Бомбало, Достанковци, Миладинци се називајуДостанковци (Горњи и Доњи

 

– Фамилије: Рекарци и Бомбало (Станковић) су фамилије.

 

-Фамилије:Стефановић(“Чубрикини”)-из Боњинце и Николић”Дисини”)- из Брестов Дол.

 

-фамилија Ђикини(Ђикић, Цветковић).

 

– Махала Рекарци у брдо су фамилија Анђелковићи а има их и у луку поред реке Лужнице – постоји и друга различита Анђелкова фамилија.

 

– Фамилија Анђелковићи и Пејчићи са Косова-живели у Дугу Пољану(насељени из Вучитрна),

 

– Друга фамилија Анђелковић призетена из Алексина.

 

– Урошевићи су призетени из Малог Боњинца.

 

– Досељавање фамилије Пауновић у махали Габровик било овако: четири брата из Метеха-Перчевићи, Вука Прасца из Црне Горе, убили су Турчина за вечером, који је од њих захтевао да му обезбеде жене на спавање (обе снаје и две ћерке-два сина била момка).

 

 

– Од Прашчевића у Свођу је и фамилија Димитријевићи.

 

– Род Милојевићи (родоначелник Милоје) је у роду са Димитријевић (“Шокејци”), Пауновић (Габровик) и Станковић(“Шпира”-Габровик)

 

– Павловићи из махале Габровик су из Мезграје. Кад се населили биле тада свега 3 куће у Габровик.

 

Из Мезграје су побегли од Турака. Тада је била шума од Габра, па је и насеље добило назив Габровик. Касније је било 5-6 кућа.

 

– Род Марковић су пореклом из Медвеђе. Презиме Марковић, а исељени су највише у Власотинце.

 

– Голубовићи су из Мезграје(Лужница), а предходно се ту населили из Брестов Дол (Заплање).

 

Овај род није мењао свије презиме Голубовић и крсну славу св. Ранђел.

Расељени су у Тегошницу, Власотинце, Лесковац, Ниш, Београд и друга места у Србији

 

-Род Коцићи пореклом са Косова.

 

-Родови:Соколовци, Бердујци(из с.Бердуј)

 

-Род Павловићи је пореклом из Херцеговине или Црне Горе (Никшић). Одатле се насељавају у село Мезграја(Лужница). Павловићи су махом исељени у Власотинце а има их и у дрзга места.

 

Одатле бежећи пред Турцима се заселили у шуму Габар у село Свође , по коме је и засеок добио назив Габровик.

 

Поред рода Пауновић у засеок постоје и друге фамилије:Павловић, Станојевић, Петровић, Станковић,….

 

 

– Фамилија Вукадиновци:- Деда Пејча имао синове: Вукадин и Стојан а Вукадинови синови су: Милан, Ранђел, Ђорђе , Атанас, Крста (умро као момак).

 

Ранђел:-Градомир, Тикомир и Вукадин (3к). Славе св. Николу. Ђорђе (1к).одсељен у Чукљеник.

 

Већина Из овог рода имају презимена: Пејчић и Вукадиновић. Расељни су у Власотинце, Лесковац и друга места у Србији.

 

– Засеоци. Власина и Албанија:-Станковић, Коцић, Ђикић, Величковић, Ђокић, Илић, Видојевци, ..(порекло: Златићево, Орах, Г.Дејан, Штрбовац (Заплање), Брестов Дол(заплање), Космета и Цетиња-Црна Гора),

 

Село Свође је насељавано вишеетапно, из околних села: Златићева, Алексина, Ораха-као и из заплањских села: Модре Стене, Боњинца, Дубраве, Штрбовца, Брестов Дола

 

– Крсну славу Св. Ранђел славе само род Голубовићи, онда св-Ђорђу( „Посну“-св. Алимпије) слави род „Чаљици“)-а остали родови у село Свође славе у већини св. Николу (са изузетком Петровића(Станојевића) из Габровика-који славе св. Стеван, а то је слава „поделбибе“ браће).

 

– Изнад старе школе („ старих станова учитеља “) у брдо се налази род Баинци, насељени из село Баинце(Црна Трава).

 

Занимљиво је да међу презменима (која су „изведена“ од старих предака:дедова, парадедова и чукун дедова-највише ос 1841-1885.г,) која су у једном роду махом 2-3 пта мењана, да би одлуком краља Милана Обреновића 1885.године се прекинуло са мењањем презимена у једном роду.

 

Зато свако ко не познаје у село Свође(са Габровиком) „надимак“ одређеног рода, тешко да ће да се снађе које је ко презиме, пошто у село има по два или три иста презимена различитих родова по махалама: Станковић, Пејчић, Анђелковић, Станојевић, Величковић, Вукадиновић,…

 

*

 

Исељавање:-Свођани су после доношења одлуке изградње акумулационог језера(које никада није изграђено) негде 70. година 20. века и одустајања изградње фабрике ФАП(касније изграђена у Прибоју на Лиму)-масовно почели исељавање.

 

Почетно исељавање је ишло ка:Нишу и Београду, а касније махом према Лесковцу и Власотинцу до краја 20. века. Има их исељених и у друга места у бившим републикама и покрајинама старе Југославије.

 

* *

 

Ф а м и л и ј е: Т р о п ш и н ц и, К о в а ч е в ц и и Р е к а р ц и

 

Кржалије су добиле назив по томе што су хајдуци пресретали Турке, убијали их и одузимали благо, па их Турци назвали КРЏАЛИ.

 

Тропшинци стара фамилија- Станоја и Станко живели су по 95 година, били овчари.

 

Насељени са Космета. Побегли са Космета од турци 17. века. Станко се населио у Ковачевци.

 

Браћа:- Станоје и Станко (доселили се у 17 век са Космета)

Станоје-син Спаса

Спаса(око 1810.г)-син Стоилко(живео 94.г.-рођен 1843.г. )

 

Спаса(рођен око 1810.г.) је био српски кмет за време Турака , а умро је пре рата са Турцима 1912. године, а живео око 90. година.

 

Спасин син Стоилко живео 94. године.

 

Стоилко Тропшински 1919. године је опљачкан од Воје Коцића (црногорског порекла) из с Шишинца, са 12 наоружаних другова.

 

Пљачкаши му однели све што има: злато, новац 130 000 у банкама. Деда Стоилко умро 1937. године. Држао је кафану.

 

ТРГОВИНА СТОКОМ (Тропшинци)- Деда Стоилко Тропшински (1843.г.) био трговац сас стоку-овцама .

 

Чувао је овце на испашу у Суву Планину на „Ракош“ где има извор. Чували су овце и правили качкаваљ.

 

Куповали овнове од Пирота па све до Заплања, а после их спроводили за Турску преко Једрена у Цариград.

 

Трговао овновима у Цариград и Михајло(1882.г.).

Терали су овце пешице више недеља, па га ухватила киша, добије турбекулозу и умре пет дана пре деда Стоилка 1937. године у 55 године живота.

 

Пара деда Спаса(1810.г) био овчар-висок преко два(2) метра.

Носио мотку(штап овчарски) са две ракве (рашље) и зове се„набадња“.

 

Скакако чувајући овце и био српски кмет.

 

Пара деда Спаса громко говорио и по томе се у нашем народу каже мнго „тропа“ (много говорљив)-имао јак глас, па је фамилија и махала у село Свође добила назив ТРОПШИНЦИ.

 

Запис: 1976.г. махала Камењари(Д.Дејан), Власотинце

 

Казивач: Божика Ранђеловић-(Спасић девојачко-76.г.-рођена 1900.г.-девојка из село Свође, била у лазарицама седам година)

 

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

*

Р е к а р ц и

 

Браћа Миљко и Миладин се доселили између 17-18 века из Космета (Вучитрн) у село Свође.

