Порекло презимена, село Доњи Дејан (Власотинце)

Порекло становништва села Доњи Дејан, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Donji Dejan, selo

Настанак села и порекло становништва:

Село Доњи Дејан је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу.

Село Доњи Дејан је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа, у мањем проширењу клисурасте долине Власине, десне притоке Јужне Мораве, на обронцима планине Крушевице (913 m), поред локалног пута Власотинце-Свође, 8 километара источно од Власотинца.

Село Доњи Дејан лежи на нижем земљишту у клисури Власине. Један део Доњег Дејана је лево од реке, док је други део десно од ње.

Надморска висина насеља по махалам се креће од 400-750 метара.

Када се иде узводно од Власотинца на ЈЗ до Свођа на СИ види се разлика у вегетацији, привреди и насељености.

Страна клисуре окренута северу подесна је за шуму, гајење кромира и стоке.

Она је ређе и касније насељена.

Страна клисуре окренута југу подесна је за винову лозу, воћарство и жита. Она је раније и гушће насељена.

Према попису из 2002. било је 497 становника (према попису из 1991.било је 647 становника).

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) се кретала овако: 1948.г( 978 становника-135. домаћинства), 1953.(1008.с.-148.д.), 1961.(1029.с.-166.д), 1971.(891.с.-196. д.), 1981.(766 .с.-197. д. ), 1991.(647.с-201.д.) и 2002.-г (497 становника-173 домаћинства.

Срби 470 становника, Роми 20 становника и Хрвати 1 становник.

У насељу Доњи Дејан живи 417 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 45,5 година (43,8 код мушкараца и 47,3 код жена).

У насељу има 173 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,87.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Дакле, демографски број становника и број домаћинства се повећавао све до пописа из 1981.године, да би од 1991.године до краја 20. и почетком 21. века тај број се видно смањио миграцијом становништва.

Дејан је веома старо насеље. Први насељеници су били сточари, који су се населили у лукама поред реке Власине у чобанским колибама.

Порекло овог становништва је махом са Косова, Копаоника и насељавања Власине. По казивању Владимира Илића-Ваљача (1881.) из Преданче(Г.Дејан) први становници Дејана су дошли из Русије преко Карпата.

Заједно са Црном Баром и Јаворјем Дејан је настарије село у овом делу Повласиња.

После насељавања чобана у лукама поред реке Власине, крчила се шума и стварали пашњаци. Један део сточара је крчећи шуму напустио луке поред реке Власине и населио се у Гарине.

Даље је било насеље према садашњој махали Совчина(има остатака старих зидина колиба) сточара, које сиз потеса Гарине(ту се заселили Турци) заселили у пределу свођског Бучја на сверно пошумљеној страни буковом шумом.

Занимљиво је истраживање код старих људи да је локални етнолог мирослав младеновић забележио да је река власина била богата реком пастрмком, па су се становници засељавали у лукама од села Бољара, Крушевице, Свођа(уз реку Лужницу) и уз реку Власину до лука села Брод(Црна Трава).

То поткрепљују и истраживачеви записи да је у некада прошлом времено било „лесковачко море“ које је захватало површину водом до потеса села Ступнице(има остатака „алки“ где су се закачивали чамци, а село је таса било центар пијаци и трговине-а наравно да тада није постојао лесковац, било је све под водом).

Тако у запису овог истраживача стоји записано да је чак на „заравни“ брда ГРАДЦ(изнад цркве конопничка-која је настала од липовачке цркве, а село Липовица се сматра најстаријим насељем у власотиначком крају) било становника који су помоћу „глинених цеви“ добијали воду од потеса СИВАЦ(на тромеђи села:Скрапеж-Липовица-Средор).

То „ лесковачко море“ је захватало до потеса Горње Ломнице(Мале Ломнице-од ње настала Доња Ломница) и „рачвало се према Заплању, Лужничком крају до села Брод (Црна трава)-где су према запису легенде истраживача, „бродили“ бродови у том „лесковачком мору“.

По томј легенди је и село Брод добило назив по „бродењу“ тих бродова тог „лесковачког мора“.

Ту, на планинској коси обраслој буковом шумом са леве стране реке Власине, близу села Свођа, засновано је прво насеље села Горњи Дејан.

После ширења пашњака саграђено је село згуснутог типа на зараван.

Насеље је окренуто сунчаној страни према планинском вису Букове главе, на надморској висини између 700 и 800 метара.

У старим картама стоји као село је означено као насеље Леново, данас је то само махала Левеново.

До 1940 године село Дејан је било општинско место среза власотиначког. До тада администартивно је дејанској општини припадало:

Дејан са засеоцима: Леново(Ленове), Златићево (Златишеве), Преданча(Проданча), Ђорђине, Манкишеве(Манкићево); село Борин До са засеоцима Било и Џакмоново.

После Другог светског рата створена је другачија административно-топографска карта распореда ових насеља.

Засеок Манкићево је припао село Равни Дел, а засеок Било је припао Доњем Дејану. Засеок Златићево је постало као насеље и село.

Занимљиво да су махале Бошковци и Чавдари данас села Доњи Дејан- некада припадале засеоку Манкићево (Манкишеве) као дејанском атару односну селу Дејан.

Дејан је подељен административно на Доњи Дејан и Горњи Дејан. Који засеоци ком селу су припала то ће бити презентирано овде у етнографском писању о селима: Доњи Дејан и Горњи Дејан.

По специјалног топграфској карти (размера 1.1000 000) лево од Власине је испис „Дејан“. Стога погрешно се схвата: да је ово насеље само у левом делу клисуре.(1963.г)

До краја другог светског рата,као што је већ речено, у клисури реке Власине постојало је село Дејан. Међутим, оно је тада подељено: на Доњи Дејан са кућама углавном крај реке, и на Горњи Дејан са кућама које леже на високом земљишту од Власине.(1963.г)

На положају данашњег Доњег Дејан прве куће су се градиле тек око 1878.године. Тада је клисуром Власине изграђен данашњи пут.

У том времену у данашњој махали Прогон(која је добила назив према предању да су „прогоњени“ Турци) су живели Турци, а напуштањем њихових кућа су се населили становници из махале Било и села Борин Дол.

Становници тих домаћинстава потичу од предака који су живели у селу Горњем Дејану.

Народна традиција наводи да је село Дејан име добило по становнику, вероватно некадашњем оснивачу села.

По предању село Дејан је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, према српском војводи Дејану, који се са војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима. Ту је остаои засновао насеље које ће се касније добити име по њему Дејан.

Ту је тада поставио своју заставу и населио се.

Постоји очувано народно предање да су први становници дошли из Русије (Бошковци, најстарији род и оснивач села).

Данас у Дејану постоји махала Бошковци, а и потес ДЕЈАНЧИНА– у махали „Власина“ са десне стране сеоског пута од кафане и МК до махале Прогон.

Ово село спада у сиромашна села овога краја. зато се за човека сиромаха, који се у животу мучи, каже: „он се дејани“; па се сматра да је по томе и само насеље добило назив Дејан.

Истраживач Мирослав Младеновић као локални етнолог (рођени дејанчанин-махала Преданча, Г.Дејан) је записао предања (легенде) о настанку села Дејан, а и пре тога постоје разни записи о предању(легенди) о настанку и називу села Дејан; која ће овде бити презентирана.

Цела ЛУКА (Доњи Дејан-преко Власину РАВЊАК, пут излази за Г.Дејан) била на ЂУКИНЦИ-Род Младеновић(Арса, Илија, Милија)-засеок Преданча, живели прво поред реке Власине у колибе, па онда у Левенове(Село Г.Дејан) и онда са колибама за стоку прешки у засеок Преданча (Дејан).

Пoрeд oвих синтeтичких прeглeдa, мишљeњa смo дa je изузeтaн дoпринoс бoљeм пoзнaвaњу Нишa и oкoлинe крajeм XV и пoчeткoм XVI вeкa oбjaвљeни дeтaљни пoпис Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe.

Чврстo увeрeни дa критичкo издaвaњe извoрa oсмaнскe прoвениjeнциje кojи сe oднoсe нa нaшe крajeвe, a нaрoчито пoписних књигa, прeдстaвљa jeдaн oд нajвeћих дoпринoсa кojи истoричaр-oсмaнистa мoжe дa пружи нaциoнaлнoj истoриoгрaфиjи, жeљa нaм je дa oбjaвимo и критичкo издaњe дeтaљнoг пoписa нaхиje Ниш, нaстaлoг 1516. гoдинe, jeр ћe нa тaj нaчин бити мoгућe прaвити кoмпaрaциje у oднoсу нa стaњe из пoписa из 1498. гoдинe и дoнoсити рeлeвaнтнe зaкључкe.

Нaхиja Ниш je 1516. гoдинe пoписaнa кao jeднa oд нaхиja Смeдeрeвскoг сaнџaкa, мaдa ниje билaтeритoриjaлнo пoвeзaнa сa oстaлим дeлoвимa oвoг сaнџaкa, вeћ je билa oдвojeнa цeлинa, oкружeнa Крушeвaчким, Ћустeндилским, Сoфиjским и Видинским сaнџaкoм.

Према турском попису становништва у Нишкoj нaхиjи 1516. гoдинe од 111 нaсeљa, набројано је и село ДЕХАН (Дејан-Власотинце), са 52 броја кућа и 10 самачка домаћинства.

Трагао сам за појмом насталим назива ДЕХАН (ДЕЈАН-већ постоје легенде о селу Дејан). Случајно сам у једној старој народној песми уочио значење речи:ДЕ(босанско-херцеговачка или црногорска реч)-МЕ(шумадиска реч).

Тако сам асоцијацијом спајајући речи ДЕ(МЕ) и ХАН доша до речи(ДЕХАН-МЕХАН).

Сама реч МЕХАНА-кафана, показује да се вероватно турски ХАН можда називао МЕХАН-да би касније и добили реч МЕХАНА.

Имајући у виду да сам истражујући села:Крушевица и Дејан-живећи и радећи у свом родном крају као просветни радник; добро познавао на која су се места у село крушевица односно потеса ДЕЈАНЧИНА , УМИШТЕ и КАМЕЊАРИ налазили турски ханови.

Занимљиво једно истраживање лингвистичко настанка поијма ДЕХАН односно ДЕЈАН.села у власотиначком срезу, као општинског места све до 1945.године.

Занимљиво је да у село Липовица постоји родослов ДЕЈАНЦИ-Станковић (а касине су „изведена“ и друга презимена-али су после убиства неког Турчина се из дејана расељавали према селу липовица и Гуњетини, Скрапежу и другим селима.

Занимљиво је да је тај део староседеоца славио и слави јрсну славу СВЕТИ РАНЂЕЛ-као нанстара српска слава у овом крају.

Верујемо да су многи узз страха од одмазде Турака остављали своју крсну славу и најчешће узимали да славе „посне“ славе-попут ЂУРЂЕВДАНА или Св. Ђорђе „посна“ слава-тако скривајући своја порекла, а имамо и промене имена и свога порекла.

Када се ослобосдило од Турака, онда је тај страх владао од Бугара, потом од комуниста и Срби никада се нису могли задржати на своју Аутентичност крсне славе у овом крају.

У истраживању смо наишли на велики број имена српских ЈОВАН. Сматра се да је то у вези родослова и са пореклом ДЕЈАНАЦА-браће Дејановић (за време косвског боја 1839.године-са војводом Јованом Дејановићем, који је владао овим крајевима).

Зато имамо и често „изведено“ презиме Јовановић-из имена ЈОВАН.

Расељавали су се ДЕЈАНЦИ у великим невољама када су Турци их прогањали као рају, узимали порез и мушку децу да их „потурче“ у 15-16 веку, када су се отимале младе девојке и жене да се „потурче“.

Селило се и расељавало у разним бежанијама у Првом и Другом српском устанку и БУНАМА (три бине „власотничаке“-када је све било попаљено:1809, 1821, 1841.г.-„Бојаџиска буна“).

Има ДЕЈАНАЦА у околим селима власинско-ужничког-црнотравско-лесковачко-пусторечког краја. Многи су у спашавању части своје и своје породице и својих живота-убијали Турке- -убијен од Стојиљка), потом се са фамилијом побегло према Липовици и шумама села Гуњетина где се оснивало ново село.

Многи су попут СТОЈАНА ЧАВДАРА узимали учешће у побунама противу турака и били као вође народа у овом крају у борби за слободу.

Махала БИЛО је служила као ПРИБЕЖИШТЕ за све који су били у сукобу са Турцима. Одатле су или као хајдуци одлазили даље или су ту са породицама само „зимили“ и се настављало расељавње становништва.

Тако имамо записе овог истраживача да су КРСТИНЦИ из знепољског краја, Гара, Ораха, Била-населили село Ломницу у власотиначком крају. Било је сличних родова ЂОКЕ, МИКЕ, СТАНКА, ИВКА, СТАМЕНКА, БЛАГОЈЕ, КРСТА, НИКОЛА и других-који су одатле се раселили у:Лопушњу, Гуњетину, Липовицу, Ломницу, Радосин,…. Пусторечка села и у другим местима овога краја.

О овоме тек треба да се врше потпуна истраживања вишеетапног расељавања становништва. Нарочито после многих „ Турских банди-Кржалија“, а и почетком 18. века од „чуме“(куге).

Многа села имају и по два гробља у овом крају, а и постоје потеси СЕЛИШТА где се староседеоци нису ни вратили у своја првобитна насеља.

Ретки су поједини сточари-номади који су се после „бежаније“ од ЧУМЕ (куге) или од КРЖАЛИЈА – се враћали у своја првобитна насеља.

Садашње становнишрво Дејана је махом досељеничко (са маалим бројем староседеоца) са власинске области, Црне Траве, знепољске области (Бугарске), Косова и Метохије, Источне Македоније, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије (северне Албаније ), Грчке и старих Власа у вишеетапном расељавању 17,18 и 19. веку; а и после ослобођења одс Турака 1878.године.

Веома је запажено да су у садашње село Доњи Дејан све до ослобођења од Турака се насељавало у непроходни део обрастао буковом и храстовом шумом са леве и десне стране у клисури реке Власине.

Крајем 19. и почетком 20. века је било: у махалу Кaмењари 5-6 кућа и у махалу Сукнари 5-6 кућа.

Сеоска слава у Дејану су Духови (Тројица)-При дан Духова(Тројице) је у село Доњи Дејан, док Други дан Духова(Тројице) је у село Горњи Дејан.

Горњи Дејан је имао већи број домова од Доњег Дејана (1964.г.).

Када се иде узводно од Власотинца на ЈЗ до Свођа на СИ види се разлика у вегетацији, привреди и насељености.

Страна клисуре окренута северу подесна је за шуму, гајење кромира и стоке.

Она је ређе и касније насељена.

