Poreklo prezimena, selo Kozilo (Vlasotince)

31 komentara

1. 23. avgust 2014. u 11:33

   Miroslav B Mladenović Mirac

   Ovih dana iz štampe je izašla MONOGRAFIJA sela Kozilo( SO-e Vlasotince), pod nazivon „KOZILO-VEČITA PESMA U VREMENU“.

   Autor ove publikacije je Olga(devojačko Stanković iz.s, Crnatovo) udata u rod Ilić u selo Kozilo; koji sa porodicom žive u Mladenovcu.
   Recezent MONOGRAFIJE je Ankica Živković Baralić.

   Knjiga je predstavljena u narodnoj biblioteci „Desanka Naksimović“ u Vlasotincu.

   Miroslav B Mladenović Mirac
   23 avgust 2014.g. vlasotince

   Odgovori

   • 4. jun 2017. u 16:02

     Miroslav B Mladenovic Mirac

     NAPOMENA: Recezent MONOGRAFIJE(koju sam najavio u komentaru od 23.avgusta 2014.g) o selu Kozilu) Ankica Živković-Baralić i još jedan recent(čije ime i prezime neću saopštiti iz koreknosti profesije i časti-jer je samo “potpisao” tekst a da nije ni znao ko je tu recnziju napisao u knjizi) je čist PROMAŠAJ sa intelektualnim krađem “prepisivanjem” iz literature i sa foruma i POREKLA sa interneta tuđe radovae o legendama i pričama i iz etnologije i istoriografije( a najveći deo “prepisivanja” je bilo iz mojih objavljenih radova sa foruma i portala-koje sam naknadno objavio ovde da vide ljudi iz sela Kozila i okolone kakva je to zlobna pokvarenost “intelektualne krađe” za EVRE(jer se čak u crno-beloj boji za objavljivanje naplaćivala pbjavljena fotografija ѕa 50 evra, što se objavljivanje u knjizi samo plaća objavljivanje fotografije u boji). Koliko je nepoštovanja tuđih intelektualnih članaka i priča bila pokvarena, pokazuje da su se kasnije na ovom portalu (a i na drugim mestima) organizovale mnoge hajke, tako da sam jedva o svom trošku uspeo da objavim 23 knjiga-naslova:iz metodike nastave matematike, etnologije, etnografije, istoriografije, narodne književnosti i politikologije-SKRAJNUT u celoj Srbiji da se nigde nije napisala nijedna jedina rečenica o objavljenim knjigama(jedno sam dobio POHVALNICE od Narodne biblioteke Srbije i Matice Srpske iz Novog Sada)-a na sve strane su vršene zlobne radnje kako su mi uništavani diskovi sa materijalom i raznorazna potkradanja, kako bi se izvršila diskavalifikacija moga stvaralaštva i omalovažavanja i diskvalifikacija integriteta moje ličnosti kao čoveka i intelektualca.
     No, sve sam izdržao i radujem se što sam ostavio TRAG svom pokolenju preko pisane reči o kulturnoj tradiciji svoga naroda sa juga srbije i doprineo da se ostavi takođe savremeni pristup iz pedagoške prakse u nastavi matematike sa svih aspekata u formiranju zdrave ličnosti dece u školi sa pedagoško-vaspitnog značaja, kao i doprineo osavremenjavanju sistema nastave matematike uvođenjem savremenih oblika metoda rada i sistema ocenjivanja u nastavi matematike-a sve sam to izlagao na kongresima matematičara i pedagoga u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji. Sada kada je sve urušeno, možda će nekada neke generacije da to uzmu kao osnovu za formiranje zdrave osnove škole kao obrazovno-vaspitne institucije za vaspitanje i obrazovanje dece za odrastanje za život u jednom normalnom životu sveta.
     Naravno, da ću možda u nekom vremenu i ovde ostaviti i postaviti(ovde gde su napisane priče i legende) intelektualne krađe(čak i moje lične fotografije kao pečalbara i ličnog pisma majci-pečalbara)-ali sam odložio taj čin zbog nekih mojigih dragih kozilčana, s kojima sam u mladosti (a i sada prijatelj i nekada bio kolega u prosveti); da se ne bi i njima stavljalo “u ustima” ono što nisu ni izgovorili ni napisali-a bili izmanipulisani zbog svojih emocija prema rodnom selu i zavičaju.
     Neki su mi se izvinuli i rekli pravu istinu, ali neki koji nemaju meru za sopstvene prljavštine, ne može “oprati” ni reka Vlasina.
     Intelektualne krađe:od prepisivanja tuđih radova, plaćanja pisanja MONOGRAFIJA (radi ličnog interesa ili SLAVE-samog potpisa imena i prezimena), lažnih diploma, magistrata, raznih drugih knjiga i sticanja doktorata-to je naša surovost moralnog intelektualnog posrnuća u Srbiji, koja traje još od 1945.g.(tada su kao i sada neki drugi stručniji ljudi pisali-a za doktorate drugima, dobijali stanove ili činove u vojsci ili se na njih samo potpisivala imena i prezimena generala i narodnih heroja,a da često nisu ni znali kako i izgleda takva knjiga).
     Svako ko bude imao ovu MONOGRAFIJU o selu Kozilu u rukama, na kraju gde treba da stoji LITERATURA-može se načuditi i uvideti i zabrinuti kakvo nepoznavanje i neznanje vlada među onima koji štampaju naručeno-plaćene MONOGRAFIJE i druge knjige, jer ETNOGRAF ne može da bude pisac nekog članka o istoriskim događajima iz PRVOG SVETSKOG RATA, a da se lak samo napomene ZBORNIK(vlasotinački ili leskovački) a da se ne zna ni o čemu se pisalo u tom zborniku za potrebe određenog materijala za knjigu koja je pisana “prepisivačkom” metodom bez ikakve intelektualne i ljudske odgovornosti. Najgore je što su u tome indirekno učestvovali i dalje učestvuju i u Vlasotincu i Srbiji i oni ljudi koji su prodali ebe i svoj intelektualni i ljudski dignitet za SIĆU-a iza sebe ostavljajući intelektualnu pustoš, od koje će tek biti posledica u Srbiji kada se moć znanja i morala neće ceniti kao kategorije sistemskih vrednosti kulturno-saznajnog modaliteta jedne kulturne zajednice koja bez pravih vrednosti u kulturi, obrazovanju i nauci nema šansu da duhovno preživi.
     P.S Naravno da neću zahtevati da se knjiga povuče, jer i ovakva kakva je ima neke svoje vrednosti, jer su ostavljeni neki statistički podaci o poreklu nekih familija(sa velikim ne poznavanjem pravljenja rodoslova) i fotografija autentičnih seljaka kojih više nema, jer selo Kozilo u pogledu stanovništva(kao i sva ostala sela) je nestalo i samo su ostali ostaci nekada košenih planinskih livada, lepote planinskih igrarija sa konjima vrancima i jaganjcima po šarenim planinskim livadama.
     Knjigu sam dobio na POKLON i ovom prilikom se zahvaljujem jednom od darodavaca(iz ODBORA za pisanje monografije).
     Naravno daće i ovakav napisani RODOSLOV biti od koristi da se napravi prav rodoslov i tako ostavi trag budućim pokolenjima o postojanju sela kozila, koje je topografski pripadalo u opštini Crna Trava-a danas administrativno opštini Vlasotince.
     Miroslav B Mladenović Mirac, matematičar inovator u penziji, lokalni etnolog, etnograf i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije iz Vlasotinca
     3.jun 2017. Vlasotince, Srbija

