Порекло презимена, село Козило (Власотинце)

23. фебруар 2013.

коментара: 31

Порекло становништва села Козило, општина Власотинце. Истраживање “Села у власотиначком крају” сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Настанак села:

Пространо црнотравско село добро Поље налази се под Добропољском чуком (висораван на око 1417 метара надморске висине).

Махале овог села начичкане су према дубодолини реке Власине и реке Бистрице (Козилске реке-Големе реке–Градске реке) на око 1.888 метара надморске висине.

Наиме, на севернпзападној страни Добропоиљске чуке у сливу реке Бистрице (речице која се код Доњег дејана улива у реку Власину) налазе се добропољска селашца Бистрица и Козило.

Некада поред њих селу Добро Поље пре Другог светског рата је припадало и село Јаворје.

Некада се црквена општина за ова места и околна села налазила у добропљском црквеним списима у погледу црквене хијерархије.

После Другог светског рата сел Козило, Jаворје и Бистрица су одвојена админмистративно као посебна насеља. Села Козило и Јаворје су припала власотиначкој општини, док је село Бистрица остало на подручју црнотравске општине.

Према Црнотравској хроници – Радета Костадиновића (Црна Трава и Црнотравци, 1968.г) село Козило је тих година почетка друге половине 20. века имало 39 кућа и 220 становника.

Према предању први досељеници села Козило је затекла јака зима на висорвани Чуке. Тако постоји прича да је 1813.године приликом засељавања данашњег села Козило, тада орашачки-јакољевски Бег наредио да том српском племену доделе козе и храну за стоку како би се презимило и опстало живо тада у планини. Кажу да су захваљујући тим козама ти први насељеници села Козило преживели са тим козама, па су и тако само насеље касније назвали Козило.

Село Козило је настало од досељеника из Црне Траве.

Златанце махала, настала од Златанаца из Црне Траве, а старином су из Божурине од Опленца, код крагујевачке Тополе -Шумадинци.

Чукурска махала је из Чукурусца у Црној Трави, а старином су од Копаоника.

Дилиманци (Стојановићи) су рудари који су се доселили 1816. године.

Први досељеници Козила живели су изнад данашњег села на месту где су њиве зване Рид.

Због јаког ветра напустили су ову ветрометину и дошли на место где су сада.

Некада се у овом крају рудовало за време латина и Турака. Доласком рудара половином 18. века са Копаоника и из Кратова, рударство је оживело у овом крају.

Турци су били немилосрдни према Србима-хришћанима рударима. Тако су радила и њихова деца, жене, и старе бабе. Турци су принудно терали и одводили на рад не само мушкарце, већ и жене дојиље, па и децу. У селу Козилу може се и данас чути прича да док су жене дојиље радиле по рудиштима, пре свега на копљању “вада”-према засеоку Преданча,а у реци Бистрици је био Самоков-старе бабе су њих по педесет деце везане за љуљашке љуљале, док су нњихове мајке радиле на лакпим пословима рударења.

Тако се у реци Бистрици могу видети остаци шљаке у месту Видња, где се некада лила руда гвожђа, а још има места “ајловине” где је површински копана руда гвожђа.

Село је имало четвороразредну школу све до 70. година 20. века. Миграција становништва је учинила своје.

Козилци као добри мајстори зидари отишли су даље од свога села и своје средине за бољим животом.

Радили су као печалбари-зидари широм бивше Југославије.

Највише их има насељених у Власотинце и у Београду, а као печалбари селили су се и даље чак до Америке.

Печалбарска мука многе је натерала да се кириџисање на коњима чувеним планинским кромпиром и ћумором-замени малтерка и мистрија и тако себи и својој деци обезбеди бољи живот негде тамо далеко од свога села.

Многима није било лако да се одвоје од свога села. Та носталгија за родним крајем и данас траје. Многи се и данас сетно враћају у старости да проведу своје последње године живота на планинском чистом ваздуху изнад 1.000 метара надморске висине, напију хладне воде са извора и осете мирис пролећа, букове шуме и мирис планинских трава.

Ко зна, овде су некада били хајдуци, овчари-власи, бачовало се, “хиљадило” на бачијама, тукло ножевима за “девојке” и “међу” паше овацапотеса Букове главе (запис из 1876.г убијен један Козилац и један Дејанац у козилској реци на “Премлаз”-Бачевини, славе овчара, када с е одвајају јагњади и почиње да се музу овце-19 дана после Ђурђевдана (6. мај) односно 25. маја-тешко да ће се то икада ико сетити сем овог записа из казивања старог солунца воденичара и ваљача Владимира Илића-махала Преданча, 1975.г-забележио М.М); где се “парничило” под турском влашћу код турских кадија чак у Призрена на Косово и Метохију.

Нико неће знати да се тај “споменик” и дан данас налази у дејанском “атару”, јер су за “крвнину” Козилци више платили и потплатили турске главешине тога доба, а налази се на потесу “Рудине”, где су Козилци својим караванима коњима из Власотица преко село Дејан и тог потеса изнад махале Преданча ишли и трговали на пазар у варош Власотинце.