Страна клисуре окренута југу подесна је за винову лозу, воћарство и жита. Она је раније и гушће насељена.

*

Село Доњи Дејан има рзрађен тип насеља. Дели се у већи број махала-свега 10 (1963.г., истраживач Ј.Трифуновски). Махале се зову по родовима или по топографским именима.

Главна сеоска махала је В л а с и н а (лежи крај реке Власине). У њој су: школа, месна канцеларија, задружни дом и неколико трговачко-занатске радње. Код махале Доњи Сукнари је мост преко Власине. Свега село има око 114 домаћинства (1963.г.).

Село Доњи Дејан припада К.О Дејан. Повезује више махала ( Власину, Било, Камењари, Манкићево, Прогон и др.).

Доњи Дејан је седиште ј МК за четири насеља :- Борин До, Доњи Дејан, Горњи Дејан и Златићево

До краја Другог светског рата (1945.г.) представља једно једно насеље-Дејан, са сада посебним селом Горњи Дејан, који је први пут забележен 1876.године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.

Становништво је српско (слави Св. Јована, Св. Николу,Ђурђевдан, Св. Стефана, Св.Ђорђу „посна“(св. Алимипје Столпник) и др.; сеоска слава Духови-први дан), а има и православних Рома (славе Св. Николу) који живе у махалама Било и Власина и од давнина су познати по ковачком занат.

* * *

СЕЛО НЕКАД И САД

Село Доњи Дејан је тек после формирања насеља у махали „Власина“(после 1878.г.)-просецања пута:Власотинце-Свође-Пирот –Црна Трава(после Другог светског рата); са занатским радњама, продавницама, кафанама и задружним домом и МК-анцеларијом- постало средиште друштвеног живота за околна села.

После другог светског рата од Доњег Дејана је просечен пут за села:Ђорђине, Горњи Дејан и Златићево, да би при крају 20 века и поред центра села махале „Власина“ прошао и асфалтни регионални пут ка Пироту и Црној Трави.

Дакле, насеље је лоцирано поред пута Власотинце-Свође, у прошлости било главно административно место за сва околна села.

Ту се налази месна канцеларија, задружни дом, кафана и продавнице. Некад је било занатских радњи: грнчарска, опанчарска и ковачка.

Међу мајсторима опанчарима је био најпознатији Станимир из махалу Камењари (држао радњу и у село Свође).

Нарочито је био познат каменорезачки занат у махали Камењари села Доњи Дејан.

Мајстори каменоресци су били познати све до сада на почетку 21. века

У Турско време је у Радину луку постојала нека фабрика Фамилија Анђелковићи (који су из Врановце иза Грота) .

У махалама Власина и Било живе Роми-Цигани, досељени из мале Азије, који су узели хришћанску веру.

Махом су били мајстори ковачи, хармоникаши и свирачи трубачи, а сада махом раде у печалбу као циглари.

*

“Плех музика”(Трубачи) махала Било Село Доњи Дејан:-

-Сима Николић-“Труба”

– Божидар Николић- “Труба”

– Павле Савић-“Велики бас”

– Милорад Савић- “Мали бас”

– Борисав Николић- “Мали бас”

– Тодор Савић- “Бубањ”

– Драган Савић- “Кларинет”.

*

Хармоникаши: -Пера Јовановић (махала Власина, Д.Дејан), Небојша Јовановић (Д.Дејан-махала Власина), Велибор Савић-Борко “Суља”(село Јаковљево).

Образовани Роми (Цигани):-Професор разредне наставе (учитељ) Предраг Николић (1967.г) махала Било, село Доњи Дејан, општина Власотинце

(http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/ )

*

Данас нема занатлија, а задружни дом је запуштен.

У дому се некад окупљала омладина на игранкама, у времену такмичења певача аматера и “сусрета села”- такмичења у певању и фолклору.

Основна школа у Доњем Дејану основана је 1929. године и радила је у приватној згради.

Први учитељ био је Вукашин Маринковић. Деца данас похађају осмогодишњу школу „Карађорђе Петровић“ у село Крушевица.

Најпознатији мештанин је Ђура Стефановић, доктор социолошких наука и професор на пољопривредном и учитељском факултету.

Међу мештанима има доста образованих људи:учитеља, наставника, професора,лекара,економиста, правника…

Село је електрифицирано, а по махалама се користи вода са извора. Дејанци су били цигларски печалбари у прошлости, али сада иду ређе у цигларе.

Дакле, воду за пиће становници добијају са извора и из бунара.

Село добија електричну енергију 1964.године, водом се снабдева већином преко сопствених (локалних) водовода. Има четвороразредну ОШ, задружни дом, кафану и др.

У Доњем Дејану 1963.г.у времену посете истраживача Ј.Трифуноског је забележио да свако домаћинство купује жито, јер свог жита домаћинство немају довољно. Наравно овај истраживач је и судоник и сведок суровости и оскудице живота тих 60. година 20. века у Дејану.

О томе ће бити посебног записа, али само да се нагласи да су сва домаћинства (па и моје у Дејану (Г.Дејан-засеок Преданча)-подвукао: М.М., 2013.г.) одлазила из околних села од села Бољаре до Горњег Ораха у „бербу кукуруза“, да би се прехрарниле породице „жутом пројом“.

Тада ни „ражен хлеб или овсен“ није био довољан за биолошки опстанак породица у овм оскудном власотиначком крају.

У „бербу жуто кукуруза“-за „жуту проју“-да би се прехранило, све до 70.г. 20. века се ишло у БЕРБУ у Војводину из села:Равни Дел, Брезовица, Самарница, Бољаре, Доњи Дејан, Горњи Дејан, Преданча, Златићево, Свође, Борин Дол, Орах…,

До 70. година дејанци су као и остала околна села махом живела од печлбара циглара. Тако су до краја 20. и почетком 21. века били познати ЦИГЛАРСКИ предузимачи:Чеда БИЛАЦ (Било), Чеда КРАВАЈКА(Прогон), КОЦИЋИ(Прогон).

Они су производили прво ручну апотом и машинску циглу, цреп и касније опеку у свим бишим републикама старе Југославије.

Међу Билцима и доњодејанцима било је познатих мајстора ковача-цигана и музиканата(трубача и хармоникаша).

Млађи мештани предност дају зидарској печалби, јер то сматрају лакшим послом. Поред печалбарства мештани се баве и сточарством, а поједници узгајају воће и винову лозу.

Село је изложено миграцији. Све већи број младих напушта село и то одмах по завршетку школовања. Највише Дејанаца се иселило у Власотинце.

* *

Махала Камењари:

Насеље Камењари је постојало у времену Турака. Током турске владавине је у Радиној Луци постојала фабрика.

Најстарија породица према казивању Никодије Симоновића(1902) су Мишинци, Анђелковићи и Јовичићи.

По казивању Илије Ранђеловића(1903.г.) је за време турске владавине у махали био хан-мејана, која је после преправљена у кућу.

Изпред куће је био дуд стар двеста година, као и сама кућа.

По казивању Никодије Симоновића (1902.г) махала Камењари је добила назив по камењару-камену од кога се праве споменици.

Експлотација камена, по казивању, почела је пре три века(у 18 веку). Изнад махале се налази Мајдан камен.

Мештани махале Камењари су познати каменоресци. Возили су робу запрежним колима по пиротском, моравском, нишком и топличком крају. Радило се примитивно.

Дејански каменоресци су клесали корита за појење крупне и ситне стоке, сантраце, литијске и надгробне споменике, степенике, сливнике, основе за диреке.

Радили су и друге производе од камена, кога су експлоатисали са узвишења Грот (484м).

Најитензивнија експлотација камена била је после Другог светског рата до седамдесетих година XX века.

У том времену камен је клесало и до педесет мајстора.

Са развојем технике долази до усавршавања каменорезачког заната и појаве модерних машина за обраду.

Камен је заменио други материјал од цемента, шљунка и песка. А данас се користи мермер и гранит за израду споменика.

Тако се каменорезачки занат развијао у целој бившој Југославијом. Дејанци су отварали радње у Македонији, на Косову и ужој Србији.

У познате каменорезачке фамилије спадају Жика Камењар са синовима, Милорад Илић са синовима, Симоновићи, Влајко Гуња и Дика Станчић.

Од каменорезаца најпознатији мастори у махали Камењари били су: Жика Камењар са синовима: Момир (Моша) и Профир („Поца“) Младеновић, онда Милорад Илић са синовима Луком и Светозаром, Симоновићи, Влајко ГУЊА и Дика Станишић.

Данас у махали Камењари живи и ради само један млађи мајстор каменорезац, Слободан Симоновић-Дацко.

У Турско време је у Радину луку постојала нека фабрика Фамилија Анђелковићи (који су из Врановце иза Грота) .

* *

Махала Било:

Током бекства од Турака из знепољског краја, деца се зауставила да се играју правећи кошарке у виду кућа.

Старији су, верујући да деца злокобе нешто на том месту, рекли: ”ту би било да се населимо”.

Тако насељено место по легенди добило назив Било. У махалама Власина и Било живе Срби и Роми.

Роми су се доселили из Мале Азије и узели су хришћанску веру.

Махом су били мајстори ковачи, хармоникаши и свирачи трубачи, а сада махом раде у печалби као циглари.

Најпознатији домаћин Милорад Стојановић Билац предратни трговац послератни циглар, црепар, вуновлчар и млинар најчувенији освајач женских срца.

Био је у четничком покрету Косте Пећанца Коста Пећанац. Његови наследници Дорбривоје Ђорђевић.

* * *

ВЛАСОТIНАЧКI СРЕЗ:

Бивши власотиначки срез био је шири него садашња територија општине Власотинце. Обухватао је део Лужнице, Црну Траву, Грделицу и још неколицину поморавских sела.

Власотиначки sрез је до 1880 године припадао Леsковачком округу.

Од 1880. године припадао Нишком округу, од 1890. године Пиротском округу, а потом Врањском округу.

Врањском округу припадали sу следећи срезови: Лесковачки, Власотиначки, Јабланички, Босилеградsки, Масурички, Пољанички и Пчињски.

Власотиначком срезу припадале следеће општине sа селима и њиховим засеоцима:

– Бродска (Брод),

– Власотиначка (Власотинце, Брезовица), Грделичка (Грделица, Тупановци, Козаре, Велика Сејаница, Мала Сејаница, Дедина Бара, Бојшина, Палојци, Лични Дол, Крпејци),

– Горњо орашачка (Горњи Орах sа засеоцима: Јаковљеве, Лукачеве, Крстићеве, Раићеве, Алексине, Ћуово, Јездине, Пржојне и Врело),

– Дарковачка (Дарковци (Дарковце) за засеоцима: Ливађанска, Ристина, Рженачка, Антуновска, Златановска, Миличева),

– Дадиначка ( Дадинци-Дадинце), Јастребац, Градиште, Ковачева Бара и Лопушња са заsеоцима: Самаранија (Самарница), Равна Гора, Острц, Страшковац

– Дејанска (Дејан sа засеоцима Леново (Ленове)-Левеново(Левенове)-Ловеново (Ловенове), Златишеве (Златићево), Ђорђине, Манкишеве (Манкићево и Борин До са засеоцима:Било и Џакмоново),

– Добровишка (Добровиш, Лесковица, Страњево),

– Добро Пољска ( (Добро Поље sа засеоцима: Црквена, Крстићеве, Бистрица, Јаворје, Козило),

– Каланска ( Кална, Градско, Јабуковик, Преслап),

– Конопничка ( Конопница, Батуловце, Стајковци (Стајковце), Рајно Поље),

– Крушевачка (Крушевица, Равни Дел, Црна Бара, Бољаре, Црнатово),

– Орашачка (Орашје, Кукавица, Ладовица, Добротин, Прилепац, Гложане),

– Предејанска (Предејане, Бричевље, Сушевље, Кораћевац, Гузевље),

– Равно Дубравска ( Равна Дубрава, Комарица),

– Рупљанска (Рупље sа засеоцима: Острозуб, Јасинци, Рајчетине, Дурсинци, Павличане, Пажар, Ба(ј)инци, Млачиште, Црвени Брег; Ново Село са засеоцима: Завишиће, Лескова Падина, Рашићевци, Поречане, Бучје),

– Свођанска ( Свође),

– Тегошничка (Гаре sа засеоцима: Горње Гаре, Доње Гаре и Криви Дел),

– Шишавачка ( Шишава, Липовица, Ломница, Средор, Скрапеж, Гуњетина),

– Црнотравска (Црна Трава sа засеоцима: Обрадовци???, Бабишеве, Црквеновци, Степановци, Лазарићеве, Вељковци, Јовановци, Проголовци, Доња Козарница, Чука, Попадинци, Голушевци, Горњи Славковци, Тодоровци, Поповићеве, Ивићеве).

*

Пре Другог светског рата у једном времену је и село Боњинце (Заплање-лужнички крај) припадао власотиначком срезу.

После Другог светског рата (1945.г) укидају sе срезови, а општине које су биле формиране од сеоских територија су укинуте, а тако су градови: Власотинце и Црна Трава постале општине са територијом околних села, која су административно припојена као географска целина атарима ових општина.

Интерсантно је да је Грделица и Предејане са околним селима припало лесковачкој општини, а и нека села су „променила“ административно територије у Заплање и око Грделице, Црне Траве и Власотинца.

Овај административно-географsки опис је потребан ради „пресељавања“ становништа из једног краја на други у оквиру овог планинског комплекса, јер се приликом насељањвања у 18, 19 и 20 века становништво у потрагом за бољим пашњацима са целокупним породицама-као сточари, врло брзо налазили и „освајали“ територије на планинsким пашњацима овг дела Јужне Србије.

Потреба је да се на једно место у оквиру истраживања порекла становништва има једна целина свих ових села :Влаsотинца, Црне Траве, Грделице и Предејана и дела Лужнице; јер је у времену под Турцима много њих због освете „прелазио“ са једне на другу територију.

Тако ће постојати могућност да се поједини родови нађу у некада заборављеним и уадљеним селима овог дела Повласиња и Грделичке клисуре.

* * *

Старине и прошлост:

У овом крају Дејана постоје и археолошка налазишта.

На простору Доњег Дејана има старина из времена Римљана-Византије: грчка кула према планини Крушевица и остатке из доба Римљана.

Поред пута у махали Власина у њиви поред пута код задружног дома постоје остаци из доба Римљана – скретнице за махалу Прогон.

Бора Стефановић (Мишински) је1976- године је Мирославу Младеновићу локалном етнологу и историчару казивао да је у тој њиви икопавао остатке Римљана.

Чак према његовој тврдњи је чуо од старијих људи у село да су овде постојале и две римске цркве.