     Odgovori

2. 19. oktobar 2014. u 09:22

   A.Stefanovic

   Posto ja poticem iz Kozilo, majka mi je tu rodjena kao i ja. Moj deda se je zvao Danilo Stefanovic, a baba mi je iz Vus Kruzanka rodj. Stamenkovic. Zanima me da li neko ima podaci odakle moji preci poticu? Neki u rodbinu pricaju da poticemo iz Crne Gore, ali to mi zvuci jako neverovatno. Deda je imao braca i sestre, izgubio je u ratovima na nasim prostora i oca i braca koliko znam, kao i puno familije na jugu Srbije od Bugara. Ja zivim u Holandiji a majka mi se zvala Djurdjevka, pa ako ima neko iz Kozilo ili susedna sela koji mogu da mi pomognu da moje poreklo pronadjem onda bi bio zahvalan. Molim vas da mi se javite ma gde bili, samo da napomenem da nisam pohadjao skolu u Srbiji da moj pravopis moze malo da ima falinke ali bitno da ljudi me mogu razumu i shvate o cemu je recu a ostalo nije bas bitno. Pozdrav svima iz Kozilo ma gde bili. Aca

   Odgovori

   • 19. februar 2017. u 22:21

     Miroslav B Mladenovic Mirac

     Stefanovići vode poreklo sa Kosova sa Golubovićima.

     Odgovori

3. 31. oktobar 2014. u 19:13

   Miroslav B. Mladenović Mirac

   PDF]
   Glasnik Etnografskog muzeja 74 sveska – Etnografski muzej u …
   etnografskimuzej.rs/…/Glasnik-Etnografskog-muzeja-74-sveska-1-minor.pdf
   Sličnou Srbiji, do sada se nisu stvorili uslovi da se jedna takva knjiga …. 1 Miroljub Živković, Miroslav Rančić, Tomislav Petrović, Slobodan …… 1 B. Kojić, Seoska arhitektura i rurizam, Beograd, 1958, 11–15. …… Sajam je detaljno …. Manić Forski, Pečalbari i M. Mladenović Mirac, Ciglarstvo u našem kraju, Vlasotinački zbornik, Vlasotince, 2006.–…
   http://etnografskimuzej.rs/wp-content/uploads/2014/01/Glasnik-Etnografskog-muzeja-74-sveska-1-minor.pdf
   *

   Lokalna baza podataka: Narodna biblioteka Srbije, Beograd (Br. zapisa: 960.536) |
   Fond u drugim bibliotekama
   • Puni
   • ISBD
   • COMARC
   Autor Mladenović, Miroslav – Mirac

   Naslov Kačarstvo u našem kraju / Miroslav Mladenović – Mirac
   Vrsta/sadržaj članak – sastavni deo

   Jezik srpski
   Godina 2009
   Fizički opis str. 171-176 : Ilustr.
   Napomene Izvod ; Summary
   UDK 674.4:392(497.11)(091)
   COBISS.SR-ID 175232268
   PROMENI ZAHTEV ZA PRETRAŽIVANJE
   Vidi publikaciju: TI=Vlasotinački zbornik ISSN: 1820-0591.- Knj. 3 (2009), str. 171-176

   *
   Katalogizacija članka CIGLARSTVO U NAŠEM KRAJU Mrodslav Mladenović Mirac
   Mladenović, Miroslav – Mirac Ciglarstvo u našem kraju
   članak – sastavni deo
   srp 2006 u publikaciji

   Izabrani zapis trajni link
   zapis [1/33]
   • Puni
   • ISBD
   • COMARC
   Autor Mladenović, Miroslav – Mirac

   Naslov Ciglarstvo u našem kraju / Miroslav Mladenović Mirac
   Vrsta/sadržaj članak – sastavni deo

   Jezik srpski
   Godina 2006
   Fizički opis str. 311-332 : Fotogr.
   Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst
   Rezime; Summary
   Predmetne odrednice Ciglane – Istorija – Srbija – 18-20v

   UDK 666.712(497.11)(091)”18/20″
   COBISS.SR-ID 210971660
   FOND U DRUGIM BIBLIOTEKAMA PROMENI ZAHTEV ZA PRETRAŽIVANJE
   zapis [1/33]
   Vidi publikaciju: TI=Vlasotinački zbornik ISSN: 1820-0591 SG=p 27071.- Knj. 2 (2006), str. 311-332

   Izvršena KATALOGIZACIJA (Zapisu bazi) 28 oktobar 2014.godine od sgrane narodne biblioteke Srbije

   *

   Odgovori

4. 31. oktobar 2014. u 21:13

   Miroslav B. Mladenović Mirac

   KOSIDBA U PLANINI

   Kosidba u planini je jedan od natežih težačkih poslova-rada u polju. U proleće kada se sprema za odlazak u pečalbu-majstori ciglari, dunđeri, zidari i pinteri, čim sneg okopni- odmah se late čišćenju livada grabuljama i sekirama. Onda se odlazi u pečalbu- dok počnu prvi cvetovi bele rade i ljubičica, a nekada i pojavom kukurega. Početak zelenila na livadama se oseti negde početkom maja-u vreme đurđevdana, kada devojke i mlade snajke beru cveće i kite vencima svoje kapije.

   Negde krajem juna i početkom jula, pa sve do pred svetiliju drugog avgusta, kada cvetne livade počnu da mirišu, kada sazri šuškavac i bude vreme za kosidbu-počinje jedan od najtežih, a često i možda najlepših poslova na selo-kosidba.

   U prošlim vremenima, te majstorske poslove su obavljali stariji ljudi koji više nisu bili za pečalbu ili oni koji su isključivo živeli od bavljenja stočarstvom. Kosilo se ručno. Najpre se odabere kosa “petica” ili ređe “šestica”, potom alat za kovanje kose-čekinj i nakovanje. Naravno bilo je veoma važno i postavljanje kose na kosilu, gde se merila dužina “hipotenuze”-od totmaka(ručke) kosila do vrha kose, gde obavezno se ostavlja prostora u dužini desetina santimetara od dužine “katete” od totmaka do “petice”(široki deo kose)-pravoglog trougla:ručke, vrha i “petice” kose.