 

Ишли у Дугу Пољану (између Врања и Куманова), па нису се дуго задржали.

 

Прво је из Космета (Вучитрна) у Свође дошао Миљков син Пејча.

 

Позната је овакав родослов:- Миљко-Пејча-Анђелко (живео 80 година).

Крсна слава:св. Никола.

 

Анђелко:- синови: Илија, Мита, Гаврил, Милан, Јован, Обрад.

 

Илија-Анђелковић(3к), Мита –Анђелковић(3к), Гаврил-Пејчић(2к), Милан-Пејчић(4к), Јован-Пејчић(1к),Обрад-одсељен 1926.године у Соко Бању.

 

Гаврил Пејчић:-Пејчић :Владимир и Радомир(умро).

Милан Пејчић:-Јеникије, Будимир(1909),, Славко и Славољуб Пејчић.

 

Јобван Пејчић-призетак Димитријевић из Алексине.

 

Запис: 1976.г. село Свође, Власотинце

 

Казивач: Будимир Пејчић (1909), село Свође, Власотинце

 

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

 

*

 

Друга фамилија Анђелковић (призетена из Алесине):

 

 

 

 

*

 

 

Фамилије:Станојци-Станијци-Станковићи-Величковићи-Миладиновићи

 

Станија имао два сина: Бранко и Стојан.

Станија погинуо у Румунијy, радио као печалбар циглар.

 

На превару је требало да погине неки мајстор Румн Предводник и онда подметну Станију на превару и га убију уместо Румуна.

 

Подметнули му на превару, пред крај рата са Турцима, тако да су деца Бранко и Стојан остала сирочићи.

 

Стојан се призетио у Врело.

 

Познат родослов:-Чедомир (30.г., рођен 1936.г)- Петроније-Стојан.

Баба Добринка Цветковић (63.г.) није била ни рођена када је Стојан живео.

 

Бранко је умро 1932. године, живео 58. година.

 

Познат родослов:-Миливоје (69.г-жив,рођен 1907.г., запис 1976.г)-Станко(погинуо 1914.г., рођен 1888.г.)-Бранко (1874)-Станија.

 

 

Станијина фамилија у сродству је са фамилијом Станоја.

 

Станоја , Станија и Величко су били браћа од једног оца Маринка, славили Свети Николу.

 

Станоја је довео воду са земљаним цевовима (ћунцима), пречника 10 см, дузине 30-40 см, а дужина довода воде је била 100 метара, кладанац се раније звала “чесма’.

Те цеви од печене глине и дан данас постоје.

 

У близини кладанца су биле старе куће Станојевић Драгољуба(1945.г.)-бившег преседнико СО-е Власотинце.

 

Део Величкове фамилије се одселио у Соко Бању (син Јованча).

 

Од Станоје, Станије и Величка су фамилије: Станојевић, Величковић, Станковић.

 

За време Турака Деда Станоје имао кафан-мејану у место Глибје. Турци узимали “десетак”-сноп и ношено је у мејану.

 

Село било у брдо. И данас постоји место СЕЛИШТе где је некада постојало старо село.

 

 

 

Занимљивост из рода Станојевић:

 

– Гаврил Станојевић живео 99 године и 8 месеци. Радункина(1900) добоча од мајке Анђелије (1846) новчаник)крајем 19 века) са посебноим орнаментима од чисте коже-лоји се чува у фамилији.

 

Пречник округлог новчаника је 1о сантиметара, опкољен са десет листа који пресавијањем образују мање листове у облику цвета.

 

Баба Анђелија тај новчаник носила у појас или у бојелек.

 

Бојелек је направљен у унтрашњост пуњен са памук, до тело платно, а спољашност САЛИЈА-платно у виду данашње фармерице.

 

Запис: 1976.г. село Свође, Власотинце

 

Казивач: Миливоје Станојевић (1907), село Свође, Власотинце

 

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

 

 

*

 

Г л и б ј е

 

Павле-Ђика држао кафану у Глибје. Био трговац за време Турака. После ТРОПША наступио, купио њиву од Ђике и наставио са трговином.

 

Павле-Ђика живео на кућиште старог села, па се преселио доле ниже.

 

Турци су тражили од деда Ђику мед и кокошке. Тада је Никола био дечак. Турци му стављали вес на главу, радовао се.

 

Кад су Турци рамазовали није смео да се осети мирис свињског меса.

 

1871.године деда Станоје (Станојевска фамилија) набрао људе и подизао устанак.

 

Са групом са пиштољима пречекували Турке и плашили их да не пролазе.

Његова група имала је 10-20 човека.

 

Ранђел се оделио од оца Цветка Ђикића(Ковачевци) . Ранђел је старији од деда Зарије Ђикића(1901.г)

 

Ранђел је рођен 1864.године, а његов брат Живојин рођен 1874,године.

Стара кућа је направљена 1889.године.

Из овог рода постоје и презимена:Цветковић и Ђикић

 

Познат родослов: Зарије Ђикић(75.г., жив, рођен 1901.г)-Никола(рођен 1852, живео 75.г,)-Ђика(живео 70 година)-Павле.

 

Браћа:-Цветко и Никола- отац: Ђика-Павле.

 

Зарије Ђикић -Живојин-Никола.

 

Живојин Ђикић (1к)-Зарије Ђикића син Чедомир Ђикић погинуо на сремски фронт 1945.године.

 

Преселио се у махалу АЛБАНИЈА и призетио Мирка Коцића (1936.г)-био је служитељ у основну школу у село Тегошница.

 

Ранђел Ђикић (1900-1956) је призетио Милутина Урошевића из Мало Боњинце-који има синове: Љубомира и Витомира Урошевић, који славе св. Николу.

 

Запис: 1976.г. село Свође, Власотинце

 

Казивач: Зарије Ђикић (1901), село Свође, Власотинце

 

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

 

* *

фамилија Пауновић и Димитријевић:

 

– Досељавање фамилије Пауновић у махали Габровик било овако: четири брата из Метеха-Перчевићи, Вука Прасца из Црне Горе, убили су Турчина за вечером, који је од њих захтевао да му обезбеде жене на спавање (обе снаје и две ћерке-два сина била момка).

 

Потом пребегли Велику Оду у Србију под другим презименом.

 

Син Паун Прашчевића насељен у село Свође, а има их и у Медвеђи; имају родбину у Брезовици у Црној Гори- још и у Белоповићи код Иванграда у Будимици.

 

Од Прашчевића у Свођу је и фамилија Димитријевићи.

 

Насељени су пре два века у Србију према казивању Тихомира Димитријевића(1912.г.) у запису 1975. године, дату локалном етнологу Мирославу Младеновићу.

 

Запис: 1975. године село Свође, СО-е Власотинце

Казивач: Тихомир Димитријевић (1912.г.), село Свође, СО-е Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце.

 

* * *

 

Порекло презимена Видојевић(Пекић)- Видојевци(ЧАЉИНЦИ)

Крсна слава: Св. Никола (св. Ђорђе „посна“-св.Алимпије)

Порекло:Цетиње (Црна Гора)

Презиме: Пекић и Видојевић

Родоначелник:Видоје

Познат родослов:

Љубомир Видојевић-Пекић(рођен 1912)- Сантирка(109.девојачко Станковић од „Шпирини“ из Габровик, с.Свође):- Видојевић: Властимир (1925) , Новица(живи у Зрењанин), Драгољуб.

