Порекло презимена, село Бистрица (Црна Трава) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Бистрица, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локално Порекло становништва села Бистрица, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локално Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Бистрица (Црна Трава)

Порекло презимена, село Бистрица (Црна Трава)

Порекло становништва села Бистрица, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара.

Bistrica

Село Бистрица је насеље у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2002.године било је 8 становника (према попису из 1991.године било је 17 становника).

У насељу према попису уз 2002. године има 4 домаћинства, а просечан број чланова је 2. Ово насеље је насељено Србима (према попису из 2002.године).

Демографска слика стновништва после Другог светског рата је изгледала овако: 1948.године (282 становника), 1953. (278), 1961.(217), 1971.(107), 1981.(45), 1991.(17) и 2002.г.(8 становника).

Село Бистрица се налази на надморској висини од 1286 метара.

Пространо црнотравско село Добро Поље (1964.г.) налази се под добропољском Чуком (висораван око 1417м). Махале овог села начичкане су према дубодолини реке Власине и реке Бистрице (на око 1188м).

Наиме, на северозападној страни Добропољске чуке у сливу реке Бистрице (речице која се код дејана улива у Власину) налазе се добропољска селашца Бистрица и Козило, а на источним стрмим падинама ове добропољске висоравни, идући према кориту реке Власине су Црквена Махала, Базов дол, Ивје и Крстићевска Махала.

становника.

Село Д о б р о  П о љ е (1964.г.) је и са насељем које је скоријег постанка а које се зове В у с (11 кућа и 84 становника)..

Централни део села До б р о  П о љ е чине: Игриште (Кокарци), Црквена Чука, Селиште (испод брда званог Побијени камен), Бобина, Станци, Ђурковица, Здравковци-Радисаови и Базов Дол.

Потом је Крстића махала (данас село Крстићево), која гравитира селу Брод чине: Дерџине, Велинци, Бамбарци., Ђокарци, Џаверови, Шарковац-Ковачи, Дркинци, Дел, Локва, Бошковица.

Село Козило (била махала) чине: Златанци, Чукурусци.

Село Бистрицу (била махала) чине: Самарџијци, Милчинци, Друмци-Кокарци.

Занимљиво је да је и село Јаворје било махала села Добро Поље, док је Козило била махала села Јаворје (припадало Добром Пољу у општини Црна Трава-данас то село припада са Козилом општини Власотинце на крају 20. века.подвукао М.М).

Тада насеље Бистрица није било засељено.

Б и с т р и ц а (1964.г.) има 47 домаћинстава, а 278 становника, Козило 39 кућа и 220 становника, Црквене Махале 71 кућа и 370 становника, Крстићево 49 кућа и 274 становника.

Црква у село Добро Поље је саграђена 1860.године.

Уписивање у књигу рођених, венчаних и урлих у овој цркви почело је је 1879. године у Добропољку цркву.

Добропољску пархију чинила су је села: Јаворје, Горња и Доња Бистрица, Добро Поље, Вус, Крстићево и Козило.

Село Бистрица је као насеље формирано после формирања села Јаворје и Крстићево(Добро Поље).

Имајући у виду да се први досељеници села Козило доселили 1813.године, вероватно је село Бистрица засељена после села Козила .

Према Радету Костадиновићу, црнотравском етнологу и историчару, село БИСТРИЦА је добила име по брзој речици Бистрици која извире испод Чобанца и пролази на око 500 метара источно од махале.

Село Бистрица (1964.г.) се сатоји из четири фамилије:-Кокарске (15 породица), Мацинци (12 породица) Самарџијци (13к) и Николић Стаменка, призетка који је 1926. године из Базов Дола (Добро Поље) прешао да живи у село Бистрица.

Самарџијци су из Црне Траве, а први је у село Бистрица дошао деда Коста.

Као насељеник деда Коста ковач, који је побегао од тешког рада на рударењу на подручју Црне Траве- у доба злогласног Хусеин- паше врањанскога (1826-1842) – који их је гонио силом на тежак рударски рад.

Његово порекло је из црнотравског засеока ЗЛАТАНЦИ, а прво се његови преци из Златанаца доселили на потесу САМАРЏИЦИ (на уласку речице Чемернице у ток реке Власине у Црној Трави).

Вероватно су правили самаре за коње, а такве радње су касине постојале и у само село Бистрица.

Значи, да се неко од његових потомака и даље бавио тим занатом.

То је било уносно занимање, јер је тада село Бистрица представљала ТУРСКИ ХАН приликом проласка турског каравана.