Остале су приче да је после тога надвладао разум и уместо “крвнине” Букова Глава-као паша; дата на коришћење сирочићима погинулог Козилца, а неки су касније и се иселили са испашом у друга окона села, тако да је она остала на коришћење родовима-Станојевићима, Илићима (у Козилу и Лопушњи).

Данас је све то урасло у коров и у опустелим ливадама се само може осетити мирис планинске дивљине као да никада ту није крочила људска нога или било на хиљаде оваца, говеда и коња.

Нема више песме, нема малдости, нема деце, нема села, нема ко да заведе колона вашар чобанац. Нема ко да подвикне да се одјекује планинама и потоцима. Нема песме девојака и подвик момака, када се косило, секла шума и спремала зимовина.

Нема више долазак и одлазак печалбара. Козило као и сва планинска села овог дела Југа Србије су данас на почетку 21. века потпуно замрла. Да ли ће некада да поново овде почне живот. Никада се не зна каква све времена долазе. Можда ће опет бити радости живота у нашој планини – па и у село Козило.

Данас једино на доброљским ливадама су остаци порушених и напуштених спомен обележја у Другом светском рату, где су Козилци многи дали своје животе противу окупације фашизма и противу покушаја “бугаризације” овога краја.

На Буковог Глави, тамо где су се пиштољима некада “обрачунавали” Козилци и Дејанци за пашњаке потеса Букова Глава (1336 .м), само су остали остаци ураслих шанчева из Првог светског рата борбе Срба противу Бугара.

Једино се појави још по који берач шумских гљива: вргања, лисичарки и у времену сезоне брања боровница се често појаве џипови и шатри са некада мештанима суседних села, који су одавно напустили своја села и одселили се у градове.

* * *

Махале села, родови, крсне славе:

Махале: Златанци, Барци, Падинци, Крстинци, Доњомалци, Горњомалци, Чукурска махала, Дилиманци

Родови: Златанци, Крстинци, Доњомалци, Горњомалци, Чукурусци, Дилиманци, Ковачи, Вукадиновци, Иванови, Илијини, Станојини, Миленови…

Крсне славе: Пантале 9. август, Свети Јован…

* * *

Порекло презимена:

ЗЛАТАНЦИ:

Фамилија: Здравковић (крсна слава Свети Јован?)

БАРЦИ:

Фамилије: Ивановић ( крсна слава Свети Јован), Милошевић (Свети Јован)-Благоје из Базов Дол (Добро Поље) присвојен (посињен) или се преудала Сика и повела дете Благоје пошто јој је муж погинуо у ратовима…? (удала се за Милен Стојановић..?)

ПАДИНЦИ:

Фамилије: Станојевић (крсна слава св. Пантале 9. август), Стојановић (посебна фамилија), Милојевић.

КРСТИНЦИ:

Дојчиновић-из Брод (Којчини)-славе Св. Пантале (9.август)

ДОЊА МАЛА:

Фамилије: Стојановић, Илић, Стаменковић, Милчић (крсна слава Свети Јован).

Милчић: Славко (наставник), Тоша и Бошко..?. Илићи:– Цветковић Тоза се призетио…? Илићи: Станко (слави Свети јован)

Порекло презимена Илић (Станко Илић- Горња Мала-„Златанци“-крсна слава Свети Јован (зимски) и Никола Илић Доња Мала-крсна слава Пантале 9. август)

Никола Илић-Винка:-Боге, Јелена, Станија и још један син-одељени у Власотинце 60.година 20 века.

Илићи: браћа: Бога, Кона, Нетко…?-живе у Власотинце..?

Загорка у Козило. –?

Бога Миленовић..?

Богомир..?

Цана за Благоју Милошевић (отац му је Милен Стојановић)-од Стојановић фамилија постоји у село Јаворје и Преданча и Добро Поље.

У Јаворје (браћа Сава живи у Власотинце и Богосав Стојановић, Мирослав у Велику Плану, Мира удата у Ђокић и живи у Власотинце, а друга фамилија Тозе Цветковића и Мирка живе у Власотинце и велику Плану, а у Предначу су Дамњан и Светозар Стојановић-потомак је писац овог записа М.М од Дамњана Стојановића).

Стојановић Светомир-првоборац у рату НОБ-е партизан 1941-1945.г

А од Стојановића у Београд живе: Иван, Ненад, Драгољуб.. учитељ Васа у село Душник у Пожаревац..? ко и где?

У село Козило Стојановићи су две различите фамилије.

Запис 3. јун 2011. године Власотинце

Казивач: Вукадиновић Богољуб (1953.г.), живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар

Порекло презимена Милошевић

Крсна слава: Св. Пантале 9 август (Свети Јован)

Познат овакав родослов:

Благоје Милошевић (живео 90.г-1905.г..?), живео и у Власотинце 80.г. 20. века и косом ишао да коси према виноградима Црне Баре; жена Цана, сестра Винка-жена Тренча Стаменковић(Бистрица).

Благојина мајка Сика се преудала и довела Благоју као мало дете од 2-3 године из Добро Поље у Козило.

А прича се да је усвојен-у фамилију Милена Миленовића-жена Вида (који су славили Св. Пантале 9 август, а Благоје је узео сигурно очеву или мајкину славу из Базов Дол-махала у Добро Поље, Свети Јован (зимски).