 

Властимир Видојевић(1925):- Нада (1951.г-удата уза Драгана Димитријевића, 1948.г. с.Свође-Аца и Ненад, ожењени и живе у Власотинце) и Зоран (ожењен и живи у Власотинце).

Запис: 1999.године Власотинце

Казивач: Стана Коцић(1926. године девојка из село Свође-ЧАЉИНЦИ-Видојевци, у Свође у фамилији славе Свети Ђорђу посну славу 9. децембар, мајка Роска и отац Светислав Видојевић)

 

* * *

Порекло презимена Димитријевић(Шокејинци)

Порекло: Црна Гора

Родоначелник:Димитрије

Познат родослов:

Јанићије Димитријевић(1900):-Миодраг-Мија ШОКЕЈА(1923).

Миодраг-Мија ШОКЕЈА(1923):-Стана(1921.г, девојачко Голубовић из с.Свође):-Драган(1948), Љубинка(1951.г. удата у род Коцић у Црну Траву-са пордицом живи у Црну Траву, Нада(1951., удата у Присјан-живи у Власотинце са породицом),

Драган Димитријевић(1948)-Нада(1951.г. Видојевић):-Александар-Аца(1974), Ненад(1978). Ожењени и живе са породицама у Власотинце.

Запис: 2012.године Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

 

 

Порекло презимена Спасић, Коцић( ТРОПШИНЦИ ):

 

 

Насељени са Космета. Побегли са Космета од Турака у 17. веку.

 

Познат родослов:

 

Браћа:- Станоје и Станко (доселили се у 17 век са Космета)

Станоје-син Спаса

Спаса(око 1810.г)-син Стоилко(живео 94.г.-рођен 1843.г. )

 

Спаса(рођен око 1810.г.) је био српски кмет за време Турака , а умро је пре рата са Турцима 1912. године, а живео око 90. година.

 

Родоначелник СТОЈИЛКО(1843)

Крсна слава:Свети Никола

Презимена:Спасић, Коцић

Познат Родослов:

 

Стојилко Спасић(1843-1937)-Гвоздена:-Михајло, Јован.

 

Михајло Спасић-Злата (с.Свође):-Профир(1904), Тихомир (1916).

 

Профир (1904) Спасић-Душанка(Голубовци, Грнчар):-Надежда (1928), Вера (1930), Божидар (1931), Томислав (1934).

 

Божидар Спасић(1931)-Гордана (1937.г, Џуџинци-Ђикић, Власотинце):-Бојан (1964), Невена (1963), Душица (1972).

 

Бојан Спасић(1964)-Јасмина(1962.г.с.Крушевица, ћерка на Жику Тучка??):-Божидар (1990), Ивана(апсолвент на факултет), Јована (студент енгл)-сви у Нишу студирају.

 

Томислав Спасић (1934)-Стана(из с. Алексине, ):-Јасмина (1960)-удата за Радета професора физике Благојевића(Раде „Кржља“)-имају деце: Југослав(ожењен и има двоје деце) и Златко (ожењен и има једно дете). Раде умро млад.

 

Вера Спасић(1930)-Стојан Стојановић(Гигини, Власотинце):-Драган(1952), Благоје-ожењен и има двоје деце.

 

Надежда Спасић-Миле Прикић(Власотинце):-Драгица Спасић-Данило Коцић(1949., село Дадинце):-имају ћерку и сина; Вера удата за Сретена Милутиновића у Западној Србији(околина Лознице).

 

 

Тихомир Спасић(1919)-Ружа Петровић (1921. засеок Габровик, с. Свође)-Михајло (1943), Ђорђе(Ђока) рођен 1948.г.

 

Михајло Спасић(1943)-Нада(Брајкова Долина, Борин Дол „Корејци“-умрла):-три удате ћерке:Сања, Тања, Маца-живе у Ниш.

 

 

Јован Спасић-Драгана:-Момир Спасић (1906), ћерка (удата у Голубовићи-Кристини,Свође), Десанка (удата у Модра Стена(Лужница), Смиљка(удата у Шипинци-Николићи, Свође).

 

Момир Спасић (1906)-Варадинка (Велико Боњинце):- Рајна(1932.г., удата у Боњинце), Јован (1933), Томислав (1936).

 

Јован Спасић(влачар, 1933.г.)-Олга (Мало Боњинце)-Александра

 

Томислав Спасић(1936)-Светлана(село код Пирота):-Милан и Сузана-рођени на службовању као просветни радници у другој половини 20 века у школама око Свођа). Одсељени у Ново село код Ниша. Данас су пензионери.

*

У род Спасић „приведен“ Љуба Коцић(из Коцинци) рођен 1926.г.:-Драгослав(Ниш)-Витка:–Драган.

Станомир-(1935)-Рада (Остатовица):-Витомир-Перка.

 

Запис 20.март 2013.године Власотинце

Казивач: Божидар Спасић(1931) из махале ТРОПШИНЦИ-живи у Власотинце, професор географије у пензији

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце

 

* * *

Порекло презимена Петровић (Станојевић) из Габровик у Тропшинци

 

Наишао сам на своје неке записе из 1976.г о ТРОПШИНЦИМА-да су Петар и Стојилко Спасини Синови.

Спаса је био син Станојин а Станиоје брат Станку.

Порекло је са Косова. Доселили се прво у Брестов Дол (Заплање), па онда се Станко (Станковци, Дестанковци и сва презимена у Тропшинци са славом св. Никола су истога рода) са својим презименима Станковић (се одселио у Дубрабу) а неки (Стефановићи) у Боњинце.

СПАСА се је највише задржао као овчар на РАКОШ планини са сином Стојиљко. Са братом ПЕТРОМ се доселили прво у Мезграју (Лужница); па обда Спаса(Стојиљко) у ТРОПШИНЦИ.

Ту је у месту ГЛИБЈЕ купио кафане у село Свође (то је потврђену у записима рода Станојевић који су ту живели у брду 1976,г,. приликом записа-подвукао М.М)

 

Дакле, прво се заселио СТАНОЈЕ па онда СПАСА(Стоилко) у ТРОПШИНЦИ.

Док је брат ПЕТАР се одселио из МЕЗГРАЈУ (Модра Стена) у ГАБРОВИК.

 

Браћа када су вршпили “поделбину” онда су мењали крсне славе.

У свим записима досада у власотиначко-црнотравскога краја интересантно је да

сви који су приликом “поделбе” мењали крсне славу СВЕТИ

НИКОЛУ(19.децембар) су узимали крсну славу Свети Стефан(Стеван); па је

тако и ПЕТАР променио крсну славу.

 

Ево ово су и одговори за порекло ПЕТРОВИЋ (унуке Данијеле Петровић,

професорке књижевности, која је тражили одговор), а у воденици су

радили ЗАЈЕДНО „братски“ или на ИСПОМОЋ или касније као НАЈАМНИ

РАДНИЦИ-јер се СТОИЛКО ОБОГАТИО као трговац стоком; тако да су

временом постали НАЈАМНИ радници.

 

Петар је побегао у ГАБРОВИК од Турака где се склонио у Габрову шуму,

јер је учествовао у бунама противу њих.

 

ДОПУНА: Тачно је да су ТРОПШИНЦИ и по СПАСИ и по СТОИЛКУ добили назив,

јер су гласно говорили „тропали“)-оба записа поседујем из различитих

казивања у роду Спасић и Станојевић из 1976 и ове 2013.године од

колеге Бошка Спасића.