   To je veoma važno kako bi kosa ravnomerno zahvatala travu i mnogo neulazila u travu i zamarala kosača.Kada se oštri kosa ostrilom, onda je važno da se ako je nakovana-samo “prevlači” ostrilo i “ispravlja rez”, a ukoliko se želi “izvući rez”, onda se ide “odozdo” jače u stranu a odozgo se samo prevalči ostrilom-jer ako se odozgo jako oštri onda se tupi rez kose.

   U vreme kosidbe u planini majstori građevinari i ciglari ostavljali su svoje vangle i mistrije, ciglarske kalupe-zamenom nakovanja, čekića za kovanje kose, oštrila i kose.

   Za dobrog kosača se treba učiti od detinjstva, počev od izbora kose, kovanja, oštrenja kose, kao i veštinu baratanja sa kosom kod različitih vrsta trava. Veoma je važno da se dužina od “petice” do totmaka(ručke) kose poklopi sa dužinom do kuka kosača.

   Potom treba kosu lako držati i ravnomerno je držati iznad zemlje, kako bih sama išla kroz travu, a kosaš sa lakoćom uživao u čari same kosidbe.Ako se kosi krupna trava, često orišta-zaparložene njive, onda se rez kose nakove malo zubasto i kosa se drži na ruke i nepušta se na zemlju.
   Kad se kosi sitna i mala trava poput planinskog tipavca ili kozje bradice-onda rez mora da bude sitno nakovan i to su mahom čiste livade i kosa se pušta do zemlje. Nikada pravi kosač ne upotreblljava svoju snagu nego se koristi samom veštinom kosenja trave. Kada kosa “ide” kroz travu sama i čuje se “zvuk”da “sviri”-znači da je dobro nakovana i dobar kosač kosi livadu.
   Oko izbora kose veoma je važno da kada se “udari” da kosa ima dobar zvuk ili kada se “nategne” da “vijuga”-u protivno je ili “ljuta”-će da pukne ili je loša kosa koja nije za upotrebu pravom majstoru kosaču.
   U vremenu kada su smo počeli da se školujemo, još kao deca su nas podučavali tom teškom zanatu-kosaču planinskih livada.
   Dok su naši očevi bili u pečalbu, počinjali smo još kao golobradi dečaci da kosimo prvo “lakše” trave-pa onda kada se izučio zanat i one “teške” trave poput “kozje bradice” i “tipavca”.

   Često onako nejaki, vezivali smo kanapom za neku granu bukve kosilo, kako bi mogli da nakovemo kosu, a uveče od umora nismo mogli ni da večeramo, a i preko dana se dešavalo da nas majke zateknu kako spavamo od umora u hladovini neke stoletne bukve.
   Kada se kose planinske livade na strmini, onda se ide “ukoso”, jer jer lakše kosidba.

   Otkosi ostaju nekoliko dana da se osuši seno, a nekada kada su velike vrućine u julu mesecu-seno se sabira i istoga dana i dene u plasteve, gde se u toku dana suši, potom osušeno u plastevima stoji sve dok se nepripremi onolika količina sena da se zdene stog. Nekada seno zatekne kiša iz oblaka, pa je crno -ali se prosuši pa zimi posluži kao kabasta hrana za isharnu ovaca, krava, konja a nekada i koza.

   Veština denjenja stoga kupastog oblika je u tome da se seno stavlja ravnomerno “u krug” i “gazi” nogama da se postepeno “izađe” na vrh stožeta-pa stog na kraju dobije od okruglog oblika do “šiljastog” oblika. Stože je okruglo mlado oblo drvo(mladica) koje se zabada u zemlju, gde se stavljaju “raklje” i “lištevina”(granje)-kako bi se seno odiglo od zemlje i nebi skapalo u toku jesenjih i zimskih dana.

   Da bi se na stogu seno sleglo, na vrh stožeta se stavljaju lemeznice(mladike od bukovine ili drugog mladog drveta-koje se savijaju na vrhu u polukrug) i one služe da se seno slegne i tako preko njih voda kada curi posle kiše se sliva na zemlju i u sredini seno postaje suvo.
   planini najčežće su stogove denule žene-jer su muževi pečalbari često bili odsutni, a i sam sam ih mnogo puta zdenuo i na kraju uživao u dražima svršenog posla -jer on traje često i nekoliko sedmica , pa čak i mesec dana ako je kišovito leto.

   Stog se dene kada bude sunce okrenuto prema zapadu, posle podne kada bude najveća vrućina, onda znoj lije dok se baca seno, prima i dene stog, pa se tako popije mnogo hladne izvorske vode, za koju su zadužena mlada deca da je donose u testijama sa planinskih izvora-kladanaca.

   Kada se sakuplja seno, onda se mlade devojke i žene oblače u belim košuljama, suknjama i zabrade belom maramom -obavezno sa kitkom na glavi . Tako dok se sakuplja, vilči, suši seno-onda se pevaju pesme, da se prek
   o visokih planinskih visova čuje u drugo selo, da se ukaže i iskaže radost što se eto sakuplja letina sa polja. Naravno dolazak muževa pečalbara-kod mladih žena podstiče i još veću potrebu iskazivanja u radostima življenja i ljubavi prema poslu koji se obavlja zajedno sa celom porodicom na okupu.

   Na planinskim strminama seno se nosilo na leđa sa južetom u vidu bremeta, pa je teško bilo obavljati kosidbu i sakupljanje sena. Po velikim vrućinama se nije moglo seno nositi na leđa pa se ustajalo rano zorom dok još nisu se pojavili prvi sunčani zraci.
   Veliku draž u nošenju sena imalo je u vreme zimskih meseci -kada se organizovano nosilo na mobama u selo-pa se potom pila grejana rakija i pevalo, igralo uz gajde ili duduče.

   U oskudnim vremenima, kada se gladovalo, u planini je bila teška kosidba. Kosilo se na posan pasulj ili posan krompir, a često uz parče sira i čaravačnog(projnog) ili raženog hleba.
   Sećam se kada mi je majka i baba kao detetu govorila-neka ostane malo mesa za kosača- kada se kose livade, a mi možemo i da trpimo gladni, jer brajko moj nije šala to je kosidba.

   Preko dve decenije sam kosio u planini-iako sam postao inteklektualac. Nešto me vuklo ka planini, prema kosidbi.
   Onako da pomognem roditeljima pri sakupljanju letine, ali i u onom vremenu kada sam zbog svog uverenja ostao na goloj ledini sa porodicom bez egzistence.

