Poreklo prezimena, sela Svođe (Vlasotince)

Poreklo stanovništva sela Svođe, opština Vlasotince. Istraživanje „Sela u vlasotinačkom kraju“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

Nastanak sela i poreklo stanovništva (rodova i prezimena):

Svođe je stočarsko-ratarsko seosko naselje u Srbiji u opštini Vlasotince u Jablaničkom okrugu.

Demografska slika stanovništva posle Drugog svetskog rata je izgledala ovako:

1948.(1348 stanovnika-234 domaćinstva), 1953.(1366.s.- 149 kuća), 1961.(1265.s.-275 k.), 1971.(1027stanovnika- 287 k.), 1981.(741 stanovnika-263 k.), 1991.(559 stanovnika-229 kuća) i 2002.g. (433 stanovnika-185 domaćinstva).

Prema etničkom sastavu popisa iz 2002.godine od 433.stanovnika u selo živi: Srba (425 ili 98,15%), Makedonaca ( 4 ili 0,92%), Hrvata (2 ili 0, 46“).

Selo Svođe je seosko naselje razbijenog tipa, na nadmorskoj visini 320 -620 metara dolinskim stranama Vlasine, desne pritoke Lužnice, s obe strane puteva od Vlasotinca ka Babušnici i Strezimirovcu (srpsko- bugarska granica).

U Vremenu pod Turcima u ovom kraju stanovništvo je bežalo pred Turcima i naseljano pobrđe gornjeg dela Povlasinja.

Tako je i selo Svođe naseljeno sa desne strane reke Vlasine, potom i sa leve strane reke Lužnice na strminama prema selu Aleksine i sa desne strane Lužnice pobrđa Gabrovnika.

Prosecanjem puteva i odlazak Turaka iz ovih krajeva, kao i trgovina sa Turcima, stanovništvo se naseljavalo u nizini pored reka u lukama pored reka Lužnice i Vlasine.

Tako su postajala zbijena naselja po mahalama pored reke Vlasine i Lužnice, gde su otvarane zanatske radnje i kafane-mejane.

Selo objedinjuje dve dve fizionomske celine: Selo(Svođe) i Gabrovik.

Po legendi, selo Svođe je dobilo naziv prema “Svođenju” dve reke: Vlasine i Lužnice u jednu (sastavljaju se u Svođu) ili “Svođenju“ dva puta: jedan prema Crnoj Travi, a drugi prema Pirotu iz pravca Vlasotinca.

Zaseok Gabrovik je dobio naziv prema postojanju šume pod nazivom GABAR.

Samo Selo Svođe, kao fizionomsku celinu Svođa čine sledeće mahale sa rodvima: Predstraža, Šokejinci, Bainci, Centar sela, Vlasina, Albanija, Čaljinci, Vukadinovci, Miladinovci, Mala reka, Kovačevci, Tropšinci, Kržalije, Glibje, Rekarci, Stankovci(5k), Dostankovci(5k), Destankovci, Bombalovci,

Posle oslobođenja od Turaka ima 77 kuća i 642 žitelja (1884.g.).

Stanovništvo je bilo srpsko do 1960. godine i nekoliko kuća cigana(roma)-kovača, u mahali Albanija(prema svođskom Bučju u pobrđe ); dok u 2011.godine posle ratova (raspada stare SFRJ) ima Makedonaca i Hrvata -to su udate žene za Srbine iz sela Svođa-podvukao M.M 2013.g.).

Stanovništvo je starosedelačko i doseljeničko.

Naseljavanje Svođa je išlo iz pravca Kosova, Makedonije, Kopaonika, sa Vlasine, Znepolja i iz Crne Gore.

Selo Svođe je naseljavano višeetapno, i iz okolnih sela: Zlatićeva, Aleksina, Oraha-kao i iz zaplanjskih sela: Modre Stene, Bonjinca, Dubrave, Štrbovca, Brestov Dola.

U selo Svođe su bile prvo 12 kuća:

– Miljkova, Ilija “Svirka’, Miladinovci (Miladin je bio Miljkov brat), Stanojci, Stojčinci, Bombalo (Stankovići-Donja Reka), Cvetko Đikić-Đikini (Đikići-Kovačevci), Veličko (Kovačevci), Anđelko (Kovačevci),

Čubrikinci (Stankovići-Kovačevci-ima i ih u Zlatićevu).

Smatra se da u Svođu među najstarije naseljene familije spadaju Tropšinci(6k). Krsna slava sv. Nikola.

Oni su naseljeni pored reke Lužnice prema Velikom Bonjincu – a prebegli sa Kosova u 17. veku. Potom u tu grupu spadaju Kovačevci sa Kosova.

Tako je doseljavanje familije Paunović u mahali Gabrovik bilo: četiri brata iz Metoha Perčevići su ubili Turčina za večerom, koji je od njih zahtevao da mu obezbede žene na spavanje.

Pobegli su prvo u Veliku Adu u Srbiji pod drugim prezimenom, a potom se naselili delom u Svođe delom u Medveđu.

Familije Kržalije, Rekarci su sa Kosmeta.

Uroševići su se prizetili iz Malog Bonjinca, Pavlovići naseljeni u svođskoj mahali Gabrovik su iz Mezgraje, isto tako i Golubovići.

Familije Anđelkovići i Pejčići su takođe sa Kosova – živeli su prethodno u Dugoj Poljani kod Vučitrna.

Jedna familija Anđelkovića je prizetena iz Aleksina.

Ilići (Ilija “Svirka”) su doseljenici iz Štrbovca.

Miladinovci, Stojkovići, Bombalo (Stanojevići) i Čubrikinci su sa Kosova.

Selo Svođe je naseljavano višeetapno, iz okolnih sela: Zlatićeva, Aleksina, Oraha-kao i iz zaplanjskih sela: Modre Stene, Bonjinca, Dubrave, Štrbovca, Brestov Dola.

Kržalije su dobile naziv po tome što su hajduci presretali Turke, ubijali ih i oduzimali blago, pa ih Turci nazvali KRDŽALI.

Prema istoriskim izvorima reč Kržalije, imaju značernje Turskih odmetnika-.bande.

A postoji i drugo kazivanje da su KRŽALIJE kao naselje dobili naziv prema lošem duvanu zvanom KRDŽA.

Mahala Albanija je dobila naziv prema stradaniji u vremenu teških istorskih ratnih vremena prolaza naše vojske u Prvom svetskom ratu preko Albaniju.

U selo Svođe se slave krsne slave: Sv. Aranđel, Sveti Jovan, Sveti Nikola , sv. Đorđe „posna“ (sv.Alimpije)i druge.

Seoska slava(Litije) je Sveta Petka Trnova (Trnovka).

* * *

Selo nekad i sad:

Prosecanjem puteva i odlazak Turaka iz ovih krajeva, kao i trgovina sa Turcima, u nizini pored reka u lukama se naseljavali i tako su postajala zbijena naselja po mahalama pored

U vremenu pod Turcima bila razvijena trgovina stokom. U tome su prednjačili TROPŠINCI.

U vreme vladavine Turaka bilo je mnogo zanatlija: terzija, kovača, krojača.

Svođe je postalo centar ekonomskog i društvenog života za sva okolna sela ovog dela gornjeg Povlasinja.

Svođe, nekada bila predratna opština vlasotinačkog sreza, mogla se podičiti mnogo čime, a najviše zanatstvom i obrazovanjem.

Na ušću Lužnice (Ljuberađe) u Vlasinu, u centru Svođa, postojalo je mesto okupljanja, gde je uvek bilo živo.

Posle oslobođenja od Turaka i od Bugara i Nemaca – u vremenu od 1945. godine pa do sedamdesetih godina 20. veka Svođe je bilo centar zanata: opančarski, krojački, limarski, stolarski, kovački, pekarski, anteriski i drugi zanati.

Svođe je bilo prepoznatljivo i po ciglarskim majstorima koji su odlazili u pečalbu čak i u Rumuniju, a i po uspešnim preduzimačima.

Najpoznatiji privatnik bio je „Disa“, koji je imao mašinsku radionicu za proizvodnju ciglarskih mašina negde sedamdesetih godina 20. veka.

Svođe je bilo prepoznatljivo po vašarima, naročito u letnjim danima Trnovice.

U Svođu, u centru sela, bilo je četiri kafane u kojima se okupljao svet u vreme jesenjih dana pri dolasku iz pečalbe, iz susednih planinskih sela, ali i pijačnim danom.

Nekada su u tim kafanama obavezno svraćali putnici autobusa i tu se odmarali, kada se išlo na put prema Crnoj Travi i Pirotu.

Nakon Drugog svetskog rata u Svođu je bila formirana zemljoradnička zadruga koja je postojala negde do osamdesetih godina HH veka.

Mnogi su uzeli učešće na radnim akcijama i u izgradnji zemlje.

Tako su u Svođu otvorene ambulanta i zdravstvena ustanova, izgrađeni stanovi za lekare i prosvetne radnike, dovršena osmogodišnja škola, izvršena elektrifikacija sela, izgrađena pošta, otvorena narodna čitaonica, otvorene prodavnice, privatna pekara, privatne poslastičare.

Vodosnabdevanje je individualno (sopstveni izvri). Ima OŠ, zdravstvenu stanicu, veterinarsku ambulantu i dr.

Sedište je Mesne kancelarije za dva naselja: Aleksine i Svođe.

Prvu loptu u Svođe između dva svetska rata je doneo Brana Golubović.

*

Svođe je nekada bilo središte društvenog, kulturnog i sportskog života u ovom kraju.

U školskoj sali su pred kraj 20. veka održavane priredbe u vremenu državnih praznika i u toku leta su održavani susreti pevača amatera i takmičenja harmonikaša i frulaša, a u zimskim mesecima i takmičenja „Susreti sela“. Igralo, se pevalo i negovala tradicija izvorne pesme i folklora, čega više nema.

Postojao je i fudbalski klub koji se uspešno takmičio u opštinskoj i okružnoj ligi, a u njemu su igrali studenti, srednjoškolci, pečalbari i prosvetni radnici.

*

Svođani su se pored trgovine, zanata, bavili i vodeničarstvom. Dolazili su ljudi sa svih strana u vodenice.

Najveće gužve bile su u avgustu kada se ovrše žito. Danas nema više vodenica ni vodeničara, ostala su samo sećanja.

Među svođanima najbogatiji trgovac stokom je bio Stojilko Spasić, a među industrijalcima:Profir Spasić, koji je posedovao dve ciglane sa ringovima, nekoliko vodenica i vunovlačara.

Tropšinci su bili najimućnija familija i posedovali su svoje čeze gumene sa niklovanim amom za konje.

Tropšinci su bili poznati kao stočari i ratnici u borbi protivu Turaka.

*

U selo Svođe neka se pamte majstori:- pekari (Golubović), poslastičar (turčin N.Tefik), kafedžije (Glubovići i Profir), „Disa“ majstor, preduzimači ciglarski (Golubovići i drugi), opančar Buda Majkamara, Stanomir opančar-kamenjarac i mnogi znani i neznani iz prethodnih vremana.

Neka se pamte stari vodeničari iz roda Trošinci(Spasić i Stanojević), Stanojevci (Glibje -Đika) i Golubovići-na reci Lužnica, a bilo je vodenica i na reku Vlasina.