Кокарска фамилија је из Кокараца (с.Брод). Од њих су Мацини и Друмци. Има досељеника и из Прокупља.

Први досељеник Коста се доселио на потесу РЕКА испод садашњег насеља Доња Бистрица и отворио ковачку радњу.

Иначе село Бистрица физиономски код самих мештана негде 70.г. 20. века (ако и прилиом истраживања овог истраживача)-подељена је на два дела: Горња Бистрица и Доња Бистрица односно Горња мала и Доња мала.

У село Бистрица су постојале Литије (сеоске славе): Тројца, Спасовдан и Петрове Вериге. На те верске празнике народ се окупљао код КРСТ.

Становништво је српско. Крсне славе су: Св. Никола и Св. Јован.

* * *

Литије (сеоске славе): Тројца, Спасовдан, Петрове вериге

Крсне славе: Св. Никола, Св. Јован

* * *

Село некад и сад:

Некада је село Бистрица са Чобанцем и Острозубом било пзнато по пашњацима и чувања великим бројем грла стоке:оваца, говеда и коња.

Међу познатијим бистричанима сточарима био је Стаменковић Тренча (САМАРЏИЈЦИ-потомак Косте) и његова жена Винка, родом из Добро Поље од Ранђеловићи (славили Свети Ранђел у Добро Поље).

Живео 64. године а умро 1961. године, рођен 1897. године, имао 18 хектара земље и имао своје слуге.

Није имао пород, па је усвојио као бебу од три месеца Војислава Ранђеловића, рођеног 1923. године из село Добро Поље .

Његов отац се звао Стојан Ранђеловић, брат жене Винке Стаменковић (девојачко Ранђеловић, Добро Поље)-који је погинуо несрећним случајем.

У село Бистрица била су позната два Војислава: „дугачки“: Војислав Дојчиновић-који био продавач у продавници „Власина“ крајем 20 века и „мали Воја“: Воја Ранђеловић-Стаменковић.

У записима је отало упамћено и када се Турцима се супростављало да се укине намет на „свадбарину“.

О томе је 1888. године у кафани удовице Совке Милчић, у селу Горња Бистрица, урађена слика на зиду, данас позната као „Марко Краљевић укида свадбарину.

Добро Поље, а нарочито Вус, Козило и Бистрица су до пред исељавања становништва с краја 20. века; били економски везани за Власотинце (а управо су та села била „посланичка богаза) остала су одсечена од Власотинца, варошице преко које су се и снабдевали.

Из тих разлога је и била миграција становништва из ових села према Власотинцу, Београду и другим градовима унутрашњости Србије.

Некада се у село живело пуним животом. Чувала стока, обрађивале њиве, кисила планинска трава ТИПАЦ. Чували коњи и са њима се трговало и јахало по планинским ливадама.

Радовало се сваком верском празнику и игранкама на весељима и верским празницима.

У село је постојала и школа које је са одласком становништва крајем 20 века се угасила. Последњи ђак је био један од Милчића, који је завршио ОШ у село Козило.

Село је административно гравитирало према МК села Добо Поље и општини Црна Трава.

Дуго време је овај крај одолевао миграцији становништва. Постојала је све до пред крај 20. века основна школа, али са исељавањем становништва, у село је нестала свака радост младости.

Нема више шаренила народних ношњи младих девојака, жена печалбара на вашарима Чобанца, Павлове Грамаде и нема више оних радости деце када се чекале шарене бомбоне очева печалбара приликом доласка из печалбе.

Сва та деца печалбара су марљиво учила и многи од њих су постали предузимачи-грађевинари, који су наставили занат дунђера-зидара својих предака. Други су завршавали највише школе и са веома високим нивом свога знања пустили своје корене у н аијеминентије интелекктуално-сазнајних институција држве Србије.

Многи на почетку 21. века нису међу живима, али њихови потомци ће следити њихов пшут и неће се заборавити свцоји корени тамо негде на Добропољским ливадама и Чобанцу оно шаренило планинских лековоитих трава, хкадна вода са планинских извора и опојност мириса планинске букве у пролећу када су мајстори печалбари са својом тугом за најмилијима одлазили тамо далеко у бели свет

Добропољци, Козилчани, Бистричани и из других засеока овог тада општинског места, били су познати црнотравски зидари који су озидали многа грађевинска здања широм бивше старе Југославије и Србије.

Много њих бистричана је полсе другог светског рата завршило многе школе. Многи су постали официри, полицајци, доктори, инжињери и добро мајстори грађевинари-неимари широм бивше Југославије.