У засеку Манкићева са топонимом ЦРКВИШТЕ (Станимировци, код куће Боре Станковића, учитеља, рођ. 1949.) још постоје трагови зидина некадашње цркве.

Вероватно су то остаци некадашње насељености (трагови из каменог и римских грађевина на локалитету Црквиште и сл.) или средњовековне српске цркве; јер постоји та предпоставка да су поред ове цркве постојале још две цркве у Село Равни Дел.

Истраживачу остаје „претпоставка“ да је на том место постојала прво римска, па онда и српска црква, јер се овај атар дејански помиње у средњовековним турским пописима у оквиру села ДЕХАН (Дејан)-нишке нахије.

Та „претпоставка“ је чак поткрепљена да се помињала ДЕЈАНСКА ПАРОХИЈА, а да касније у Дејану уопште није било постојања било кавих цркава-вероватно су порушене у времену под зулум Турака.

Православна црква Св. Архангел Гаврил, лоцирана у махали Власина, саграђена 1838. године, позната је по великом црквеном звону (мештани кажу да је треће по јачини у Европи) изливеном 1885, у време владавине краља Милана Обреновића.

Данашњи храм саграђен је одмах иза 1878.године.

Пре тога је била старија црква.

На дан црквене славе, у месецу јулу, у Крушевици је до дсредином 20. века био велики сабор.

Долазило се са свих крајева околних села.

Црквени обреди становништва дејанско-крушевачке парохије се одвијао у две парохије: Крушевачка и Деканска.

КРУШЕВАЧКА парохија (Велика Крушевица, Црнатово, Бољаре, Црна Бара) и ДЕЈАНСКА парохија (Дејан, Равни Дел и Мала Крушевица).

Крушевачка парохија је 1924. године имала 2278 душа, а Дејанска парохија имала је 1882 душа.

Свештеници (попови) који су служили при овој цркви:

– Први свештеник (поп) пре ослобођења од Турака био је поп Стојан.

– Поп Коста (такође пре ослобођења од Турака),

– Поп Станко Цоцин „от Дејан“ (око 1866),

Онуфије Поповић (1875-1895),

Михајло Стефановић, парох дејански (око 1893),

Димитрије Ц. Здравковић (1895-1915),

Марко Фишић, парох дејански (око 1908),

Јован Поповић (око од 1908),

Јован Милојковић (1919-1923.г),

Радивоје Давинић (1924-1952),

Николај Базбај (руски емигрант),

Добривоје Шушулић, парох крушевачки и Зоран Стојановић (пред крај 20. века-данашњи арх. намесмик власотиначки, који и данас у 21. веку опслужује ове парохије).

У месту Умиште (Прогон)копана је ума-глина. С њом су старије жене прале косу, а долазиле су и жене из свих суседних села да користе уму-глину. У том времену није било сапуна за прање. Ума је коришћена чак шездеsетих година XX века.

На овом потесу јсе одржавао вашар (Оро-игранке) у времену сеоских литија-верских празника.

У махали Камењари налази се потес Мајдан, где се експлоатише камен од кога се праве надгробни споменици, степенице, појила за стоку и сл.

Становници поменуте махале имају 16 каменорезачких радионица. Камен (трахит) за клесање вади се у Мајдану.

Свако домаћинство има посебну парцелу где вади камен.

Када се неко исели он продаје своју парцелу у Мјадану.

Камен е клеше од почетка пролећа до краја јесени. (1964.г.).

Доњи Дејан има два гробља-једно на потесу Чука, друго умахали Било.

Дејан је познат, као и цела јужна Србија, по специфичном говору, иначе тај говор је део ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКОГ ДИЈАЛЕКТА.

Тај говор је је био говорни језик царског града ПРИЗРЕНА- на коме су исписани царски закони, повеље и Писма.

*

Према причању солунаца Тозе Арсића из Златићева(Дејан) и Владимира Илића ваљача из Преданчу(Дејан), Дејан су заселили прво Руси, насељени из Галиције преко Дунава.

Тако према њима словенско племе СРБИ су пореклом са реке СРБЕ из Русије, а да је најстара фамилија БОШКОВИЋ у овим крајевима.

ДЕЈАНЦИ-БОШКОВЦИ живели у Црвену Бару .

Наравно о настанку села и његовом имену по предању написнао је овде у легендама и предањима премна војводи Дејану.

Занимљиве су њихове приче да су јужни Словени засељавали луке поред реке Власине све до Црне Траве јер су се тада хранили рибом пастрмком, да би после крчењем шума и бављењем сточарством засељавали побрђа и планинске висове, где су правили прво колибе, потом и куће.

Када се у седмом веку насељавао Балкан јужним Словенама, ови казиваче тврде да су Словени-Срби ишли на малим коњима, носили са собом децом онда убијали мушкарце Латине и женили се латинкама.

Наравно да су златићевци пореклом из Дејана, потом се село проширило после ослобођења 1878. године од Турака из Гара црнотравскога краја.

Прича се да се памти бој на Чегру и учешће у првом српском устанку 1804.године, а и каснијим бунама и устанцима противу Турака.

Тако Цоне Глувча памти три пљачке Власотинца, живео 100. година, умро 1901. године а био рођен 1801.године .

Махала ЖИВКОВЦИ и САРАМАНДИНЦИ из Доње Лопушње су фамилија, а населили се 1876.године у Златићево(Дејан).

Прво убили турчина код Ниша па онда пребегли у Доњу Лопушњу.

Деда Ђока је наплаћивао турски порез као сеоски кмет на Власинску ћуприју код СУКНАРИ-дукат узме и реже га на РАБОШ.

ДЕЈАНЦИ-БОШКОВЦИ живели у Црвену Бару.

РАБУЏИНЦИ:-У Златићево (Дејан) се прва доселила Ђокина фамилија из Д.Дејана од Цекинци (махала „Власина“- род Цекинци из с. Борин Дол )-а од ње су настале фамилије Глучинци и Рабуџинци.

Ђука Рабуџински (рођен негде око 1737.г) је увек носио „рабуш“ за појас и на њему бележио и наплаћивао турски порез.

Деда Ђока је наплаћивао турски порез као сеоски кмет на Власинску ћуприју код СУКНАРИ-дукат узме и реже га на РАБОШ

Био је 40. година турски кмет, отруо се, јер је убио турског Бега који је желео да спава са његовом сестром.

* *

ИСТОРИЈА

Д е ј а н (Д.Дејан и Г.Дејан)

Погинули и умрли ратници (1912-1918.г):

– Вукадин Младеновић, 2. чета, 2. батаљон, 1. пук. Умро у пољској болници 16.2.1916.године.

Ђорђе Јовановић, 4. чета, 2. батаљон, 1. пук. Умро 19.12.1915.године у месту Фијер, где је сахрањен.

Јован Станковић, 1.телеграфско одељење Врховне команде, умро 22.1.1916.године на Драчу.

Светозар Младеновић, 4. чета, 1. батаљон, 2. пук Нишких трупа. Умро 6.1.1916.године у Драчу где је и сахрањен.

Симон Миленковић, проф. Комора 10. пука, умро 14.1.1916.године у Драчу.

Станко Савић, проф. Комора Моравске дивизије, 3. позив. Умро 6..2.1916.године у Првој пољској болници Моравске дивизије.

(Извор: Подаци су узети из Војног архива у Београду)

*

Живојин П. Миљковић, Било. Погинуо 3.8.1914.године на Церу.

(Извор: Подаци узети из Војног архива из Београда)

*

Милан А. Станковић. Погинуо 23.0.1914.године на Гучеву.

Милутин Д. Павловић. Погинуо 5.8.1914.године на Церу.

Цветко Стојковић. Погинуо 6.8.1914.године на Церу.

(Извор: Подаци узети из Матичне књиге умрлих у цркви у Крушевици)

*

Живојин Т. Младеновић, Дејан, војник, погинуо јод села Крстаца, 1912.године

(Извор: Црква Крушевачка-МК Бољаре)

*

– Божидар Јовановић,

– Власимир Драгутиновић,

– Јанко Ђокић,

– Криста Рајковић,

– Милан Петровић,

– Милан Ранђеловић,

– Ранђел Павловић,

– Стојадин К. Стојановић.

(Извор: Подаци узети из књиге: „Лесковачки крај у Првом светском рату“ аутора Др Живојина Стојковића и Хранислава Ракића)

*

Јован Стаменковић, стрељан 10. августа 1917.године у Власотинцу;

Анђелија Ј. Стаменковић;

– Стојан Динчић, стрељан 10. августа 1917.године у Дејану.

(Извор: Историски Архив у Београду)

* *

СЕЛО БОРИН ДОЛ

Погинули и умрли ратници (1912-1918):

Стаменко Станковић, Борин Дол стар 36 године, Четврта чета, други батаљон. Погинуо 20 јун 1913. године на месту Горњи Пасаџик. Сахрањен на ратишту.

(Извор: Црква у Великом Боњинцу-МК Велико Боњинце)

Алекса Ђорђевић, умро у месту Фијер (Албанија) 12.1. 1916.године. Сахрањен на гробљ у Фијеру.

(Извор: Војни архив у Београду)

*

– Драгутин Илић,

– Љубомир Митић,

– Милан К. Стевановић,

– Милорад Станковић.

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском крају“, Аутори: Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

*

Злата Д. Крстић, стрељана 10. августа 1917.године у Борин Долу.

(Извор: Историски архив у Београду

* *

Списак погинулих бораца и од терора фашизма, за време Другог светског рата Власотинца и околине (Из књиге Петар Станковић-Љуба:- „ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈАМА 1903-1945, Власотинце 1979.г.“)

Погинули борци у НОР-у и жртве фаишистичког терора 1941-1945.г.:

1.) Драган И. Цветковић, од Бугара 23.9.1943.године, Доњи Дејан,

2.) Стојадин И. Цветковић, од Бугара 23.9.1943.године, Доњи Дејан;

3.) Светозар М. Симоновић, од Бугара 23.9.1943.године, Доњи Дејан,

4.) Божидар Д. Стефановић, од Немаца 2.10.1943.године, од Немаца, Бубањ;

5.) Александар Д. Илић, од Бугара 25.10.1943.године, Доњи Дејан;

6.) Крста Н. Савић, од Немаца 14.9.1944.године, Горњи Дејан;

7.) Прока К. Ранђеловић, од Немаца 23.9.1944.године, Горњи Дејан;

8.) Милева Ж. Станојевић, од Бугара 23.9. 1944.године, Горњи Дејан;

9.) Кристифор В. Петковић, од Балиста(шиптара) на Косово 1944.године-46.српска дивиз. НОП;

10.) Светомир Ђ. Митић, од Балиста(шиптара) на Косово 1944.године-46.српска дивиз. НОП;

11.) Светомир Г. Јовановић, од Балиста(шиптара) на Косово 1944.године-46.српска дивиз. НОП;

12.) Љубомир Д. Стевановић, од Балиста(шиптара) на Косово 1944.године-46.српска дивиз. НОП;

13.) Витомир Б. Илић, од Немаца 2.1. 1945.г., Дрињача-12/22. дивизије НОП;

14.) Душан С. Спасић, од Немаца 20.1.1945.г., Срем,- 12/22. дивизије НОП;

15.) Љубисав М. Петровић, од Немаца 1945.г., Срем-12/22.див. НОП.

* * *

Два се орла на планину бију(1)

(Хајдучка песма)

 

Вала Богу, вала јединоме

Два се орла на планину бију

Један вика моја је планина

Други вика моја је дедовина

 

Сас нокти си главе покидаше

с кљунице си очи повадише

Па потече река крвавита

Право тече у црне тамнице

 

У црне тамнице нигде никог нема

Само један Ђура тамничара

На руке му два сива сокола

Прсти ломе па ги лебом рани

 

Косу реже па им гнезда праи

Сузе лије па ги водом поји

Проговару два сокола сива

Чујеш море Ђуро тамничара

 

Дални чуваш дани препродаваш

Елни чуваш тавру да си чиниш

Неви чувам ви да ви препродавам

Но ви чувам да ви праћам

 

Да ви праћам на моји дворови

Проговару два сива соколова

Ма чуј нам Ђуро тамничара

Ми смо синоћ били у твоји дворови

 

Твоји двори у пелину урасли

И у пелин оголело дрво

И на дрво до три кукавице

Једна кука никад не стањује

 

Друга кука кад се тике сети

Трећа кука јутром па вечером

Тај што кука никад нестањује

То је моја остарела мајка

 

Тај што кука јутром па вечером

То је моја мила сестра

Тај што кука кад се тике сети

То је моја верна љубав.

 

Запис: 1978-1980.године села: Доњи Дејан-), Крушевица и Д.Ломница

 

Казивачи: Ружа Стевановић(66.г), Олга (девојачко Стоиљковић) Лепојевић рођена 1925.г и Даница Анђелковић (1902.г)

 

Забележили: Верољуб Стевановић ученик, Мића Анђелковић ученик и наставник

Мирослав Младеновић ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце-југ Србије

 

(Извор: Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из рукописа: “НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА”, 1970-2014.г, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце, република Србија )

 

* * *

 

Широко је лишће јаворово(1)

 

Широко је лишће јаворово, јаворово

Још по шире орово, орово

Под њега Јова болује, болује

Често му мајка долази, долази

И у мараму грозје доноси, доноси

Пита мајка Јована, Јована

Можеш ли ми синко преболиш,преболиш

Не могу ти мајко преболети,преболети

Тешку ти бољку болујем, болујем.

 

 

Запис: 1978.године Доњи Дејан Власотинце

 

Казивач: Стана Лепојевић(68.г) с. Д.Дејан, Власотинце

 

Забележили: Лепојевић Милутин ученик и наставник Мирослав Младеновић ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце-југ Србије

 

(Извор: Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из рукописа: “НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА”, 1970-2014.г, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце, република Србија )

 

 

* * *

 

 

О ДЕЈАНОВИЋИМА:

 

– Дејановићи, су стара српска породица, пореклом из Хума (Херцеговина).

 

У историјским изворима Дејановићи се први пут помињу у Дечанској хрисовуљи 1335 године, када су се доселили на Косово.

 

Оснивач ове породице је војвода Дејан, који је био зет цара Душана и муж његове сестре Теодоре. Владао је областима на југу око Куманова.

 

Дејанови синови били су Јован Драгаш и Констатин Дејановић.

Они су били турски вазали у време распадања Душановог царства.

 

Јован Драгаш је умро 1378 год. Костантин Дејановић је погинуо заједно са Марком Краљевићем 1395 године у битци на Ровинама.

 

Константинова кћер Јелена била је удата за византијског цара Манојла Палеолога. Њихов син Константин XI Драгаш био је последњи византијски цар, који је јуначки погинуо 1453 године, бранећи Цариград (Констатинопол) од Турака.