Od Golubovića su imali vodenicu i vunovlačaru u Tegošnicu. Vunovlačare su imali i Tropšinci.

Vunovlačare su posedovali Tropšinci i Golubovići. Dragomir Golubović je posedovao i vodenicu i vunovlačaru u selo Svođe.

Dok, od tropšinskih vonavlačara, su radili: Kocići i Dimitrije Spasić.

Neka se pamte i stare mejane-hanovi u Glibje-Tropšinci-centar Svođe-Vlasina.

Neka se pamte i svi oni koji su u selo pružai nadu boljeg života i svojim zalaganjem u 20. veku pravili puteve, dovodili struju, gradili vodovde, školu i pijačni prostor.

Ovde ne treba zaboraviti BRANU „linijaša“ Stefanovića. RAKU „kapetana“ Stankovića.

Ne treba da se zaboravi i rad na opismenjavanju svih učitenja i nastavnika, posebno direktora Vlastu Ćirića, koji je sa porodicom i stanovao u školski stan u Svođe.

Neka se pamti i bibliotekarka DARA, koja nam je bila kao „duhovna majka“ da čitamo knjige i prosvećujemo sebe i one oko sebe nepismene da završavamo škole i sticamo znanja i diplome za dalje obrazovanje.

Najava nikada izgrađenog akumulacionog jezera ispred sela Boljare, sve do Gornjeg Oraha, naterala je mnoge ljude da napuste Svođe.

Da se ne zaboravi ni Tika BOLNIČAR Spasić, koji je svima pomagao u nevolji u ambulanti.

U napuštenoj fabrici „Vlasinka“ bila je planirana proizvodnja džempera kako bi selo oživelo.

Nekda su postojale i privati otkupi pečuraka negde 80.godina 20. veka, ali danas u selo Svođe sve je zapustelo.

Centar sela i zgrade sa nekada starim kafanama, prodavnicama i zantskim radnjama je postalo ruglo nekadašnjeg centra društvenog života za sva okolna sela ovog dela Povlasinja.

Postoje nekoliko privatnih preduzetnika i majstora koji sa nekoliko privatnih kafana i prodavnica još daju nadu da će država pokrenuti ovaj kraj na društveni razvoj, jer OŠ „Dositej Obradović“ kao centralna škola za okolna sela se polako gasi.

Ovaj kraj nije iskorišćen u pogledu gajenja pčela, voćarstva i stočarstva, kao i proizvoidnje zdrave hrane, kao i bogatsvo dveju reka:Vlasine i Lužnice za rekreaciju i odmor u prirodi.

Mnogo njih je završilo škole i otišloiz svg rodnog kraja. Retki su oni koji su napravili vikendice i u toku leta posećuju rodni zavičaj. Najteže je palo kada se pre neko godinu potpuno ugasio nekada mnogo posećen letnji vašar TRNOVICA.

Nema više ni poslastičare, ni kafana ni ambulante i veselosti mladeži u Svođu, kada se u toku zimskih i letnjih dana sakupljali pečalbari, studenti i učenici na igrankama i oko fudbalskog kluba da se druže i provode mladost.

Ta mladost kao da više i ne postoji u selo Svođe. Nekada su se putevi“svodili“ u selo Svođe-u pravcu Pirota (Bugarske) i Crne Trave(ka Carigradu).

Ovde je bilo nekada značajno mesto prolaza karavana, a danas kao da posle mnogo vekova je prošlo toga više kao i da nema.

Postoji asfaltni put u tim pravcima ali je sve nekako sablasno i pusto kao da se bliži neka divljina bez ikakvog života na selo.

Ko zna možda će se ponovo vratiti život u selo Svođe. Nadajmo se tome da će doći neke druge generacije koje će ceniti zov prirode i njene blagodeti zdravog života za produžetak potomstva.

* * *

Starine i prošlost:

U prošlosti familija Tropšinci se bavila trgovinom stoke. Stoka je čuvana na planini Rakoš na Suvoj planini.

Deda Stoilko Tropšinski(1843.g.) bio trgovac sas stoku-ovcama .

Čuvao je ovce na ispašu u Suvu Planinu na „Rakoš“ gde ima izvor. Čuvali su ovce i pravili kačkavalj.

Kupovali ovnove od Pirota pa sve do Zaplanja, a posle ih sprovodili za tursku preko Jedrena u Carigrad.

Trgovao ovnovima u Carigrad i Mihajlo(1882.g.). Terali su ovce pešice više nedelja, pa ga uhvatila kiša, dobije turbekulozu i umre pet dana pre deda Stoilka 1937. godine u 55 godine života.

Spasa (1810.g) bio ovčar-visok preko dva (2) metra. Nosio motku (štap ovčarski) sa dve rakve (rašlje) i zove se„nabadnja“. Skakako čuvajući ovce i bio srpski kmet.

Spasa gromko govorio i po tome se u našem narodu kaže mnogo „tropa“ (mnogo govorljiv)-imao jak glas, pa je familija i mahala u selo Svođe dobila naziv TROPŠINCI.

Rakoš je visoravan na središnjem delu Suve planine nadmorske visine od 1250 do 1450 metara.

Jugoistočno i severozapadno od Rakoša su viši delovi Suve planine.

Na Rakošu, na 1300 m nadmorske visine, nalazi se najpoznatiji izvor na Suvoj planini oko koga je napravljen bazen da bi stoka pila vodu.

Tu se još uvek isteruju stoka i ostavlja na ispaši od maja do septembra.

Nekada je nomadski narod Crnovunci(Karakačani) iz južnih krajeva doterivao ovde ovce leti na ispašu.

S t a r i n e:

U selo Svođe ima tragova od rimskog utvrđenja  G r a d i š t e kod ušća reke Lužnice u reku Vlasinu.

Kruže priće da je ona strana „strma“ prema strani reke Vlasine bila odbrabeni zid, a da je samo utvrđenje unutra „šupljo“ i da se nekada u njega ulazilo sa strane potesa S t r a ž a (Predstraža).

Prema pričanju starijih ljudi sedamdesetih godina 20. veka u tom delu (danas na strmini je livada prema trafostanici- istočna strana utvrđenja G r a d i š t a) je bila i srednjovekovna crkva , koja je srušena u vremenu vladavine Turaka.(zabeležio:M.M 1976.g.)

Poznata su nalazišta na mesta Predstraža i Straža.

T u r s k i   h a n:– Na izlazu mahale Vlasina, prema selo Gornji Orah, postojao je turski han i konjušarnica, a i spred hana je bio veliki orah, pa se mesto predhodno nekada zvalo Donji Orah (deo mahale Vlasina).

Uzvodno pored reke Vlasine na nekoliko kilometara postojao i drugi turski han, sa puškarnicom i ispred hana velikim orahom, po kome je tadašnje naselje dobilo i naziv Gornji Orah.

Staro groblje je bilo(ima ostataka) iznad fabrike(put za Gabrovi od “stare škole”)-levo iza iza fabrike “Trikotaža” u šljivar.

Svođani su uzimali učešće u svim ratovima, dizali bune protivu Turaka, učestvovali u balkanskim ratovima, prvom i drugom svetskom ratu.

Ovaj kraj je uvek bio slobodarski.

Kržalije su dobile naziv po tome što su hajduci presretali Turke, ubijali ih i oduzimali blago, pa ih Turci nazvali KRDŽALI.

Inače, istoriski reč KRŽALIJE-znači Turske bande-odmetnici.

Po tome i postoji naziv mahale KRŽALIJE.

U toku borbe za oslobođenje od fašizma veliki doprinos su dali i Svođani, ali su i dosta zla i pretrpeli od bugara u drugom svetskom ratu.

Jedan od najpoznatijih u podizanju ustanaka u Drugom svetskom ratu ovom kraju bio je Dragomir Nikolić-Šipa

Na osnovnoj školi stoji i spomen ploča rodoljubima kao žrtve terora u Drugom svetskom ratu.

* *

ISTORIJA

S v o đ e

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918):

– Čedomir Stanković, 1. poziv, 1. četa, 2. bataljon, 20. puk. Umro u bolnici u Lazaretu 10.2.1916.godine.

(Izvor: podatak uzet iz Vojnog arhiva u Beogradu)

*

– Vitomir S. Ilić,

– Nenad J. Golubović,

– Sotir N. Golubović, streljan 20. februara 1917.g. u Vlasotincu (kao regrut).

– Stojadin K. Ilić, streljan 20. februar 1917. godine u Vlasotincu (kao regrut).

(Izvor: Podaci uzeti iz knjige „Leskovački kraj u Prvom svetskom ratu“ autora Dr Živojina Stojkovića i Hranislava Rakića)

*

– Pejča Milenković, Svođe. Star 42 godine. Treća četa, drugi bataljon. Umro na ratištu na Kočanskom visu, 6 jula 1913.godine.

– Stamenko Stanković, Borin Dol, star 36 godine. Četvrta četa, drugi bataljon. Poginuo 20. juna 1913.godine na mestu Gornji Pasadžak. Sahranjen na ratištu.

– Radislav Anđelković, Gare, star 40 godina. Umro na mestu Gavran 8.jul 1913.godine., sahranjen na ratištu.

(Izvor: Crkva u Veliko Bonjince-MK Veliko Bonjince)

*

SELO GORNJI ORAH:

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918):

– Milivoje Nikolić, 3 četa 3. bataljon, 1. puk. Umro 14.2.1916.godine u poljskoj bolnici Moravske divizije. Sahranjen u Donjem Iposu.

– Milten, Stevan, Stojanović, umro 15.2.1917.godine na Krfu.

(Izvor: Vojni arhiv u Beogradu)

– Zaharije A. Ilić,

– Miloje M. Kocić,

– Nikola M. Mitrović,

– Svetozar N. Anđelković,

– Stevan P. Stoiljković,

– Todor N. Dimitrijević.

(Izvor: „Leskovački kraj u Prvom svetskom ratu“, Autori: Dr Živojin Stojković i Hranislav Rakić)

– Krsta Cvetković, streljan 1915. godine u selo Vrelo;

– Spira Pešić, streljan 1915.godine u Tegošnici;

– Koce Ilić;

– Anđelko Radičević.

(Izvor: Istoriski arhiv u Beogradu)

*

SELO DOBROVIŠ:

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918):

– Božidar Petrović, zarobljen kod Jerikova. Umro 1.2.1919. godine u loguru u Austriji.

– Mirko Ivković, zarobljen kod Tekeriša. Umro 1.2. 1919.godine u logoru u Austriji.

(Izvor: Vojni arhiv u Beogradu)

– Đura Mladenović;

– Stevan Milovanović;

– Blagoje Stanković;

– Milka Gmitrović.

(Izvor: Istoriski arhiv u Beogradu)

– Blagoje S. Radojčić,

– Blagoje I. Momčilović,

– Gorča S. Petrović,

– Dragomir T. Kitanović,

– Ilija K. Kocić,

– Jovan G. Đorić,

– Ljubisav S. Stojanović,

– Ljubomir A. Jovanović,

– Ljubomir V. Nikolić,

– Miloš A. Mitrović,

– Savatije R. Anđelković,

– Stojan J. Jovanović.

(Izvor: „Leskovački kraj u Prvom svetskom ratu“, Autori: Dr Živojin Stojković i Hranislav Rakić)

– Dobrosav, Zlatan, Todorović, poginuo 1914.godine.