Данас је нажалост село постало пусто, а пре неку годину једва је спашен последњи становник, а један од Николића је последњи остао да живи у село Бистрица.

Велики број њих из Београда и Војводине долази током летана за вашаре чобанац а неки имају и викединце и током лета бораве са породицама на „ваздушној бањи“-која лечи душу и враћа радости живота некадашњег срећног живота у планини.

Сви ми који смо осетили дух Чобанца 2. август Светилију вашар-фотографисали се у детињство, онда када смо се заљубљивали као печалбари и онда када су дошле године старости; нисмо заборавили онај мирис планинске траве, кобасица, зелених крушака и звук трубе у колу.

Сећамо се када су шаренила у народним ношњама преко Бистрице одлазило из околних власотиначких и грделичких села, да се тај дан Светилија-вашар дочека у радости и весељу.

Печалбари су долазили за тај дан-било циглари или зидари да су било где у печалбу. Деца су тога дана се надала да им се купи пиштаљка, пиштољче, шарене бонбоне или нови опанци за вашар.

Младе девојке и момци су у колу уз звуке трубе и харминике се надигравали и тако се онако заљубљени често „губили“ у мирисној планинској трави или буковој шуми.

Деца су често уживала да се свако село испред одређену буку окупи и се руча по старом обвчарском обичају. То је био некада дан овчара, говедара и печаслбара.

Нека се не заборави ово село Бистрица и свако ко ма где живео у неком граду или селу широм Србије. Нека се подсете на своје корене где се хајдуковало и водила борба за ослобођење од турака-хајдуковало, играло хајдучко коло уз гајде или гусле или дудук.

Нека се не заборави слободарски дух бистричана који су у оба светска рата оставили свој траг борбе за слободу.

* * *

Старине и прошлост:

Турски Ага из Лесковца хтео је да постане господар имања од села Острозуб до села Добро Поље и Гаре.

Становници села: Острозуб, Бистрица, Крстићеве, Добро Поље, Вус и Козило и махале Сировичине, сакупили су новац и 1840.године откупили имања од турског аге, односно откупили слободу.

Свако је добио према је добио према уложеним средствима. Мита Павловић каже: “Ми смо добили ливаду Чобанац, Раздељиницу и Крштеницу, а остали су добили онолико колико су уложили пара.“

На иницијативу Милоша Јовића тежака из Доброг Поља, а уз помоћ свештеника из Црне Траве Стојилка Цветковића, покренута је изградња цркве у Добром Пољу 1860. године.

Део камена пренет је из старе („латинске“) цркве која се налазила на месту Градац, на вису изнад Градашке долине, између села Добро Поље и Горње Гаре.

Црква је освећена 15. августа 1865.године, од његовог преосвештенства Епископа нишког калиника. Добропољска црква добила је назив Вазнесења Господњег-Спасовдан, кад је и установљена и сеоска литија.

Уписивање у књигу рођених, венчаних и урлих у овој цркви почело је је 1879. године.

Добропољску пархију чинила су је села: Јаворје, Горња и Доња Бистрица, Добро Поље, Вус, Крстићево и Козило.

Укупно 293 домаћинства са 2.334 душе.

Црква у село Добро Поље је саграђена 1860.године, а уписивање у књигу рођених и умрлих у цркви почело је 1879.године.

Тада је добропољска парохија чинила села:Јаворје, Горња Бистрица, Доња Бистрица, Козило, Вус, Добро Поље и Крстићеве(Крстићево)-укупно 293 домаћинства са 2334 душе, а опслуживао их је jереј Стоилко Цветковић

На потесу ПРЕСЛАП су живели Хајдуци, а нападали турске караване дуж турског друма који је поллазио од Власотинца-Лопушке мејане-Бистрица-Чобанац; до Трна и према Сурдулици.

У Првом светском рату погинуло је на разним бојиштима 21 бораца из Крстићева, 42 из Добро Поље, 13 из Бистрице, 11 из Козила и нешто више од тога из Јаворја.

Дакле, из ових насеља укупно у Првом светском рату је погинуло више од 100 бораца.

Велики удео ових села овековечен је спомеником који је подигнут ратницима палим у Првом светском рату на Добропољској Чуки (подигнут 1938.године).

У другом светском рату Козило и Бистрица су биле најсигурније партизанске базе. В Кобне за покрет 1942.године у ова три мала насеља читаве недеље су одмарали и припремали се за напад партизански одреди.

Ова места дала су и првоборца Стефановић Златана Небојшу који је погинуо септембра месеца 1943.године у борби са четницима код Орашја близу Власотинца.