   Tih teških godina pored pečalbe-radio sam i kao kosač u nadnici na selo. Od zarađenog novca izdržavao sam porodicu, a i dan danas negde u šupi-plemnje, pored napuštenog ognjišta, stoji moja kosa sva “izlizana” od kosenja, koja mi je spasila život.
   Danas više nema života u planini. Sve je uraslo u korov. Trave su u selo sve nekošene-u njima slobodno šetaju zmije i po još koja starica ili starac .
   Meni je ostalo samo sećanje na kosače i kosidbu u planini kao deo jednog ispunjenja života-na vreme koje se nikada više neće vratiti, ali će ostati zapisano u pričama.
   Miroslav Mladenović Mirac

   Iz Rukopisa: MOJE PRIČE (2008. godine Vlasotince, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac)

   26. mart 2010. gpodine Vlasotince Srbija
   Miroslav B. Mladenović lokaLNI ETNOLOG, ISTORIČAR I PISAC PESAMA I PRIČA NA DIJALEKTU JUGA SRBIJE

   *
   Kosidba u planini – MyCity
   http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/Kosidba-u-planini.html
   ‎ Keširano
   26 mar 2010 … M. Mladenovic; Građanin … Kosidba u planini je jedan od natežih težačkih poslova-rada u polju. …. mesa za kosača- kada se kose livade, a mi možemo i da trpimo gladni, jer brajko moj nije šala to je kosidba. … Iz Rukopisa: MOJE PRIČE (2008. godine Vlasotince, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac)

   Odgovori

5. 31. oktobar 2014. u 21:35

   Miroslav B. Mladenović Mirac

   PRIČA O PEČALBARIMA

   Pečalbari su uvek bili šereti i smehom su u šali rasterivali svoju nostalgiju za rodnim krajem.

   Među šeretima bio je poznat majstor Grada iz jednog planinskog sela. Tako jednog dana taj majstor dobi pismo od svoje žene Verice — koja je bila nepismena.

   Pismo su pisala njihova deca koja su baš bila pošla u skolu. Gazda iz Vojvodine — lala, pomalo je bio radoznao šta to u pismima pišu žene njegovih majstora — zidara.

   Tako se jednom obrati drugom majstoru Jordanu —takođe šeretu i zamoli ga da jednom majstor Grada pročita šta toliko piše u pismima njegova žena. I majstor Grada tako jednom dobi pismo i poče izmišljajući sadržaj da čita — Zdravo Grado, dojdi dom, svaki d’n mi sl’ze teku na jastuk ko reka, est’k će da se skapa od čekanje dok ti dojdeš.

   Svaki d’n košulju turam pored mene tvoju i sas bosiljak je kitim da mi miriše na tebe po celu noć, k’d od tuge ič nemogu da spim. –- Gazda onako setno uzdahnu — e pa majstore to su prave žene, a ne kao ove naše vojvođanke.

   Dalje Grada nastavlja sa čitanjem: — Ovamo Grado je padal grad i sve uništil vinograd u Đurkindol, čitav ektar grozje će propadne. Na to će gazda: — Tu, tu, kakva šteta.

   Dalje majstor Grada nastavlja sa čitanjem pisma: — Imamo veliku štetu od petnaest junica, ed’n je lipsal, a edna krava je bolna. Na to će s uzdahom gazda ponovo: — U, u, kakva šteta, a sa njim su uzdisali i ostali majstori, tako su pravili društvo gazdi u sekiraciji za propalim vinogradom i uginulom junicom.

   Naravno da je to mesto Đurkindol jedan planinski vis na obroncima planine Cemernik — Bukove glave sa puno paprati i bukove šume, a u selu se mahom u to vreme čuvale samo krave ili volovi za vuču i obradu zemlje.

   Tako su pečalbari pravili i zbivali šale na svoj težak život u bedi i nemaštini u planini. Šale su bile njihov najbolji lek.
   Miroslav Mladenovic 2007.g. Vlasotince
   « Zadnji put promenjeno: 12.00 č. 19.11.2007. od pedja » Sačuvana

   http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1604.0
   « Zadnji put promenjeno: 20.39 č. 18.11.2007. od pedja » Sačuvana

   Miroslav Mladenovic nasta
   član

   Van mreže

   Organizacija:
   Osnovna skola
   Ime i prezime:
   Miroslav Mladenovic
   Poruke: 57

   Odg: P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče
   « Odgovor #2 u: 11.29 č. 19.11.2007. »

   « Zadnji put promenjeno: 20.39 č. 18.11.2007. od pedja »
   http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1604.0
   P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče – Vokabular
   http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1604.0
   ‎ Keširano
   SličnoMiroslav Mirko Mladenović Mirac Uča. *. Sve priče iz … Mnoge priče sam i sam napisao, jer sam živeo takav život pečalbara. Službovanjem po …

   *
   Autor PRIČE O PEČALBARIMA je Miroslav B Mladenovic Mirac
   Postavljeno:30 oktobar 2014.g. Vlasotince

   P e č a l n i k
   Kratke zavičajne priče
   Miroslav Mirko Mladenović Mirac

   Otrgnuto od zaborava

   Sve zapise i napisane priče posvećujem svojim nedavno preminulim roditeljima – ocu Blagoji i majki Marici, kao i svojoj supruzi Stojni – Caci, sinu Saši i ćerki Nataši, kao i svim mojim bivšim učenicima i svim planiskim gorštacima Gornjeg Povlasinja — za pruženu pomoć. Da nije bilo njihove pomoći — sakupljena etnografsko istorijska građa iz rodnog zavičaja bi bila uništena i prepuštena zaboravu.

   Posebno sam zahvalan svojoj užoj porodici što je imala razumevanje i trpela me preko trideset i više godina, kada je imala mnoge životne probleme zbog moje ljubavi prema prošlosti — kulturnom blagu svoga rodnoga kraja, često bez ikakvog razumevanja svoje sredine.

   Jun 2007. godine, Vlasitince
   Miroslav Mirko Mladenović Mirac Uča
   *

   Sve priče iz naroda sam zabeležio negde početkom sedamdesetih godina 20. veka dok sam radio kao prosvetni radnik u osnovnim školama u selima Tegošnici, Svođu, Kruševici i Šišavi —sve do početka 21. veka. Veći deo tih priča sam i sam znao još kao dete od svoje babe po majci i majke u svom rodnom planinskom zaseoku Predanča, selo Gornji Dejan.

   U prikupljanju priča često su mi pomagali i moji đaci i pojedinci koji su mi ih kazivali iz mnogih susednih sela, kojima ću na kraju i da se spiskom njihovih imenima zahvalim, što smo zajednički ostavili trag narodnog pripovedanja u gornjem povlasinju vlasotinačkog kraja. Mnoge priče sam i sam napisao, jer sam živeo takav život pečalbara.

   Službovanjem po selima u vlasotinačkom kraju — konkretno u selima, jer zbog (ne)podobnosti političke nikada nisam mogao ni da pređem da radim u gradu kao nastavnik matematike i evo više od 30. godina nisam nigde ni mogao ništa ni da publikujem — priče su istinite, nekada pune emocija, nekada šaljive i iskazuju duh jednog vremena života u planini.

   Beležio sam i kazivanja bajki i priča običnih ljudi. Da ne bi nestajanjem sela sve ostalo kao zaborav. Odlučio sam i objavio ih pod naslovom “Otrgnuto od zaborava” u lokalnom listu “Vlasina”- dok je postojao kao glasilo, a danas izlazi kao bilten i nažalost ne postoji više nikakva mogućnost za ikakvo pisanje dok, kažu, ne odobri ministar kulture — mislio sam na “starog”, a nadam se da će se vreme promeniti i da će ipak se ponovo stvoriti mogućnost za pisanje narodnih priča iz vlasotinačkog kraja.