– Nikodije, Ranđel, Todorović, poginuo 1914.godine.

– Ranđel, Zlatan, Todorović, poginuo 1914.godine.

Preživeli ratnici:

– Milivoje Vidojević, ranjen na Gučevo,

– Mihail Mitrović, ranjen, solunac,

– Radisav Stanković,

– Spasa, Ceka, Mitrović, ranjen,

– Stojilko Kocić, ranjen.

(Izvor: Podatke sakupio Rade Nikolić, šef mesne kancelarije u Dobrovišu)

 

*

SELO JAKOVLJEVO:

 

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918):

 

– Vladimir Đokić (Krstićevo). Poginuo 15.9.1918.godine kod sela Biglen. Sahranjen u selu Biglen.

 

 

 

 

* *

 

DRAGUTIN (KRSTE) KOCIĆ-selo Svođe

 

Kaplar Dragutin (Krste) Kocić, rođen je 8. novembra 1891.godine u Svođu.

 

Kao dobrovoljac-vojnik, ostavio je oca Krsta, majku Milojku, ženu Milevu (Kocić), sina Bogosava i kći Slavicu, i pridružio se srpskoj vojsci, od aprila 1913.godine.

 

Kao redov 3. čete 1, bataljona 1. pešadiskog puka ratovao je 1913. na Ceru, Drini, kolubari i Lipolistu protiv Švaba.

 

Ranjen je 30. novembra 1914.godine kod Avale, na mestu zv. Velika Strana.

 

Izuzetno junaštvo ispoljio je 1915.godine.

 

Odlikovan je zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima „ zato što je 1915.godine, prilikom povlačenja kod Aranđelovca i sela Lipolista svojim požrtvovanjem spasio dva voda iz 3. čete 1. bataljona 1. pešadiskog puka 1. poziva, a koji su bili opkoljeni od strane neprijatelja“.

 

Takođe, odlikovan je i ruskom Medaljom Sv. Đorđa, 4. stepena. Hrabre vojničke vrline ispoljio je i na Solunskom frontu 1916-1918.godine.

 

Posle rata vratio se u rodni zavičaj, gde je uživao vrlo lep ugled i poštovanje svojih meštana i okoline.

 

(Izvor: Podaci uzeti iz Arhiva Jugoslavije u Beogradu)

 

*

 

Dobrovoljci učesnici Topličkog ustanka:

 

– Ljubomir B. Mitrović, Vlasotince,

 

– Nenad J. Golubović, rođen 1899.godine, Svođe,

 

– Pejča D. Stamenković, rođen 1863.godine, Kruševica,

 

– Rumena S. Popović, rođena 1861.godine, Svođe,

 

– Savka V. Kostić, rođena 1899.godine selo Ladovica.

 

(Izvor: iz knjige „Šišava i Šišavci“, autora Velimira Stamenkovića)

 

 

 

* *

 

 

Spisak poginulih boraca i od terora fašizma, za vreme Drugog svetskog rata Vlasotinca i okoline (Iz knjige Petar Stanković-Ljuba:- „VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJAMA 1903-1945, Vlasotince 1979.g.“)

 

 

Poginuli borci u NOR-u i žrtve faišističkog terora 1941-1945.g.:

 

1.) Branislav S. Golubović, od Nemaca 20.10. 1942.godine, nemačka-bivša kraljevska jugoslovenska vojska;

2.) Momir D. Marković, od Četnika 1942.godine, Svođe;

3.) Milorad M. Marković, od Bugara 1943.godine, Bugarska;

4.) Čedomir G. Nikolić, od Bugara 28.2.1944.godine, Svođe;

5.) Jovan S. Nikolić, od Bugara 28.2. 1944.godine, Svođe;

6.) Jordan S. Stanković, od Nep. Mine 20.11.1944.godine, Svođe;

7.) Jordan S. Stanković, od Nep. Mine 20.11. 1944.g

8.) Borislav L. Zlatković, od Bugara 20.2. 1944.godine, Svođe;

9.) Roksanda D. Jović, od Nemaca 12.9.1944.godine, Svođe;

10.) Stojanča Z. Petrović, dete-12.9.1944.godine od nemaca, Svođe;

11.) Milten T. Stojičić, od Nemaca 3.10. 1944.godine, Vlasotince-22.srp. diviz, NOP;

12.) Branislav M. Pejčić, 1944.g., poginuo nesrećnim slučajem u selo Svođe;

13.) Milutin L. Stanković, od Nemaca 1945.godine, Bosut-12/22. diviz. NOP;

14.) Radomir L. Stanković, od Nemaca 17.4.1945.godine, Srem-12/22. diviz. NOP;

14.) Slavoljub D. Jovanović, od Nemaca 1945.godine Šabaac-22.div.NOP;

15.) Čedomir V. Stanković, od Četnika 14. 14.2. 1945.godine, Zvornik-8/22 divizije NOP;

16.) Bogosav D. Kocić, od nemaca 12.4. 1945.godine, Bosut, 12/22.div. NOP;

17.) Momir S. Mladenović, od Nemaca 12.4.1945.godine, Bosut.12/22.div. NOP;

18.) Čedomir Z. Đikić, od Nemaca 12.4.1945.godine, Bosut.12/22.div. NOP;

19.) Milivoje R. Stanojević, od Nemaca 12.4.1945.godine, Bosut.12/22.div. NOP;

20.) Božidar Z. Ivanović, od Nemaca 12.4.1945.godine, Bosut.12/22.div. NOP;

21.) Svetozar Stanojević, od nemaca 10.4.1945.godine, umro od posledica ranjavanja, Svođe, 29/46.div. NOP;

22.) Radovan J. Stanković-umro od posledica ranjavanja 1945.godine.

 

* DRAGOMIR NIKOLIĆ-ACA („Šipa“), NOSILAC SPOMENICE NOP-a 1941.godine.

U Drugom svetskom ratu zauzimao komanaduće vojne funkcije, bio sekretar Okružnog komiteta SKJ-e i posle rata bio je član Presedništva Socijalističke republike Srbije.

Većina svođana u Drugom svetskom ratu (1941-1945) je bila u partizanima, a bilo je i onih među njima:braća Marković, Anđelković, Kocić, Golubović, Pejčić u Četnicima.

Neki su kasnije „menjali“ strane, aneki su poput: Markovića i Kocića poginuli kao Četnici. Bilo je zbog tog građansko-bratoubilačkog rata mnogo trauma i posledica.

Bilo je mnogih na „prevaspitavanje“ na Goli Otok, a najviše je ispaštao BUDA zvani MAJKAMARA(mahala Albanija), koji je uvek, kada god više popije neku čašu šljivovice, bio „privođen“ u zatvor zbog „vređanja“ Tita i Partije.

* * *

V o d e n i č a r s t v o n a V l a s i n i i p r i t o c i m a:-

 

Svođani si se pored trgovine, zanata, bavili i vodeničarstvom.

Dolazili su ljudi sa svih strana u vodenice.

 

Najveće gužve bile su u avgustu kada se ovrše žito i jedva sačeka prva pogača ili hleb iz crepulje od godišnjeg roda. „Crepuljan“ je bio veliki kao vodenično kolo.

 

Ljudi iz udaljenih krajeva-crnotravskog, borindolskog i džakmanovskog-kretali su dan ranije u vodenicu.

Išlo se pešice, konjskom ili volovskom zapregom.

Dok se čekalo meljivo, napasavala se stoka.

 

U svojim torbama pomeljari su nosili hleba, sira, poneku pečenu papriku, so i paradajs. Vodeničar neprekidno kontroliše protok vode kroz „buku“, rada kamena i otkucaja čeketala.

 

U tome se sastojala veština vodeničarskog majstora.

Naravno neophodan je i dobro okovan kamen, čiji rad majstor sluhom ocenjuje.

Kvalitet brašna ocenjivao se po starom receptu, uzme se u šaku i protrlja.

 

Na levi dlan se prebaci desnim palcem i kažiprstom se prihvati radi ispitivanja tvrdoće i krupnoće propuštanjem između prstiju.

U tome je cela tehnologija starih vodeničara. Danas nema više vodenica ni vodeničara, ostala su samo sećanja.

 

Dakle, na rekama:Lužnica i Vlasina bilo je u prošlosti bilo vodenica-potočara.

 

Svođani su se pored trgovine, zanata, bavili i vodeničarstvom.

Dolazili su ljudi sa svih strana u vodenice.

 

Među poznatim vodenicama su bile u rodovima:Petrović(Stanojević), Spasić (Tropšinci) i Golubović.

 

Tako u Tropšinci na reci Lužnica Tropšinci su imali vodenice sa pet kamena. 3 kamena-Tropšinci, a 2 kamena je radio Vita Čokaja iz Dubrave.

Rradila su dva sina:Slobodan i Močilo Stefanović.

 

Među vodeničarima su bili poznati (koji su radili na vodenicama TROPŠE) Radisav i Dragomir Stanković.

 

Petrovići (Stanojevići)-su poreklom iz Mezgraju, naselili se u Gabrovik a imali su dve vodenice na reku Lužnicu.

 

Tropšinci su bili najimućniji ljudi u staro vreme pa su davali svoje vodenice („kamene“ ) na „ispomoć“ ili su kod njih radili drugi kao najamni radnici, da bi neki kasnije su otkupili te vodenice.

 

Najduže su radile vodenice na više kamena iz roda Golubović u centru sela (ispred ulivanja Lužnice u reku Vlasinu)-sve do 70. godina 20 veka.

Najveće gužve bile su u avgustu kada se ovrše žito. Danas nema više vodenica ni vodeničara, ostala su samo sećanja.

 

* * *

 

Vlasinska seoska kuća u XVIII. i XIX. Veku

 

Vlasinska seoska kuća je starinska kuća koja se pretežno gradila na obalama reke Vlasine (gornjeg i srednjeg toka).

 

Vlasotinačko-crnotravski kraj je poznat po građevinskim pečalbarima.

Mnogi su pored toga što su išli u pečalbu zidali i gradili objekte u svom rodnom kraju.

U Svođu i okolnim selima su pravljene ovakve kuće.

 

 

Građevinski elementi:

 

Reprezentativna seoska kuća u ovoj regiji je bila dugačka i četvorougaonog oblika, sa razmerama 10h12 metara. Imala je „predvarata“.

 

Glavni elementi (prostorije) su bili: predajet, soba i sobče, podrum, tavan i komin.

Kuća imala i velika vrata i jedno prozorče sa kapakom.

Mala vrata su služila zbog vetra, prilikom ulaska u kuću. U toku letnjeg vremena se ležalo na ragozu u kuću a zimi u sobi na ragožu, spletenoj od ražene slame.

Vrata su napravljena od bukovih daski sa rezom. Vratima se „zarezuje“ (zatvara). Ona se drže na “baglame”, a zaključavaju se sa drvenim ključarkom.

Soba ima dva prozora sa kapacima.

Sobče je mala prostorija sa jednim malim prozorčetom. Ona služi za stavljanje rakije i ženskih stvari.

Povodom ženidbe su u njoj su ležali mladi. Iz kuće se ulazi u sobče.

Inventar:

 

Unutar kuće je postojalo ognjište sa odžakom (kominom). Na sredini ognjišta su verige, na kojima se bakrac (kotao) okači (obesi) i tako se greje voda.