Има два сина: један од синова је Ђоле (кланеташ), који са фамилијом (синовима и унуцима) живе у Власотинце код игралишта ФК „Власина“.

Са мојим дедом Дамњаном Стојановићем су браћа (или по мајкама) или од од стричева, што значи да су њихови очеви били браћа (или мајке рођене сестре са бабом Томе Величковића Стојана, у Добро поље;-биле три сестре:-Сика, Стојана и Милана) и погинули у балканском и Првом светском рату 1912-1918.г. (јер је деда Дамњан Стојановић рођен 1903.г., Тоза брат био учесник солунац).

У Јаворје (браћа Сава живи у Власотинце и Богосав Стојановић, Мирослав у Велику Плану, Мира удата у Ђокић и живи у Власотинце, а друга фамилија Тозе Цветковића и Мирка живе у Власотинце и Велику Плану, а у Предначу су Дамњан и Светозар Стојановић-потомак је писац овог записа М.М од Дамњана Стојановића).

Стојановић Светомир-првоборац у рату НОБ-е партизан 1941-1945.г

А од Стојановића у Београд живе: Иван, Ненад, Драгољуб.. учитељ Васа у село Душник у Пожаревац..?

У село Козило Стојановићи су две различите фамилије.

* * *

Порекло презимена Вукадиновић (Стојановић)

Крсна слава: Пантале 9. август, Свети Ђорђе 9. децембар)

Порекло: Градимир призећен код Милена Миленовића у Козило (за ћерку Наду Миленовић рођена 1927.г.), родом из село Златићево од род ВУКАДИНОВЦИ(„Глучинци““-)

Познат овакав родослов: Чедомир Стојановић („глучинци“-по Стојану „Глувчи“ који је живео 100 година) се оженио првом женом Стојанком (..?) из Јаковљево , а другом женом која се звала Косовка из Козило.

Из првог брака је имао децу: син Градимир (1929.г) Вукадиновић, други брат живи у село Коларе (братанац Сретко 1942.г.)?

Градимирови синови: Мирољуб Вукадиновић (1951. г-зидар и живи у Власотинце), Богољуб Вукадиновић (1953. г-зидар),

Срба (…?) Вукадиновић (1954.г)-жена (Жарко и Стана(учитељица)…?), Небојша Вукадиновић као момак отишао у Америку(умро и дотеран 1997.г у Козило из Америке),……)?

Радица жена…? (Крстићево..?)

Из други брак су деца: Бранко Стојановић (1946. г – остали се презивају Вукадиновић) и Слободанка (млађа) удата у село Лештане код Београда

Фамилија Вукадиновић (Миленовић): Кумови ИВАНОВИЋИМА у Козило: Милен (1901—1973.г.) и Вида Миленовић (по мајку- отац Града Вукадиновић из с. Златићево се призетио код Милена Миленовића из Козило. Имао је ћерку Наду (1927.г) која се удала (отац се призетио) за Градимира Вукадиновића (1929.г-2011.г).

Запис: март 2011.г. Власотинце

Казивач: Мица Вукадиновић (девојачко Стаменковић-Бистрица 1951.г)

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена Ивановић

Крсна слава: Свети Јован

Родоначелник: Иван ковач у самоков

Порекло: из рудника Кратово

Познат овакав родослов:

Браћа: Марјан Ивановић (умро 1960.г)-био СОЛУНАЦ, Десимир и млађи брат Милорад Ивановић.

Марјан Ивановић:

-син Борко (1926.г), сестре : Љупка (старија) удата у Добро Поље, а живе у Чикаго у Америку и млађа сестра Ратка.

Боркови синови: Радован (1953.г.), Станко (1956.г.)-живе у Козило и најмлађи брат Драган „штукао“(нестао) од куће у Хрватску ( живи у Пулу).

Десимир Ивановић:

Браћа: Срба, Душан, Нетко(1946.г-живи у Врање) и сестре: Радинка ( живи не удата у Козило..? ) и Јерина (удата у Калну)..?-жива и старија од Радионке, за Витка удата, Мета у Кованчићи..?

Брат Срба (умро), Сима(Срба…?)- син Ивица трговац ожењен и живи у Власотинце (продавница „Две липе“ продаје шерпе-живи код Тозе „Бадоње! у центар-удата Дука из Добро Поље а њена мајка се зове Ливерка Ивицина мајка из Вус Симка…?).

Брат Душан је у живот и има пордицу-одсељен у Ријеку…?

Кумови Ивановићима: -Милен (1901—1973.г.) и Вида Миленовић (по мајку- отац Града Вукадиновић из с. Златићево се призетио код Милена Миленовића из Козило.

Имао је ћерку Наду (1927.г) која се удала (отац се призетио) за Градимира Вукадиновића(1929.г-2011.г).

Запис: 3. јун 2011.године Власотинце

Казивач: Вукадиновић Богољуб (1953.г.), живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар

* * *

Порекло РОДА ИВАНОВИЋ-Николић села ДОБРО ПОЉЕ Козило, Бистрица

Ја сам Николић Милан из Београда, дописивали смо се преко фејсбука. Написаћу вам шта сам све сазнао у истраживањима о мом пореклу и докле сам стигао. Славимо крсну Славу Светог Николу.