   30.maj 2007.godine, Vlasotince
   Miroslav Mladenović Mirac Uča

   Autor Tema: P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče (Pročitano 5692 puta)
   0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
   Miroslav Mladenovic nasta
   član

   Van mreže

   Organizacija:
   Osnovna skola
   Ime i prezime:
   Miroslav Mladenovic
   Poruke: 57

   P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče
   « u: 13.37 č. 18.11.2007. »

   http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1604.0
   « Zadnji put promenjeno: 20.39 č. 18.11.2007. od pedja » Sačuvana

   Miroslav Mladenovic nasta
   član

   Van mreže

   Organizacija:
   Osnovna skola
   Ime i prezime:
   Miroslav Mladenovic
   Poruke: 57

   Odg: P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče
   « Odgovor #2 u: 11.29 č. 19.11.2007. »

   Odgovori

6. 31. oktobar 2014. u 22:15

   Miroslav B. Mladenović Mirac

   STAVRA I DIMNJAK

   U predratno vreme crnotravski zidari su bili poznati širom bivše Kraljevine Jugoslavije.

   Jedan od crnotravskih zidara po imenu Stavra iz selo Dobro Polje, zidao je od blata i cigli dimnjak u okolini Smedereva; jer drugog građevinsko materijala i nije bilo.

   Majstor Stavra je uvideo da je dimnjak „nakrivo“ zazidan; da će padne.
   Majstor Stavra nekako se brzo snađe.

   Priđe do dimnjak, pa ga ramenom pridržavao da ne padne, pa „ljutito“ pozva gazdu:
   „Abre gazdo, oće li ti da plaćaš ili nećeš ili ću dimnjak da rušim!“.

   Gazada onako razborito ga molimo rečima“: majstore prvo siđi, pa će se dogovorimo, da se naplatimo“.

   Majstor Stavra je ramenom pridržavao dimnjak da ne padne, pa kada mu je natežalo- uvideo da će dimnjak da padne; onako „ljutito“ obrusi gazdi:

   „E pa gazdo čim neće da plaćaš ja ću da ćušnem dimnjak“.
   Naravno da je dimnjak već počeo da pada i samo se majstor Stavra povukao, kako bi dimnjak pao.

   Tako crnotravski majstor zidar Stavra na dovitljiv način spasao ugled svom zidarskom zanatu crnotravaca.

   Miroslav Mladenović 2007.g. Vlasotince
   *

   http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_3.html
   PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke…)
   http://www.mycity.rs/…/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
   ‎ Keširano
   20 mar 2010 … Miroslav B. Mladenović Mirac …. Miroslav Mirko Mladenović Mirac UČA rođen je 23.9.1948.godine, ….. Stavra i dimnjak .
   http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_3.html

   *

   Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje – MyCity
   http://www.mycity.rs/…/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html
   ‎ Keširano
   Slično
   20 mar 2010 … M. Mladenovic; Građanin. Pridružio: 16 Mar 2010; Poruke: ….. Miroslav B. Mladenović Mirac Prilog: Postovani M. ….. Stavra i dimnjak .
   http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html

   *
   Postavljeno:30 oktobar 2014.g. Autor:Miroslav B Mladenović Mirac Vlasotince

   Odgovori

7. 1. novembar 2014. u 10:44

   Miroslav B. Mladenović Mirac

   130.
   LEGENDA O ČOBANCU

   U staro vreme čobani iz Dobro Polje i Bistrice, sakupljali su se na mestu zvano Visoke Širine na praznik Sveti Iliju.
   Svaki čobanin poneo bi nešto za jelo od kuće, pa bi zajednički ručali. Uz ručak bi prepričavali čiji je vo bio najbolji u bodenju.
   Posle ručka, pastir koji zna da svira u duduče, svirao bi, ostali bi igrali.
   Nikako nisu smeli da se svađaju na taj dan, ma koliko nekome da nije po volji nešto. Verovalo se da će, ako se posvađaju doći do nesreće.
   Milten iz Bistrice bio je miran i veoma privlačan. Ni sa kim se nije svađao, svi su znali kakav je i poštovali ga zbog te njegove osobine. Milten je bio veoma siromašan, njegovi nigde ništa nisu imali.
   Čuvao je tuđu stoku. Iako siromašan, u njega se zagledala najlepša devojka-Nevena iz Doborog Polja. Nevena je bila iz veoma bogate familije.
   Koliko su uzdisali za njom momci, toliko je Milten izbegavao. Jednom kad je Milten sedeo sam, iznenada Nevena priđe, sede pored njega i upita ga:“MIltene, što ti od mene begaš, ti znaš koliko te ja volim. Ne raboti sas mene više takoj.“
   Milten je pogledao i rekao joj:“Neveneo i ja isto toj osećam, ali ja sam puki siroma, nemam nigde ništa. Neću da te unesrećim, tvoji te neće dadu za mene. Neveno, nevene, moje nebo je visoko, a more duboko, a moja nesreća povisoka od nebo, a podubpka od more. Bolje je ovoj što li je u duši da pretugujemo ćutećki.“
   Čuvši Miltena nevena odgovori:“e neće takoj da bude, ja neću da pretugujem, ili ću za tebe da otidem ili ću da stvorim smrt, da znaš Miltene.“
   Milten je pogledao kao da se oprašta od nje, rekao joj je:“E, neveno moja, sudbinu nhiko ne promeni do sag, pa ripal more nadole, samo znam da neće sas nas da bude dobro.“
   Posle ovog razgovora Milten i nevena nisu bili nikada zajedno sve do Sveti Ilije, kad su se sakupljali čobani da zajednički ručaju. Slučajno je Nevena(ili je tako htela) do Miltena.
   Svi su Miltenu zavideli što ga Nevena voli, a naročito Stojanča iz najbogate familije iz Dobro Polje. Stojanča jre bio lep, ali sebičan i sve mu je bilo „malko“.
   On je bezboroj puta molio Nevenu da se uda za njega. Nije ga volela, čak mu je otvoreno rekla da voli Miltena i da će se samo za njega udati ili za nikoga drugoga.
   Ručak još ne beše počeo, kad Stojanča pođe da napadne Miltena. Nije mogao da prtrpi poraz, videvši Nevenu pored Miltena-srećnu i veselu. Milten se nije pomerio s mesta. Nevena je pošla prema Stojanči-rekavši mu:“Ne Stojančo, prokletniče, znaš da danas nesme svađa da bude“. Nesreća samo što nije počela. Iznenada, nekakvi turci se pojaviše s rupske strane.
   Išli su prema čobanima. Videvši ih, čobani ostaviše sve i razbežaše se, samo Milten ostade da sedi kao da se ništa nedogađa.
   Nevena je pritrčala i počela da ga moli da beži. Milten joj mirno rekao:“E, moja Neveno moj nevene u moju dušu, rekal sam ti da se od sudbinu ne može da pobegne. Turci nema da pođu do mene, nebo će da se otvori, i sve ima da proguta i sve vas samo ću ja da ostanem da tugujem za tebe neveno, moj nevenu.“
   Skoro Milten doreče, poče oluja, koja uništi sve. „Ruke“ je lomila kao slamke a Milten je sedeo mirno , kao da se ništa nedogađa. Kad se oluja smirila nigde nikog nije bilo. Činilo se da je nebo progutalo i čobane i stoku i one turke-ostao je samo Milten i lom.
   Posle ove nesreće, narod je mesto Visoke Širine prekrstio u Čobanac. Na Sveti Iliju, stanovnici Dobrog Polja i Bistrice, počeli su zajednički da ručavaju na mestu gde su stradali čobani, „za njihove duše“. Vremenom se to okupljanje pretvorilo u „Sobor“. Mesto gde je oluja odnela polomljeno drveće-krstili su polom, a gde su našli Nevenu, prozvali su Nevin valog, mesto gde su našli Stojanču, nazvali su Stojančino stranje.
   Izvor pored Bistričkog puta kod koga je Milten sedeo i tužio za svojom Nevenim, nazvali su Miltenov izvor. Vreme je učinilo svoje, na sve se zaboravilo, samo su imena mesta ostala. I ona se zaboravljaju, ništa nije večno.
   ZABELEŽILI: 24. Branko Dimić, Crna Trava. Zapis krajem krajem 20.veka.
   Zabeležio: Legende i predanja pod rednim brojem:126, 127, 129,
   130, 131,
   *
   PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke…)
   http://www.mycity.rs/…/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
   ‎ Keširano
   20 mar 2010 … Miroslav B. Mladenović Mirac …. Miroslav Mirko Mladenović Mirac UČA rođen je 23.9.1948.godine, ….. Legenda o Čobancu
   http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
   *
   Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje – MyCity
   http://www.mycity.rs/…/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html
   ‎ Keširano
   Slično20 mar 2010 … Miroslav B. Mladenović Mirac Prilog: Postovani ….. Legenda o Čobancu .. …… Branko Dimić, Crna Trava. Zapis krajem krajem 20.veka.
   http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html