Uz ognjište se grejala grne-zemljana posuda. U samom ognjištu se pekao krompir ili hleb u crepulji koji se pokrije vršnjikom.

Kuća je bila opremljena kuhinjskim elementima u koje spada i kovčeg (napravljen od drveta), u kome se mesi hleb.

Takođe je čiviluk za kačenje konopca i sekire bio reprezentativan inventar za povlasinsku seosku kuću.

U kući se držao vodnik za testije, ambar za žito kao i kovčeg za stvari žena i devojaka kao dar za udaju. U podrumu su kace, burići i bačve, a i ćupovi za žito, za stavljanje zimnice i turšije.

U sobi je kube, sovra i male tronoške na kojima se sedi prilikom obedovanja za ručak i večeru. Tokom zime je u sobama bio razboj na kome se tkalo i spremao dar od prethodno predene vune, koja je mastena kod bojadžije.

Na tavanu su čuvani zagrebci za obradu kučina i lanenog konoplja.

Od njega su pravljene košulje i pantalone, a od vune su u valjavicama valjane klasnje i od njih su se pravila suknana odela.

Zapis: 1976.g. selo Svođe, Vlasotince

 

Kazivač: Budimir Pejčić (1909), selo Svođe, Vlasotince

 

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

 

* * *

 

Obrazovanje i društveni život

Obrazovanje:-Svođe ima osmogodišnju školu, osnovanu 1895. godine, koja je kao četvorogodišnja radila do 1951. godine. Pre osnivanja škole deca iz Svođa su pohađala školu u Velikom Bonjincu.

Od osnivanja do 1910. godine škola je radila u privatnoj zgradi, pa je tada izgrađena školska zgrada. Prvi učitelj je bio Milan Arsić.

Posle njega su radili: Milutin Zdravković, Petar Striković, Mihajlo Puhać i drugi. Godine 1936. izgrađena su četri učiteljska stana.

Škola je kasnije prerasla u osmogodišnju osnovnu školu pod nazivom “Dositej Obradović“, koju pohađaju učenici iz susednih planinskih sela: Aleksine, Gornji Orah, Dobroviš, Gornje i Donje gare, Jakovljevo, Zlatićevo, Donji i Gornji Dejan, Borin Dol, Predanča, Kozilo, Gornji i Donji Prisjan.

Školske 1951/62 godine broj učenika u osmogodišnjoj školi bilo je 1178. učenika i 1963. godine su dograđene još 4.učionice.

Školske 1963/64. nastavu u osnovnoj šoli Dositej Obradović je pohađalo 1325 učenika, što je bio najveći broj učenika u istoriji ove škole.

Nekada sedamdesetih godina HH veka je bilo i po dva odeljenja po razredu, ali migracija stanovništva je učinila svoje, pa je sada ostao mali broj učenika i u centralnoj i u isturenim odeljenjima planinskih sela.

Svođe je još prepoznatljivo za ovaj kraj i po veoma obrazovnim ljudima. Mnogo njih je završilo visoke škole i fakultete.

Među njima ima učitelja, profesora, pravnika, ekonomista, lekara, inženjera i dobrih preduzetnika.

Za vreme vladavine Bugara u Svođu postojala je Bugarska škola u mestu Tropšinci kao i štab (vojna ustanova).

Posle završetka osmogodišnjeg školovanja, među fakultetsko obrazovnim svođanima, najviiše su napredovali lekari, profesori i preduzimači.

Društveni život:-Svođe, nekada predratna opština vlasotinačkog sreza, mogla se podičiti mnogo čime, a najviše zanatstvom i obrazovanjem.

 

Društveni život se odvijao u: vodenicama, kafanama, vašarima, igrankama, veseljima, radu u polje i u pečalbi.

 

Na ušću Luznice (Ljuberađe) u Vlasinu, u centru Svođa, bilo je mesto okupljanja, gde je uvek bilo živo.

 

 

Uz gajde, tupan, zurle, duduk, harmoniku i trubu se uvek zaigralo, zapevalo i veselilo kada se moglo i znalo da razgali dušu i podari snagu da se život živi punim životom pečabara i zanatlija.

 

U vreme vladavine turaka bilo je mnogo zanatlija:terzija, kovača. krojača, a posle oslobođenja od Turaka i od Bugara i nemaca-naročito u vremeno od 1945 godine pa do sedamdesetih godina 20 veka.

 

Svođe je bio centar zanata: opančarski, krojački, limarski, stolarski, kovački, pekarski, anteriski i drugi zanati.

 

Svođe je bilo prepoznatljivo i po ciglarskim majstorima koji su odlazili u pečalbu čak i u Rumuniju, a i po uspešnim preduzimačima.

 

A najpoznatiji privatnik bio je Disa, koji je imao mašinsku radionicu za izgradnju ciglarskih mašina negde sedamdesetih godina 20. veka.

 

Pored reka Vlasine i Ljuberađe (Lužnice) bilo je dosta vodenica. Danas ih više nema i ostala su samo sećanja. Tu se odvijao društveni život

 

U Svođu u centru sela bilo četiri kafane u kojima se okupljao svet u vreme jesenjih dana pri dolasku iz pečalbe sa susednih planinskih sela, a i pijačnim danom.

 

U njima se pazarilo za odlazak u ciglarima i zidarima-pečalovinu, u njima se “lečila’ mladalačka tuga, pevalo i bećarilo do ujutru; u njima se provodile mnoge neprospavane noći i dani zbog ljubavnih jadi .

 

Mnogo boema je bilo među učitelja , nastavnika i pečalbara, gde se uz muziku harminikaša pevalo, veselilo u društvu do svanuća u svođanskim kafanama.

 

Bilo je to nepovratno vreme boemskog života u selo Svođe 70. godina 20. veka, koga više danas nema.

 

Svođe je bilo prepoznatljivo po vašarima, naročito u letnjim danima Trnovice, kada se sa okolnih planinskih sela okupe pečalbari; mladež u šarenilu, da se odigra kolo, nađe prva ljubav, kupi sladoled, popije nešto u veniku od paprata, kupi prva lubenica i pojede pored Vlasine, a i okupa u reci Vlasini ili Ljuberađi.

 

Dobro se znalo da za te vašarske dane svi pečalbari obavezno dođu za taj dan vašara , za koga se živelo celu godinu.

 

Nekada su u tim kafanama obavezno svraćali autobusi i tu se odmarali, kada se išlo na daleki put prema Crnoj Travi i Pirotu, gde se obavezno svraćalo na ručak.

Tu je bilo mesto odmora i društvenog života.

 

*

Među svođanima u društvenom životu sredine, opštine i republike Srbije , u znamenite ličnosti sela Svođa su:

– Stojiloko Spasić (1843.g.) :-bio trgovac sa ovcama do Carigrada,

– Mihajlo Spasić-vodeničar, kafedžija i vunovlačar,

– Profir Spasić:-industrijalac: suvlasnik 2 crepane u Jagodini i Ćupriji,

– Dragomir Nikolić-Aca(„Šipa“),prvoborac, član Presedništva republike Srbije i sekretar SIZ-a obrazovanja republike Srbije,

– Dragoljub Stanojević-„Dragša“, Presedniko SO-e Vlasotince,

– Tomislav Stefanović-„Beli“, atletičar reprezentacije bivše Jugoslavije i učesnik olimiskih igara; kao i trener AT Cra Trava“ Vlasotince;

– Dragan Anđelković-„Grne“, lekar hirurg i direktor Kliničkog centra u Nišu.

 

 

 

* * *

Lazarice

Baba Ljuba Anđelković (rodom devojka iz seloAlesine) priča:

– Bila sam devet godina u Lazaricama, a devojka sam iz selo Aleksine, a udata u selo Svođe.

Imam 85.godina. Išla sam u lazarice od svoje 17 do 25. godine, a „vođa“ nas je branio od pseta i od napada sa strane.“- kaže baba Ljuba da ih je njih bilo 6 devojke koje su pevale, a „vođa“ je sakupljao bakšiš:“2-3 jaja za jednu pesmu, po jedan groš za pesmu“.

– Vođa“-Lazar, vodio je 6-7 devojaka u lazarice, a na Veligden (Uskrs) mu se nosi kolač, a on plati kolo te mi igramo u kolo, a leti mu žnjemo njive, a on sprema doma ručak-kaže baba Milunka Anđelković iz sela Svođe, koja je išla u Lazaricama od 1925. do 1934.godine.

Sa Lazaricama kao „vođa“ išao je i deda Milivoje Anđelković iz Svođa-a vodio ih je da pevaju u:Svođe, Aleksine, Mezgraju, Malo i Veliko Bonjince.

Lazarice su pevale od lazarički petak do raspeti petak-u aprilu mesecu(jedna nedelja)-a Kraljice (trojnička nedelja) od Spasovdan do trojicu-juna meseca.

Deda Milivoje je vodio i Kraljice. Lazarice se predhodno skupe kod „vođu“-Lazara, pa uče pesmicu da pevaju, a pojanje je brzo. Nosile su zlatne ogrlice.

*

U vremenu od Lazaričkog petka do Raspetog petka (nedelja dana), grupa od 6-7 devojaka – nekada i 5 devojaka – išla je od kuće do kuće i pevala obredne pesme, vezane za domaćinstvo, polje, ukućane i za lični život u porodici.

Grupu je vodio muški vođa, mahom neko od starijih ljudi iz sela. Devojke su sa vođom ulazile u avliju.

Vođa prvi napred ulazi, a u dvorištu ih dočekuje domaćica sa odobrenjem za pesmu.

Dve ili tri devojke su pevale, dok su ostale šetale po dvorištu tokom pesme. U međuvremenu vođa grupe sa domaćinom pije rakiju.

Vođa je skupljao bakšiš: 2 do 3 jaja za pesmu, po jedan groš za pesmu. Devojke su kasnije sa vođom to podelile. Kao „dug“ za vođenje se vođi potom u toku leta vraćala usluga u žetvi ili okopavanju krompira.

On se lazaricama često zahvalio u toku nekog letnjeg vašara ili sabora gde je devojkama plaćao da odigraju po koje kolo uz muziku narodnog svirača.

Lazarice su postojale u svim selima brdskoplaninskog dela u vlasotinačkom kraju sve do posle Drugog svetskog rata kada je dekretom tadašnje komunističke vlasti bilo zabranjeno da se peva u Lazaricima, jer se smatralo da to ima veze sa religijom, koja je prema komunističkom jednoumlju bila „opijum za narod“.

Sa Lazaricama kao „vođa“ išao je i deda Milivoje Anđelković iz Svođa-a vodio ih je da pevaju u:Svođe, Aleksine, Mezgraju, Malo i Veliko Bonjince.

 

Devojke su kao lazarice su pevale od Lazaračkog petka do Raspetog petka (jedna nedelja), a kao kraljice (tokom trojničke nedelje) od Spasovdana do Trojice – u mesecu jun.

Lazarička nošnja: na glavi samija, opasane vutarom (pamučna), sa jelečićima od pamuka: ima sa duplom aladžom.

Po kazivanjima starijih ljudi, lazarice su bile i u vremenu oko 1897. godine. Okitene zlatnim ogrlicama, lazarice su zapevale kad su ušle u dvorište (avliju), dok je vođa dobio kafu i rakiju.