Укратко ћу вам испричати нешто свом пореклу. Мој отац је Влада рођен у Црној Трави, Јужна Србија, село Добро Поље.

Деда Станко Николић, његов отац Милан Николић, мој чукун-деда Ћира Николић који је променио презиме из неких разлога које ја не знам. Никола ИВАНОВИЋ, Ћирин отац, мој последњи предак о којем имам података у месној канцеларији Добро Поље, рођен 1838. у Добром Пољу, умро 1912. такође у Добром Пољу.

Ово је оно што је сигурно и потвђено, све што вам будем писао надаље је у претопставкама. Николин отац је Иван Ивановић био је познати ковач у црнотравском крају. Наводно се доселио из Кратова, Македонија, где је радио у руднику, под тешким условима око 1830. године.

У то време у Кратову је био извесни Али-Бег Мејдембџија, јако озлоглашен у народу. Срби у том крају су били приморани да се изјашњавају као Бугари, јер је Србија тада добила статус аутономије, кнежевине, па су се Османлије плашиле да би Србија могла да оствари претензије на ове крајеве, а Бугари ширили пропаганду међу Србима. Свако ко је одбијао да постане Бугарин, био је издан Турцима и чекала га је тешка казна.

Вероватно да је мој предак Иван Ивановић био под притиском и да се замерио споменутом бегу, па се из Кратова преселио у Црну Траву. Иван је био привремено настањен у Македонији, доселио се у Кратово однекуд и одтле у Црну Траву.

Није могао бити у Кратову дуже од двадесет година. Рудник у Кратову је отворен 1805. и број становника је до 1830. био у порасту, тада је Кратово имало 56.000 становника, након 1830. број становника опада. У мојим истраживањима ја сам дошао дотле и није могуће да идем даље на тај начин, нисходно.

Документа у цркви у Добром Пољу су током првог И друго светског рата уништили Бугари да би могли да фалсификују наше порекло и бугарски легитимитет у тим крајевима.

Друго, Кратово је у Македонији, тамо тешко да ћу нешто пронаћи, јер се Македонци више не изјашњавају као Срби, вероватно су сва документа и извори о пореклу становништва уништени.

Ја планирам да наставим истраживања усходно, тако што ћу поћи од претпоставке да смо даљим пореклом Црногорци. Мој пра-деда је свирао гусле и презиме Ивановић ми делује као да је из Црне Горе или Херцеговине.

Погледaћу где све у Црној Гори и Херцеговини постоје Ивановићи, да ли се неки од њих селио у Македонију. Постоји такође претпоставка да се велики број Црнотраваца доселио из области између Никшића, Невесиња и Цетиња, преко Кратова , чуо сам неке приче од једног татиног пријатеља из Црне Траве, он нам је рекао да погледамо неки архив у Лесковцу.

На интернету сам нашао да у племену Цуце постоји братство Ивановића и да славе Светог Николу, повезани су са Кривокапићима, Ђукановићима и Мијатовићима. Братство Ивановића је било највеће и најважније братство племена Цуце.

Сви Ивановићи у Цуцама су променили презиме у Кривокапић у 19. веку (вероватно се мој предак одселио пре него што су променили презиме). Постоје братства Ивановића у Васојевићима и у још неким племенима, али нико од њих не слави Светог Николу.

Мислим да је 90% тачна претпоставка да водимо порекло од племена Цуце. Фали ми још мало да сложим коцкице. Контактирао сам још неке људе, махом Црногорце да ми помогну у даљим истраживањима, али нико не одговара. Ако имате још података који би ми били од користи молим вас доставите ми их.

Казивач: потомак Милан Николић, Београд , година 2010.г

НАПОМЕНА: Села: Јаворје, Бистрица и Козило су све почетка Првог светског рата (1941.године) припадала селу ДОБРО ПОЉЕ, где је била Месна канцеларија и ЦРКВЕНА општина (Подвукао М.М. Власотинце, 17. јун 2013.г.)

Приповедања (приче, легенде, предања):

129.

КАВГЕ

У стара времена још под Турцима било је доста „кавги“-кавгаџија међу Турцима и Србима, али и међу самим Србима.

Тај облик сукоба оносно свађе се пренео и после ослобођења од Турака.

Тако су се на село у планини често у тим „кавгама“ потезали колци, ножеви па и оружје.

Много њих је дошло до сукоба око девојке на сабору, око међе или присвајања испаше стоке или око избора посланика у времену краљевине Југославије.

У Дејан су Турци живели у Гарине.

На Премлаз (месец мај-дан овчара) негде око 1872.године Дејанци, Златићевци и Преданчари су отерали око 2 000 оваца у Козилску реку (Бистрица).

Тада се заметнула кавга око власништва Букове Главе (буков комплекс паше и шуме на надморској висини од 900-1336м) између козилца са једне и дејанаца, златићеваца и преданчара са друге стране.