 

Константин XI Палеолог Драгаш (грч. ΚωνσταντίνοςΙΑ’ Δραγάσης Παλαιολόγος), (1404- 1453) био је последњи владар Византијског царства од 1449. године до смрти.

 

Рођен је у Цариграду, као осмо дете (од десеторо), Манојла II и Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша (Дејановића)), обласног господара који је владао источном Македонијом.

 

По мајчиној линији Константин, као и његов брат Јован VIII, је био чукунунук српског краља Стефана Дечанског и по тој основи потомак Немањића.

 

Константин је одрастао у Констатинополу и по свему је био прави Византинац, али је свом имену додао и мајчино презиме Драгаш

 

Послије Косовске битке 1389 године, Дејановићи се селе и повлаче се на запад у Хум, Босну и даље на запад.

 

Дејановићи живе широм бивше СФРЈ и у расејању, славе Св.Николу.

 

*

Породица Дејановић:

 

Међу истакнуте велможе који се појављују на врхунцу српске средњевековне државе, под царем Душаном, са високим титулама, великим овлашћењима и поприличном материјалном моћи, свакако спада севастократор, деспод Дејан, господар неуобичајено велике области која је обухватала жупе Зеглигово и Прешево.

 

Деспота Дејана је ожењем Душановом рођеном сестром Теодором, потоњом монахињом Евдокијом.

 

Када је севастократор Дејан добио титулу деспота, није тачно утврђено али се sа титулом севастократора помиње последњи пут 10. авгуsта 1355. године.

 

У време прераsподеле снага у Српsком Царству, поодмакле године су га одвојиле од активног политичког живота, те је више пажње посвећивао својим задужбинама, пре свега манастиру Архиљевици.

 

Успон области деспота Дејана прекинут је или његовим повлачењем у манастир, или смрћу, негде пре децембра 1371. године.

 

Деспота Дејана наследили су малолетни синови Јован и Коsтантин, који ће после маричке битке формирати прилично велику државу.

 

Браћа су заједно управљала пространом облашћу у источној Македонији, мада се исправе са потписом старијег Јована Драгаша чешће помињу.

 

Он је и носио знаке деспотског достојанства.

Као деспот sе први пут помиње 1373. године али је извесно да је титулу добио од цара Уроша.

 

Браћа Дејановићи били су турски вазали, али су задржали широку унутрашњу самоуправу.

 

Константин, млађи брат деспота Јована, није носио ни једну од високих византијских титула као ни већина обласних господара после смрти цара Душана.

 

Једино достојанство које је Константин Драгаш носио било је звање “господина”. Када је султан Мурат I кренуо на Србију, на Косово поље избио је преко области Константина Драгаша.

 

Судбина “господину” Конsтантину, као турском вазалу, није била наклоњена па ће при султану Бајазиту и завршити свој живот. 17. маја 1395. године, код места Ровина у Влашкој, као Бајазитов вазал господин Константин је изгубио зивот.

 

Треба напоменути да је 90-их година прошлог века откривено неколико комада српског средњевековног новца са натписом-Цар Константин-,тако да је у науци усвојено да се Константин Дејановић,као сестрић цара Душана, прогласио, вероватно самовољно, царем.

 

Најлепши споменик у земљама које су држали браћа Дејановићи, свакако је црква Св. Јована Богослова у Поганову, где се на каменом запису помињу господин Константин и госпођа Јелена, Константинова ћерка.

 

Јелена се овде помиње као госпођа иако је била царица, будући да ју била удата за византијског цара Манојла II Палеолога.

 

Са њим је родила осам синова од којих су Јован VIII и Константин XI били византијски цареви.

 

Константин XI Палеолог, последњи византијски цар, погинуо је на зидинама Цариграда 29.маја 1453. године, када је и Византијско Царство престало да постоји.*

 

(* ИСТОРИСКИ ИЗВОР („скинуто“ са ИНТЕРНЕТА):-Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар)

 

* * *

 

Л а з а р и ц е:

Село Дејан(Д.Дејан-Горњи Дејан(махала Преданча)):

Доњи Дејан:-

Милунка Стојановић (рођена 1925.г. у махалу Ђорђине, Г,Дејан) удата у род Стојановић Бара(Доњи Дејан), -док је чувала овце, испричала нам је како је ишла у Лазарице:

-У Лазарице смо појаче: на овце, на људи, на говеда, на момчетија, на кућу, на девојке, на младожењу, на војника.

Носиле смо вутаре-вунене и од памук, комбинизон бели од платно. Вутарке су биле у црно бело, а преко се носила рекла(у виду кошуљице-данашња блуза) а преко костим(џемпер) пртен или од вуне.

Кошуље су нам биле дугачке све до колена, чарапе вунене, опанци свињски-а касније пиротски.

У Лазарице смо ишле 6 девојке: Ружа из Дејан (живи у Власотинце), Станкова ћерка из Сукнарево(Д.Дејан), Загорка Вукадинова(у Бољаре), Стаменкова сестра из Дулан(Ђорђине-Г.Дејан(у Бољаре), Милунка из Ђорђине-Великина ћерка( у Бару-Д.Дејан)-а за шесту се не сећам.

Несмо имале вођу. У село су одборници одреживали куј ће њи да буде вођа на лазарице у групу у време првог рата-а после тога је само једна група из село ишла у лазарице.

Кад смо ишле у Лазараце за време окупације од 1941.године до 1945.године под бугари и немци, чим ги сретнемо ми бегамо.

Такој ни Бугари несу давали да појемо у Лазарице.

Милунка Стојановић је испричала да су ишле у Лазарице у околна села да певају Лаззаричке песме у Доњи Дејан и Крушевицу.

На крају разговора док је чувала овце, баба Милунка је поменула да су Лазарице постојале и у махалу Преданча(Горњи Дејан)-а „појала је с мене и твоја мајка Марица у Лазарице“-подвукао: М.М 1978.г; док је са кудељом прела и потом завршила своју причу о Лазараицама, јер је напустила разгово због чувања стоке.

 

Записи Лазаричких песама:

ПРОБЛЕЈАЛА БЕЛА БЕЦА

(Песма овцама)

Проблејала бела Беца

Међу струке овчареве.

Што ми блејиш бела Бецо?

Дал си гладна, ел си жедна,

Ел по толко некрмена?

Нисам гладна, нисам жедна,

Ни по толко некрмена,

Но си блајем за овчара,

Докле бече млад, нежењет,

Он ме пасе поред реке,

Кад се млади оженио,

Он ме пасе поред села,

Па ме поји на језера,

Куде гуске воду пију,

А невесте лице мију.“

Запис 1978.године, село Доњи Дејан

Казивач: Милунка Стојановић(1925.г. девојка из махалу Ђорђине, Г.Дејан) удата у махалу Бара-Сукннарево, род Стојановић села Д.Дејан

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

*

 

ПЕСМА ВОЈНИКУ

 

Шта ми оди међу друма

Дал је амен или камен

На војника сјајна пушка

На војника сјајна сабља

На војника зелен венац

И у венац свако тако

Понајвише зелен здравац

Куде оди здрав да оди

Мајци да дооди

Запис 1978.године, село Доњи Дејан

Казивач: Милунка Стојановић(1925.г.девојка из махалу Ђорђине, Г.Дејан) удата у махалу Бара-Сукннарево, род Стојановић села Д.Дејан

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

*

ЛАЗАРИЧКА ПЕСМА

(Песма ђаку)

 

Ој убава мала мома

Ово ђаче само учи

Само учи само гледа

Ме под веђе поглеђује

Што ме гледаш испод веђе

Дали сам ти омилела

Или сам ти одолела

Ако сам ти омилела

Дођи кноћи на вечеру

Вечеру сам ти справила

Бел босиљак наредила

Жуте женке накршила

Ој убава мала мома.

 

Запис: 1978.године село Доњи Дејан, Власотинце

 

Казивач:Лепојевић Мирјана, Доњи Дејан

 

Забележили: Слађана Лепојевић ученица и наставник Мирослав Младеновић ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

 

*

ОЈ ЈАГОДО, ЈАГОДИЦЕ

(Песма момку)

 

Тужно јадно младо момче

Ој јагодо, јагодице

Од туге се разболе

Ој јагодо, јагодице

Доле до градине

Ој јагодо, јагодице

 

У градини селим цвеће

Ој јагодо, јагодице

Селим мине, пелин кине

У трандавил око меће

Трандавиле мој другару

 

Мож ли мене да разговориш

Могу, могу зашто немогу

Дођи јутре пред слнце

Па претечи младу мому

Па јој легни у кревет

Тури главу на јастук

 

Тури ноге у серденa

Тури руке у пазуке

Па извади две јабуке

Нису зреле ни зелене

 

Запис: 1977.године село Доњи Дејан, Власотинце

 

Казивач: Ружа Стевановић (66.г.) село Д.Дејан

 

Забележили: Верољуб Стевановић ученик и наставник Мирослав Младеновић ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

 

(Извор: Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из рукописа: “НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА”, 1970-2014.г, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце, република Србија)

 

* * *

 

 

ЂАЧЕ

 

Седи ђаче на дрвник,

 

Узело буквар и плајвез.

 

У руке му сирење и ‘леб.

 

Сас једну руку писује

 

С другу руку обедује.

 

Мајка по њега вика,

 

Овце у трлу блају.

 

Говеда у шталу рику,

 

А за његову муку

 

Никој не питује.

 

Овце треба да се пушту,

 

И говеда да иду да пасу.

 

Куј га за домаћи питује,

 

И што ће јутре од учитеља,

 

Сас прут по руке,

 

Тепање да добије.

 

Власотинце, април 2008.године

(Извор: ПЛАНИНСКА ОРАТА (Збирка песама на дијалекту југа Србије)-Аутор:Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце, 2008.г., страба:104 )

 

* * *

 

ПЕЧАЛБАРСКО ПИСМО:

 

Море дооди дом не дошал га

Сви дојдоше тебе нема

Куде ћу јадна сама

Све се на мене свалило

 

Ујутру кад се дигнем

Куде пре да се окренем

Да ли да идем на копање

Да ли да жњем да ли да косим и денем сено

Да ли да пуштам стоку на пашу

 

Овце блају говеда рику

Свиње скучу кокошке креку

Деца плачу дође ми

Да ватим свет да ме нигде нема

Дооди дом одма не пошал га дабогда

 

Немам с кога да пооратим

С кога да се договорим

Како да ми д’н пројде

А ноћ ми је дугачка

Никако ме не вата с’н

 

Све моје друшке

Иду с другари под руку на вашари

А ја сама ко кукавица

Не знам у памет си обртам

 

Можда си и другу нашал

Нећу да будем мученица

И ја сам човечје створење

Да ме виде по вашари и по село

Да и ја имам мужа

Ко све жене по село

Твоја мученица

 

Дојди одмак никад не дошал

Твоја печалба ме живу изеде

Да млада венем и трулејем

Ко женка и босиљак у градину

Коју никој нема да откине

Ни кој да гу помирише.

 

Из рукописа ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, децембар 2007.године, Власотинце

 

(Извор: ПЕЧАЛОВИНА (Збирка песама на дијалекту југа Србије)-Аутор:Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце, 2011.године, страна. 52-53)

 

* * *

ДЕТЕ У ПЛАНИНУ

 

К’д се дете у планину рађало,

У кожук се повијало.

 

Крај огњиште,

На р’жену сламу,

Мајка га с млеко задојила.

 

У повој од крпе га гајила,

Постиљци од конопљу,

На огњиште сушила.

 

У задругу на село,

У кућу сас млого чељади,

Детесе сас јагањци

Гајило и чувало:

Босо сас кошуљку.

 

Само по собу,

На дубало одило,

Уз мамење проодило.

 

А под мишку га бабе

Сас стоку носиле.

Цел д’н се тркаљало,

По ливаде и ровине,

Са челенку на главу,

И очокљане ноге,

 

И мене су такој

У планину чувале тетке:

Зорица и Иконија,

 

У сиромаштву и глад,

Ткале ми кошуљицу,

А и вутарицу од вуне.

 

А бабе: Јулијана и Љуба

Сас кромпир ме раниле,

Док је мајка копала,

Жела и надничила,

А татко и чиче,

У пусту печалбу били.

 

На једног деду

Коске се потикале

Негде у ропство,

А другог је 1940.године

Убила одсечена бука.

 

Такој је свако дете,

Негде почетком 20. века,

У планини само расло,

Играло се сас јагањци,

Коњићи и телци,

Пилићи и праци.

 

С’цвеће у ливаде,

С’прављење воденице,

Шишарке и веверице,

По свадбе и удадбе.

 

Свако дете у планину,

Дечје снове снило,

За залчак хлеб,

За грумен шићер

На славе и свадбе,

За штапић бонбоне,

Пиштољче и пиштаљку:

Да му купе на вашари.

 

Сањало кришку од лубеницу,

Да има свињски опанци,

Да зими не гази:

Бос по снег.

 

Да су ту поред њега:

Невесела мајка,

И татко забринут

Какој ће да се презими,

Стока исрани,

Пооре и посади,

Немаштина не види

И глад утоли.

 

Дечји снови у планину,

Осташе негде тамо,

А та деца порастоше

Па одоше на некуд.

 

Тамо где сањали нису,

У потрази за срећом своје деце.

 

С’г њина деца,

С’њају други снови,

 

А снови нас деце у планини

Прате нас увек,

Да се сећамо

Некад тешког,

А ипак лепог живота

Детета у планину.

 

17.јул 2010.године, Власотинце

 

Извор: АБЕР СА ПЛАНИНЕ(Збирка песама на дијалекту југа Србије)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, 2011., страна:7-10)

 

* * *

Л’ЖУ СЕ

 

Л’жу се момчетија и девојчетија,

Радивоје и Милица.

 

Св’ки д’н иду с овце,

На исту стр’ну по падине,

Помешу ги на Ђорчев Рид,

Па ги пусте по утрине,

А они се по парат у полом,

Грваљају, милују и целивују.

 

Такој им овце дома

Слабо млеко доносе,

Па ги матере у село бруку,

Да ги растаје, да се не л’жу,

Ел ем овце гладују,

Ем радивоје у печалбу не иде,

Ем Милица бега од жетву,

К’д овце могу да напасу,

Стареји по кућу:

Бабе, деде и стринке.

 

Голема таланта наста по село,

Оће да ги растаје-

Да се више не л’жу.

 

Отидоше матере

Куде старејог Стојана Вершулу,

Да потраже помоћ од њега.