 

Мирослав Младеновић, наставник , Власотинце

26.јун 23013.г. Власотинце

 

ПРИЛОГ родослова:

 

Порекло презимена Петровић( Станојевић)из Габровик у Тропшинци село Свође

 

Махала ТРОПШИНЦИ, село Свође

Крсна слава: Свети Јован

Насељени: у Тропшици из махале Габровик села Свође

 

Родоначелник: Петар

Презиме:Петровић

 

Познат родослов:

Никола:-Милан, Благоје, Тихомир (1921)

 

Благоје(1906) Петровић:-Добросав(1930).

Добросав Петровић(1930)-Милица:-Драган Станојевић(Петровић). грађевински инжињер.Умро.

Доборсав и Милица су били учитељи. Радили у Присјан. Умрли.

Драган Станојевић (Петровић)-Слободанка:- Данијела Петровић (1973)-професор књижевности. Живе у Вршцу.

 

Тихомир (1921)-имао циглане, а његова деца су: Здравко Петровић, живи

у Ниш и Смиљка лекар живи у Ниш.

 

* * *

 

* * *

 

НАПОМЕНА:

 

Свако ко жели да направи сопствен РОДОСЛОВ свога рода може да нађе у документације матичне књиге рођених и умрлих у:месним канцеларијама села Свође и Боњинце(ту је и црквена документација за парохију БОЊИНЦЕ) и у Историском архиву Лесковац (код болничке амбуланте).

 

Села:Свође, Алексине и Ора су припадала црквеној парохују у село БОЊИНЦЕ(Лужница).

 

У Бољару и Лесковцу има подаци о првом поису рођених односно умрлих из цркве крушевачке(дејанска парохија) из 1879.године-првог пописа становништва у овом крају после ослобођења од Турака 1878.године.

 

Пошто је било тешко одредити крсне славе(јер су многи као коумнисти били „одбацили“ религију“као опијум за народ“-била идеолошка забрана крсних слава.

 

Може свако да нађе коју је крсну слкавио његов род из пописа становништва од 1900. године – као и власника сваког домаћинства и чланове са годином рођења за сваку фамилију, а исто исто то и у попису становништва из 1953 и 1948.године за село Свође.

 

 

*

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

 

19.април 2014.године Власотинце, република Србија

 

 

* * *

 

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (А-Ђ).

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2013.г., Власотинце

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/Свође

* http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Свође

( Разговор:Свође- Изворни текст за Википедију написао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 00:30, 18. октобар 2006. (CEST) )

 

* Разговор:Свође – Википедија

Изворни текст за Википедију написао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Вл … ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, …

sr.wikipedia.org/sr-ec/Разговор:Свође – Кеширано

 

* Свође[уреди]

Heh, odličan tekst!! Posebno mi se sviđa opušten stil pisanja, još samo da ima nekoliko slika, pa bi bila uživancija čitati. 🙂 A ovaj Мирослав Младеновић, Власотинце, to si ti, ili neki tvoj drugar (pitam samo zbog autorskih prava), ako je to OK, ne moraš da odgovaraš ako nećeš da otkrivaš identitet. 🙂 –Rainman 12:56, 18. октобар 2006. (CEST)

 

* Разговор са корисником:Rainman – Википедија

– [ Translate this page ]

Jump to Свође/Мирослав Младеновић‎: Драго ми је што ти се допао чланак о селу Свођу. Ево и објашњење ко је Мирослав Младеновић: …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman – Cached –

* Разговор са корисником:Vl — Википедија

sr.wikipedia.org/sr/Разговор_са_корисником:Vl

‎Поздрав, Vl. Добро дошли на Википедију на српском језику! ….. A ovaj Мирослав Младеновић, Власотинце, to si ti, ili neki tvoj drugar (pitam samo zbog ..

http://sr.wikipedia.org/sr/Разговор_са_корисником:Vl

 

* Разговор са корисником:Rainman – Википедија

Имаш коментар на страни за разговор твог бота (Разговор са … Мирослав Младеновић је локални етнолог, историчар и просветни радник из Власотинца. Он записује догађаје у ….. Значи, упутства типа: стављајте тагове за спречавање конверзије, не мешајете писма, магичне речи за ово и оно, шаблони (и категорије? и …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman

 

* Разговор са корисником:Rainman – Википедија

– [ Translate this page ]

Jump to Свође/Мирослав Младеновић‎: Драго ми је што ти се допао чланак о селу Свођу. Ево и објашњење ко је Мирослав Младеновић: …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman – Cached –

* Свође/Мирослав Младеновић [уреди]

Драго ми је што ти се допао чланак о селу Свођу. Ево и објашњење ко је Мирослав Младеновић:

Мирослав Младеновић је локални етнолог, историчар и просветни радник из Власотинца. Он записује догађаје у власотиначком крају и околини већ тридесет и више година. Био је дописник свих великих дневних листова и недељника бивше Југославије и данашње Србије.

Уз његову личну сагласност адаптирам његове тексте и записе или делове из њих за Википедију.

Користећи своју властиту архиву он те ствари напише за Википедију, а ја се после трудим да буду сређени, адаптирани или уклопљени у већ постојеће.

Чланци имају у разговору одговарајућу ознаку. Поздрав –Vl 16:51, 9. новембар 2006. (CET

* Dakle lokalni etnolog, odlično! Ah da imamo više takvih ljudi. 🙂 Što se tiče tog kraja, mene najviše interesuje nešto o Krajištu, o kojem vidim uopšte nemamo članak, a odakle ima ogroman broj jako lepih pesama i muzike. 🙂 Sve najbolje! –Rainman 17:32, 9. новембар 2006. (CET)

 

* Razgovor:Vlasotinački srez – Википедија

Izvorni tekst o Vlasotinačkom srezu pisao za Vikipediju Miroslav Mladenović, Vlasotince –Vl 01:16, 29. maj 2006. (CEST). Dobavljeno iz „http://sr.wikipedia …

sr.wikipedia.org/sr-el/Разговор:Власотиначки_срез – Кеширано

 

[4] Велимир Стаменковић.Лима: “ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

[5] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: „Печалник (легенде и предања из власотиначкога краја)“, 2012.г., Власотинце

[6] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

[7] Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из рукописа: “НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА”, 1970-2014.г, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце, република Србија

 

[8] Мирослав Б. Младеновић Мирац:- ПЛАНИНСКА ОРАТА (Збирка песама на дијалекту југа Србије), Власотинце, 2008.г., страна:35-36

 

 

[9] Мирослав Б Младеновић Мирац:- АБЕР СА ПЛАНИНЕ(Збирка песама на дијалекту југа Србије), Власотинце, 2011., страна:101-102)

 

[10] Мирослав Б Младеновић Мирац:- ПЕЧАЛОВИНА (Збирка песама на дијалекту југа Србије)тор:Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце, 2011.године, страна. 48-49)

 

[11] Мирослав Б. Младеновић Мирац:- из Рукописа ПЕЧАЛНИК ( Народне приче, легенде, предања, изреке, здравице, загонетке и клетве), 2012.г. Власотинце)

 

[12] Казивачи:-Љуба Анђелковић(85.г, рођена 1891), Миливоје Анђелковић(80.г., рођен 1896.г.) и Милунка Анђелковић(68.г. рођена 1908.г.) Божика Ранђеловић-(Спасић девојачко-76.г.-рођена 1900.г.-девојка из село Свође, била у лазарицама седам година), Будимир Пејчић (1909), Миливоје Станојевић (1907), Зарије Ђикић (1901), Тихомир Димитријевић (1912.г.), Божидар Спасић(1931), Стана Коцић-Видојевић(1926.),

 

* Запис: 1976, 1999, 2013.године

 

*Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац наставник и локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

 

 

*

 

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

 

19.април 2014.године Власотинце, република Србија

 


Коментари (11)

  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    ДОДАТАК:

    Порекло презимен Голубовић из рода ГОЛУБОВИЋИ (Центар села Свође):

    Према неким карактеристичним физичким особинама(високог раста, снажни), сачуваном памћењу, задржавању патријахлоности, потичу из Црногорско-херцеговачких крајева, који су се у време великих сеоба у 17 веку, преко Косова доселили у Заплање.