   *
   Poreklo prezimena selo Bistrica (Crna Trava) » Poreklo
   http://www.poreklo.rs/…/poreklo-prezimena-selo-bistrica-crna-trava/
   ‎ Keširano
   15 mar 2014 … Poreklo stanovništva sela Bistrica, opština Crna Trava. Istraživanje „Crna Trava i okolna sela“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara. … LEGENDA O ČOBANCU … (Izvor: Branko Dimić, Crna Trava- list „Vlasina, 2002.g.
   http://www.poreklo.rs/2014/03/15/poreklo-prezimena-selo-bistrica-crna-trava/

   *

   Poreklo prezimena, selo Kozilo (Vlasotince) » Poreklo
   http://www.poreklo.rs/2013/…/poreklo-prezimena-selo-kozilo-vlasotince/
   ‎
   Keširano
   Slično23 feb 2013 … Zabeležio: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog i istoričar …. LEGENDA O ČOBANCU …. [2] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI iz rukopisa:”PEČALNIK-priče, legende, predanja, izreke, kletve, …
   http://www.poreklo.rs/2013/02/23/poreklo-prezimena-selo-kozilo-vlasotince/
   *
   Postavio: Autor Miroslav B Mladenović lokalni etnolog i istoričar i lokalni pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije iz Vlasotinca

   Postavljeno: 1 novembar 2014.g. Vlasotince, jug Srbije, republika Srbija

   * * *

   Odgovori

8. 1. novembar 2014. u 12:49

   Miroslav B. Mladenović Mirac

   PISMO SINA MAJCI:
   Zdravo živo majko,
   K’d mi prvi put donesoše veligdenski kolač za prvo pojdovanje u pečalbu, nes’m ni znal kakoj je taj pečalba bila mučna rabota.
   Ondak k’d se smestimo u drveni kreveti, k’d smo pojeli onoj što smo poneli i k’d s’m počel da rabotim, odma s’m osetil kvo je teška muka i pusta pečalba.
   Toj bila teška rabota koja jede snagu i nosi ljudski život. Neje l’ko da se raboti od izlazak do zalazak sl’nca, al’ s’m rešil da izdržim sve pečalbarske muke, kakoj bi zaradel pare i nastavil školu.
   Mlogo je toj bila teška je toj rabota za mene. Uveče od umor ni da večeram. Ruke su mi sve u žuljevi pa gi držim na grudi, l’kše mi je takoj da se uspim.
   ‘Rana je mlogo loša. Ujutro samo mleko i ’leba pa jedva čekam k’d će kuvarica da pričuka na železo-da ne vika za obed.
   Cel d’n sve jedno isto jedemo, pusti gra. Bre će ni nikne u mešinu.
   Ponek’d idemo noću pa kradnemo petližani pokraj reku Jasenicu u Natalinci u Šumadiju. Malko da budne bolja ‘rana. El’ samo sas gra se nemož izdrži teška rabota.
   Majko, dobro s’m te poslušal. Sve pare ušivam gi u košulju i u kratke gaće. Sramota me je k’d nedeljom izlazim u selo, idem na utakmicu i u prodavnicu, onakoj u pirotski opanci gumenjaci sas pocepane pantalone.
   Na ciglanu su mi obećali (ona pripada pod zadrugu a direktor je Janković-naš crnotravac), da će mi dadu stipendiju za poljoprivrednu školu. Ega takoj i bude, da i u našu kuću dojde ‘emput neka sreća..
   Pozdravi mi seje, a pozdravljam i tebe i sve koji pituju za mene.
   (Autor: Miroslav B Mladenović Mirac:-Postavljeno na portal POREKLO pod brojem 12: http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pe%C4%8Dalbarska-pisma-iz-vlasotina%C4%8Dkog-kraja/; a objavljeno u knjizi PEČALBARSKA PISMA 2014.g.(istog autora) na str. 11.: http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/CM20145/zapisi25.html)

   *

   Pečalbarska pisma iz vlasotinačkog kraja » Poreklo – Poreklo
   http://www.poreklo.rs/2012/…/pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/
   ‎ Keširano
   Slično
   17 sep 2012 … Portal Poreklo objavljuje PEČALBARSKA PISMA IZ … pesama i priča na dijalektu juga Srbije Miroslav B. Mladenović Mirac.
   http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pe%C4%8Dalbarska-pisma-iz-vlasotina%C4%8Dkog-kraja/