 

„Овце ни гладују, имање пропада,

Нит он оће у печалбу, нит она у жетву,

Нешто ги омађијало,

Не растављу се, кво ћемо.“

 

Мудри старац стојан

Малко поћута, па прозбори:

„Не бојте се, ће се убаво реши,

А’м кротко и без викање,

Деца си се л’жу,

Тој си је такој однавек било,

Па и ми смо били млади,

Ће све решимо какој ваља,

Бог ће све да опрај.“

 

Повика чича стојан

Радивоју и Милицу

Да ги суочи сас лагање:

„Децо моја, ви се л’жете,

Ел тој озбиљно мислите!“

 

У глас Радивоје и милица,

Онакој посрамљено,

Савише своје главице,

Па одговорише тихо:

„Такој си је, чича Стојане!“

 

На тој ће чича Стојан:

„Е па, моја децо, с’г је решено,

Ти, Радивоје, у печалбу,

Паре да зарадиш за свадбу,

А ти, Милице, да жњеш,

Да има берићет за удадбу,

Дарови да спремаш.

 

Овце ће чуву деде, бабе

А вам децо моја благослов!

 

Да се ујесен провеселимо

На свадбу и удадбу,

Да се опијемо сас ракију,

Пушке да пуцамо,

Јабуку да гађамо,

Дарове да ни дарујете,

Ново гњездо да праите,

Сас крила да високо летите,

Пород да имате млого.

Е, с’г ‘ајте у здравје, децо моја.“

 

Сас Радивоју и Милицу се заврши.

Радивоја оде у печалбу,

Милица весело сас срп жела,

Убаве песме у жетву појала,

С овце плела, везла и туј појала,

Свог драгог из печалбу чекала,

Убаве дарове спремала.

 

На јесен се свадба напраила,

Уз весеље и трубачи,

Пријатељи радост имали,

А другу годину и унучићи

У срећу и радост дочекали.

 

Овце и даље пасу по падине,

Радивоје и Милица су у даљине,

Ал у сваку пролет радосно

Деца им се сас јагањци,

Игру по долине и гарине.

 

Ете такој на село

К’д се двоје млади л’жу,

Тој нека је на сви милина,

Такој су поручили Радивоје и Милица.

13.јул 2010.године, Власотинце

 

(Извор: АБЕР СА ПЛАНИНЕ(Збирка песама на дијалекту југа Србије)-Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, 2011., страна:75-78)

 

* * *

КАДРИЈА И МЕРИМА

У времену рударења под Турцима у власинско власотиначком крају постојале су ковачнице за ковање руде. У тим ковачницама поред Срба, Македонаца, Црногораца, Босанаца а доста њих су били ковачи и Цигани насељени из Мале Азије.

Тако у махали Било села Доњи Дејан за време Турака били Цигани ковачи по имену КАДРИЈА и његова жена МЕРИМА (Мерема); који су насељавањем из Индије у 18. веку у овим крајем прихватили хришћанску-православну веру.

Тако према православној вери циганин КАДРИЈА је добио српско име ЈОВАН, а његова жена МЕРИМА (Мерема) је прекрштена у српско име СТОЈАНКА.

Тада су према православним српским обичајима прихватили као своју крсну славу Светог Николу (19. децембар)-тако „прекрштени“ из муслиманско циганске у православну веру.

*

Ковачке радње тада Цигани су правили тако што се ископа рупа у земљу и седи и кове, а меови од овчју кожу дувају да се разбукта ватра и загреје и загреје гвожђе за ковање.

Правили су екстере и за дрвено рало-ралник; ковала се КУКА која покрива бразду земљу и зове се ЏЕВГАЛО.

Дрвено рало је имало ДРВЕНИ ГРЕДЕЉ.-дрво за кога се причвршћује ‘ер’м (јарам) са дрвене две палице и дрвена чекерка, а кад се изломи онда се тражила дреновина.

Запис: 1976. године село Крушевица и Преданча (Дејан)

Казивачи: Васиљко Стаменковић Кушински (1882.г.) село Крушевица и Илић Владимир (1881.г.) ваљач село Преданча (Г.Дејан-до 1945.г махала Ленове(Левеново) село Дејан)

Забележио: Мирослав Младеновић (1948.г.) наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Кушевица Власотинце

(Из рукописа: Печалник, приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње” 2012.г., Власотинце )-

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

* * *

 

СИН И ЗЛА МАЋЕХА

(Ромска прича)

Био један човек коме је жена умрла, па је сам остао са сином.

Онда се тај човек преожени и узме другу жену, која је била маћеха његовом сину.

Та жена је била зла, па је терала његовог сина по душу да ради.

Једнога дана та маћеха рекне своме мужу да је много болесна и да једино може да оздрави ако поједе јетру од његовог сина.

Отац је је волео сина и није ништа знао шта да ради.

Сети се некако па закоље једног пса и узме његову јетру, па је даде његовој жени-маћехи да је поједе.

Тако је зла маћеха оздравила.

Отац да би спасао сина од зле маћехе, морао је свога сина да отера од куће и одведе негде у шуму и тамо га остави да живи.

Запис: 1978.г. с. Доњи Дејан

Казивач: баба Милева Јовановић, с. Доњи Дејан-циганка(ромкиња)

Забележили: Војкан Паљић циганин-ром ученик из Доњи Дејан и наставник Мирослав Младеновић ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, Власотинце

 

(Из рукописа: Печалник, приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње” 2012.г., Власотинце )

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

* * *

ДЕДА И ЛИСИЦА

 

Ишао сеоским путем деда и на рамену носио џак са кљештима. Успут га сретне лисица и упита:“ Деда шта носиш у џаку“?

 

Деда ће на то да одговори:“Носим канту масти, јер се покварила“.

Лукава лија није осетила да јој се спрема клопка са кљештима од стране искусног старца.

 

Деда увидевши да ће намамити лију на превару, закопа џак са кљештима и оде кући…

 

Лисица је мислила да ће се добро насладити машћу и покуша да је извади из џака, па упаде ухваћена у кљештима.

 

Ујутру долазећи до места са закопаним џаком обрати се деда лији: „Добро јутро лијо“!-а она ће њему:“

 

Деда не ваља кад стар човек лаже“.

На то ће деда:“лаже лијо, али је корисно“.

 

Убије деда лију и од њене коже направи баби оковратник.

 

Запис: 1977. године село Крушевица и Доњи Дејан

 

Казивачи: Васиљко Вељковић(1903.г) се. Крушевица и Ружа Стевановић(62.г) село Доњи Дејан

 

Забележили: Верољуб Стевановић ученик из с.Д.Дејан и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије

 

(Из рукописа: Печалник, приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње” 2012.г., Власотинце )

 

* * *

ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)

 

У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.

 

О том селу постоји ова легенда:

Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски.

 

И тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.

 

Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.

Ноћ је.

 

Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега: како је цар пао, како је војска изгинула.

Уздахну из дубине душе и две крупне сузе кануше му низ образе.

Гледао је на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.

 

На један мах чује уздах а мало затим глас:

-Воде, умрећу!

Тај глас долазио је као из гроба.

 

Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио.

 

На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.

-Воде!-једва се поново чу.

 

Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.

-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.

 

Не знани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:

-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев.

 

Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.

Дејан је плакао као дете.

 

Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.

 

Са тог тужног места Дејан је онако рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио стигне што пре свом Преслапу.

 

Седмог дана свога мучног путовања стигао је Дејан, сав малаксао, код места где је сада село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне пастирске колибице, из које се чуо разговор.

 

Најзад се реши и куцну на врата, па затим сав клонуо паде. Врата се отворише и из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.

 

-По Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.

Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:

-Откуд тако? Изгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.

 

Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.

 

Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.

 

Чобанин је пажљиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.

 

-Ја видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну.

 

Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.

 

Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:

-Заклињем се.

-Е сад ме чуј.

 

У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић.

Узми га и склони.

Чувај га као највећу светињу.

 

Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.

Пред саму зору Дејан је издахнуо.

Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе.

Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.

 

По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег.

 

Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег.

 

А на оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.

 

Закука неколико пута, облети око оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.

Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.

 

*

 

Извор:Из рукописа:

Народне умотворевине из власотиначког краја-Горње Повласиње

ПЕЧАЛНИК(Кратке Завичајне приче, , Легенде,Предања, Клетве, Здравице и Загонетке) ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА

 

Мирослав Б. Младеновић-Мирац УЧА

Власотинце, август 2009.године

*

1. PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke…) :: MyCity

20 мар 2010 … Према истој легенди Мирослав Младеновић забележио је од старијих људи седамдесетих година XX века, да је Власотинце добило назив према …

www.mycity.rs/…/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_2.html

 

* * *

 

ЛЕГЕНДА О БОШКОВИЋУ И ДЕЈАНУ

 

У време косовског боја 1389. године, поред реке Власине у месту зване „Луке“ испред села Свођа-места „Предстраже“, један косовски рањени јунак је пешице рањен дошао на коњу у ту луку.

 

Ту су живели тада дејански овчари у колибама и прихватили су га тако рањеног.

Травама му видали ране.

 

Са собом у недрима је носио стег честитог цара Лазара, а на коњу у рукама држао окрвављен барјак са косовског бојишта.

 

По казивању солунца Никодије Петровића(83) из Горњег Дејана,то беше Бошко Југовић- који рањен преда стег и барјак овчарима; са заветом да косовски барјак предају на чување у цркви села Добро Поље.

 

Бошко Југовић испуни свој завет и лако испусти своју душу.

 

Овчари га сахранише ту поред својих колиба у Луци поред реке Власине.

Донедавно пред први светски рат са леве стране села Дејана, поред реке Власине у Луку, постојала су два камена поред жалосне врбе.

 

Један је камен био мали, у облуку плоче а други је био много већи.

По предању сељана, испод оног мањег камена закопан јеБошко Југовић, а испод другог већег закопан је царев стег.

 

На оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.

Закука неколико пута, облетела око оба камена, па прнула у ваздух пут Косовог Поља.

 

Тај велики камен је стајао све до у времену првог светског рата када су Бугари правили пут до села Свође, па је у прудини разбијен испред села Свођа.

 

Према казивању Тихомира Димитријевића(1903.г) из села Свођа, то је био метеорит, који је пао са „небеса“, а та жалосна врба на којој је појала кукавица је до скоро постојала.

 

Турци су се каснији повукли у „Гарине“ изнад Луке, потом је село Дејан засељено од овчара и то “на куп“ у садашње село Горњи Дејан.

 

Према деди Никодији Петровић (83)из Горњег Дејана, село је добило назив по оваквој легенди:

 

„када је Турчин изилазио коњем путем кроз букову шуму из села Свођа, онда од умора бих се овако пожалио:“дејани се, дејани док стиго овде у Гарине“.

 

На турском „дејанити“ -значи мучити се: па се турчин намучио док је стигао коњем до садашњег села Горњи Дејан.

Тако и данас у селима Дејан и Равни Дел се често користи реч:Дејани се“-као реч за онога који се „мучи“ у неком послу.

 

По другој легенди село Дејан је добило назив по војводи Дејану који је био властелин у овом крају у времену влдавине турака.

 

А сличну легенду о Војводи Дејану и настанку села Дејан; која је записана у књизи „Легенде“ Радета Костадиновића, негде половином 20. века-испричао је те 1975. године солунац Владимир Илић(1881.г) ваљач из село Преданча, коју је чуо од истог казивача ваљача и воденичара -Радету Костадиновићу, из села Млачиште у црнотравском крају.

 

У свим записима су истинита места, камен, опис догађаја, онда имена места по војводи Дејану, Бошку Југовићу-која су у овом крају живела све до 60. година 20. века у памћењу и сећањима на те славне дане борбе српског народа од петовековног турског ропства.

 

Данас по тим легендама постоје махале Бошковци у Доњи Дејан и Златићево-а све је то у оквиру села Дејан: а и места Бошков Камен и Бошковци.

 

Занимљиво је и Предање о настанку села Дејан(Горњи и Доњи Дејан) на страни 355. Географске Енциклопедије Срба у књизи 1:

 

-До краја Другог светског рата(1945. године) села Доњи и Горњи Дејан су чинила једно насеље село ДЕЈАН.

 

Доњи Дејан у писаним докуметима се помиње 1876. године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.

 

Село Гори Дејан су чиниле махале: Ђорђине, Преданча Село(Г.Дејан).

 

По предању, ДЕЈАН је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.

 

Тада је он овде поставио своју заставу и населио се.

 

Постоји код старијих људи предање по коме су први становници дошли из Русије(Бошковци , најстари род и оснивач села Дејан).

 

Запис: 1975/78.године села:Свође, Горњи Дејан и засеок Преданча (Г.Дејан), општина Власотинце, југ Србије

 

 

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

 

(Извор: (Извор: из Рукописа ПЕЧАЛНИК ( Народне приче, легенде, предања, изреке, здравице, загонетке и клетве)-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, 2012.г. Власотинце)

 

 

* * *

 

 

ЛЕГЕНДА О ВОЈВОДИ ДЕЈАНУ И СЕЛУ ДЕЈАН

 

На путу између Црне Траве и Власотинца лежи планинско село дејан.

Предање каже да је прилепски војвода дејан купио војску из црнотравских и власотиначких села, па и из села Дејана са сакупљеном војском кренуо 1389. године у бој на Косово.

 

Предање каже да се војска дејана нашла на Косову баш у времену када су Турци свом жестином ударили на српског цара Лазара.

 

Дејанова војска се храбро борила сви и онда када су Турци успели да убију Лазарева коња; бранећи свога господара, српског цара Лазара, војвода Дејан је тешко рањен.

 

Косовска битка се потом одвијала на штету Срба. Косово поље је било покривено од крви српских јунака, а српска војска доживела је пораз.

Пала је прва ноћ после косовског крвопролића.

 

Дошавши у току ноћи к свести војвода Дејан аико ошамућен од тешких рана и проливене крви, у рану зору отвори очу, подиже главу, а пред очима му се појави стравична слика косова покривеног лешевима изгинулих српских витезова.

 

Војвода се сети кнежеве клетве, а још га већма ражали пропаст српског царства, па поче јецати и сузе и сузе ронити.

„Водице ми дајте!“

 

Иако тешко рањен војвода Дејан нађе снаге да отпузи до места откуда му глас дође.

 

Угледа српског витеза огрезлог у крви, који се превијао од тешких болова, и једнако понављао:

 

Тешко сам и сам рањен витеже, па ти немам снаге помоћи-одговори му Дејан.

Рањени витез трже и пригрли Дејанову руку и умирућим гласом остави му аманет: „Ја сам, брате Србине, Бошко Југовић, стегонмоша цара Лазара.

 

Ја умирем , због тога узми из мојих рањених недара царски стег, носи га кроз Србију и чувај ово свето знамење“.

 

Као син свом рођеном оцу Дејан пољуби руку Југовића, који је све више падао у смртну агонију, а из крвавих Југовићевих недара извади царев стег са двоглавим белим орлом, побожно се прексрсти, пољуби то свето знамење и стави га у своја недра.