“Ova kuća bogata

sa deca muška

sa 200 ovce sas jaganjci

sa 20 koze i jarići”

(po dve i dve pevaju, a dve šetaju)

“Ova kuća bogata

1000 ovaca sa šareni jaganjci

orač ore ravno polje

dva volova dva ergena”.

 

Po Milunki Anđelković, koja je bila u lazaricama od 1925. do 1934. godine, pevale su se i sledeće Lazaričke pesme:

Za lovce se pevalo:

 

“Mori mlada bukovice

kude ti je mladi bujko

mladi bujko u sovilje

u sovilje kod terzije

da mi kroji anterije

i podl’gi bojeleci

nela’z, nela’z bujkovice

kad je Bujko u soviju

sto će puška na čiviju”.

Za mlade neveste i momke se pevalo:

“Dva se mladi ogleduju

u šareno ogledalo

čije lice poubavo

dal momačko il nevestinjino

momačko lice poubavo

nevesta se naljutila

pa se digne u Beograd

da joj kupi bel pomad

da lice izbarabe

da se nevesta

više neljuti.”

Muškoj deci se pevalo:

“Iznikal struk gorocvet

u majkini ravni dvori

nije majke struk gorocvet

nego je majke mili sinko

majka mu priđe

dal da ga poljubi

dal da ga probudi

nesvidelo joj se da da ga probudi

već ga samo poljubi”.

 

Zapis: 1976.godine selo Svođe, Vlasotince

 

Kazivači: Ljuba Anđelković(85.g, rođena 1891), Milivoje Anđelković(80.g., rođen 1896.g.) i Milunka Anđelković(68.g. rođena 1908.g.) selo Svođe

 

Zabeležio: Miroslav Mladenović nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, SO-e Vlasotince

 

 

* * *

 

 

 

SVOĐANSKA RAZGLEDNICA ŽIVOTA

 

Kakvo vreme beše u onoj staro vreme k’d beo pomlad.

 

U Svođe šes kafane-krčme, svud trešti muzika, pevaljke pevu. Bil je toj boemski život 60-70. godina 20. veka u Svođe.

 

K’d je pijačni d’n sve se zbere u Svođe.

Milina da se gledu ubave devojke, mlade snajke i brkati muževi pečalbari.

 

K’d je vašar u Svođe toj si je posebna priča. Tuj se pije, veseli, od merak, za tugu i veselje, tuj je bil naš život u kafane.

 

Tuj se pogađalo za u pečalbu:ciglari, zidari, pinteri. Toj je bil naš život za cel kraj.

 

Nek’d Bora Pejčić i Perica nastavnici osvanu u kafanu; pa t’g pravo idu u školu.

 

Toj beše boemština. S’g sve opustelo, sve oronulo, nema život, sve se kuće raspale.

 

U malu Vlasina i Albanija bili mlogi zanati:opančari, krčmari(kafedžija), krojač, terzija, abadžija, ćurčija.

 

Bil poznat Raka kapetan u Albaniju, a i pored reku Ljuberađu na ulaz u Vlasinu bila vodenica, a i u Tropšinci gi bile nekolko vodenice.

 

U stara vremena još se priču i ima još zgrada starih mejana i kafana u vreme tursko vreme u Tropšinci, uz reku Lužnicu, gde se ajdukovalo, turci presritali i pljačkali od Kržalije.

 

U centar selo beu kafane i prodavnice, pekara, poslastičare, klomferski zanatlija; a u gust centar sela tuj beše i mesna kancelarija, prodavnice i osmogodišnja škola, u kojoj beše dom omladine.

 

Tuj se održavale priredbe, selski susreti sela, takmičenja pevača u stare pesme i stara narodna kola.

 

Nadigravalao se, natpevavalo, a uz reke vlasinu i Ljuberađu vodila se ljubav po vrbaci u vreme vašari i noćnih igranki.

 

Na ulazu u selo beše i Disa majstor za izradu mašina za sečenje cigla, krojač, balanta(ambulanta lekarska), stanovi za učitelji, zadružna zgrada, stara biblioteka i ostaci rimskog kastela na brdu na sastav reke Ljuberađe i Vlasine.

 

Tuj smo se zbirali ko deca, a i doodilo se sa sve strane da se melje žito, da se izviđaju, pošale i nek’d se i tuj vodila ljubav, pa i sklapali pazari.

 

U Svođe poviše u Albaniju i u neke druge mahale, a i u mahalu Vlasina su oratili na lužnički govor:oče(hoće), neče(neće),Če(Će), Ču(Ću),

 

Oka(zove)neče(neće)-isto ko u Gornji Orah, Lukačevo, Dobroviš; jel su se tej kuće zaselile iz lužnički kraj, pa takoj su bile zadržale svoju oratu. Ovde su vladali

 

Turci i bugari, pa su ostale mlogo njinje reči da se zbore po selo sve do 60. godina 20. veka

 

U selo se zaselili od Kosovo, iz Crnu Goru, Makedoniju, od vlasinski kraj(crnotravski kraj), Šumadiju i Lužnički kraj; pa ima razna orata(govor) : „bugaraški“ , šumadinski, crnogroski, , makednonski, turcizma-sve se pomešalo u oratu do 60-70. godina 20. veka .

 

K’d sam bil po vašari, na igranke, u školu u Svođe i po kafane-krčme; zoru zoriili sas društvo i onda se u planinu vrtali ujutru.

 

Onako mlitavi od boemštine, išli da kosimo planinske livade ili se vrtali u čerge da ni majke i nevide k’d se legne.

 

Tuj su doodili iz Predanču, Gornji Donji Dejan, Jakovljevo; Gornji Orah, Lukačevo, Borin Dol, Džakmonovo, Bonjince, Alekisine, Vrelo, Pržonje, Dobroviš. Tegošnicu, Donje Gare, Tegošnicu, Zavidince, Prisjan.

 

Toj je bil naš život u kafane i po vašari. T’g se tugovalo, veselilo pod šatori, razbijale flaše uz armonikaši, svirači trubači, a nek’d i uz gajde se veselilo i igralo do zore.

 

T’g su mirisale devojke i živelo za nedoživeni snovi za bel ‘leb i pečene kobasice na žar – ćumur.

Toj beše vreme života boemštine i snevanja o životu.

 

18. avgust 2008. godine Vlasotince

 

Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac

 

* * *

OSTANI OVDE

Ostani ovde kude nas,

Tuj ti je, bre, brate,

Mlogo ubavo i arno.

Tuj su ti šume i livade,

Tuj su njive orane.

Tuj žito klasa,

Tuj ti je naš berićet,

Tuj pilitija poju,

Drozgovi i slavuji.

Tuj je naša dedovina,

Tuj su najubave devojke,

Tuj se poje i natpeva,

Dok se žito ž’nje,

Dok se zbiru rukoljke.

Tuj se vrše najubav vra,

Tuj su deca uvek zdrava,

Uvek mila i ubava.

Tuj se, bre, nik’d neje

Lošo urabotilo,

Tuj si savkoj svakoga pomaga.

Tuj se neje gledalo

Kuj je koje imal,

Tuj se pomaga i u dobro i u zlo.

Ostani si ovde k’d ti kazujem,

Ovde je slobodija,

Ovde si je meraklija,

Život da živuješ,

Decu da rađaš,

Kuću da si domiš,

Domaćin da si budneš.

Ostani ovde kude je najubavo,

Kude najubavo sl’nce izgreva.

Vlasotince, 19. avgust 2008.godine

 

(Izvor: PLANINSKA ORATA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)-Autor:Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince, 2008.g., strana:35-36)

 

* * *

PEČALBARSKO PISMO:

Bre, Rajko, doodi dom,

Oče da li dojdeš el nečeš,

Stalno ni oku po komšiluk:

„Da si dobra, muž bi ti došal na Trnovku“.

Deca se samo maju, ič me ne slušu.

Rabotim klko mogu.

Rajko, ja ti se nadam da dojdeš,

Ovoj neje neki život,

Ti tamo, ja ovamo,

I sve ni projde život u rabotu na dve strane.

Ič ne slušam komšije,

Ti znaš da te poštujem.

Malko sam zagorela,

Dojdi malko pre Trnovicu.

Če ti se izradujemo i ja i deca.

Eve ti aber po majstora,

A pismoto ću stavim u kufer,

Zatvoren da gi niko ne čituje.

Iz rukopisa PEČALBARSKA PISMA-autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, decembar 2007.godine, Vlasotince

((Izvor: PEČALOVINA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)

Autor:Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince, 2011.godine, strana. 48-49)

 

* * *

U ŠTETU

-A bre, bratko, kide beše?

Ne li otide u štetu

Kude razbucanu raspuštenicu?

-More, bratko, prevari se!

Otido u štetu kude nju,

A ona mi obrisa sve što ima.

Otide mi cela pečalovina.

S’g neznam kakoj da l’žem,

Onuj doma siroticu moju,

Onaj dom malečka dečica.

-E, moj bratko, šteta se plaća,

Toj ti je takoj u pečalbu,

Zatoj pazi drugi put,

Kide gledaš i po koj put

Da ideš k’d si pojdeš.

Složna braća pečalbari

Sastaše se pa zbraše pare,

Da na drugara plate štetu,

Al mu toj beše nauka,

Da si u pečalbu misli

Samo na ženicu i dečicu,

Da na pečalovinu pazi,

Da gu dobro čuva,

Ko dva oka u glavu,

Da ne ide više u štetu,

El ona je mlogo skupa

Za siroma’ pečalovnika.

Onaj pustolija raspuštenicine

Potpali tuđinu k’d se zagori-

Privuče pečalbara u štetu.

14. jul 2010.godine, Vlasotince

(Izvor: ABER SA PLANINE(Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)-Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, 2011., strana:101-102)

 

 

* * *

 

Poreklo rodova i prezimena po mahalama:

R o d o v i :

– Mahala Kovačevci: -Veličko, Anđelko, Cvetko Đikić, Čubrikinci (Stanković).

 

– Stojčini (Dragoslav -Reka)-Stojča bio opasan, sekao na koze uši, kad ih je hvatao u štetu.

 

– Familije Kržalije, Rekarci su sa Kosmeta.

 

– Smatra se da je u Svođu među najstarije naseljene familije su Tropšinci, naseljena pored reke Lužnice prema Velikom Bonjincu-prebegli sa Kosova u 17. veku; potom u Kovačevci .

 

– Familija Ilići (Ilija “Svirka”) doseljeni iz Štrbovca(Zaplanje); a postoje i familije: Miladinovci, Stojkovići, Bombalo (Stankovići) , Čubrikinci sa Kosova.

 

-Rod Vidojevci (“Čaljinci”):-prezime Vidojević, krsna slava:Sv. Nikola i sv. Đorđe”posna” (sv.Alimiije), poreklom sa Cetinja(Crna Gora).

 

Tamo se prezivali PEKIĆ, pa su onda ovde promenili prezime u Vidojević prema rodonačelniku VIDOJE.

 

– Rod Čubrikinci(Stankovići i Stefanovići-Destankovci)

-Familija Miladinovci slave Sveti Nikolu.

 

-Familija Stojčici (rodonačelnik Stojča-Čubrikinci). Prezime Stojčić.