Кавгу је заметнуо деда Илија из Габровит (Преданча). Милинка Баџинског из Златићево су убили из пиштоља козилци, а на другој страни убијен је и козилац Станоје. Све су их Турци позатварали.

ИЛИЈА(деда ВЛАДИМИРА Илића ваљача) ударао Станоју козилца мотком по главу.

Док је падао, ПЕТАР из СУКНАРИ (Д.Дејан) га ударио осам пута по муда (мошнице).

Тукли су се су се за БУКОВУ ГЛАВУ: а „лопушка“ (село Лопушња) међа је на Букову Главу, а ливаду у Буковоу главу узели и дали на децу Сирочета-Илићи у Лопушњу, тада козилци и бистричани.

Деда Владимир (солунац-потомак Илије дејанца) каже-Сеоски старешина са кметом се договрили да ливаду на Букову Главу поделе деци сирочетама оних који су погинули у кавги око власништва Букове Главе.

Али је судија био потплаћен, дошао с коња у Јаворје и дао је Козилцима.

Подигнут спомен Козилцу је означавао чија је докле Букова Глава.

Дејанци су тај споменик (у виду камена-крајпуташа) померали од места Рудине (код Милорадову њиву Ђорђевића из Преданчу)-на крстопутини пута за Преданчу, онда место Драгојчевицу(према Буковој Глави) и Полому(према потоку Грацка-према селу Равна Гора)-према козилској реци (Бистрици).

Онда су га Козилци поново тамо враћали, па је потплаћивањем турске власти камен-међаш стављен на Рудине, који је ту стајао до 60.година 20. века.

После се за Букову главу парничило-суђење је трајало чак у Призрену.

Вучко Стојановић (из Мртвицу-Златићево) је добио козилце на суд, а Стојица је ишао пешке до Призрена на суђење и добио Букову Главу.

Турски Иљамтапија или уговор од имања општинско налазио се у Добро Поље у цркву пуних 30 година, да би касније Иљам-тапију или уговор купила козилска општинска-а парничар је био Стоица из Јаворје.

Вучко (Златићево) је преко суда (Кадија био из Лесковца) добио Иљам-тапију или уговор о власништву Букове Главе и дао Стоици из Јаворја.

Тако је око заузимања имања у преданчарски-дејански атар (и дан данас ливада носи назив Вучкова ливада). Вучко Стојановић (из Мртвицу-Златићево) из пиштоља убио Влајка Ђокића.

Познате су кавге и кавгачије пре Другог светског рата у времену владавине Карађорђевића и Обреновића када се штаповима тукло на изборима за посланике у селима: Крушевица, Липовица, Врело, Горњи Орах и другим селима у власотиначком срезу.

Људи су кавге-свађе започињали око имања, за међе, за крађе, за вођење ора (народног кола), за девојке на саборима(вашарима)-а некад су потезали ножеве, па и пиштоље и тако падале људске главе.

142.

ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ

У старо време чобани из Добро Поље и Бистрице, сакупљали су се на месту звано Високе Ширине на празник Свети Илију.

Сваки чобанин понео би нешто за јело од куће, па би заједнички ручали. Уз ручак би препричавали чији је во био најбољи у бодењу.

После ручка, пастир који зна да свира у дудуче, свирао би, остали би играли.

Никако нису смели да се свађају на тај дан, ма колико некоме да није по вољи нешто. Веровало се да ће, ако се посвађају доћи до несреће.

Милтен из Бистрице био је миран и веома привлачан. Ни са ким се није свађао, сви су знали какав је и поштовали га због те његове особине. Милтен је био веома сиромашан, његови нигде ништа нису имали.

Чувао је туђу стоку. Иако сиромашан, у њега се загледала најлепша девојка-Невена из Доборог Поља. Невена је била из веома богате фамилије.

Колико су уздисали за њом момци, толико је Милтен избегавао.

Једном кад је Милтен седео сам, изненада Невена приђе, седе поред њега и упита га: “Милтене, што ти од мене бегаш, ти знаш колико те ја волим. Не работи сас мене више такој.“

Милтен је погледао и рекао јој: “Невенео и ја исто тој осећам, али ја сам пуки сирома, немам нигде ништа. Нећу да те унесрећим, твоји те неће даду за мене. Невено, невене, моје небо је високо, а море дубоко, а моја несрећа повисока од небо, а подубпка од море. Боље је овој што ли је у души да претугујемо ћутећки.“

Чувши Милтена невена одговори: “Е, неће такој да буде, ја нећу да претугујем, или ћу за тебе да отидем или ћу да створим смрт, да знаш Милтене.“

Милтен је погледао као да се опрашта од ње, рекао јој је: “Е, невено моја, судбину нико не промени до саг, па рипал море надоле, само знам да неће сас нас да буде добро.“

После овог разговора Милтен и Невена нису били никада заједно све до Свети Илије, кад су се сакупљали чобани да заједнички ручају. Случајно је Невена (или је тако хтела) села до Милтена.

Сви су Милтену завидели што га Невена воли, а нарочито Стојанча из најбогате фамилије из Добро Поље. Стојанча је био леп, али себичан и све му је било „малко“. Он је безборој пута молио Невену да се уда за њега. Није га волела, чак му је отворено рекла да воли Милтена и да ће се само за њега удати или за никога другога.