 

Иако и сам тешко рањен војвода Дејан крену на пут носећи српски стег за своје родно село-црнотравски Преслап,

 

Дању се крио по шумским забранима од Турака и видао своје ране, а ноћу грабио да дође у своје родно село.

 

После напорног седмодневног пута, сав исцрпљен и малаксао, стиже војвода до пастирских колиба у власотначком селу Дејану.

Ту у колиби чу војвода разговор чобана.

 

Куцну на врата пастирске колибе. Чобанин четрдесетих година отвори му врата, уплаши га рањениково лице, које је на бљесак ватре из колибе изгледало још страшније, те га нерадо прихвати.

 

– Брате Србине, ја сам на Косову рањен. Носим стег нашег честитог цара лазара, па те молим окрепи ме водом и шећером како бих га могао своме однети-рече војвода Дејан и онесвести се пред вратима колибе.

 

Но, ипак однекуд му извире нова снага те уз чобанинову помоћ уђе у колибу.

 

Ту га прихвати и петнаестогодишњи чобанинов син, ставивши рањеног војводу на простртном ситном сену, причестише га шећером и напојише хладном планинском водом.

 

Умирајућим гласом војвода им прича о косовској трагедији, погибији славног цара Лазара и аманету Бошка Југовића да се српски стег чува и сачува.

 

Чобани су нетремице слушали казивање војводе Дејана, бришући сузе из својих очију.

 

Последње речи војводе Дејана упућене чобанима: „ захвалан сам Богу што ме приведе к вама, добрим Србима.

 

Заклињем вас да из мојих њедара извадите стег нашег славног цара Лазара. Чувајте као зеницу око свога то наше српско знамење. Предајте га српској војсци која Косово освети!“

 

Чобани се побожно прекрстише и са уздахом туге заклетву дадоше: „Заклињемо ти се, војводо, да ћемо стег нашег честитог Лазара чувати и по Вашем аманету предати га српској војсци која Косово освети!“

 

Чобани уложише свој последњи труд и знање да лековитим планинским биљем извидају ране војводе Дејана.

 

У томе не успеше. У зору војвода подлеже ранама и умре баш у тренутку када се сунце на истоку рађало.

Чобани бризнуше у плач. Плачући чобани припремише мртвачки сандук.

 

Војводине посмртне остатке сахранише код жалосне врбе, близу камена у облику плоче.

 

Под каменом, покрај војводиног гроба, сакрише царев стег да га Турци не могаше никако пронаћи.

 

Предање каже да се је све до ослобођења Србије од турака 1877/78. године на дан 15. јуна, кога датума је пропало српско царство на

Косову, камен испод кога је сакривен царев стег затресе.

Више камена тада залепрша царев стег са косова.

 

На жалосној врби тога дана слеће птица кукавица, прелети преко војводиног гроба, па потом закука и прхне у ваздух да би потом наставила пут за Косово Поље.

 

Та птица кукавица је душа славног српског цара Лазара.

Народ верује да је трошење камена испод кога је сакривен царев стег, и помицање камена ка истоку, као и слетање кукавице на жалосној врби

 

Престало са освећењем косова, односно после ослобођења Србије

од вишевековног ропства под турцима 1877/78. године.

По казивању неимара, Братислава Динића из црнотравског села Баинца.

 

(ИЗВОР:-Из књиге: „Црнотравске легенде“, Црна Трава 1970.г.

Аутор: Раде Костадиновић (1930-1987.г.) )

 

 

* * *

 

 

 

ПРЕДАЊЕ О КАВАДАРЦИМА

 

После сеобе Срба под Чарнејовићем-као и Карпошким устанком Македонаца против турака, негде почетком 18. века је у власотиначко црнотравском крају насељено много македонаца-који су спас пред најездом турака, потражили у планине овога тада непроходнога краја.

 

Наравно да је насељавање овога краја било и из других разлога-попут рударења у овом крају; где се досељавало становништво из рудника Кратово из Макединије, а и због убиства турчина из многих села около Охрида, Струмице и Прилепа: па су у селима црнотравско власотиначкога краја многе фамилије и планински засеоци добијали називе места одакле су насељене фамилије из Македоније-попут Струмичка мала, село Прилепац и друга места.

 

Тако преко својих ученика сам записао причу-предање о настанку места Кавадарци, градића у Македонији.

 

По предању та варошица је добила назив тако што су тада пастири изгубили краве и место где су их нашли су прозвали Кравадар или ради лакшег изговарања Кавадарци.

 

Запис: 1977.године село Доњи Дејан

 

Казивач: Станко Миљковић(59.) Доњи Дејан

 

Забележили: Станковић Слађана ученица село Доњи Дејан и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

(Извор: из Рукописа ПЕЧАЛНИК ( Народне приче, легенде, предања, изреке, здравице, загонетке и клетве)-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, 2012.г. Власотинце)

 

* * *

 

 

ПРЕДАЊЕ О ПРОГОНУ

 

Махала Прогон у село Доњи Дејан је настао према оваквом предању.

За време рата са Турцима у том месту су живели Турци.

Срби су их 1878. године у време рата са Турцима са тог потеса „прогонули“-протерали, па је преме „прогону“ Турака од стране срба са тог села Дејан, после тога то место назвали ПРОГОН, као махала села Доњи Дејан.

 

Запис: 1977.године село Доњи Дејан

 

Казивач: Станко Миљковић (1916) Доњи Дејан

 

Забележили: Станковић Слађана ученица село Доњи Дејан и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

 

(Извор: из Рукописа ПЕЧАЛНИК ( Народне приче, легенде, предања, изреке, здравице, загонетке и клетве)-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, 2012.г. Власотинце)

 

 

* * *

 

 

ПРЕДАЊА О ДЕВОЈАЧКОМ КАМЕНУ

 

Скоро на самом излазу из Камењара, с десне стране пута према Власотинцу, уздиже се, извајана даром природе, камена површина звана Грот или Девојачки камен.

 

Девојачки камен се издваја својом висином у односу на остали сипарски крш. И данас многобројни пролазницима скреће пажњу и буди разне помисли када га виде како се стропоштава и пада у Власину.

 

Повише Девојачког камена, на самом тепанком налази се гробље, а испод њега мајдан Чука-познат по каменорезачком камену.

Око његовог назива у народу овога краја постоје разне приче.

 

О Девојачком камену постоје многа предања-приче које круже околним селима.

По једном, каже се да је ђаво отео неку девојку из Мале Крушевице, која се враћала са седењке (прела) око поноћи, где је ђаво одвео у непознатом правцу.

 

Тако она вођена према Гагуле, Дејанчине, Врановице и Белог Камена-стигла на Грот, право на врх камена.

Када се просветила, у рукама јој био голуб.

 

Голуб је изненада излетео, а у покушају да га задржи девојка је пала са стене и на месту остала мртва.

 

По другој се каже да је у питању несрећна љубав.

Нека девојка није хтела да се уда за момка кога није волела.

Упркос томе, родитељи су били упорни да се оствари њихова жеља.

 

После краћег времена она одлучи да оконча свакодневне препирке.

Сети се тог камена и оде тамо.

 

Ту остави своју мараму и бисерну огрлицу као неку врсту обележја.

Помоли се Богу да јој опрости грехе, затим скочи са камена и нађе смрт у оштром камењару.

 

Према казивању баба Руже Стаменковић(1906, село Крушевица))-прича о несрећној љубави се и данас препричава по селима на овакав начин:

 

„Девојка млого туговала за момче, што гу њени несу дали за њега.

Отишла ноћу од туге и ујанула(ујахала) камен, туј осамнула и скаменила се, па се верује да је такој тај камен добил име Девојачки камен, по тој девојку“.

 

Међутим, ту није крај причама.

Постоји и предање-казивање, у коме можда и постоји неки делић истине о називу Девојачког камена.

 

Све се то дешавало за време Турака.

Поред десетака-пореза, који су наплаћивали турци од раје, било је и других злодела.

 

Тада су турци одводили мушку децу у Турску и од њих чинили војничке јаничаре.

Са собом би обавезно повели и неколико девојака.

 

Предање-прича казује да је нека девојка побегла турцима- како неби погазила српску веру, који су је водили да је потурче и од ње начине робињу.

Пут је пролазио недалеко од Грота.

 

Видевши да је сустиже турска потера она одлучи да себи скрати живот..

Још једну причу смо чули од Олге (девојачко Стоиљковић-село Крушевица) Лепојевић (1923.г) из село Крушевица-како је девојка побегла од Турчина који је насилно навалио да је одведе за Турску.

 

Сликовити опис приче:“ Она побегне, отиде и рипи од камен, па се туј тај камен скамени у облик теј девојке, па по њу и тај камен доби име Девојачки камен, а Турчина наши сустигоше и убише“.

 

Из ових прича, од тада народ место назва Девојачки Камен.

Људи ће и даље, као и досада причати о том догађају.

Ипак, камен је остао једини сведок тужне истине, која је кумовала његовом имену.

 

Запис 1981.г село Крушевица, Власотинце и чланак у листу „Власина“(с краја 20 века од Драгана Цветковића)

 

Казивачи: Ружа Стаменковић(1906) и Олга Лепојевић (1925) село Крушевица

 

Забележили: Мирослав Младеновић и Драган Цветковић

 

(Извор: из Рукописа ПЕЧАЛНИК ( Народне приче, легенде, предања, изреке, здравице, загонетке и клетве)-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, 2012.г. Власотинце)

 

* * *

 

ПРЕДАЊЕ НАСТАНКА ПЕСМЕ О „ЦРНОЈ ЧУМИ“

 

Године 1706. године куга („чума“) је косила становништво у Македонији (када је само у Скопљу умрло око две хиљаде становника)-као и у овом крају (подвукао М.М 2014.г, Власотинце) .

 

Становници су до скоро веровали да ту болест носи жена страшног изгледа, са дугом косом до земље, која носи ужарени вршник у рукама и где се она појави ту становнике коси.

 

Осамдесетогодишња старица савка Радосављевић из црнотравског насеља Тескова и сада прича: „Прође кроз наше село жена у необичним хаљинама. Жена носи штап ми виче: „ Света Петко, Свети Петре!“, а штапом удара левом и десном страном пута.

 

Сви у селу рекоше да је то „Чума“.

И заиста је била „Чума“. У кући у којој је „Чума“ спавала сви су убрзо помрли.“

 

О жени као досносиоцу великих богиња, куге, колере и других опаких болести приче се испредају.

 

Старије жене „Чумом“ плаше децу.

 

Особито се то чини да увече стишају кавгу, жагор деце у многочланим породицама, каквих је породичних задруга било у црнотравском крају:

 

„ Запросише Дилин Дојку

Од далеко на далеко

Она неће на далеко,

 

Дојки браћа говорише:

„ Ајде, ајде Дилин Дојко

Мије смо ти много браћа,

Често ће ти доодимо,

Коњи ће си најашемо,

Пушке ће си наврљамо,

Сабље ће си надметамо.“

 

Одведоше Дилин Дојку,

Оставише црну чуму,

Те убија Дојки браћу.

Надала се Дојки мајка.

Девет година ју чекала.

Када прође девет годин’

Отуд иде Дилин Дојка

И све вика стару мајку:

„Отвори ми стара мајко!“

 

-назад, назад, црна чумо!

Поби мене девет сина

И десетог стар-Богдана

Зар и мене да убијеш?

 

Говори јој Дилин Дојка:

„Ја нијесам црна чума,

Него сам ти Дилин Дојка!“

Тер се душом раставише

Уби и њи црна чума.

 

(Извор: Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

 

* * *

 

ОПИС РИМЉАНА И СЛОВЕНА

 

Римљани су били крупни људи.

Јаворке и јаковљевке су жене римљанке а на Преданчу (Дејан) се Римљани предали Словенима, који су дошли на малим коњићима преко планинских шума из правца Грделице.

 

У овај крај жене су ЛАТИНКЕ а мушкраци ЈУЖНИ СЛОВЕНИ.. Пре римљана било пусто Златићево(Дејан).

Постојала је река СРБА и по њој смо добили име СРБИ, а насељени су из Русије.

Дејан насељен из Русије.

 

Словени су ишли на коњима и на њима носили децу.

Тако у селима Јаворје и Јаковљево-јаворке и јакољевке су римљанке, а биле су то високе и танке жене, много лепе.

 

Словенска раса је била мала раса.

Римљани били пре Христа.

Арнаути били у Лесковац-од Лесковац до Прокупље.

 

Римљани били у у град Прекоп(узвишење између Големе-Козилске(Бистраица) и Мале (Златићевске) реке(речице); било је 20-30 кућице-колибе.

Словени дошли преко Урал планине, преко Русије, преко галиције до Београд и до Моравску долину.

 

Дошли до Врање и истерали римљане.

Римљани давали њихове жене за Србе да их не дирају.

Римљани се предали на Преданџу и тако се се зове Преданча(Дејан). Реч Преданџа-значи предаја.

Срби узели од Грка Христову веру.

 

У махалу Чука на вр’ Чуке у село Златићево (Дејан) било римско гробље.

Кад су римљанке кукале на гробље прича се да се чак чуло у Ниш, јер су тако имале писковито јак глас.

 

Чукинске(Златићевске), Јаворске и јаковљевске жене су римске жене.

Има римско гробље уселима: Чука (Златићево), Јаворје у папратљак према Козило и село Јаковљево- на коси (сада су ту њиве) пд златићевског „крста“ према махали Полом села Јаковљево-окренута према планинским венцима Добропољске чуке.

 

У тим гробовима када су се орале њиве после другог светског рата 1945.године су се налазиле кости и разни предмети од глине -па чак новац и накит у гробовима Римљана

Запис: 1975.године село Дејан, Власотинце

 

Казивачи:- Владимир Илић (1881,г) ваљач, засеок Преданча (Дејан)

и Арсић Тоза (1882.г) село Златићево -учесниици балканских и првог

светског ртата (1912-1918. г.)

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце

 

(Извор: из Рукописа ПЕЧАЛНИК ( Народне приче, легенде, предања, изреке, здравице, загонетке и клетве)-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, 2012.г. Власотинце)

 

* * *

 

Порекло родова (1964.г):

 

а) С р б и (1964.г.)

 

Крај пута у клисури, десно од Власине, налазе се куће следећих родова:

 

– Род К а м е њ а р и (око 30к)-слава: св. Никола;

 

– Род: В л а с и н ц и (13к)-славе: св. Стеван и св. Никола, а Власинци се деле на:Цекинци и Мишинци. Цекинци су порекло од Цеке из село Борин Дол. Мишинци су из Горњег Дејана.

 

 

Слава рода је Крсна слава св. Никола, док славу св.Стеван је узимана приликом „поделбе“ браће, да би се одлазило на славу једни код других у фамилији.

 

Род Мишинци славе св. Николу, а род Цекинци славе св. Стеван (Стефан).