   *
   http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pe%C4%8Dalbarska-pisma-iz-vlasotina%C4%8Dkog-kraja/
   POSVETA:
   Svim pečalbarima iz vlasotinačkog i crnotravsko-lužničkog kraja, koji su krajem 19. veka i u 20. veku bili mučenici u pečalbu boreći se za goli život.
   Taj duh pečalbara, da se dosegne sloboda i iskonska borba za biološki opstanak nas je održala i dala krila da negde odletimo daleko u svet.
   Nikada se nismo vratili, iza nas ostaše sela, ostaše puste razvaline, napuštena polja, njive u korov i pusta gora koja stalno ječi od naše patnje i bola za svojim rodnim zavičajem.
   Neka se smiluje ta naša planina, naša majka života i neka nas barem u teškim vremenima stavi pod svoje krilo, kako ne bili lutali svuda po svetu….
   * * *
   PREDGOVOR
   „Pečal“-„pečalba“, tuga, teška muka. Pečalovnik-pečalbar, kao sezonski radnik išao u pečalbu, da se nekako preživi od nemaštine na posnoj i goloj zemlji u planini. U pečalbu su išli: dunđeri, zidari, pinteri i ciglari….
   U ovom kraju pečalba je počela preko Makedonije krajem 18. veka, pa se tako u našem kraju nastavila u 20. i 21. veku.
   Sve do pedesetih godina 20. veka živelo se u planini sa stokom, kao i nadničarenjem u rudnicima – pa se tako ostajalo nepismeno; kraće se zaostalo po svemu u životu.
   Naši preci tako nepismeni su u pečalbu odlazili u tuđi svet: Bugarsku, Vlaško, Englesku, Ameriku, Nemačku, a da se neki nikada nisu više ni vratili u rodni kraj.
   Svako napisano pismo, napisano posle oslobođenja 1945. godine od Nemaca i Bugara, postalo je preko dece prvi izlaz u svet pismenosti, koja su pisala pisma svojim očevima pečalbarima.
   Do tada su njihove neuke majke pisala pisma i po mesec dana, kada se nije radilo u polje, kada je padala kiša. Ta pisma su bila samouka, ispisana „krivudavim“ slovima koja su naučili na tečajevima.
   Tamo u pečalbu se mučilo od teškoga rada od svanuća do zalaska sunca i ovamo kada se radilo sa stokom i u polje.
   Očevi pečalbari ni majke sirotice mučenice nisu znale kako je tamo ili ovde život u nemaštini, bedi i njegovoj težini – da se nekako preživi i očuvaju polugladna i polubosa deca u planini.
   Za pečalbare se znalo, jedino ako neko stigne na vašar i kaže neku reč o našim očevima, a zato su i ta pečalbarska pisma bila „kratka“ i veoma teškom mukom napisana „krivudanim rukopisom“ izmučenih roditelja od teškoga rada u pečalbu i u planini.
   Tako se dogodilo jedne godine pedesetih godina 20. veka da nisam kao dete prepoznao svoga oca pečalbara.
   Godinu dana nije se pojavljivao u porodici iz pečalbe, oplanuo i onemoćao kao skelet od teškoga rada na ciglarskim poslovima negde u belom svetu. Tog trenutka nije mogao da liči na moga oca.
   Često se u vreme odmora pronašla snaga da se napiše samoukom rukom pečalbarsko pismo, ali što je moguće kraće, jer su te reči i sadržaj bili jasni. Tu nije bilo nikakvih znakova, sem slova krivudavim škrabopisom napisana žuljevim rukama. To su bila iskrena, a i često pisma lične drame i ispovesti težine života.
   AUTOR
   PEČALBARSKA PISMA:

   *

   zapisi 25
   bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/CM20145/zapisi25.html
   ‎ Keširano
   Pečalbarska pisma / Miroslav Mladenović Mirac. – Beograd : Gramatik, 2014 (Beograd … Rečnik lokalizama i arhaizama : (Pečalbarska pisma): str.
   http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/CM20145/zapisi25.html
   821.163.41-6 PREPISKA. KORESPONDENCIJA. PISMA

   CIP – 734
   MLADENOVIĆ, Miroslav, 1948-
   Pečalbarska pisma / Miroslav Mladenović Mirac. – Beograd : Gramatik, 2014 (Beograd : Neven). – 90 str. : ilustr. ; 20 cm. – (Biblioteka Savremena / Gramatik)

   Autorove slike. – Tiraž 300. – Rečnik lokalizama i arhaizama : (Pečalbarska pisma): str. 77-90.

   ISBN 978-86-6135-049-8

   821.163.41-6
   COBISS.SR-ID 207515916

   *
   Postavio: Autor Miroslav B Mladenović Mirac iz Vlasotinca
   Postavljeno: 1 novembar 2014. g. Vlasotince, jug Srbije, republika Srbija
   * * *

   Odgovori

9. 1. novembar 2014. u 12:51

   Miroslav B. Mladenović Mirac

   NAPOMENA:
   Pečalbarsko pismo PISMO SINA MAJCI je autentično pismo koje sam napisao svojoj majci iz Natalinaca 1953/64 u planinski zaseok Predanča, sela G. Dejana, opština Vlasotince na jugu Srbije.

   U tom vremenu zbog siromaštva i svoje SLABOTELESNOSTI(slabe uhranjenosti) SA 163 SANTIMETARA – KAO ODLIČAN UČENIK NISAM MOGAO DA SE ŠKOLUJEM, pa sam žarko želeo da se upišem u vojne škole.

   U tome nisam uspeo zbog svoje slabe fizičke konstitucije-pa sam tako morao kao i moji preci da postanem pečalbar.