    Но, немирног духа ни овде се нису могли много задржати. Крајем 19. и у 20. веку наставили су даљим сеобама.

    Најстариј предак који је познат звао се Миљко, као Родоначелник рода ГОЛУБОВИЋИ – се доселилио у село Брестов Дол (Западна Лужница-Заплање). Миљко је рођен крајем 18. века.

    Миљко је имао синове:Голуб (св.Ранђел, рођен око 1810.г), Никола(св. Никола) и Младен-Млаџа (Св. Стевановдан-Св. Стефан).
    Од Голуба је настала фамилја ГОЛУБОВИЋИ, од Николе су НИКОЛИЋИ (Паргиши) и од Младена су МЛАДЕНОВИЋИ (Сумаџије).

    Према Миљковом сину Голубу Миљковићу , цео род има назив ГОЛУБОВЦИ а из имена је „изведено“ и презиме Голубивићи.
    Голуб је био сиромах и када су синови одрасли и стекли иметак говорио је:“Ја сам се венчал на сирће , а за моје синове кољем волове“.

    Своје синове је раселио у Грнчару, махала Голубовићи, Свођу, Тегошници и Црквици (Пуста Река), да тамо тргују , купују кафане, воденице и имовину од Турака, који су се после балканских ратова исељавали за Македонију и Турску.

    Из села Брестов Дол један део се заселио испред села Грнчар(Лужница) у засеок ГОЛУБОВЦИ-Маринко Голубовић (1847.г.), чији су једино његови потомци променили презиме у Маринковић, али се и даље у тај засеок међусобно „ословљавају“ као ГОЛУБОВЦИ (Голубовићи).

    Маринковићи(Голобовци) између два светска рата на реци Лужници су имали.воденице, ваљавице и хидроцентралу за сопствене потребе. Маринко је у времену краљевине Србије Милана Обреновића и Карађорђевића био три пута посланик, хапшен и затваран као посланик после „радикалске буне“ Николе Пашић.

    Кажу да су његови сини били снажнби и високи и да су се чак у времену под бугарском окупацијом плашили и сами Бугари на њихово нпојављивање у њиховој близини.

    Голубовићи у село Свође и Тегошници су откуповали и поседовали:воденице и вуновлачаре , ваљавице, пекаре, кафане, циглане,….

    После ослобођења од Турака 1878.године једна фамилија Голубовић се заселила у пусторечки крај и откупила векики број хектара земље напуштене од Турака.

    После Другог светског рата Голубовићи су били познати цигларски предзимачи, а и завршавали школе и стицали звања : доктора, професора, инжињера, правника….

    Други део се населио у село Свође и Тегошницу као и у село Црквицу у пусторечком крају.
    Интерсанта је прича о мудрости и визији њиховог претка ГОЛУБА -коју нам је испричао потомак из рода Голубовића-професор Радослав Голубовић.

    Чим је схватио шта се догађа у Србији у времену економског развоја, одмах је у село Свође посла три сина:Џурџу.

    Коста и најмлађех сина Јована да оду до Свођа и испитају која од воденица се може откупити.
    Они су отишли у село Свође и вратили се у Брестов Дол.
    Њихов отац Голуб их је питао:“има ли ђубре испред воденица“.
    Нисмо загледали- одговише синови.
    Поново их је вратио назад у извиђање воденица.
    Испред воденица је била балега од говеда.
    Када се вратише то потврдише свом оцу Голубу.
    Значи те вгоденице имају муштерије и онда ће да се откупе,

    У село Свође су се доселилили:Коста, Џурџа и Јован(најмлађи син)-који је према српском обичају дочувао и сахранио оца у старо Габровачко гробље(засеок с. Свође). Према казивању потомка Голубовића Толета (1919) био је споменик Голубу у Габровику до 60.година 20. века; али га је неко откупао а још постојао споменик Јовану Голубовићу.

    Крсне славе: Св.Ранђел, Св. Никола и Св. Стефан (Стевановдан)

    Познат родослов:

    Миљко:-Голуб ( рођен око 1810.г., сахрањен у Габровачко гробље у с.Свође-ксрна слава:Св. Ранђел), Никола (крсна слава:Св. Никола) и Младен-Млаџа(1863-1943, крс. Слава:Стевановдан-Св. Стефан)

    Голуб Миљковић (око 1810):-имао девет синова и једну ћерку: 1) Неша (Брестов Дол, презиме Голубовић), 2) Маринко (засеок Голубовић-испред с. Грнчара, презиме Маринковић), 3) Миаил (Голубовићи-Модра Стена),4) Тодор (Голубовић-с.Модра Стена) 5) Џурџа (Голубовићи-село Свође), 6) Коста (Голубовићи-с.Свође), 7) Пана (Голубовићи-с. Црквица, Пуста река-Бојник) 8) Јован (Голубовићи-с. Свође), 9) Спаса(?), 10) ћерка Петра.

    Познат родослов у с. Свође:

    Џурџа Голубовић:-јања, Никодије, Никола, Благоје;
    Јања-Микаил-Дана-Мима (удата за Станомира Ивановића), брат Бранислав Голубовић у Београду.

    Микаил Голубовић:-Вита, Верица-живе у Северин), Ненад Голубовић (држао циглану).
    Ненад Голубовић:- има два сина. Један син Драган Голубовић (1945) „американац“-има кафану у Нишу, а имају кућу у Власотинцу код хотела „Грозд“.

    Зака (Микаилов):-Дража-Загорка, милунка, Срба.

    Из рода Голубовић је Бубе Голубовић познати предузимач после Другог светског рата. Ћерке Бојана(правница у општини, начелник, 1953-удата за Сретка зубара и мају двоје деце-живе у Власотинце), Снежана (1950., економиста, на цоиглани „Рад“, удата За Љубишу Миливојевића из Свођа-судија у Власотинцу и имају двоје деце).

    Коста Голубовић:-ћереке:Перса, Јелена Јулка. Кућа је била у „центру села“-где су биле кафане. Пекара и продавнице. Коста је радио у кафани 60.г. века код Динета Голубовића који је имао ћерку Бојану(1947) и сина Срдана (1950.-био директор ПТТ у Лесковцу).

    Јован Голубовић:- Војин, Криста и Стојан.

    Крсита Голубовић:- Драгомир, Драгослав(1905), Толе (1919). Чеда Голубовић.

    Драгомир Голубовић:- син Страшко (оженио се Банђуровом ћерком из Власотинца)-живи у нишу и две ћерке. Кућа Драгомира и Чеде Голубовића су биле у махала „Власина“-са десне ср+тарне преко моста Лужнице(Љуберађе) где се улива у реку Власину пута према Г:Орах-Црна Трава

    .

    Драгомир, Драгослав (одселио се у с. Тегошница и имао воденицу и вуновлачару- са братанцем Љубомиром Голубовић),
    .Толе Голубовић (1919):-синови:Станојил (лекар) и Драган-живе у Нишу.