Ручак још не беше почео, кад Стојанча пође да нападне Милтена. Није могао да претрпи пораз, видевши Невену поред Милтена-срећну и веселу. Милтен се није померио с места.

Невена је пошла према Стојанчи-рекавши му: “Не, Стојанчо, проклетниче, знаш да данас несме свађа да буде“. Несрећа само што није почела.

Изненада, некакви Турци се појавише с рупске стране. Ишли су према чобанима. Видевши их, чобани оставише све и разбежаше се, само Милтен остаде да седи као да се ништа не догађа. Невена је притрчала и почела да га моли да бежи. Милтен јој мирно рекао :“Е, моја Невено, мој невене у моју душу, рекал сам ти да се од судбину не може да побегне.

Турци нема да пођу до мене, небо ће да се отвори, и све има да прогута и све вас само ћу ја да останем да тугујем за тебе невено, мој невену.“ Скоро Милтен дорече, поче олуја, која уништи све. „Руке“ је ломила као сламке, а Милтен је седео мирно, као да се ништа не догађа.

Кад се олуја смирила нигде никог није било. Чинило се да је небо прогутало и чобане и стоку и оне Турке – остао је само Милтен и лом.

После ове несреће, народ је место Високе Ширине прекрстио у Чобанац. На Свети Илију, становници Доброг Поља и Бистрице, почели су заједнички да ручавају на месту где су страдали чобани, „за њихове душе“.

Временом се то окупљање претворило у „Собор“. Место где је олуја однела поломљено дрвеће-крстили су полом, а где су нашли Невену, прозвали су Невин валог, место где су нашли Стојанчу, назвали су Стојанчино страње.

Извор поред Бистричког пута код кога је Милтен седео и тужио за својом Невеним, назвали су Милтенов извор. Време је учинило своје, на све се заборавило, само су имена места остала. И она се заборављају, ништа није вечно.

167.

ПРЕДАЊЕ О БЕГУ И БЕЛИМ КРАВАМА

Орашачки-јаковљевски атар (села Г.Орах, Јаковљево, Пржоње, Ћуово, Тегошница) имали су доброг турског бега, који је живео у атар „орашачких ширина“,зараван потеса Полом села Јаковљево.

О његовој доброти се чуло на далеко. Тако су се људи тога времена клели у Турског Бега и Белим кравама овако: “Коми жив Бег и моје беле краве“.

Када су се са власинске висоравни тада сточари селили и заснивали села, онда је Бег помагао тада Србе сточаре у невољи.

Тако постоји и прича да је 1813. године приликом засељавања данашњег села Козило, тада орашачки-јакољевски бег наредио да том српском племену доделе козе и храну за стоку како би се презимило и опстало живо тада у планини.

Кажу да су захваљујући тим козама ти први насељеници села Козило преживели са тим козама, па су и тако само насеље касније назвали Козило.

Тако су Козилци захваљујући доброти Бега презимили и остали живи, а о Бегу и о његовој доброти и после напуштања Турака из ових крајева су остала приче да се приповедају на славама и зимским седењкама у засеоцима села Јаковљево и осталим селима све до седамдесетих година 20. века.

Тако се и данас код старијих људи чују благе речи заклетве – о доброти Бега и Белим кравама, с којима се живот живио у том тешком времену у планини.

Прилози под 129. Кавге, 142. Легенда о Чобанцу и 167. Предање о Бегу и Белим кравама су из РУКОПИСА: ПЕЧАЧАЛНИК (Кратке Завичајне приче, Легенде, Предања, Народне изреке, Клетве, Здравице и Загонетке из власотиначкога краја)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА, аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац УЧА, август 2009. г. Власотинце

Напомена: У садржају постоје имена и презимена: Казивача и записивача свих делова садржаја овог рукописа; да не би било (зло)употреба, као што је било од неких друштвених (интернет) мрежа са овим деловима садржаја РУКОПИСА (Подвукао М.М 2013.г. Власотинце)

У току прикупљања грађе-истраживања дошао сам до сазнања да је један од рода презимена Илић (пореклом из село Козило а живе у Власотинце-Београд) почео са сакупљањем грађе о селу Козило; за писање монографије у свом завичајном селу.

Сваког заљубљеника села и етнолога истраживача то радује, па сам престао са истраживањем и објављујући овај део материјала желим да допринесем да буде што више материјала за монографију о селу Козило. Истраживачу Илићу у писању монографије о родном селу, желим много успеха.

АУТОР: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар,10.фебруар 2012. г Власотинце

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ из рукописа:”ПЕЧАЛНИК-приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње)” 2012.г., Власотинце

[3] Радомир Костадиновић:-“Црна трава и Црнотравци”, Лесковац 1968. године

23. август 2014. у 11:33

Мирослав Б Младеновић Мирац

Ових дана из штампе је изашла МОНОГРАФИЈА села Козило( СО-е Власотинце), под називон „КОЗИЛО-ВЕЧИТА ПЕСМА У ВРЕМЕНУ“.