Козило је дало Златана а Бистрица Милчић Драгишу и друге.

Вус, Козило, Бистрица су била склоништа за партизане.

* *

ИСТОРИЈА

Списак погинулих бораца, за време Другог светског рата Црне Траве и околине (Из књиге Јосиф Стефановић „Жртве фашизма 1941-1945.“)

1.) Николић М. Тома, од Бугара 19.3. 1944.г., Рупље-Црнотравски одред НОП,

2.) Ђорђевић Б. Душан, од Шиптара 28.6. 1944.г., Гњилане-12. бригада 22.див. НОП;

3.) Милошевић Н. Андреја, од Бугара 21.9. 1944.г., Добро Поље-стрељан;

4.) Вељковић С. Дејан, од Бугара 21.9. 1944.г., Добро Поље-стрељан;

5.) Николић Б. Јелица, од Бугара 21.9. 1944.г., Добро поље-стрељан;

6.) Стојичић В. Никодије, од Бугара 25.8. 1944.г., Бистрица-стрељан;

7.) Вељковић Д. Светозар, од Бугара 1.3. 1944.г. Бистрица-стрељан.

* * *

Занатлије:

– Ковачи: Коста, Тренча Стаменковић, Милчић Сребрен, Величковић Стојимен;

– Пинтери:Никола Николић;

– Поткивач:Јона Величковић,

-Мејанџије (кафеџије):-Совка Милчић, Ика Милчић, Драгомир и Лена Милчић;

-Воденичари(пет воденица):СтанкоНиколић, Стојан Николић-Горња Бистрицаи Павле Младеновић, Стојичић Вукадин и Ђорђевић-Доња бистрица;

-Бакалничари (продавнице-власници): Трнча Стаменковић између два светска рата.

* * *

„Мајсторски“ језик:

С обзиром да је Црна Трава позната по зидарима печалбарима могло се очекивати да су и они имали свој тајни језик попут зидара из Осата или из Средске и Сиринића.

Зидари Црнотравци изгледа нису имали тако развијен тајни мајсторски језик као зидари из источне Босне и из околине Призрена или можда још увек постоји изражени табу откривања језика “непосвећенима”.

Ипак забележени су остаци два типа тајних језика.

Један се заснива на измени облика речи премештањем и уметањем слогова (ујстормање = мајстор, ујмидање = дај ми, ултеркамање = малтерка, итд.), док други припада типу тајних језика који имају посебан лексички фонд (Ласа биња, ете га миџа = Тишина, ето газде).

* * *

СТАВРА И ДИМЊАК

У предратно време црнотравски зидари су били познати широм бивше Краљевине Југославије.

Један од црнотравских зидара по имену Ставра из село Добро Поље, зидао је од блата и цигли димњак у околини Смедерева; јер другог грађевинско материјала и није било.

Мајстор Ставра је увидео да је димњак „накриво“ зазидан; да ће падне. Мајстор Ставра некако се брзо снађе.

Приђе до димњак, па га раменом придржавао да не падне, па „љутито“ позва газду: „Абре газдо, оће ли ти да плаћаш или нећеш или ћу димњак да рушим!“.

Газада онако разборито га молимо речима“: мајсторе прво сиђи, па ће се договоримо, да се наплатимо“.

Мајстор Ставра је раменом придржавао димњак да не падне, па када му је натежало- увидео да ће димњак да падне; онако „љутито“ обруси газди: „Е па газдо чим неће да плаћаш ја ћу да ћушнем димњак“.

Наравно да је димњак већ почео да пада и само се мајстор Ставра повукао, како би димњак пао.

Тако црнотравски мајстор зидар Ставра на довитљив начин спасао углед свом зидарском занату црнотравац

(Извор: ПЕЧАЛНИК (Завичајне приче, легенде,предања, изреке, загонетке, клетве, здравице.. –Г.Повласиње), 2019., Аутор: Мирослав б Младеновић мирац Власотинце)

* * *

ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ

У старо време чобани из Добро Поље и Бистрице, сакупљали су се на месту звано Високе Ширине на празник Свети Илију.

Сваки чобанин понео би нешто за јело од куће, па би заједнички ручали. Уз ручак би препричавали чији је во био најбољи у бодењу.

После ручка, пастир који зна да свира у дудуче, свирао би, остали би играли.

Никако нису смели да се свађају на тај дан, ма колико некоме да није по вољи нешто.

Веровало се да ће, ако се посвађају доћи до несреће.