    Чеда(кафеџија-кафана у центру села ге је су биле и кафане Динета и Профира и пекара једног од Голубовића, продавнице, посластичара-туурчина и пијаце све до 72.година 20. века) Голубовић:-ћерке:Биљана(најстара)-удата има породицу и умрла, Анка(1945-2014, учитељица у пензији, -удата за Драгољуба Станеојевић(инжињер пољопривреде)-умрла, имају двоје деце и живе у Власотинце и Гордана (1948-2014)-удата за Милорада Николића(1945..г,наставник, био директор школе у Тегошници и директор библиотеке Власотинца-Стајковце-умро)-учитељица, умрла у пензији, имају двоје деце и живе у Власотинце;

    За Стојана и Војина нису узети подаци о њиховом потомству.

    Овај родослов није потпун и тражи даља истраживања у матичним књигама рођених у месној канцелрији Свође, историском архиву Лесковца и МЗ Боњинца.

    Голубовићи из Свођа су имали са десне стране у „саставу“ река Лужнице и Власине неколико воденица. Биле су заједничке а радиле су све до 70.година 20. века. Имали су кафане, циглане, вуновлачаре. Расељени су у: Власотинцем, Лесковцу, Нишу Београду и широм Србије и ван Србије.

    Запис: 2.март 2015.г. Власотинце
    Казивач: Радослав Голубовић, професор, рођен у с. Брестов Дол (Западна Лужница-општина Бабушница), пиротски округ

    Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчра из Власотинца, југ Србије, република Србија
    http://www.poreklo.rs/2014/05/03/poreklo-prezimena-sela-svodje-vlasotince/

    3.март 2015.године Власотинце, република Србија
    *

    Одговори
  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    ДОДАТАК:

    Порекло презимен Голубовић из рода ГОЛУБОВИЋИ (Центар села Свође):

    Према неким карактеристичним физичким особинама(високог раста, снажни), сачуваном памћењу, задржавању патријахлоности, потичу из Црногорско-херцеговачких крајева, који су се у време великих сеоба у 17 веку, преко Косова доселили у Заплање.

    Но, немирног духа ни овде се нису могли много задржати. Крајем 19. и у 20. веку наставили су даљим сеобама.

    Најстариј предак који је познат звао се Миљко, као Родоначелник рода ГОЛУБОВИЋИ – се доселилио у село Брестов Дол (Западна Лужница-Заплање). Миљко је рођен крајем 18. века.

    Миљко је имао синове:Голуб (св.Ранђел, рођен око 1810.г), Никола(св. Никола) и Младен-Млаџа (Св. Стевановдан-Св. Стефан).
    Од Голуба је настала фамилја ГОЛУБОВИЋИ, од Николе су НИКОЛИЋИ (Паргиши) и од Младена су МЛАДЕНОВИЋИ (Сумаџије).

    Према Миљковом сину Голубу Миљковићу , цео род има назив ГОЛУБОВЦИ а из имена је „изведено“ и презиме Голубивићи.
    Голуб је био сиромах и када су синови одрасли и стекли иметак говорио је:“Ја сам се венчал на сирће , а за моје синове кољем волове“.

    Своје синове је раселио у Грнчару, махала Голубовићи, Свођу, Тегошници и Црквици (Пуста Река), да тамо тргују , купују кафане, воденице и имовину од Турака, који су се после балканских ратова исељавали за Македонију и Турску.

    Из села Брестов Дол један део се заселио испред села Грнчар(Лужница) у засеок ГОЛУБОВЦИ-Маринко Голубовић (1847.г.), чији су једино његови потомци променили презиме у Маринковић, али се и даље у тај засеок међусобно „ословљавају“ као ГОЛУБОВЦИ (Голубовићи).

    Маринковићи(Голобовци) између два светска рата на реци Лужници су имали.воденице, ваљавице и хидроцентралу за сопствене потребе. Маринко је у времену краљевине Србије Милана Обреновића и Карађорђевића био три пута посланик, хапшен и затваран као посланик после „радикалске буне“ Николе Пашић.

    Кажу да су његови сини били снажнби и високи и да су се чак у времену под бугарском окупацијом плашили и сами Бугари на њихово нпојављивање у њиховој близини.

    Голубовићи у село Свође и Тегошници су откуповали и поседовали:воденице и вуновлачаре , ваљавице, пекаре, кафане, циглане,….

    После ослобођења од Турака 1878.године једна фамилија Голубовић се заселила у пусторечки крај и откупила векики број хектара земље напуштене од Турака.

    После Другог светског рата Голубовићи су били познати цигларски предзимачи, а и завршавали школе и стицали звања : доктора, професора, инжињера, правника….

    Други део се населио у село Свође и Тегошницу као и у село Црквицу у пусторечком крају.
    Интерсанта је прича о мудрости и визији њиховог претка ГОЛУБА -коју нам је испричао потомак из рода Голубовића-професор Радослав Голубовић.

    Чим је схватио шта се догађа у Србији у времену економског развоја, одмах је у село Свође посла три сина:Џурџу.

    Коста и најмлађех сина Јована да оду до Свођа и испитају која од воденица се може откупити.
    Они су отишли у село Свође и вратили се у Брестов Дол.
    Њихов отац Голуб их је питао:“има ли ђубре испред воденица“.
    Нисмо загледали- одговише синови.
    Поново их је вратио назад у извиђање воденица.
    Испред воденица је била балега од говеда.
    Када се вратише то потврдише свом оцу Голубу.
    Значи те вгоденице имају муштерије и онда ће да се откупе,

    У село Свође су се доселилили:Коста, Џурџа и Јован(најмлађи син)-који је према српском обичају дочувао и сахранио оца у старо Габровачко гробље(засеок с. Свође). Према казивању потомка Голубовића Толета (1919) био је споменик Голубу у Габровику до 60.година 20. века; али га је неко откупао а још постојао споменик Јовану Голубовићу.

    Крсне славе: Св.Ранђел, Св. Никола и Св. Стефан (Стевановдан)

    Познат родослов:

    Миљко:-Голуб ( рођен око 1810.г., сахрањен у Габровачко гробље у с.Свође-ксрна слава:Св. Ранђел), Никола (крсна слава:Св. Никола) и Младен-Млаџа(1863-1943, крс. Слава:Стевановдан-Св. Стефан)

    Голуб Миљковић (око 1810):-имао девет синова и једну ћерку: 1) Неша (Брестов Дол, презиме Голубовић), 2) Маринко (засеок Голубовић-испред с. Грнчара, презиме Маринковић), 3) Миаил (Голубовићи-Модра Стена),4) Тодор (Голубовић-с.Модра Стена) 5) Џурџа (Голубовићи-село Свође), 6) Коста (Голубовићи-с.Свође), 7) Пана (Голубовићи-с. Црквица, Пуста река-Бојник) 8) Јован (Голубовићи-с. Свође), 9) Спаса(?), 10) ћерка Петра.

    Познат родослов у с. Свође:

    Џурџа Голубовић:-јања, Никодије, Никола, Благоје;
    Јања-Микаил-Дана-Мима (удата за Станомира Ивановића), брат Бранислав Голубовић у Београду.

    Микаил Голубовић:-Вита, Верица-живе у Северин), Ненад Голубовић (држао циглану).
    Ненад Голубовић:- има два сина. Један син Драган Голубовић (1945) „американац“-има кафану у Нишу, а имају кућу у Власотинцу код хотела „Грозд“.

    Зака (Микаилов):-Дража-Загорка, милунка, Срба.

    Из рода Голубовић је Бубе Голубовић познати предузимач после Другог светског рата. Ћерке Бојана(правница у општини, начелник, 1953-удата за Сретка зубара и мају двоје деце-живе у Власотинце), Снежана (1950., економиста, на цоиглани „Рад“, удата За Љубишу Миливојевића из Свођа-судија у Власотинцу и имају двоје деце).