Аутор ове публикације је Олга(девојачко Станковић из.с, Црнатово) удата у род Илић у село Козило; који са породицом живе у Младеновцу.
Рецезент МОНОГРАФИЈЕ је Анкица Живковић Баралић.

Књига је представљена у народној библиотеци „Десанка Наксимовић“ у Власотинцу.

Мирослав Б Младеновић Мирац
23 август 2014.г. власотинце

Одговори

4. јун 2017. у 16:02

Miroslav B Mladenovic Mirac

НАПОМЕНА: Рецезент МОНОГРАФИЈЕ(коју сам најавио у коментару од 23.августа 2014.г) о селу Козилу) Анкица Живковић-Баралић и још један рецент(чије име и презиме нећу саопштити из корекности професије и части-јер је само “потписао” текст а да није ни знао ко је ту рецнзију написао у књизи) је чист ПРОМАШАЈ са интелектуалним крађем “преписиванјем” из литературе и са форума и ПОРЕКЛА са интернета туђе радовае о легендама и причама и из етнологије и историографије( а највећи део “преписивања” је било из мојих објавлјених радова са форума и портала-које сам накнадно објавио овде да виде људи из села Козила и околоне каква је то злобна поквареност “интелектуалне крађе” за ЕВРЕ(јер се чак у црно-белој боји за објављивање наплаћивала пбјављена фотографија ѕа 50 евра, што се објављивање у књизи само плаћа објављивање фотографије у боји). Колико је непоштовања туђих интелектуалних чланака и прича била покварена, показује да су се касније на овом порталу (а и на другим местима) организовале многе хајке, тако да сам једва о свом трошку успео да објавим 23 књига-наслова:из методике наставе математике, етнологије, етнографије, историографије, народне књижевности и политикологије-СКРАЈНУТ у целој Србији да се нигде није написала ниједна једина реченица о објављеним књигама(једно сам добио ПОХВАЛНИЦЕ од Народне библиотеке Србије и Матице Српске из Новог Сада)-а на све стране су вршене злобне радње како су ми уништавани дискови са материјалом и разноразна поткрадања, како би се извршила дискавалификација мога стваралаштва и омаловажавања и дисквалификација интегритета моје личности као човека и интелектуалца.
Но, све сам издржао и радујем се што сам оставио ТРАГ свом поколењу преко писане речи о културној традицији свога народа са југа србије и допринео да се остави такође савремени приступ из педагошке праксе у настави математике са свих аспеката у формирању здраве личности деце у школи са педагошко-васпитног значаја, као и допринео осавремењавању система наставе математике увођењем савремених облика метода рада и система оцењивања у настави математике-а све сам то излагао на конгресима математичара и педагога у бившој Југославији и Србији. Сада када је све урушено, можда ће некада неке генерације да то узму као основу за формирање здраве основе школе као образовно-васпитне институције за васпитање и образовање деце за одрастање за живот у једном нормалном животу света.
Наравно, да ћу можда у неком времену и овде оставити и поставити(овде где су написане приче и легенде) интелектуалне крађе(чак и моје личне фотографије као печалбара и личног писма мајци-печалбара)-али сам одложио тај чин због неких мојигих драгих козилчана, с којима сам у младости (а и сада пријатељ и некада био колега у просвети); да се не би и њима стављало “у устима” оно што нису ни изговорили ни написали-а били изманипулисани због својих емоција према родном селу и завичају.
Неки су ми се извинули и рекли праву истину, али неки који немају меру за сопствене прљавштине, не може “опрати” ни река Власина.
Интелектуалне крађе:од преписивања туђих радова, плаћања писања МОНОГРАФИЈА (ради личног интереса или СЛАВЕ-самог потписа имена и презимена), лажних диплома, магистрата, разних других књига и стицања доктората-то је наша суровост моралног интелектуалног посрнућа у Србији, која траје још од 1945.г.(тада су као и сада неки други стручнији људи писали-а за докторате другима, добијали станове или чинове у војсци или се на њих само потписивала имена и презимена генерала и народних хероја,а да често нису ни знали како и изгледа таква књига).
Свако ко буде имао ову МОНОГРАФИЈУ о селу Козилу у рукама, на крају где треба да стоји ЛИТЕРАТУРА-може се начудити и увидети и забринути какво непознавање и незнање влада међу онима који штампају наручено-плаћене МОНОГРАФИЈЕ и друге књиге, јер ЕТНОГРАФ не може да буде писац неког чланка о историским догађајима из ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА, а да се лак само напомене ЗБОРНИК(власотиначки или лесковачки) а да се не зна ни о чему се писало у том зборнику за потребе одређеног материјала за књигу која је писана “преписивачком” методом без икакве интелектуалне и људске одговорности. Најгоре је што су у томе индирекно учествовали и даље учествују и у Власотинцу и Србији и они људи који су продали ебе и свој интелектуални и људски дигнитет за СИЋУ-а иза себе остављајући интелектуалну пустош, од које ће тек бити последица у Србији када се моћ знања и морала неће ценити као категорије системских вредности културно-сазнајног модалитета једне културне заједнице која без правих вредности у култури, образовању и науци нема шансу да духовно преживи.
П.С Наравно да нећу захтевати да се књига повуче, јер и оваква каква је има неке своје вредности, јер су остављени неки статистички подаци о пореклу неких фамилија(са великим не познавањем прављења родослова) и фотографија аутентичних сељака којих више нема, јер село Козило у погледу становништва(као и сва остала села) је нестало и само су остали остаци некада кошених планинских ливада, лепоте планинских играрија са коњима вранцима и јагањцима по шареним планинским ливадама.
Књигу сам добио на ПОКЛОН и овом приликом се захваљујем једном од дародаваца(из ОДБОРА за писање монографије).
Наравно даће и овакав написани РОДОСЛОВ бити од користи да се направи прав родослов и тако остави траг будућим поколењима о постојању села козила, које је топографски припадало у општини Црна Трава-а данас административно општини Власотинце.
Мирослав Б Младеновић Мирац, математичар иноватор у пензији, локални етнолог, етнограф и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца
3.јун 2017. Власотинце, Србија