 

– Familije: Stanković-Bombalo, Dostankovci, Miladinci se nazivajuDostankovci (Gornji i Donji

 

– Familije: Rekarci i Bombalo (Stanković) su familije.

 

-Familije:Stefanović(“Čubrikini”)-iz Bonjince i Nikolić”Disini”)- iz Brestov Dol.

 

-familija Đikini(Đikić, Cvetković).

 

– Mahala Rekarci u brdo su familija Anđelkovići a ima ih i u luku pored reke Lužnice – postoji i druga različita Anđelkova familija.

 

– Familija Anđelkovići i Pejčići sa Kosova-živeli u Dugu Poljanu(naseljeni iz Vučitrna),

 

– Druga familija Anđelković prizetena iz Aleksina.

 

– Uroševići su prizeteni iz Malog Bonjinca.

 

– Doseljavanje familije Paunović u mahali Gabrovik bilo ovako: četiri brata iz Meteha-Perčevići, Vuka Prasca iz Crne Gore, ubili su Turčina za večerom, koji je od njih zahtevao da mu obezbede žene na spavanje (obe snaje i dve ćerke-dva sina bila momka).

 

 

– Od Praščevića u Svođu je i familija Dimitrijevići.

 

– Rod Milojevići (rodonačelnik Miloje) je u rodu sa Dimitrijević (“Šokejci”), Paunović (Gabrovik) i Stanković(“Špira”-Gabrovik)

 

– Pavlovići iz mahale Gabrovik su iz Mezgraje. Kad se naselili bile tada svega 3 kuće u Gabrovik.

 

Iz Mezgraje su pobegli od Turaka. Tada je bila šuma od Gabra, pa je i naselje dobilo naziv Gabrovik. Kasnije je bilo 5-6 kuća.

 

– Rod Marković su poreklom iz Medveđe. Prezime Marković, a iseljeni su najviše u Vlasotince.

 

– Golubovići su iz Mezgraje(Lužnica), a predhodno se tu naselili iz Brestov Dol (Zaplanje).

 

Ovaj rod nije menjao svije prezime Golubović i krsnu slavu sv. Ranđel.

Raseljeni su u Tegošnicu, Vlasotince, Leskovac, Niš, Beograd i druga mesta u Srbiji

 

-Rod Kocići poreklom sa Kosova.

 

-Rodovi:Sokolovci, Berdujci(iz s.Berduj)

 

-Rod Pavlovići je poreklom iz Hercegovine ili Crne Gore (Nikšić). Odatle se naseljavaju u selo Mezgraja(Lužnica). Pavlovići su mahom iseljeni u Vlasotince a ima ih i u drzga mesta.

 

Odatle bežeći pred Turcima se zaselili u šumu Gabar u selo Svođe , po kome je i zaseok dobio naziv Gabrovik.

 

Pored roda Paunović u zaseok postoje i druge familije:Pavlović, Stanojević, Petrović, Stanković,….

 

 

– Familija Vukadinovci:- Deda Pejča imao sinove: Vukadin i Stojan a Vukadinovi sinovi su: Milan, Ranđel, Đorđe , Atanas, Krsta (umro kao momak).

 

Ranđel:-Gradomir, Tikomir i Vukadin (3k). Slave sv. Nikolu. Đorđe (1k).odseljen u Čukljenik.

 

Većina Iz ovog roda imaju prezimena: Pejčić i Vukadinović. Raseljni su u Vlasotince, Leskovac i druga mesta u Srbiji.

 

– Zaseoci. Vlasina i Albanija:-Stanković, Kocić, Đikić, Veličković, Đokić, Ilić, Vidojevci, ..(poreklo: Zlatićevo, Orah, G.Dejan, Štrbovac (Zaplanje), Brestov Dol(zaplanje), Kosmeta i Cetinja-Crna Gora),

 

Selo Svođe je naseljavano višeetapno, iz okolnih sela: Zlatićeva, Aleksina, Oraha-kao i iz zaplanjskih sela: Modre Stene, Bonjinca, Dubrave, Štrbovca, Brestov Dola

 

– Krsnu slavu Sv. Ranđel slave samo rod Golubovići, onda sv-Đorđu( „Posnu“-sv. Alimpije) slavi rod „Čaljici“)-a ostali rodovi u selo Svođe slave u većini sv. Nikolu (sa izuzetkom Petrovića(Stanojevića) iz Gabrovika-koji slave sv. Stevan, a to je slava „podelbibe“ braće).

 

– Iznad stare škole („ starih stanova učitelja “) u brdo se nalazi rod Bainci, naseljeni iz selo Baince(Crna Trava).

 

Zanimljivo je da među prezmenima (koja su „izvedena“ od starih predaka:dedova, paradedova i čukun dedova-najviše os 1841-1885.g,) koja su u jednom rodu mahom 2-3 pta menjana, da bi odlukom kralja Milana Obrenovića 1885.godine se prekinulo sa menjanjem prezimena u jednom rodu.

 

Zato svako ko ne poznaje u selo Svođe(sa Gabrovikom) „nadimak“ određenog roda, teško da će da se snađe koje je ko prezime, pošto u selo ima po dva ili tri ista prezimena različitih rodova po mahalama: Stanković, Pejčić, Anđelković, Stanojević, Veličković, Vukadinović,…

 

*

 

Iseljavanje:-Svođani su posle donošenja odluke izgradnje akumulacionog jezera(koje nikada nije izgrađeno) negde 70. godina 20. veka i odustajanja izgradnje fabrike FAP(kasnije izgrađena u Priboju na Limu)-masovno počeli iseljavanje.

 

Početno iseljavanje je išlo ka:Nišu i Beogradu, a kasnije mahom prema Leskovcu i Vlasotincu do kraja 20. veka. Ima ih iseljenih i u druga mesta u bivšim republikama i pokrajinama stare Jugoslavije.

 

* *

 

F a m i l i j e: T r o p š i n c i, K o v a č e v c i i R e k a r c i

 

Kržalije su dobile naziv po tome što su hajduci presretali Turke, ubijali ih i oduzimali blago, pa ih Turci nazvali KRDŽALI.

 

Tropšinci stara familija- Stanoja i Stanko živeli su po 95 godina, bili ovčari.

 

Naseljeni sa Kosmeta. Pobegli sa Kosmeta od turci 17. veka. Stanko se naselio u Kovačevci.

 

Braća:- Stanoje i Stanko (doselili se u 17 vek sa Kosmeta)

Stanoje-sin Spasa

Spasa(oko 1810.g)-sin Stoilko(živeo 94.g.-rođen 1843.g. )

 

Spasa(rođen oko 1810.g.) je bio srpski kmet za vreme Turaka , a umro je pre rata sa Turcima 1912. godine, a živeo oko 90. godina.

 

Spasin sin Stoilko živeo 94. godine.

 

Stoilko Tropšinski 1919. godine je opljačkan od Voje Kocića (crnogorskog porekla) iz s Šišinca, sa 12 naoružanih drugova.

 

Pljačkaši mu odneli sve što ima: zlato, novac 130 000 u bankama. Deda Stoilko umro 1937. godine. Držao je kafanu.

 

TRGOVINA STOKOM (Tropšinci)- Deda Stoilko Tropšinski (1843.g.) bio trgovac sas stoku-ovcama .

 

Čuvao je ovce na ispašu u Suvu Planinu na „Rakoš“ gde ima izvor. Čuvali su ovce i pravili kačkavalj.

 

Kupovali ovnove od Pirota pa sve do Zaplanja, a posle ih sprovodili za Tursku preko Jedrena u Carigrad.

 

Trgovao ovnovima u Carigrad i Mihajlo(1882.g.).

Terali su ovce pešice više nedelja, pa ga uhvatila kiša, dobije turbekulozu i umre pet dana pre deda Stoilka 1937. godine u 55 godine života.

 

Para deda Spasa(1810.g) bio ovčar-visok preko dva(2) metra.

Nosio motku(štap ovčarski) sa dve rakve (rašlje) i zove se„nabadnja“.

 

Skakako čuvajući ovce i bio srpski kmet.

 

Para deda Spasa gromko govorio i po tome se u našem narodu kaže mngo „tropa“ (mnogo govorljiv)-imao jak glas, pa je familija i mahala u selo Svođe dobila naziv TROPŠINCI.

 

Zapis: 1976.g. mahala Kamenjari(D.Dejan), Vlasotince

 

Kazivač: Božika Ranđelović-(Spasić devojačko-76.g.-rođena 1900.g.-devojka iz selo Svođe, bila u lazaricama sedam godina)

 

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

*

R e k a r c i

 

Braća Miljko i Miladin se doselili između 17-18 veka iz Kosmeta (Vučitrn) u selo Svođe.

 

Išli u Dugu Poljanu (između Vranja i Kumanova), pa nisu se dugo zadržali.

 

Prvo je iz Kosmeta (Vučitrna) u Svođe došao Miljkov sin Pejča.

 

Poznata je ovakav rodoslov:- Miljko-Pejča-Anđelko (živeo 80 godina).

Krsna slava:sv. Nikola.

 

Anđelko:- sinovi: Ilija, Mita, Gavril, Milan, Jovan, Obrad.

 

Ilija-Anđelković(3k), Mita –Anđelković(3k), Gavril-Pejčić(2k), Milan-Pejčić(4k), Jovan-Pejčić(1k),Obrad-odseljen 1926.godine u Soko Banju.

 

Gavril Pejčić:-Pejčić :Vladimir i Radomir(umro).

Milan Pejčić:-Jenikije, Budimir(1909),, Slavko i Slavoljub Pejčić.

 

Jobvan Pejčić-prizetak Dimitrijević iz Aleksine.

 

Zapis: 1976.g. selo Svođe, Vlasotince

 

Kazivač: Budimir Pejčić (1909), selo Svođe, Vlasotince

 

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

 

*

 

Druga familija Anđelković (prizetena iz Alesine):

 

 

 

 

*

 

 

Familije:Stanojci-Stanijci-Stankovići-Veličkovići-Miladinovići

 

Stanija imao dva sina: Branko i Stojan.

Stanija poginuo u Rumunijy, radio kao pečalbar ciglar.

 

Na prevaru je trebalo da pogine neki majstor Rumn Predvodnik i onda podmetnu Staniju na prevaru i ga ubiju umesto Rumuna.

 

Podmetnuli mu na prevaru, pred kraj rata sa Turcima, tako da su deca Branko i Stojan ostala siročići.

 

Stojan se prizetio u Vrelo.

 

Poznat rodoslov:-Čedomir (30.g., rođen 1936.g)- Petronije-Stojan.

Baba Dobrinka Cvetković (63.g.) nije bila ni rođena kada je Stojan živeo.

 

Branko je umro 1932. godine, živeo 58. godina.

 

Poznat rodoslov:-Milivoje (69.g-živ,rođen 1907.g., zapis 1976.g)-Stanko(poginuo 1914.g., rođen 1888.g.)-Branko (1874)-Stanija.

 

 

Stanijina familija u srodstvu je sa familijom Stanoja.

 

Stanoja , Stanija i Veličko su bili braća od jednog oca Marinka, slavili Sveti Nikolu.

 

Stanoja je doveo vodu sa zemljanim cevovima (ćuncima), prečnika 10 sm, duzine 30-40 sm, a dužina dovoda vode je bila 100 metara, kladanac se ranije zvala “česma’.