 

Ова два рода немају заједничко порекло.

Мишинци су пореклом из село Горњи Дејан,

Цекинци су пореклом из село Борин Дол.

 

У роду Цекенци је позната оваква генеалогија (родослов): Мирко (35.г., 1929.г.,- Љубомир-Петар, оснивач рода досељен из поменутог села Борин Дол.

Вероватно је Петар син Цеке из Бориног Дола.

 

У самом селу Борин Дол је из рода Цекинци позната оваква генеалогија: Стојан (50.г., рођен 1914.г.,-Дича-Цека-Станоја.

Предак Цека је напустио (око 1850.г.) Селиште и прешао у данашњу махалу Борин дол.

 

Род Мишинци су пореклом из Горњег Дејана-родоначелник Миломир-Миша, па су по томе и добили назив Мишинци.

 

Род Д о њ и С у к н а р и (7к). Према предању СУКНАРИ су добили назив према „сукњама“-мушке ношње тадашњих насељеника, који су према истраживању се населили у 19 веку са подручја Источне Македоније-Повардарја (Подвукао: М.М 2014.г. Власотинце).

 

*

Лево од Власине, крај речног коритам налазе се куће следећих родова:

 

– Родови: Ч а в д а р и (8к), Г о р њ и С у к н а р и (6к), Б о ш к о в ц и (5к), Ђ о р ч а н и (5к) и Ч у к а р ц и (5к);

* * *

 

 

*

 

На падини лево од Власине налазе се куће следећих родова:

 

– Махала(Родови): Б и л о (око 18к)-једни славе св. Јована, други св. Николу.

 

У махали Б и л о постоји мањи род К о с т и н ц и (2к), досељени из околине Куманова-крсна слава Св- Ђорђе(„посна“).

 

Становници рода П р о г о н ц и, раније су живели у махали Б и л о.

 

 

Становници рода Це к и н ц и раније су живели у суседно село Борин Дол.

 

Становници осталих родова села Доњи Дејан су раније живели у суседно село Горњи Дејан.

 

* *

б) Ц и г а н и (Роми) (1964.г.)

 

У Доњем Дејану има православних Цигана (Рома). Налазе се у махалама: Б и л о (7к) и В л а си н ц и (2к). Имају 52 члана.

 

Сви Цигани(Роми) у Било потичу од три брата-Радивоје, Крсте и Таса(Тасић, Николић, Савић) у у „Валисини“ од Јована-Јовановићи. Славе св. Николу.

 

Живе од ковачког заната, просјачења, најамни радници и „секу туђу шуму“. Говоре цигански(ромски).

 

По неки Циганин(Ром) је ожењен српскињом. (1964.г.-према истраживачу Ј.Трифуновском-подвукао: М.М. 2013.г. Власотинце).

 

* * *

Порекло презимена родова по махалама:

 

БИЛО: – Родови:-Дојчиновић, Микић, Ивковић, Антић, Стојановић, Петковић, Стаменковић, Ђорђевић, Савић, Николић, Крстић, Нешић, Тасић,…….

 

 

Одсељени највише у Власотинце.

Крсне славе:св. Никола, св. Јован, св.Ђорђа „посна“(св.Алимпоје Столпник ).

 

Махала Било и Борин Дол је наесељена прво из села Бабин Дол (Бугарска-село некада било српско-знепољска област, а сада је у Бугрској(Запис: 1976.г., казивања Васиљка Стаменковића-Кушинског(1882) из с. Крушевица-Забележио: Мирослав Младеновић-подвукао М.М 2014.г.)

 

У записима у осталим селима се уочило да је махала Било(до 1941.г, административно припадала селу Борин Дол-а касније селу Д.Дејан)-било планинско место у коме су се досељавали сви који су од нечега били у „бежанији“.

 

Касније су се расељавали у друга села. Тако у запису бележењња порекла рода Крстинци-села Доња Ломница, забележио сам да је Крста(оснивач рода)-прво боравуио у било, па када је убио Турчина онда побегао са породицом за Доњу Ломницу.

 

Од тог рода су Крстићи у Д-Ломници а и вероватно у махали ВЛАСИНА(крсна слава:св. Никола).

 

Занимљив је и податак да су чак четири брата:Стаменко, Ивко, Станимир и вероватно Стојан-насељени у махалу САРАМАНДИНИ села Доња Лопуишња.

 

Чак је познат и Стаменков син Анта-из које је „изведено“ презиме Антић(потопмак Синиша Антић(1941.г.-живи у Власотинце).

 

Према запису Зорана Стојановића (који припрема монографију о селу Лопушња)- овај род се населио око 1806.године у махалу Било(Дејан)-лично истраживање аутора овопг текста.

 

Јер из тог роода из махалу БИЛО у новоформирану махгалу(после ослобођења од Турака 1878.г.) ПРОГОН, су се скоро већина из тог рода рсаелили у овој махали-а међу њима и фамилије:Стаменковић(са истом крсном славом као и у Лопушњи-Св. Ђорђе „посна“-св.Алимпије).

 

Занимљиво је да један из тог рода се презива и Микић (Стаменковић)-призећен у ЈОВКИНЦИ(Д.Крушевица).

 

 

ПРОГОН:-Махале:- ГРУЈЧЕВЦИ, ЗЕРИНЦИ, КОЦИЋИ, РИДАНЦИ, ЉУБЕНОВЦИ, ТОДОРОВЦИ

 

ГРУЈЧЕВЦИ:-Цветковић(св. Никола), Миљковић (св. Никола)-један ин с евратио у Македонију-Повардарје. Исељени су у Власотинце а један од синова Станка Миљковића се вратио у Македонију.

 

ЗЕРИНЦИ:-Лепојевић и Стаменковић(слава. Св. Ђорђе „посна“), КОЦИЋИ:-Коцић (св. Јован)-живе највише у Власотинце.???

 

* Љубисавци (Дј. Алимпије). Досељени око 1750 године из Бреста (Скопље)-населили се и у село Трпеза код Витине (Косово и Метохија).

 

ЉУБЕНОВЦИ:- Стевановић (св. Јован), Ђорђевић (св.Јован)…? ?

 

ПРОГОН.махала: УМИШТЕ:- Станишић (св.Јован)-сви се доселили из БИЛО и славе: св. Јован и св. Ђорђе („посна“). Исељени у Лесковац и Власотинце.

 

У махалу ПРОГОН је насељено из села Борн Дол(јер је до 1941.г махала Било припадала са махалом Камењари селу Борин Дол) родова:

 

-Ђорђевић (св. Никола-порекло дод Ђорђа који се призетио из с. Црна Бара у махалу Џакмоново-Борин Дол, а од њих постоји и фамилија Стојановић);

 

– Миленовић (св. Никола, воде порекло од Милена-Јован-Јовичићи). Одсељени.

 

– Род Јовичићи воде порекло од Јована.

 

-Родови:Миљковић, Станковић-славе Св. Николу. Одсељени.

 

Постоје два различита рода: Ђорђевић(са различитим крсним славама)-живе у Власотинце.

 

-Род Анђелковић (из Врановце иза Грота).

 

-Родови: Миленовић (два различита): једни славе св. Ђорђу(Алимпије-„посна“-населили се у Доњи Сукнари-Власину из Ђорђине) а други: славе св. Николу и из населили се из Борин Дол.

 

 

*

 

 

 

 

Махала ВЛАСИНА:

 

– род МИШИНЦИ (портекло Миломир-Миша из Г.дејан):Бора Стефановић(син Градомир-Гаце учитељ-живи са пордицом у Соко Бању), док други из рода Мишићи живе у Власотинце.

 

 

Род ЦЕКИНЦИ (Петровић,..,,-родначелнин Петар,; насељени из Борин Дол-насељени махом у Власотинце). Живе у Власотинце.

 

У махалу ВЛАСИНА постоје и родови:Милановић и Крстић-крсна слава св. Никола, одсељени у Власотинце и Београду.

 

Махала: КАМЕЊАРИ: Младеновић(св. Никола), Ранђеловић, Симоновић, Јоцић (св. Стеван), ……. -каменоресци-крс.сл.Св. Никола и св. Стеван-исељени у Власотинце и другим крајевима у Србији)

*

Махала БАРА(род Ђ о р ч а н и, су засељени из махале ЂОЂИНЕ, према оснивачу род ЂОРЧЕ(А)-Г.Дејан, а касније су се „призеткови“ или „преудадбом“ добиле фамилије:Младеновић, Видојевић, Димитријевић и Стојановић).

 

У род Младена је из Равне Горе „усвојен“ (или преудала се мајка и „приведено“ дете) ВИДОЈЕ, па једни у тој фамили се презивају Младеновић а други Видојевић.

 

Сви (Младеновић, Димитријевић и Стојановић) у махалу БАРА славе св. Николу.

 

Итересантно да је по ЂОРЧЕТУ у засеоку ПРЕДАНЧА има називи потеса:ЂОЧЕВ РИД и МАЛИ ЂОРЧЕВ РИД.

*

Род БОШКОВЦИ је од староседеоца. Има их свуда у околним селима.

 

У предањима БОШКОВЦИ су из Русије и има их у читавом лужничко-власинском крају-побили су ЛАТИНЕ и узели њихове жене.

 

 

У Роду Ч а в д а р и, највећи је број по презикену Јовасновић, који славе јрсну славу ЂУРЂЕВДАН-а има их расељени у Манкићево и Власотинце.

 

У Род СТАНЧИЋ( ДУБРАВЦИ-Манкићево-Р.Дел, )- се призетио Алекса Јовановић(м.Чавдаровци из Доњи Дејан и преузео „на земљу“ крsну славу Св. Ђорђу-а његова крсна слава у Д.Дејан је Ђурђевдан.

 

Познат родослов:

Алекса Јовановић – Младена (с.Крушевица):- Стојадин (1923), Душан, Дикомир, Милунка.

 

У ову махалу засеока Манкићево из рода Јовановић (Чавдари-Д.Дејан) заселио се и Јовановић Борко -рођени брат Алексе Јовановића, sа крсном славом из Д.Дејана:Ђурђевдан.

 

*

СУКНАРЦИ(крс.сл. св. Никола):-Презимена: Ристић, Цветковић, Станковић, Стојановић, Ђокић, Вељковић,… – одсељени највише у Власотинце, Лесковац и Смедеревску Паланку.

 

* * *

Порекло презимена по родовима у махалама:

 

Махала БАРА (Ђорчани 5к):

 

-У махали 60-70.година 20. века су живеле две фамиле Младеновић(2к), једна фамилија Димитријевић(1к) и једна фамилија Стојановић(1к).

Сви славе Св. Николу.

 

Младеновићи су одсељени у Каргујевац а један део Димитријевића одсељени су у Крагујевац и Аустралију. Видојевићи и један део Димитријевића живе у Власотинце.

 

 

Родослов ДИМИТРIЈЕВIЋ:-Прадеда Мијалко „доведен“ или је посињен или призетен из планине(тачно зна податак из његовог родоsлова –син Мијалковог сина који живи у Крагујевцу, иsпитивао порекло фамилија у Бару-а отац му живи у Ауsтралију).

 

Мијалко се два пута женио. Са првом женом је имао шест синова и две ђерке, а са другом женом Ружом није имао деце.

 

Мијалко је живео око 100.година. Рођен је око 1867.године. Умро је у другој половини 20.века.

 

Димитријевићи су у неком даљем сродству са фамилијом Младеновић у Бару; док породица Стојановић је посебна фамилија.

Мијалков син Љубомир-деда, два пута се женио.

 

Прва жена му је била Руска из Чукар сестра на Радивоју, а друга Ружа из Златићево.

 

Са Руском Љубомир је изродио ћерке; Десана, Љубица и синове: Тихомир и Војислав.

 

Са другоме женом Ружом је имао ћерку Вукицу (рођена 1946.г)-дата у Џакмоново.

 

Познат родослов:- Драган(1963)- Војислав (1931)-Мијалко.

 

Димитријевић Војислав(рођен 1931.годин) и његова жена Стана(рођена 1932.године) су изродили децу:ћерка Верица (рођена 1955.год.)-удата у Црну Бару за Сретка Јовић(Станијевић)-ДЕДАЈАНКОВЦI, сина Драгана(рођен 1963.године) и сина Новицу најмалћег у породици.

 

Запис 20.фебруар 2008.године Влаsотинце

 

Казивач: Верица (Димитријевић) Станијевић-Јовић 20.март 2008.године Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и иsторичар Власотинце

 

* * *

Порекло презимена ЦИГАНА(Рома):Николић и Савић (махала Било село Доњи Дејан):

Националност:- Цигани(Роми)

Родоначелник: Никола

Порекло: Доселили се из село Сараорце код Велике Плане

Несумљиво је да је предак Никола „призетак“ у роду Савић (досељени из Дебра-„Дебранска струја“ из старе Србије) као добар ковач узео „крсну славу и презиме“

Крсна слава: Свети Никола

Познат родослов:

Браћа: Радивоје Савић, Таса Савић, Крста Савић

Радивоје Савић:-Сима Николић, Божидар Николић, Гордана Николић. Павле Савић Радиша Савић, Тодор Савић, Мирко Савић, Борисав Савић.

Борисав Савић (1937-2008):-Бранко Николић (1962), Невена Николић-Усковић (1964), Предраг Николић (професор разредне наставе-учитељ).

Предраг Николић(1967.)-Анка Савић(с.Јаковљево):-Александра Николић(1995.г уч. средње школе), Данијел Савић 1997.г. ученик средње школе).

Таса Савић:-Милорад Савић, Драган Савић.

Крста Савић:-Тонча Николић, Градимир Николић.

Запис: 13. фебруар 2013.године Власотинце

Казивач: Предраг Николић (1967. г рођен у махали Било села Д.Дејан у род Николић-Савић), професир разредне наставе у основној школи село Конопница, истурено одељење ОШ „Свети Сава“ село Гложане, општина Власотинце, живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница Власотинце и локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

* * *

Порекло презимена ЦИГАНА(Рома) Јовановић (махала Власина Доњи Дејан):

Националност:-Цигани (Роми)

Крсна слава: Свети Никола

Родоначелник: Јован

Презиме: Јовановић

Познат родослов:

Браћа:-Божа „Црни“ Јовановић, Пера Јовановић

Божа „Црни“-Милева:-Мија Јовановић, Милан Јовановић

Мија Јовановић:-Часлав, Станојил, Зоран

Милан Јовановић:-Небојша (хармоникаш), Предраг.

У фамилији баба Милеве Јовановић живео је и унук Војкан Паљић , који сада живи у Јагодину.

Пера Јовановић-учесник НОР-а, хармоникаш имао је ћерку Јордану, привео зета који је умро са два унука Славишу и унуку.