    Коста Голубовић:-ћереке:Перса, Јелена Јулка. Кућа је била у „центру села“-где су биле кафане. Пекара и продавнице. Коста је радио у кафани 60.г. века код Динета Голубовића који је имао ћерку Бојану(1947) и сина Срдана (1950.-био директор ПТТ у Лесковцу).

    Јован Голубовић:- Војин, Криста и Стојан.

    Крсита Голубовић:- Драгомир, Драгослав(1905), Толе (1919). Чеда Голубовић.

    Драгомир Голубовић:- син Страшко (оженио се Банђуровом ћерком из Власотинца)-живи у нишу и две ћерке. Кућа Драгомира и Чеде Голубовића су биле у махала „Власина“-са десне ср+тарне преко моста Лужнице(Љуберађе) где се улива у реку Власину пута према Г:Орах-Црна Трава

    .

    Драгомир, Драгослав (одселио се у с. Тегошница и имао воденицу и вуновлачару- са братанцем Љубомиром Голубовић),
    .Толе Голубовић (1919):-синови:Станојил (лекар) и Драган-живе у Нишу.

    Чеда(кафеџија-кафана у центру села ге је су биле и кафане Динета и Профира и пекара једног од Голубовића, продавнице, посластичара-туурчина и пијаце све до 72.година 20. века) Голубовић:-ћерке:Биљана(најстара)-удата има породицу и умрла, Анка(1945-2014, учитељица у пензији, -удата за Драгољуба Станеојевић(инжињер пољопривреде)-умрла, имају двоје деце и живе у Власотинце и Гордана (1948-2014)-удата за Милорада Николића(1945..г,наставник, био директор школе у Тегошници и директор библиотеке Власотинца-Стајковце-умро)-учитељица, умрла у пензији, имају двоје деце и живе у Власотинце;

    За Стојана и Војина нису узети подаци о њиховом потомству.

    Овај родослов није потпун и тражи даља истраживања у матичним књигама рођених у месној канцелрији Свође, историском архиву Лесковца и МЗ Боњинца.

    Голубовићи из Свођа су имали са десне стране у „саставу“ река Лужнице и Власине неколико воденица. Биле су заједничке а радиле су све до 70.година 20. века. Имали су кафане, циглане, вуновлачаре. Расељени су у: Власотинцем, Лесковцу, Нишу Београду и широм Србије и ван Србије.

    Запис: 2.март 2015.г. Власотинце
    Казивач: Радослав Голубовић, професор, рођен у с. Брестов Дол (Западна Лужница-општина Бабушница), пиротски округ

    Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчра из Власотинца, југ Србије, република Србија
    http://www.poreklo.rs/2014/05/03/poreklo-prezimena-sela-svodje-vlasotince/

    3.март 2015.године Власотинце, република Србија
    *

    НАПОМЕНА: Тру пута ОБРИСАН ДОДАТАК!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

    http://www.poreklo.rs/2014/05/03/poreklo-prezimena-sela-svodje-vlasotince/
    5.март 2015.г Власотинце, република Србија

    Одговори
  • aleksandar

    Zašto nema ništa o djoricima. Džorinci

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    NAPOMENA: Dimitrijevicá i Paunovicá ima i selo Svodje. Ovde je samo mala DOPUNA komentara, da se sagleda njihovo poreklo, jer su prema najnovijim istrazivanja kao crnogorskog ili hercegovackog porekla se doselili prvo u luznickom kraju Stolu ili Modroj Steni, pa onda se
    tek doselili u mahali GABROVIK sela Svodje/Podvukao M.M jul 2017. Vlasotince/.
    PRILOG
    Blagojević, Grahovo (Nikšić), pa 1694. god. prešli u Krivošije; od Nevesinja (Hercegovina) u 16. v. preselili se u Lokavice i Izgore (Gacko), pa u Pivu, jedni odatle: Masnicu i Crnugoviće (Pljevlja), Pavino Polje (Bijelo Polje), Žabare (Jasenica), Srbija, Cerovo (17. v.), Rađevina, od kojih su: Đurović, Jakšić, Vučetić,Srdanović i Kosanović. Njihovi srodnici: Marković u Izgorima (Gacko), Aleksić (ogranak Damjanovića) u Malinskom (Uskocima), Žabljak, pa u Blagojevski šor i Velika Sukobina (Kragujevačka); Njihovi su ogranci B: Đurđević, Paunović, Panić i Dimitrijević koji su se iselili iz Pive, od njih su u: Tabanovcu Kolubarskom i dolini potoka Kanac u selu Todorov Do, jesu iz Pješivaca, Cerovu i Rađevini (Valjevo), Šipačnu, Nikšić, pa od Foče u okolinu Prokuplja, u Metohiji, Godež (Užička Crna Gora) i kao: Radnić; Iz Pješivaca preselili se u Tabanovac (Kolubara), Srbija; Barajevo i Glumčevo Brdo (Šumadija), ogranak Topalovića (Vasiljevića) porijklom od Nikšića (Crna Gora); Iz Bjelopavlića preselili se u Ratare i Begaljicu u Šumadiju; Tomaševo (Pavino Polje), Bijelo Polje (1878. god.) došli iz Pive. Jedni su odatle preselili u Žabare (Jasenica); Masnice i Crnugovići (Pljevlja); Kod Herceg-Novog
    Blagojevići iz Pive (Bukovac 56 kuća, G.Brezna 6 kuća, D.Rudinice 2 kuće), potiču iz Gacka ; slava: sv. Djordjije
    http://www.montenegro.org.au/B.html

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    Досељавање фамилије Пауновић у махали Габровик(село Свође):- била су четири брата из Метоха Перчевићи, који су убили Турчина за вечером, који је од њих захтевао да му обезбеде жене на спавање.
    Побегли су прво у Велику Аду -у Србији под другим презименом, а потом се населили делом у Свође и делом у Медвеђу.
    http://www.poreklo.rs/2014/05/03/poreklo-prezimena-sela-svodje-vlasotince/
    *
    Досељавање фамилије Пауновић у махали Габровик било овако: четири брата из Метеха-Перчевићи, Вука Прасца из Црне Горе, убили су Турчина за вечером, који је од њих захтевао да му обезбеде жене на спавање (обе снаје и две ћерке-два сина била момка).
    – Од Прашчевића у Свођу је и фамилија Димитријевићи.
    – Род Милојевићи (родоначелник Милоје) је у роду са Димитријевић (“Шокејци”), Пауновић (Габровик) и Станковић(“Шпира”-Габровик)
    http://www.poreklo.rs/2014/05/03/poreklo-prezimena-sela-svodje-vlasotince/

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    ПРИЛОГ истраживања рода ПАУНОВИЋ(махала Габровик, село Свође-Подвукао:М.М. 2017.г):
    Paunović, u Vasojevićima (Velika) od njih u Tularima (Toplica), južna Srbija; kod Lipljana (Kosovo), jesu od Adrovića, porijeklom iz Ceklinske Župe (Cetinje); u Muder Babuš (u slivu Sitnice), Kosovo, porijeklom iz Velike (Gornje Polimlje); Pješivci ogranak Dragišića, od kojih si Ilić i Tumić u Velikoj Sukobini; Kragujevac (vidi: Blagojević) i njihovi srodnici u Golubovcima (Zeta) i u Piperima, od njih uz Kolubaru (Šumadija) ogranak Kaljevićaiz Uskoka (Žabljak)
    http://www.montenegro.org.au/P.html