Милтен из Бистрице био је миран и веома привлачан. Ни са ким се није свађао, сви су знали какав је и поштовали га због те његове особине. Милтен је био веома сиромашан, његови нигде ништа нису имали.

Чувао је туђу стоку. Иако сиромашан, у њега се загледала најлепша девојка-Невена из Доборог Поља. Невена је била из веома богате фамилије.

Колико су уздисали за њом момци, толико је Милтен избегавао. Једном кад је Милтен седео сам, изненада Невена приђе, седе поред њега и упита га:“Милтене, што ти од мене бегаш, ти знаш колико те ја волим. Не работи сас мене више такој.“

Милтен је погледао и рекао јој:“Невенео и ја исто тој осећам, али ја сам пуки сирома, немам нигде ништа.

Нећу да те унесрећим, твоји те неће даду за мене. Невено, невене, моје небо је високо, а море дубоко, а моја несрећа повисока од небо, а подубпка од море. Боље је овој што ли је у души да претугујемо ћутећки.“

Чувши Милтена невена одговори:“е неће такој да буде, ја нећу да претугујем, или ћу за тебе да отидем или ћу да створим смрт, да знаш Милтене.“

Милтен је погледао као да се опрашта од ње, рекао јој је:“Е, невено моја, судбину нхико не промени до саг, па рипал море надоле, само знам да неће сас нас да буде добро.“

После овог разговора Милтен и невена нису били никада заједно све до Свети Илије, кад су се сакупљали чобани да заједнички ручају. Случајно је Невена(или је тако хтела) до Милтена.

Сви су Милтену завидели што га Невена воли, а нарочито Стојанча из најбогате фамилије из Добро Поље. Стојанча јре био леп, али себичан и све му је било „малко“.

Он је безборој пута молио Невену да се уда за њега. Није га волела, чак му је отворено рекла да воли Милтена и да ће се само за њега удати или за никога другога.

Ручак још не беше почео, кад Стојанча пође да нападне Милтена. Није могао да пртрпи пораз, видевши Невену поред Милтена-срећну и веселу.

Милтен се није померио с места. Невена је пошла према Стојанчи-рекавши му:“Не Стојанчо, проклетниче, знаш да данас несме свађа да буде“. Несрећа само што није почела. Изненада, некакви турци се појавише с рупске стране.

Ишли су према чобанима. Видевши их, чобани оставише све и разбежаше се, само Милтен остаде да седи као да се ништа недогађа.

Невена је притрчала и почела да га моли да бежи. Милтен јој мирно рекао:“Е, моја Невено мој невене у моју душу, рекал сам ти да се од судбину не може да побегне.

Турци нема да пођу до мене, небо ће да се отвори, и све има да прогута и све вас само ћу ја да останем да тугујем за тебе невено, мој Невену.“

Скоро Милтен дорече, поче олуја, која уништи све. „Руке“ је ломила као сламке а Милтен је седео мирно , као да се ништа недогађа.

Кад се олуја смирила нигде никог није било. Чинило се да је небо прогутало и чобане и стоку и оне турке-остао је само Милтен и лом.

После ове несреће, народ је место Високе Ширине прекрстио у Чобанац.

На Свети Илију, становници Доброг Поља и Бистрице, почели су заједнички да ручавају на месту где су страдали чобани, „за њихове душе“.

Временом се то окупљање претворило у „Собор“. Место где је олуја однела поломљено дрвеће-крстили су полом, а где су нашли Невену, прозвали су Невин валог, место где су нашли Стојанчу, назвали су Стојанчино страње.

Извор поред Бистричког пута код кога је Милтен седео и тужио за својом Невеним, назвали су Милтенов извор.

Време је учинило своје, на све се заборавило, само су имена места остала. И она се заборављају, ништа није вечно.

(Извор: Бранко Димић, Црна Трава- лист „Власина, 2002.г. Власотинце)

* * *

Порекло презимена и крсна слава по родова (махалама):

Г о р њ а   Б и с т р и ц а:

– Засеок Д р у м:- Горњомалци, Самарџијци, Кокарци:

Родови Горњомалци:

Великовићи (св.Јован),

Милчић (св.Јован),

Гроздановић (св. Јован);

Родоначелник рода Величковић је Величко, који је са женом Ђеном имао 9-10 деце.

*

Родови Самарџици (“поделбине”):

Стаменковић ( св. Никола),

Јовановић (св. Никола),

Дојчиновић (св. Никола),

Миладиновић (св. Никола);

Стаменковић и Јовановић су презимена рођене браће од рода Тренче Стаменковић (Самарџијци-потомци деда Косте )..