*

http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

* * *

Топоними (називи места):

– Дејанчине, Мајдан, Девојачки Камен, Прогон, Влаsина, Бошковци, Бара, Чукар, Сукнари, Камењари, Радина Лука, Шупљи Камен, Гагула, Воденичиште, Шишково, Тодоровци, Било, Црквиште,Чука, Вравеница, Манкишеве, Церје, Мишина Падина, Станков Рид,..

 

 

* * *

 

НАПОМЕНА:

 

Свако ко жели да направи сопствен РОДОСЛОВ свога рода може да нађе у документације матичне књиге рођених и умрлих у:месним канцеларијама села Доњи Дејан и Бољаре(ту је и црквена документација за парохију ДЕЈАН) и у Историском архиву Лесковац (код болничке амбуланте).

 

У Бољару и Лесковцу има подаци о првом поису рођених односно умрлих из цркве крушевачке(дејанска парохија) из 1879.године-првог пописа становништва у овом крају после ослобођења од Турака 1878.године.

 

Пошто је било тешко одредити крсне славе(јер су многи као коумнисти били „одбацили“ религију“као опијум за народ“-била идеолошка забрана крсних слава.

 

Може свако да нађе коју је крсну слкавио његов род из пописа становништва од 1900. године – као и власника сваког домаћинства и чланове са годином рођења за сваку фамилију, а исто исто то и у попису становништва из 1953 и 1948.године за село Д,Дејан.

 

 

*

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

 

15.април 2014.године Власотинце, република Србија

 

 

* * *

 

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (А-Ђ).

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

 

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/Доњи_Дејан

 

* Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl …… фебруар 2007. (CET)’)

* 10:10, 10. октобар 2009. Михајло Анђелковић (разговор | прилози) је обрисао „Разговор:Доњи Дејан“ ‎

* Изворни текст о Власотиначком срезу писао за Википедију Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 01:16, 29. мај 2006. (CEST)

* http://sr.wikipedia.org/wiki/Свође;http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Свође

Разговор са корисником:Rainman – Википедија

Имаш коментар на страни за разговор твог бота (Разговор са … Мирослав Младеновић је локални етнолог, историчар и просветни радник из Власотинца. Он записује догађаје у ….. Значи, упутства типа: стављајте тагове за спречавање конверзије, не мешајете писма, магичне речи за ово и оно, шаблони (и категорије? и …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman

• Разговор са корисником:Rainman – Википедија

– [ Translate this page ]

Jump to Свође/Мирослав Младеновић‎: Драго ми је што ти се допао чланак о селу Свођу. Ево и објашњење ко је Мирослав Младеновић: …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman – Cached –

 

[4] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

[5] проф. др Eмa Миљкoвић :- Истoриjски институт СAНУ • Београд

UDK 930(497.11 Ниш) ”1516” (083.81) 314.04 (497.11 Ниш) ”1516”

[6] Портал ПОРЕКЛО:-Аутор: Мирослав Младеновић:-

 

*.http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

 

* http://www.poreklo.rs/2014/03/02/poreklo-prezimena-selo-ravni-del-vlasotince/

 

* http://www.poreklo.rs/2013/03/14/poreklo-prezimena-roma-cigana-sela-donji-dejan-i-jakovljevo-vlasotince/

 

[7] Велимир Стаменковић-Лима: “ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

[8] Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из рукописа: “НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА”, 1970-2014.г, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце, република Србија

 

[9] Мирослав Б. Младеновић Мирац:- ПЛАНИНСКА ОРАТА (Збирка песама на дијалекту југа Србије), Власотинце, 2008.г., страба:104

 

 

[10] Мирослав Б Младеновић Мирац:- АБЕР СА ПЛАНИНЕ(Збирка песама на дијалекту југа Србије), Власотинце, 2011., страна:7-10)

 

[11] Мирослав Б Младеновић Мирац:- ПЕЧАЛОВИНА (Збирка песама на дијалекту југа Србије)тор:Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце, 2011.године, страна. 52-53)

 

[12] Раде Костадиновић (1930-1987.г.) :- Црнотравске легенде“, Црна Трава 1970.г.

 

[13] Мирослав Б. Младеновић Мирац:- из Рукописа ПЕЧАЛНИК ( Народне приче, легенде, предања, изреке, здравице, загонетке и клетве), 2012.г. Власотинце)

 

[14] Казивачи: – Никодије Симоновића(1902), Илије Ранђеловића(1903.г.), Ружа Стаменковић(1906) , Илић Владимир-ваљач(1881), Боривоје Стефановић-Мишински,

 

Ружа Стевановић (66.г.) Ружа Стевановић(66.г), Стана Лепојевић(68.г) , Олга Лепојевић(1925), Милунка Стојановић (1925.г.) , Лепојевић Мирјана, Васиљко Стаменковић Кушински (1882.г.), Мирослав Цветковић,

 

Станко Миљковић(1916), Арсић Тоза (1882.г. ), Верица Димитријевић(1955), Предраг Николић (1967;

 

* Запис – Село Доњи Дејан: 1976, 1977, 1978, 2008, 2011, 2013;

 

* Забележили: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и ученици из села Доњи Дејан:

 

– Слађана Лепојевић ученица, Верољуб Стевановић ученик, Лепојевић Милутин ученик, Војкан Паљић циганин-ром ученик, Станковић Слађана ученица, Драган Цветковић.

* * *

АУТОР: Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

15. април .2014.године Власотинце, јабланички округ, југ Србије

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Мирослав Б Младеновић Мирац

    CIP – 650
    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Деца у играма и песмама Повласиња : народне умотворине из власотиначког краја / Мирослав Б. Младеновић-Мирац ; [фотографије Мирослав Б. Младеновић-Мирац]. – Власотинце : М. Б. Младеновић : Лоза, друштво за очување културног наслеђа и традиционалних вредности власотиначког краја, 2015 (Власотинце : Графичар No 5). – 368 стр. : фотогр. ; 25 cm

    Тираж 300. – Казивачи: стр. 331-338. – Записивачи: стр. 339-345. – Речник локализама и архаизама: 346-354. – Summary. – Bibliografija: str. 355-356.

    ISBN 978-86-918837-0-6 (ММ)

    796.11:39(497.11 Власотиначки крај)
    394.3-053.4/.5(497.11 Власотиначки крај)
    COBISS.SR-ID 216140300
    *
    zapisi 22
    bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/…/zapisi22.html
    ‎ Кеширано
    1 авг 2015 … Uporedo srp. tekst i engl. prevod. … [текст у каталогу Александар Младеновић = text in catalogue …. из власотиначког краја / Мирослав Б. Младеновић-Мирац ; [фотографије Мирослав Б. Младеновић-Мирац].

    *

  2. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОПУНА:-Порекло села махале Било села Доњи Дејан (некада махала припадала селу Борин Дол)

    Порекло родова из махале БИЛО (некада села БОРИН ДОЛ-данас села ДОЊИ ДЕЈАН), у запису 1975.године од солунца КУШИНСКОГ(Стаменковић из с. Крушевица-забележио:М.М), воде порекло из села БАБИН ДОЛ из Бугарске; а то је место некадашњег манастрира под називом“ Свети Јоаким ОСОГОВСКИ“-православни манастир у Македонији део бугарског историског наслеђа у тој области.
    Налази се на три километара од града Крива Паланка у подноћжју ЋУСТЕНДИЛА на локалитету БАБИБ ДОЛ.
    Ст. ЈОАКИМ ОСОГОВСКИ је један од три ученика-следбеници Св. ИВАН РИПСКИ. Као и његов учитељ – Светог Јоакима монаштво је изабрало –да буде у пештери(пећини) у изолацији недалеко од данашњег манастира.

    Манасттир се први пут помиње за време владавине бугарског цара КАПОИАНА (1196-1207.године, односно на крају 12. века и почетком 13. века .
    У Записима(око 1505.г) наводи се да је краљ српски Милутин (1282-1321) је подигао цркву посвећену светом ЈОАКИМУ ОСОГОВСКОМ.
    1330.године српски краља Стефан Дечански(1321-1331) стаје у манстиру пре битке на ВЕЛБУЖД (Стара Загора). Турски султан МЕХМЕД други (1444-1446) и 1445-1481) у 1436 је такође посетио манстир током војне кампање да освоји Босну.

    *

    *
    ИЗВОР:ВИКИПЕДИЈА

    *

    Манастир Свети Јоаким Осоговски или Осоговски манастирје православни манастир у близини града Крива Паланка, на падинама Осоговске планине.

    Историја
    Манастир је подигнут на месту пећине где се Свети Јоаким Осоговски подвизавао веома усрдно и строго, проводећи дане и ноћи своје у непрестаним молитвама.
    У време византијског цара Манојла I Комнена (1143—1180) обновљено је сећање на овог светитеља. У то време тамо долази свештеник Теодор из Овчег Поља, који се ту и замонашио и узео име Теофан. Он је сакупио око себе велики број монаха и са њима подигао цркву и манастир преподобном Јоакиму, у коме је касније постао први игуман.
    Манастир Светог Јоакима Осоговског више је пута посећиван, помаган и обнављан од стране српских владара Немањића, особито од Светог краља Милутина и његовог сина Светог Стефана Дечанског. У овом манастиру се замонашио и чувени подвижник српски и светогорски старац Исаија Серски (око 1350).
    Манастир се спомиње у списима цара Калојана (1196—1207). У Карловачком летопису (из 1505) наводи се да је српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282—1321) дао изградити цркву посвећену Светом Јоакиму Осоговски. Године 1330. српски краљ Стефан Урош III Дечански (1321—1331) боравио је у манастиру пре Битке код Велбужда. Турски султан Мехмед II Освајач (1444—1446. и 1451—1481) боравио је у манастиру 1436. године пре свог војног похода на Босну.
    У другој половини 16. века манастир почиње пропадати и монаси траже материјалну помоћ од Дубровачке републике.
    Катастрофални земљотрес 1585. године, знатно је оштетио манастирске објекте, те је игуман манастира Гервасијем, заједно с митрополитом ћустендилским Висарионом и јеромонахом Стефаном из Билинског манастира, кренуо на пут у Русију тражити материјалну помоћ да обнове манастир.
    Негде око 1762. године манастир се нашао у тешким приликама, а тад су изгубљене и мошти Светог Јоакима Осоговског. Османске власти нису желеле да дају дозволу за обнову манастира, и обнову слободног слављења верских светковина хришћанском становништу. Године 1847. уз велику материјалну помоћ Стефана Младенова из Криве Паланке, почела је изградња велике манастирске цркве посвећене Светом Јоакиму Осоговски. Црква је посвећена 1851. године. Још у другој половини 19. века у манастиру је било пуно свештеника, али је већ 1900. године остао само један.
    Архитектура и манастирске фреске
    Велика манастирска црква је монументална камена грађевина с куполама. Црква је изграђена за четири године од стране мајстора Андреја Дамјанова Зографског из рода Рензовци (Дебарски крај) и довршена 1851. године. Фреске су дело сликара Димитра Антонова Поградишког, који је у манастиру више пута боравио у периоду од 1884. до 1945. године, заједно са својим помоћницима из села Тресонче; Григоријем Петровим, Аврамом Дицева и Мирон Илијев, сликарима из Дебарски сликарске школе).
    За малу манастирску цркву Рођења Св. Богородице претпоставља се да је изграђена при крају 11. века, а да је обновљена у време владавине српског краља Стефана Уроша (13. век). Црква је потпуно обновљена при крају 19. века. Тлоцрт цркве је уписани крст, са калотом и осмоугаона тамбуром на пресеку крстова. Од најранијег слоја фресака, очувани су само орнаментални фрагменти на северној страни олтара. Данашње фреске у цркви су из новијег времена. Иконостас има две вредне иконе, које је насликао највероватније Христо Димитров (из Самоковско школе). Поред цркве налази се извор за који се верује да има лековита својства.

    ИЗВОР: ВИКИПЕДИЈА:- https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D1%81%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80
    *
    Поставио(28.јул 2017.г. Власотинце, Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац

  3. Miroslav B Mladenovic Mirac

    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    908(497.11 Власотиначки крај)
    316.334.55(497.11)

    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Села у власотиначком крају / Мирослав Б. Младеновић Мирац :
    (порекло-траг времена). – Власотинце : М. Младеновић, 2018 (Власотинце : М.
    Младеновић). – 1055 стр. : илустр. ; 30 cm

    Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. – Тираж 100. – Библиографија
    објављених стручних чланака и књига до краја 2017. године (аутор-издавач,
    Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце): стр. 1051-1053. – Summary. –
    Напомене и библиографске референце уз текст.

    ISBN 978-86-919695-9-2

    a) Села – Власотиначки крај b) Власотиначки крај
    COBISS.SR-ID 254268172

  4. Miroslav B Mladenovic Mirac

    НАПОМЕНА: Аутор је објавио 22.јануара књигу:”Села у власотиначком крају”-Подвукао:-М.М, 25,јануар 2018.г. Власотинце, Србија (књига је само за библиотеке и аутора на коришћење)

    М и р о с л а в Б М л а д е н о в и ћ М и р а ц
    СЕЛА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ
    (Порекло-Траг времена)

    Издавач(М.М)- Аутор:-Мирослав Б Младеновић Мирац
    Уредник:-Мирослав Б. Младеновић Мирац
    Фотографије:Мирослав Б Младеновић Мирац
    Штампа-Штампарија
    Идавач-Аутор (ISBN 978-86-918837 (M.M))
    Тираж: 100 примерака
    Власотинце, 2018.године
    *
    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    908(497.11 Власотиначки крај)
    316.334.55(497.11)

    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Села у власотиначком крају / Мирослав Б. Младеновић Мирац :
    (порекло-траг времена). – Власотинце : М. Младеновић, 2018 (Власотинце : М.
    Младеновић). – 1055 стр. : илустр. ; 30 cm

    Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. – Тираж 100. – Библиографија
    објављених стручних чланака и књига до краја 2017. године (аутор-издавач,
    Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце): стр. 1051-1053. – Summary. –
    Напомене и библиографске референце уз текст.

    ISBN 978-86-919695-9-2
    a) Села – Власотиначки крај b) Власотиначки крај
    COBISS.SR-ID 254268172
    *
    2018.године. Власотице, Србија

    АУТОР-ИЗДАВАЧ: Мирослав Б Младеновић Мирац

  5. • Miroslav B Mladenovic Mirac
    1. марта 2018. у 12:19
    НАПОМЕНА: Књига „Села у власотиначком крају“, аутора:Мирслава Младеновић Мирца из Власотинца-штампана је на читање само за библиотеке и Аутора за лично коришћење.(Подвукао:Аутор М.М Власотинце, 1.март 2017.Власотинце
    https://www.poreklo.rs/2012/06/11/vlasotince-i-okolna-sela/