Te cevi od pečene gline i dan danas postoje.

 

U blizini kladanca su bile stare kuće Stanojević Dragoljuba(1945.g.)-bivšeg presedniko SO-e Vlasotince.

 

Deo Veličkove familije se odselio u Soko Banju (sin Jovanča).

 

Od Stanoje, Stanije i Velička su familije: Stanojević, Veličković, Stanković.

 

Za vreme Turaka Deda Stanoje imao kafan-mejanu u mesto Glibje. Turci uzimali “desetak”-snop i nošeno je u mejanu.

 

Selo bilo u brdo. I danas postoji mesto SELIŠTe gde je nekada postojalo staro selo.

 

 

 

Zanimljivost iz roda Stanojević:

 

– Gavril Stanojević živeo 99 godine i 8 meseci. Radunkina(1900) doboča od majke Anđelije (1846) novčanik)krajem 19 veka) sa posebnoim ornamentima od čiste kože-loji se čuva u familiji.

 

Prečnik okruglog novčanika je 1o santimetara, opkoljen sa deset lista koji presavijanjem obrazuju manje listove u obliku cveta.

 

Baba Anđelija taj novčanik nosila u pojas ili u bojelek.

 

Bojelek je napravljen u untrašnjost punjen sa pamuk, do telo platno, a spoljašnost SALIJA-platno u vidu današnje farmerice.

 

Zapis: 1976.g. selo Svođe, Vlasotince

 

Kazivač: Milivoje Stanojević (1907), selo Svođe, Vlasotince

 

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

 

 

*

 

G l i b j e

 

Pavle-Đika držao kafanu u Glibje. Bio trgovac za vreme Turaka. Posle TROPŠA nastupio, kupio njivu od Đike i nastavio sa trgovinom.

 

Pavle-Đika živeo na kućište starog sela, pa se preselio dole niže.

 

Turci su tražili od deda Điku med i kokoške. Tada je Nikola bio dečak. Turci mu stavljali ves na glavu, radovao se.

 

Kad su Turci ramazovali nije smeo da se oseti miris svinjskog mesa.

 

1871.godine deda Stanoje (Stanojevska familija) nabrao ljude i podizao ustanak.

 

Sa grupom sa pištoljima prečekuvali Turke i plašili ih da ne prolaze.

Njegova grupa imala je 10-20 čoveka.

 

Ranđel se odelio od oca Cvetka Đikića(Kovačevci) . Ranđel je stariji od deda Zarije Đikića(1901.g)

 

Ranđel je rođen 1864.godine, a njegov brat Živojin rođen 1874,godine.

Stara kuća je napravljena 1889.godine.

Iz ovog roda postoje i prezimena:Cvetković i Đikić

 

Poznat rodoslov: Zarije Đikić(75.g., živ, rođen 1901.g)-Nikola(rođen 1852, živeo 75.g,)-Đika(živeo 70 godina)-Pavle.

 

Braća:-Cvetko i Nikola- otac: Đika-Pavle.

 

Zarije Đikić -Živojin-Nikola.

 

Živojin Đikić (1k)-Zarije Đikića sin Čedomir Đikić poginuo na sremski front 1945.godine.

 

Preselio se u mahalu ALBANIJA i prizetio Mirka Kocića (1936.g)-bio je služitelj u osnovnu školu u selo Tegošnica.

 

Ranđel Đikić (1900-1956) je prizetio Milutina Uroševića iz Malo Bonjince-koji ima sinove: Ljubomira i Vitomira Urošević, koji slave sv. Nikolu.

 

Zapis: 1976.g. selo Svođe, Vlasotince

 

Kazivač: Zarije Đikić (1901), selo Svođe, Vlasotince

 

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kruševica, Vlasotince

 

* *

familija Paunović i Dimitrijević:

 

– Doseljavanje familije Paunović u mahali Gabrovik bilo ovako: četiri brata iz Meteha-Perčevići, Vuka Prasca iz Crne Gore, ubili su Turčina za večerom, koji je od njih zahtevao da mu obezbede žene na spavanje (obe snaje i dve ćerke-dva sina bila momka).

 

Potom prebegli Veliku Odu u Srbiju pod drugim prezimenom.

 

Sin Paun Praščevića naseljen u selo Svođe, a ima ih i u Medveđi; imaju rodbinu u Brezovici u Crnoj Gori- još i u Belopovići kod Ivangrada u Budimici.

 

Od Praščevića u Svođu je i familija Dimitrijevići.

 

Naseljeni su pre dva veka u Srbiju prema kazivanju Tihomira Dimitrijevića(1912.g.) u zapisu 1975. godine, datu lokalnom etnologu Miroslavu Mladenoviću.

 

Zapis: 1975. godine selo Svođe, SO-e Vlasotince

Kazivač: Tihomir Dimitrijević (1912.g.), selo Svođe, SO-e Vlasotince

Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar Vlasotince.

 

* * *

 

Poreklo prezimena Vidojević(Pekić)- Vidojevci(ČALJINCI)

Krsna slava: Sv. Nikola (sv. Đorđe „posna“-sv.Alimpije)

Poreklo:Cetinje (Crna Gora)

Prezime: Pekić i Vidojević

Rodonačelnik:Vidoje

Poznat rodoslov:

Ljubomir Vidojević-Pekić(rođen 1912)- Santirka(109.devojačko Stanković od „Špirini“ iz Gabrovik, s.Svođe):- Vidojević: Vlastimir (1925) , Novica(živi u Zrenjanin), Dragoljub.

 

Vlastimir Vidojević(1925):- Nada (1951.g-udata uza Dragana Dimitrijevića, 1948.g. s.Svođe-Aca i Nenad, oženjeni i žive u Vlasotince) i Zoran (oženjen i živi u Vlasotince).

Zapis: 1999.godine Vlasotince

Kazivač: Stana Kocić(1926. godine devojka iz selo Svođe-ČALJINCI-Vidojevci, u Svođe u familiji slave Sveti Đorđu posnu slavu 9. decembar, majka Roska i otac Svetislav Vidojević)

 

* * *

Poreklo prezimena Dimitrijević(Šokejinci)

Poreklo: Crna Gora

Rodonačelnik:Dimitrije

Poznat rodoslov:

Janićije Dimitrijević(1900):-Miodrag-Mija ŠOKEJA(1923).

Miodrag-Mija ŠOKEJA(1923):-Stana(1921.g, devojačko Golubović iz s.Svođe):-Dragan(1948), Ljubinka(1951.g. udata u rod Kocić u Crnu Travu-sa pordicom živi u Crnu Travu, Nada(1951., udata u Prisjan-živi u Vlasotince sa porodicom),

Dragan Dimitrijević(1948)-Nada(1951.g. Vidojević):-Aleksandar-Aca(1974), Nenad(1978). Oženjeni i žive sa porodicama u Vlasotince.

Zapis: 2012.godine Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B Mladenović mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

* * *

 

 

Poreklo prezimena Spasić, Kocić( TROPŠINCI ):

 

 

Naseljeni sa Kosmeta. Pobegli sa Kosmeta od Turaka u 17. veku.

 

Poznat rodoslov:

 

Braća:- Stanoje i Stanko (doselili se u 17 vek sa Kosmeta)

Stanoje-sin Spasa

Spasa(oko 1810.g)-sin Stoilko(živeo 94.g.-rođen 1843.g. )

 

Spasa(rođen oko 1810.g.) je bio srpski kmet za vreme Turaka , a umro je pre rata sa Turcima 1912. godine, a živeo oko 90. godina.

 

Rodonačelnik STOJILKO(1843)

Krsna slava:Sveti Nikola

Prezimena:Spasić, Kocić

Poznat Rodoslov:

 

Stojilko Spasić(1843-1937)-Gvozdena:-Mihajlo, Jovan.

 

Mihajlo Spasić-Zlata (s.Svođe):-Profir(1904), Tihomir (1916).

 

Profir (1904) Spasić-Dušanka(Golubovci, Grnčar):-Nadežda (1928), Vera (1930), Božidar (1931), Tomislav (1934).

 

Božidar Spasić(1931)-Gordana (1937.g, Džudžinci-Đikić, Vlasotince):-Bojan (1964), Nevena (1963), Dušica (1972).

 

Bojan Spasić(1964)-Jasmina(1962.g.s.Kruševica, ćerka na Žiku Tučka??):-Božidar (1990), Ivana(apsolvent na fakultet), Jovana (student engl)-svi u Nišu studiraju.

 

Tomislav Spasić (1934)-Stana(iz s. Aleksine, ):-Jasmina (1960)-udata za Radeta profesora fizike Blagojevića(Rade „Kržlja“)-imaju dece: Jugoslav(oženjen i ima dvoje dece) i Zlatko (oženjen i ima jedno dete). Rade umro mlad.

 

Vera Spasić(1930)-Stojan Stojanović(Gigini, Vlasotince):-Dragan(1952), Blagoje-oženjen i ima dvoje dece.

 

Nadežda Spasić-Mile Prikić(Vlasotince):-Dragica Spasić-Danilo Kocić(1949., selo Dadince):-imaju ćerku i sina; Vera udata za Sretena Milutinovića u Zapadnoj Srbiji(okolina Loznice).

 

 

Tihomir Spasić(1919)-Ruža Petrović (1921. zaseok Gabrovik, s. Svođe)-Mihajlo (1943), Đorđe(Đoka) rođen 1948.g.

 

Mihajlo Spasić(1943)-Nada(Brajkova Dolina, Borin Dol „Korejci“-umrla):-tri udate ćerke:Sanja, Tanja, Maca-žive u Niš.

 

 

Jovan Spasić-Dragana:-Momir Spasić (1906), ćerka (udata u Golubovići-Kristini,Svođe), Desanka (udata u Modra Stena(Lužnica), Smiljka(udata u Šipinci-Nikolići, Svođe).

 

Momir Spasić (1906)-Varadinka (Veliko Bonjince):- Rajna(1932.g., udata u Bonjince), Jovan (1933), Tomislav (1936).

 

Jovan Spasić(vlačar, 1933.g.)-Olga (Malo Bonjince)-Aleksandra

 

Tomislav Spasić(1936)-Svetlana(selo kod Pirota):-Milan i Suzana-rođeni na službovanju kao prosvetni radnici u drugoj polovini 20 veka u školama oko Svođa). Odseljeni u Novo selo kod Niša. Danas su penzioneri.

*

U rod Spasić „priveden“ Ljuba Kocić(iz Kocinci) rođen 1926.g.:-Dragoslav(Niš)-Vitka:–Dragan.

Stanomir-(1935)-Rada (Ostatovica):-Vitomir-Perka.

 

Zapis 20.mart 2013.godine Vlasotince

Kazivač: Božidar Spasić(1931) iz mahale TROPŠINCI-živi u Vlasotince, profesor geografije u penziji

Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

* * *

Poreklo prezimena Petrović (Stanojević) iz Gabrovik u Tropšinci

 

Naišao sam na svoje neke zapise iz 1976.g o TROPŠINCIMA-da su Petar i Stojilko Spasini Sinovi.

Spasa je bio sin Stanojin a Stanioje brat Stanku.