*

Родови Кокарци:

Стефановић (св.Јован),

Стојичић (св. Јован),

Николић (св. Јован);

*

Д о њ а   Б и с т р и ц а

Родови Мацинци:

– Стојичић (други род-св. Никола),

Младеновић (св. Никола),

Ђорђевић (св. Никола),

Милић (св. Никола);

*

Браћа Стојичић-Николић (призећени, кр. слава Св. Никола-узета од жена у с. Бистрица:

– Род Стаменка Николића (из Базов Дол-Добро Поље, призетио се у Г. Бистрицу за Смиљану Стефановић и на земљу” узео женину крсну славу св. Јован;

Никола Стојичић из Д. Бистрице за другу сестру Улијану Стефановић (Г.Бистрица) се “призетио” и узео женину крсну славу Св. Јован;

Ћира Стефановић се призертио за трећу сестру Иконију Стефановић(Г.Бистрица) и узео женину крсну славу Св. Јован;

*

Родови Самарџици:

– Стаменковић (св. Никола)-3к,

Миладиновић (св. Никола)-1к.

* *

Исељени:

– Горњо Малци:Лесковац, Крагујевац, Панчево, Београд;

– Кокарци: Власотинце, Беогхрад, Панчево;

– Николић: Лесковац;

– Мацинци: Београд;

– Милић: Власотинце, Београд.;

-Самарџици (Јовановић, Стаменкоић): с. Коларе (Смедерево), Београд.

Запис: 2014.г. Власотинце

Казивачи: Богољуб Вукадиновић(с.Козило) и Мица Вукадиновић(девојачко Стаменковић, из село Бистрица)-живе у Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Топиними (називи места):

– Друм, Самарџици,Горња мала, Доња мала, Мацинци,Кокарци, Чобанац, Острозуб, Преслап, Поље, Чука, Млађина ливада,Црквена ливада, Мацинске ливаде, Икина гарина, Огњанова гарина, Студенац, Самар, Гаринче, Ајдучка чука, Витлиште, Николине гарине, Јазовске дувке, Крст, Станкеве Аљке, Ковачица(Ковачница), Доњи дом, Воденичиште, Класубаљка, Воденички рид, Циганско гробље, Млаџина долина, Погарница, Река, Доња Бистрица, Горња Бистрица,Јовина Падина, Големо Страње, Анђелкова долина, Глува падина,…,

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Бистрица_(Црна_Трава)

[4] Часлав Динчић:- ИЗ ПРОШЛОСТИ ЦРНЕ ТРАВЕ-Прилози за историју црнотравског краја-, 2007.г., Црна Трава, страна 54

[5] Симон Симовић-Монка:-ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја, 1983.г., Црна Трава

[6] Извор: Бранко Димић, Црна Трава- лист „Власина, 2002.г. Власотинце)

[7] Мирослав Б Младеновић, Мирац:- Из рукописа: ПЕЧАЛНИК (Завичајне приче, легенде, предања, изреке, загонетеке, клетве-Г.Повласиње, 2009.г.)

[8] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2013.г, Власотинце

[9] Казивачи: Богољуб Вукадиновић(с.Козило) и Мица Вукадиновић(девојачко Стаменковић, из село Бистрица)-живе у Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

3. март 2014. године Власотинце, Република Србија

 

 


Коментари (7)

  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    ДОПУНА :- за село Бистрица (Црна Трава):
    – Родови Самарџици(“поделбине”):
    – Стаменковћ ( св. Никола),

    – Јовановић (св. Никола),

    – Дојчиновић (св. Никола),

    – Миладиновић (св. Никола);

    Стаменковић и Јовановић су презимена рођене браће од рода Тренче Стаменковић (Самарџијци-потомци деда Косте )..

    Познат родослов:Коста-Стаменко-Јован.Михајло(погинуо у турском рату) и Тренча Стаменковић)-Војислав Стаменковић -Јован Јовановић (1948)

    Насељени су у село Бистрица (Црна Трава) преко Прокупља из Црне Горе.

    Запис: јануар 2015.г. , Казивач;Јован Јовановић (1948) из рода САМАРЏИЦИ(отац Војислав Стаменковић “усвојен” из рода Ранђеловићи(крс.сл. Св. Ранђел-село Добро Поље) у роду Тренче Стаменковић, који није има деце-добио презиме Јовановић по прадеди Јовнау по “усвојености”). Живи са породицом у село Коларе (Смедерево).

    Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца

    Постављено на портал ПОРЕКЛО(Порекло презимена села Добро Поље(Црна Трава): 1 фебруар 2015.г. Власотинце, југ Србије

    Одговори
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Ђорђевићу,
      Још теже ми је пало када сам се сетио и провером утврдио да смо из блиског рода, а да сам у младости био пријатељ са твојим оцем. Нека тешка времена наишла урушавања система вредности живота и поштовања према старијима и родбинским везама. Не знам куда иде тај систем у друштву срозавања морала свих облика на најниже гране. То ме такође боли јер сам читав свој радни и животни век био посветио етици и човеку.

      Одговори
  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    Напомена: Када сам се „укључио“ на сајт портала ПОРЕКЛО(Презимена села Бистрица(ЦрнаТрава)-као аутор свих чланака о селима црнотравско-власотиначкога краја овде на порталу ПОРЕКЛО; одмах сам ИМАО своју интернет адресу. Послужио се њоме и послао ДОПУНУ о ПОРЕКЛУ насељавања рода САМАРЏИЈЦИ-одмах сам ИСКЉУЧЕН. Пре сам могао да погледам барем свој ТЕКСТ(поруку), коју је касније ОДОБРАВАО АДМИНИСТРАТОР а некада сам одмах био ПРИКЉУЧЕН са својим ТЕКСТОМ.
    дакле, неко се овде служи мојим интелектуалним идентитетом и интернет адресом. Ништа чудно, после ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ КРАЂА, крађа личног и интелектуалног идентитета са форума, портала и чак часописа-то ТРАЈЕ у једном неуређеном друштвеном систему без вредносних норми једне нормално-морално уређене заједнице у мојој јединој домовини Србији.
    Наравно, не пада ми на крај памети да овде8и било где у систему) уређујем правила живота) док се не створи једна ЧВРСТА ТЕМЕЉНА ДРЖАВА на владавиби:права, правде, морала и знања.
    Нажалост то време се не зна када ће доћи.
    Аутор: Мирослав Б младеновић Мирац локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власптонца
    1.фебруар 2015.г. Власотинце, република Србија

    Одговори
  • MiroslavN. Djordjevic

    Rodjen sam i odrastao u Bistrici, objavljeni podaci se ne poklapaju i nisu verodostojni,iz razloga sto postoji jedna Bistrica koju zovete Donja Bistrica a Gornja Bistrica je po vojnim topografskim kartama poznata pod nazivom Dobropoljska mahala.Takodje nisu ni tacni podaci o nadmorskoj visini za Gornju bistricu ona iznosi 1317 metara a za Donju Bistricu 1188 metara.Nadam se da cete izvrsiiti azuriranje, a ja Vam stojim na raspolaganju u svakom trenutku sa datim dokumentima.JOS CU DA ANALIZIRAM TEKST,ALI IMA DOSTA PROIZVOLJNO DATIH PODATAKA, O KOJIMA CEMO KASNIJE AKO SE SLAZETE.

    Одговори
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Ђорђевићу,
      промашио си тему. Циљ писања је овде ТРАГ ПОРЕКЛА РОДОВА и ПРЕЗИМЕНА; места насељавања, никако ТАКМИЧЕЊЕ У НЕКОМ КВИЗУ СЛАГАЛИЦА на телевизији.