   Tako sam posle završetka osmoljetke u selo Svođe otišao u aprilu tih godina 20 veka u crepare odnosno ciglare u Natalincima kod Topole.
   Otišao sam da zaradim novac i sam nastavim školovanje, jer siromašni roditelji u planini nisu imali sredstava ni za hleba a kamo li za moje školovanje.
   Otac kao pečalbar ciglar na jednu a ja na drugi stranu tadašnje pečbarske muke.
   Tako u Natalincima su me zavoleli zbog svoje vrednoće i eto došao jedan odličan đak koji je želeo da zaradi pare u pečalbu i sam nastavi školovanje; mnoge na ciglani je to sve emotivno dirnulo.
   Ciglana je bila pod upravom Zemljoradničke zadruge u Natalincima, pa je tako glas o tom malom plavokosom dečaku i njegove želje za daljim školovanjem dospela i do tadašnjeg direktora zadruge Jankovića-crnotravca, tada mog zemljaka.
   U samo selo su me zavoleli i tako su me vodili nedeljom na ručkove, a jedna nastavnica i nastavnik TO-e tadašnje škole su mi nedeljom čak i slali na ciglanu kolače kako bi izdržao težak fizički rad koji je bio pretežak za moje slabotelesno telo.
   Snaga nejaka a želja za školom je bila velika.
   Nedeljom sam čisto po selo spoljne klozete i išao da stovaram ugalj u selo Markovac(V.Plana) za ciglanu kako bi što više zaradio za školovanje.
   Posrećilo mi se. Zadruga je pomogla da se upišem u srednju poljoprivrednu školu u Rekovac .
   Ali sam se u međuvremenu operisao na dan Sveti Ilija-2 avgusta na Čobanac od slepog creva te 1963/64.g u Topoli.
   Tada su moji roditelji kao i svi pečalbari bili na Čobanac.Svetiliju (kod Bistrice, C.Trava) na vašar.
   Niko nije znao za moju operaciju i sam sam sve izdržao i niko nije došao u posetu.
   Želja za školom, znanjem i da se ode iz sveta bede i siromaštva bila je jača od moje nejake fizičke snage.
   Nekako sam se iz Rekovca prebacio u srednju poljoprivrednu školu u Leskovcu. Tamo bio najbolji đak i tu se nekako probio da kao najboljem đaku mi plaća škola odlazak na more i četvrtu godinu internat(jer tu godinu zbog velike štete od poplave reke Jasenice su otkazali stipendiju u Zemljoradničkoj zadruzi stipendiju u Natalincima).
   Meni dragi Šumadinci su ostavili na mene veliki trag u tada mom mladalačkom životu. Prvu godinu sam se sam izdržavao od pečalbe u SPŠ u Leskovcu, drugu i treću godinu sam dobijao stipendiju od Zemljoradničke zadruge iz Natalinaca kod Topole; dok četvrtu godinu sam dobio pomoć da uplatim internat od SPŠ Leskovca.kao tada najbolji đak među 1000 učenika toga vremena u toj školi.
   Posle toga opet u pečalbu. Zaradio novac i želeo da vratim novac(a u međuvremenu upisao VPŠ-matematika)-ali su mi taj novac otpisali, što sam im bio zahvalan na pomoći.
   Kada sa bio u pečlabu i na praksu u Zemljoradničkoj zadruzi u natalincima u toku leta, bio sam na prela, igrankama u selima;Kloka, Junkovac, Šume, Saranovo. Vašar u Rači Kragujevačkoj i vožnja u čeze sa konjima.
   Imao i svoje prve mladalačke ljubavi. Šumadija je bila lepa u tom vremenu za mladost.
   Ostala su sećanja na okopavanju kukuruza, vršidbe kombajnom-meni u tom vremenu veoma zadivljujućoj mašini, kada se u moje rodno selo u tom vremenu vrlo oko stožeta kravama ili konjima u planini u vlasotinačko-crnotravskom kraju.
   Bilo je i teških trenutaka kada se moralo pešice od Natalinaca i obratno) pešice sa ciglarskom torbom preći i više od 40 kilometra u jednom pravcu:preko Viševca, Rače, Saranova do Natalinaca ili u drugom pravcvu Natalinci-Smederevska palanka. Tada nisu postojali ni putevi makadamski ni prevoz autobusima u tim pravcima. Putovalo se vozom.
   Kolika je bila radost jednog planinskog siromašnog gorštačkog dečaka kada sam dobio zaduženje da naplaćujem karte za bioskopu u sali u Natalincima ili na stadion FK Šumadinca. Takve radosti viupe nikada skoro da nisam ni doživeo u životu.
   Na kraju da kažem da to PISMO pečlabara dečaka od oko 15 godina, postavljena na osnovu ličnog sećanja kada sam to pismo pisao onako umoran i izmučen svojoj majki iz Natalinaca, uvek kada god sam ulazio u učionice učenika osmog razreda na selo-video sam nekako sebe u toj ulozi i danas kada sam otišao u penziju kao nastavnik matematike.
   Sećanja dečaštva i mladosti ostaju do kraja našega života, pa i napisana u formi PEČALBARSKA PISMA.
   Autor: Miroslav B Mladenović Mirac iz Vlasotinca
   Postavljeno: 1 novembar 2014.g. Vlasotince, jug Srbije, republika Srbija
   * * *

   Odgovori

10. 3. novembar 2014. u 15:44

    Miroslav B. Mladenović Mirac

    PISMO SRPSKOG RATNIKA

    Zdravo Male,

    Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ. Iako se gine svaki čas ko da smo se orodili sas smrt.
    Mene neje ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovuj našu mučenu Srbiju.

    Ali pravo da ti kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam ti male sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško.

    Ko da smo mi Srbi u boga sas kamenje gađali.
    Mi smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko tija pustinjak.

    Male vodi računa od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško, Simku moju moje prvo radovanje da odarim, a jakov je još malečak.
    Ako se živ ne vrnem kazujte mu jude sam ostavil koske. Neje mi ni mlogo žal za mene, osvetil sam se na onej švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

    Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo je krv do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi.
    Ali švapske ale su ali bile i ostale pa se povrnuše. Ko pseta su, koliko gi tepamo a oni ko da izviraju iz zemlju.

    Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću vi živ dojdem.
    Ma neje mene stra za moj život nego stra me što ću da ostavim onaj pilitija sama, još su nejaka za život.
    Kad dojde jesen koje od ranu priberete iskopajte rupe pa krite nemoj na onija bugarski zlikovci da davate.

    Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče na korito.

    Pisal bi vi još puno ali eve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onija pustinjak, ama neje mene stra od njega, nego stalno mislim na vas male i na dečicu.

    Kako pomislim na moja pilitija počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću.

    Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojega Stojanču, moju Simkicu i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat.

    Ti mi male tag dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi.

    Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam osvetil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.

    (Kada je Josiv Dinić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto je prešao „pustu“ Albaniju-grobnica mu je postala modra voda Jadrana)….

    Kada je pismo stiglo bog zna kako, posle tri ipo godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici.

    Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino je preživeli Josivova žena Perka, i osmogodišnji sin jakov, kojima je najčešće koren slatke paprati bila jedina hrana.)

    Priredio: unuk Josiva Dimića: Branko Dimić
    (Pismo srpskog ratnika Josiva Dimića iz Crne Trave (Kozarnica) sreza vlasotinačkog, pisano 1915.godine u Peći pred povlačenje srpske vojske preko Albanije-podvukao : M.M)

    (Izvor: Velimir Stamenković-Lima: VLASOTINAČKI KRAJ U BALKANSKIM I PRVOM SVETSKOM RATU, Vlasotince, 2010., str. 141-142.)
    *
    Poreklo prezimena, selo Dobro Polje (Crna Trava) » Poreklo
    http://www.poreklo.rs/…/poreklo-prezimena-selo-dobro-polje-crna-trava/
    ‎ Keširano
    22 feb 2014 … (Pismo srpskog ratnika Josiva Dimića iz Crne Trave (Kozarnica) ….
    Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i …
    http://www.poreklo.rs/2014/02/22/poreklo-prezimena-selo-dobro-polje-crna-trava/
    *
    Kazivanje ratnika (Balkanskih, prvog i drugog. svet.rata) – Poreklo
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=369.0
    ‎ Keširano
    zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i ….
    Pismo srpskog ratnika Josiva Dimića iz Crne Trave, pisano 1915.http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=369.0

    *
    Postavio:Autor o poreklu prezimena sela Dobro Polje (Crna Trava)-Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i lokaln i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije iz Vlasotinca
    Postavljeno: 3.11.2014.g. Vlasotince, jug Srbije, republika Srbija
    * * *

    Odgovori