Poreklo je sa Kosova. Doselili se prvo u Brestov Dol (Zaplanje), pa onda se Stanko (Stankovci, Destankovci i sva prezimena u Tropšinci sa slavom sv. Nikola su istoga roda) sa svojim prezimenima Stanković (se odselio u Dubrabu) a neki (Stefanovići) u Bonjince.

SPASA se je najviše zadržao kao ovčar na RAKOŠ planini sa sinom Stojiljko. Sa bratom PETROM se doselili prvo u Mezgraju (Lužnica); pa obda Spasa(Stojiljko) u TROPŠINCI.

Tu je u mestu GLIBJE kupio kafane u selo Svođe (to je potvrđenu u zapisima roda Stanojević koji su tu živeli u brdu 1976,g,. prilikom zapisa-podvukao M.M)

 

Dakle, prvo se zaselio STANOJE pa onda SPASA(Stoilko) u TROPŠINCI.

Dok je brat PETAR se odselio iz MEZGRAJU (Modra Stena) u GABROVIK.

 

Braća kada su vršpili “podelbinu” onda su menjali krsne slave.

U svim zapisima dosada u vlasotinačko-crnotravskoga kraja interesantno je da

svi koji su prilikom “podelbe” menjali krsne slavu SVETI

NIKOLU(19.decembar) su uzimali krsnu slavu Sveti Stefan(Stevan); pa je

tako i PETAR promenio krsnu slavu.

 

Evo ovo su i odgovori za poreklo PETROVIĆ (unuke Danijele Petrović,

profesorke književnosti, koja je tražili odgovor), a u vodenici su

radili ZAJEDNO “bratski” ili na ISPOMOĆ ili kasnije kao NAJAMNI

RADNICI-jer se STOILKO OBOGATIO kao trgovac stokom; tako da su

vremenom postali NAJAMNI radnici.

 

Petar je pobegao u GABROVIK od Turaka gde se sklonio u Gabrovu šumu,

jer je učestvovao u bunama protivu njih.

 

DOPUNA: Tačno je da su TROPŠINCI i po SPASI i po STOILKU dobili naziv,

jer su glasno govorili “tropali”)-oba zapisa posedujem iz različitih

kazivanja u rodu Spasić i Stanojević iz 1976 i ove 2013.godine od

kolege Boška Spasića.

 

Miroslav Mladenović, nastavnik , Vlasotince

26.jun 23013.g. Vlasotince

 

PRILOG rodoslova:

 

Poreklo prezimena Petrović( Stanojević)iz Gabrovik u Tropšinci selo Svođe

 

Mahala TROPŠINCI, selo Svođe

Krsna slava: Sveti Jovan

Naseljeni: u Tropšici iz mahale Gabrovik sela Svođe

 

Rodonačelnik: Petar

Prezime:Petrović

 

Poznat rodoslov:

Nikola:-Milan, Blagoje, Tihomir (1921)

 

Blagoje(1906) Petrović:-Dobrosav(1930).

Dobrosav Petrović(1930)-Milica:-Dragan Stanojević(Petrović). građevinski inžinjer.Umro.

Doborsav i Milica su bili učitelji. Radili u Prisjan. Umrli.

Dragan Stanojević (Petrović)-Slobodanka:- Danijela Petrović (1973)-profesor književnosti. Žive u Vršcu.

 

Tihomir (1921)-imao ciglane, a njegova deca su: Zdravko Petrović, živi

u Niš i Smiljka lekar živi u Niš.

 

* * *

 

* * *

 

NAPOMENA:

 

Svako ko želi da napravi sopstven RODOSLOV svoga roda može da nađe u dokumentacije matične knjige rođenih i umrlih u:mesnim kancelarijama sela Svođe i Bonjince(tu je i crkvena dokumentacija za parohiju BONJINCE) i u Istoriskom arhivu Leskovac (kod bolničke ambulante).

 

Sela:Svođe, Aleksine i Ora su pripadala crkvenoj parohuju u selo BONJINCE(Lužnica).

 

U Boljaru i Leskovcu ima podaci o prvom poisu rođenih odnosno umrlih iz crkve kruševačke(dejanska parohija) iz 1879.godine-prvog popisa stanovništva u ovom kraju posle oslobođenja od Turaka 1878.godine.

 

Pošto je bilo teško odrediti krsne slave(jer su mnogi kao koumnisti bili „odbacili“ religiju“kao opijum za narod“-bila ideološka zabrana krsnih slava.

 

Može svako da nađe koju je krsnu slkavio njegov rod iz popisa stanovništva od 1900. godine – kao i vlasnika svakog domaćinstva i članove sa godinom rođenja za svaku familiju, a isto isto to i u popisu stanovništva iz 1953 i 1948.godine za selo Svođe.

 

 

*

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

 

 

19.april 2014.godine Vlasotince, republika Srbija

 

 

* * *

 

IZVORI:

[1] Stamenković Srboljub: Geografska Enciklopedija naselja Srbije”, knj.1 (A-Đ).

[2] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa:“ Sela u vlasotinačkom kraju“, 1970-2013.g., Vlasotince

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/Svođe

* http://sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor:Svođe

( Razgovor:Svođe- Izvorni tekst za Vikipediju napisao Miroslav Mladenović, Vlasotince. –Vl 00:30, 18. oktobar 2006. (CEST) )

 

* Razgovor:Svođe – Vikipedija

Izvorni tekst za Vikipediju napisao Miroslav Mladenović, Vlasotince. –Vl … išla je od kuće do kuće i pevala obredne pesme, vezane za domaćinstvo, polje, …

sr.wikipedia.org/sr-ec/Razgovor:Svođe – Keširano

 

* Svođe[uredi]

Heh, odličan tekst!! Posebno mi se sviđa opušten stil pisanja, još samo da ima nekoliko slika, pa bi bila uživancija čitati. 🙂 A ovaj Miroslav Mladenović, Vlasotince, to si ti, ili neki tvoj drugar (pitam samo zbog autorskih prava), ako je to OK, ne moraš da odgovaraš ako nećeš da otkrivaš identitet. 🙂 –Rainman 12:56, 18. oktobar 2006. (CEST)

 

* Razgovor sa korisnikom:Rainman – Vikipedija

– [ Translate this page ]

Jump to Svođe/Miroslav Mladenović‎: Drago mi je što ti se dopao članak o selu Svođu. Evo i objašnjenje ko je Miroslav Mladenović: …

sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor_sa_korisnikom:Rainman – Cached –

* Razgovor sa korisnikom:Vl — Vikipedija

sr.wikipedia.org/sr/Razgovor_sa_korisnikom:Vl

‎Pozdrav, Vl. Dobro došli na Vikipediju na srpskom jeziku! ….. A ovaj Miroslav Mladenović, Vlasotince, to si ti, ili neki tvoj drugar (pitam samo zbog ..

http://sr.wikipedia.org/sr/Razgovor_sa_korisnikom:Vl

 

* Razgovor sa korisnikom:Rainman – Vikipedija

Imaš komentar na strani za razgovor tvog bota (Razgovor sa … Miroslav Mladenović je lokalni etnolog, istoričar i prosvetni radnik iz Vlasotinca. On zapisuje događaje u ….. Znači, uputstva tipa: stavljajte tagove za sprečavanje konverzije, ne mešajete pisma, magične reči za ovo i ono, šabloni (i kategorije? i …

sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor_sa_korisnikom:Rainman

 

* Razgovor sa korisnikom:Rainman – Vikipedija

– [ Translate this page ]

Jump to Svođe/Miroslav Mladenović‎: Drago mi je što ti se dopao članak o selu Svođu. Evo i objašnjenje ko je Miroslav Mladenović: …

sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor_sa_korisnikom:Rainman – Cached –

* Svođe/Miroslav Mladenović [uredi]

Drago mi je što ti se dopao članak o selu Svođu. Evo i objašnjenje ko je Miroslav Mladenović:

Miroslav Mladenović je lokalni etnolog, istoričar i prosvetni radnik iz Vlasotinca. On zapisuje događaje u vlasotinačkom kraju i okolini već trideset i više godina. Bio je dopisnik svih velikih dnevnih listova i nedeljnika bivše Jugoslavije i današnje Srbije.

Uz njegovu ličnu saglasnost adaptiram njegove tekste i zapise ili delove iz njih za Vikipediju.

Koristeći svoju vlastitu arhivu on te stvari napiše za Vikipediju, a ja se posle trudim da budu sređeni, adaptirani ili uklopljeni u već postojeće.

Članci imaju u razgovoru odgovarajuću oznaku. Pozdrav –Vl 16:51, 9. novembar 2006. (CET

* Dakle lokalni etnolog, odlično! Ah da imamo više takvih ljudi. 🙂 Što se tiče tog kraja, mene najviše interesuje nešto o Krajištu, o kojem vidim uopšte nemamo članak, a odakle ima ogroman broj jako lepih pesama i muzike. 🙂 Sve najbolje! –Rainman 17:32, 9. novembar 2006. (CET)

 

* Razgovor:Vlasotinački srez – Vikipedija

Izvorni tekst o Vlasotinačkom srezu pisao za Vikipediju Miroslav Mladenović, Vlasotince –Vl 01:16, 29. maj 2006. (CEST). Dobavljeno iz “http://sr.wikipedia …

sr.wikipedia.org/sr-el/Razgovor:Vlasotinački_srez – Keširano

 

[4] Velimir Stamenković.Lima: “VLASOTINAČKI KRAJ U BALKANSKIM I PRVOM SVETSKOM RATU”, Vlasotince, 2010.g.

[5] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa: „Pečalnik (legende i predanja iz vlasotinačkoga kraja)“, 2012.g., Vlasotince

[6] Petar Stanković-Ljuba:- VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJI (1903-1945), 1979.g., Vlasotince

[7] Miroslav B Mladenović Mirac:- Iz rukopisa: “NARODNE UMOTVOREVINE IZ VLASOTINAČKOGA KRAJA”, 1970-2014.g, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar, Vlasotince, republika Srbija

 

[8] Miroslav B. Mladenović Mirac:- PLANINSKA ORATA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije), Vlasotince, 2008.g., strana:35-36

 

 

[9] Miroslav B Mladenović Mirac:- ABER SA PLANINE(Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije), Vlasotince, 2011., strana:101-102)

 

[10] Miroslav B Mladenović Mirac:- PEČALOVINA (Zbirka pesama na dijalektu juga Srbije)tor:Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince, 2011.godine, strana. 48-49)

 

[11] Miroslav B. Mladenović Mirac:- iz Rukopisa PEČALNIK ( Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdravice, zagonetke i kletve), 2012.g. Vlasotince)

 

[12] Kazivači:-Ljuba Anđelković(85.g, rođena 1891), Milivoje Anđelković(80.g., rođen 1896.g.) i Milunka Anđelković(68.g. rođena 1908.g.) Božika Ranđelović-(Spasić devojačko-76.g.-rođena 1900.g.-devojka iz selo Svođe, bila u lazaricama sedam godina), Budimir Pejčić (1909), Milivoje Stanojević (1907), Zarije Đikić (1901), Tihomir Dimitrijević (1912.g.), Božidar Spasić(1931), Stana Kocić-Vidojević(1926.),

 

* Zapis: 1976, 1999, 2013.godine

 

*Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac nastavnik i lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

 

 

 

*

 

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

 

 

19.april 2014.godine Vlasotince, republika Srbija