      Срамота да си кажеш рођен у село Бистрица, а да ништа не написа ни које си године рођени ни ко ти је отац, ни деда, ни парадеда, која ти је ксрна слава и одакле ти је ПОТЕКЛО-ПОРЕКЛО родоначелника односно рода који се заселио у БИСТРИЦУ.
      Бистрица је топографски као махала села села Добро Поље и задња је засељена у село.
      Пошто сам рођен 1948.године и још пре поласка у школу сам одлазио на вашар ЧОБАНАЦ (Бистрица) и још као дете народски сазнао за ДОЊУ и ГОРЊУ БИСТРИЦУ.
      Онај ко „састтавља“ топографске карте иде од села до села и по КОМИСИЈАМА (памтим као дете) су вршили премер, одређивали надморске висине(памтим за таква два ТОПОГРАФСКА МЕРЕЊА још као дете).
      Данас имамо САТЕЛИТСКА мерења на интернету и може свако да прочита НАДМОРСКЕ висине, а ти то уради да „искажеш своју памет“-али заборави ТВОЈ РОДОСЛОВ(ако си уопште тај по именом и презименом или само искористи његово име и презиме за омаловажавање села и онога што се оставља као траг нестајања нашега села и становништва из свих села нашег родног краја.
      То што си написао само је за подсмех свима који познају своје родно село.
      Од ЂОРЂЕВИЋА напише свој РОДОСЛОВ да када пишем књигу то урадим да се остави траг нашега постојања. Моји најближи су и ове године били у Бистрици, па ме супруга подсети да се више и не познаје где су биле њиве и ливаде, сем пута; све је подивљало и урасло у шумарак и шибље.
      Једва су нашли онај извор да се напију воде.
      Кажу ми да се Горња Бистрица као село одржава у погледу кућа, а за Доњу се нисам распитивао јер се не види од Букове Главе, али верујем да је све у корову.
      Свако ко воли планину и у њој одрастао, тешко му пада овакав животни крај отуђења од природе свих људи у селима југа Србије, што ће бити велики проблем за опстанак људи, јер ће сигурно брзо избеглице да заселе ове напуштене крајеве.
      Ја сам пензионер, али младалаћке успомене и сећања на детињство и младост одласка на ЧОБАНАЦ, бистрица је мени остало као драго село, па сам ето и пожелео да се много више њих укључи у пружању помоћи писања саме историје и порекла насељавања; него ли простачког бахатог омаловажавања и вређања личности по сваку цену.
      Неко ко је учио ђаке и из Бистрице, то му тешко пада да су данас некадашњи печалбари и њихова деца постали тако бесоћајни-похлепни и зли као ЗВЕРИ!. То ме боли као човека родом из суседног села.
      Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог и етнограф и историчар
      7.април 2017.г. Власотинце, Србија

      Одговори
      • Славиша Гопић

        Ја сам по оцу из Острозуба,оца Владе деде Милтена Гопића,што се види по презимену Гопић.Мајка ми је из Доње Бистрице,девојачко Ђорђевић од оца Љубомира 89 година и мајке Данице 82године живели, од Самарџинци. Своје детињство распусте летње зимске проводио сам у селу и душа ме боли кад се сетим,мада је и тада вец остало по која куша,како је све отишло и опустошило.Иначе моја баба и деда су једини остали у селу до краја,никад нису хтели да оду ни за Београд ни у Власотинце,а умрли 1992 тј. 1993. године. Чували су стоку увек краве до 1988,овце до краја живота дединог дец 1993.Ујак Милић Ђорђевић иако је давно отишао у Београд, остао је после још две године сам у Доњој Бистрици.Сваке године ми унуци смо долазилии сад долазимо у село на дан,два,док кућа није пала 2010те. Сада идемо до гробља 2гог августа,и једва дођемо до њега.Чак је једина чистина на том простору,од силних ливада и кладенаца, сад нема 10 квадрата тога а да нису обрасла свим и свачим,попут џунгле делује све.Све куће су пале,све је прекрила шума,растиње и фактички да није пута који су багером ка гробљу оставили шумари нико не би веровао да је ту некад била Доња Бистрица.Иначе сви из Горње Бистрице пореклом су из Доње Бистрице и касније су отишли на друм тј. на Горњу Бистрицу. Горња Бистрица је пак обновљена и је асфалт стигао до ње.Надам се и да ће некад багер пробити пут и очистити растиње на месту где је било 20так кућа Доње Бистрица и да ће будућа покољења мада сумњам направити и оставити неки траг бар обичну малу брвнару и неко обележје.

        Одговори
  • Мирослав Б. Младебовић Мирац

    Мирослав Б. Младеновић-Мирац УЧА
    ПЕЧАЛНИК
    /Народне умотворине из власотиначког краја-Повласиње/

    (Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице, загонетке и бројалице)
    ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
    2015.године Власотинце

    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    821.163.41:398

    ПЕЧАЛНИК : народне умотворине из власотиначког краја – Повласиње :
    (завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, загонетке и бројалице)
    : отргнуто од заборава / [сакупио и приредио] Мирослав Б. Младеновић-Мирац
    Уча. – Власотинце : М. Б. Младеновић, 2015. – 324 стр. ; 24 cm

    Тираж 150. – Казивачи: стр. 282-283. – Записивачи: стр. 284. – Речник
    архаизама и локализама: стр. 285-310. – Стр. 311-312: Како сам сакупљао
    умотворине / Мирослав Б. Младеновић-Мирац

    ISBN 978-86-918837-2-0
    1. Младеновић, Мирослав, 1948- [приређивач, сакупљач] [аутор додатног
    текста]

    COBISS.SR-ID 218160140

    http://www.amazon.com/gp/product/8691883723?keywords=pecalnik&qid=1445871853&ref_=sr_1_1&sr=8-1

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top