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    Izgleda da su PAUNOVIĆI u selo Svođe(mahala Gabrovik) iz ovog roda VASOJEVIĆA(plemena KUČI)-od Vuka Praščevića, od kojih jedan ROD iz METEHA(posle ubistva Turčina) 1878.godine, niz Lim-Polimlja, beži ka Lužnici(šumoviti neprohodni planinski kraj u selima)-odnosno kasnije prema mahali Gabrovik(s.Svođe, Vlasotince):
    PRILOG:
    Praščević, vidi: Prašćević, Vražegrmci (Medež u Slatini), Bjelopavlići pa jedni predju u područni Spuž, a poslije 1878. god. u Soko Banju i Konjarnik (Srbija), drugi u Zatrijebač (Kuči), pa Brezojevice, Meteh i Veliku (Plav), a treći u Vasojeviće niz Lim; Bratonožići, Matično, jedni u Budimlju (Polimlje
    http://www.montenegro.org.au/P.html

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОДАТАК у прилогу презимена Димитријевић, Милојевич и Пауновић у село Свође

    ДОДАТАК:-Према казивању (1975.године, село Свође) Чедомира Динитријевића (рођен 1903.г.) –забележио сам да су родови:Димитријевић, Пауновић и Милојевић порекло из ВЕЛИКЕ(из Метоха-према википедији значи земљиште монаха око манастира у средњем веку или заједница-Подвукао:М.М 2017.г.)-која је у средњем веку припадала Србији, којом је владао Стефан Урош трећи Дечански, а ВЕЛИКА је била МЕТОХ манастира Високи Дечани.
    Презиме Пауновићи је изведено из имена ПАУН, док презиме Димитријевић је изведено од ДИМИТРИЈА Пауновића(који је био засељен у село Стол-Лужница); док Милојевић од имена МИЛОЈЕ.
    Док, после берлинског конгреса1878.године насеље ВЕЛИКА (са околином) је припала општини ПЛАВ односно је припојена републици Црној Гори.

    – Село ВЕЛИКА се помиње у првим писаним траговима у Хрисовуљи манастира Велики Дечани писаној 1330 године. Од 1356.године до 1421.године ЗЕТОМ владају Балшићи. ВЕЛИКА и Горње Полимље у једном кратком периоду су припадали Зети и Баалшићима.
    У Велику и Горњем Полимљу је 1455. године у области Бранковића-извршен је попис становништва.
    1479. година Окупиране српске земље, од стране турских османлија, организују и деле на санџаке. Велика и Горње Полимље припајају Скадарском санџаку.

    1690. година због турског терора, српско — православно становништво са Патријархом српским Арсеније Чарнојевић, принуђено је на исељавање са простора данашње Македоније, јужне Србије — Косова и Метохије, северне Албаније и Црне Горе. Простори Велике и Горњег Полимља остају скоро потпуно пусти. Неколико деценија након сеобе, шиптари — Клименти долазе у долину Лима.
    1738. година Српско — православно становништво поново је приморано на исељавање са Патријархом српским Арсеније IV Јовановић. На просторима Велике и Горњег Полимља остају ретке српске породице — Живаљевићи, Петровићи, Лабани, Раденовићи.
    1809. година Први српски устанак, подигнут 1804. године., под вођством вожда Карађорђе Петровић, пробудио је наду у читавом српском народу. Народ Велике и Полимља је дао огроман допринос Устанку у овим крајевима и са одушевљењем је дочекао 1809. године., Карађорђеве устанике и војводе Чолак Анте и Хаџи-Продан Глигоријевић, који су направили утврђење на Превији (Карађорђеви шанчеви). Поделили су седам барјака у Васојевићима. Један од тих барјака донели су са четом Радич Зоговић и Косто Вујошевић из Куча и поставили га на обалу Плавског језера.
    1690. година због турског терора, српско — православно становништво са Патријархом српским Арсеније Чарнојевић, принуђено је на исељавање са простора данашње Македоније, јужне Србије — Косова и Метохије, северне Албаније и Црне Горе. Простори Велике и Горњег Полимља остају скоро потпуно пусти. Неколико деценија након сеобе, шиптари — Клименти долазе у долину Лима.
    1738. година Српско — православно становништво поново је приморано на исељавање са Патријархом српским Арсеније IV Јовановић. На просторима Велике и Горњег Полимља остају ретке српске породице — Живаљевићи, Петровићи, Лабани, Раденовићи.
    1809. година Први српски устанак, подигнут 1804. године., под вођством вожда Карађорђе Петровић, пробудио је наду у читавом српском народу. Народ Велике и Полимља је дао огроман допринос Устанку у овим крајевима и са одушевљењем је дочекао 1809. године., Карађорђеве устанике и војводе Чолак Анте и Хаџи-Продан Глигоријевић, који су направили утврђење на Превији (Карађорђеви шанчеви). Поделили су седам барјака у Васојевићима. Један од тих барјака донели су са четом Радич Зоговић и Косто Вујошевић из Куча и поставили га на обалу Плавског језера.
    1850. година Од 1850. до 1857. године, Велика је добила аутономију. Велички прваци на челу са попом Дмитром Поповићем, убедили су француског конзула Екара у Скадру, да испослује код Наполеон III да Француска република стави Велику под своју заштиту. Велика је добила аутономију. Изабран је кнез Вељо Ивезић, чиме је Велика постала Кнежевина и била је под заштитом Француске.
    1854. година Након отварања школе на Цетињу, у Велици у Вукадиновом потоку у кући Арсенија Татића Јокића, почела је са радом прва основна школа. Једног од првих учитеља Стевана Михајловића је довео из Пећи, поп Дмитар Поповић. Учитељ је радио у Велици до 1867. године. Један од првих ученика школе у Велици, Илија Вучетић је први доктор наука у Црној Гори.
    1886. година У Велици се отвара државна основна школа. Претходно 1854. и 1864. године., радиле су приватне основне школе у Велици.
    1857. година Формиране су Полимска и Величка капетанија. За Величког капетана изабран Милета Кривановић — Пауновић.
    1878. година Санстефански споразум је први међународни документ након Турске окупације, по коме су Велика и Горње Полимље припали Црној Гори.
    1878. година На Берлинском конгресу је направљен уговор, постигнут између великих сила, по којем се Велика и сва околна села укључујући Плав и Гусиње, припајају Црној Гори. Тако је правно завршена више-вековна Турска окупација. За формалну и стварну слободу, народ Велике и Горњег Полимља ће се изборити тек у првом Балканском рату 1912. године.
    ИЗВОР: 1)ЗАПИС 1975.г.(Забележио: Мирослав Младеновић )
    Казивање Димитријевића(рођен 1903.г.) село Свође, СО-е Власотинце;
    2) ВИКИПЕДИЈА:- https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D0%B2)
    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац
    23.јул 2017.Власотинце, Србија
    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац

    Одговори
  • Milan

    Disa je iz Veliko Bonjince i Veliko bonjnce je bio centar kulturnih desavanja u okolini zato molim vas ne lupajte nesto a da niste pre toga proverili.

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    *
    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    908(497.11 Власотиначки крај)
    316.334.55(497.11)

    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Села у власотиначком крају / Мирослав Б. Младеновић Мирац :
    (порекло-траг времена). – Власотинце : М. Младеновић, 2018 (Власотинце : М.
    Младеновић). – 1055 стр. : илустр. ; 30 cm

    Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. – Тираж 100. – Библиографија
    објављених стручних чланака и књига до краја 2017. године (аутор-издавач,
    Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце): стр. 1051-1053. – Summary. –
    Напомене и библиографске референце уз текст.

    ISBN 978-86-919695-9-2
    a) Села – Власотиначки крај b) Власотиначки крај
    COBISS.SR-ID 254268172
    *
    2018.године. Власотице, Србија

    АУТОР-ИЗДАВАЧ: Мирослав Б Младеновић Мирац

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top