Одговори

19. октобар 2014. у 09:22

A.Stefanovic

Posto ja poticem iz Kozilo, majka mi je tu rodjena kao i ja. Moj deda se je zvao Danilo Stefanovic, a baba mi je iz Vus Kruzanka rodj. Stamenkovic. Zanima me da li neko ima podaci odakle moji preci poticu? Neki u rodbinu pricaju da poticemo iz Crne Gore, ali to mi zvuci jako neverovatno. Deda je imao braca i sestre, izgubio je u ratovima na nasim prostora i oca i braca koliko znam, kao i puno familije na jugu Srbije od Bugara. Ja zivim u Holandiji a majka mi se zvala Djurdjevka, pa ako ima neko iz Kozilo ili susedna sela koji mogu da mi pomognu da moje poreklo pronadjem onda bi bio zahvalan. Molim vas da mi se javite ma gde bili, samo da napomenem da nisam pohadjao skolu u Srbiji da moj pravopis moze malo da ima falinke ali bitno da ljudi me mogu razumu i shvate o cemu je recu a ostalo nije bas bitno. Pozdrav svima iz Kozilo ma gde bili. Aca

19. фебруар 2017. у 22:21

Miroslav B Mladenovic Mirac

Стефановићи воде порекло са Косова са Голубовићима.

Одговори

31. октобар 2014. у 19:13

Мирослав Б. Младеновић Мирац

PDF]
Glasnik Etnografskog muzeja 74 sveska – Етнографски музеј у …
etnografskimuzej.rs/…/Glasnik-Etnografskog-muzeja-74-sveska-1-minor.pdf
Сличноу Србији, до сада се нису створили услови да се једна таква књига …. 1 Мирољуб Живковић, Мирослав Ранчић, Томислав Петровић, Слободан …… 1 Б. Којић, Сеоска архитектура и руризам, Београд, 1958, 11–15. …… Сајам је детаљно …. Манић Форски, Печалбари и М. Младеновић Мирац, Цигларство у нашем крају, Власотиначки зборник, Власотинце, 2006.–…
http://etnografskimuzej.rs/wp-content/uploads/2014/01/Glasnik-Etnografskog-muzeja-74-sveska-1-minor.pdf
*

Lokalna baza podataka: Narodna biblioteka Srbije, Beograd (Br. zapisa: 960.536) |
Fond u drugim bibliotekama
• Puni
• ISBD
• COMARC
Autor Mladenović, Miroslav – Mirac

Naslov Kačarstvo u našem kraju / Miroslav Mladenović – Mirac
Vrsta/sadržaj članak – sastavni deo

Jezik srpski
Godina 2009
Fizički opis str. 171-176 : Ilustr.
Napomene Izvod ; Summary
UDK 674.4:392(497.11)(091)
COBISS.SR-ID 175232268
PROMENI ZAHTEV ZA PRETRAŽIVANJE
Vidi publikaciju: TI=Vlasotinački zbornik ISSN: 1820-0591.- Knj. 3 (2009), str. 171-176

*
Каталогизација чланка ЦИГЛАРСТВО У НАШЕМ КРАЈУ Мродслав Младеновић Мирац
Mladenović, Miroslav – Mirac Ciglarstvo u našem kraju
članak – sastavni deo
srp 2006 u publikaciji

Izabrani zapis trajni link
zapis [1/33]
• Puni
• ISBD
• COMARC
Autor Mladenović, Miroslav – Mirac

Naslov Ciglarstvo u našem kraju / Miroslav Mladenović Mirac
Vrsta/sadržaj članak – sastavni deo

Jezik srpski
Godina 2006
Fizički opis str. 311-332 : Fotogr.
Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst
Rezime; Summary
Predmetne odrednice Ciglane – Istorija – Srbija – 18-20v

UDK 666.712(497.11)(091)”18/20″
COBISS.SR-ID 210971660
FOND U DRUGIM BIBLIOTEKAMA PROMENI ZAHTEV ZA PRETRAŽIVANJE
zapis [1/33]
Vidi publikaciju: TI=Vlasotinački zbornik ISSN: 1820-0591 SG=p 27071.- Knj. 2 (2006), str. 311-332

Извршена КАТАЛОГИЗАЦИЈА (Запису бази) 28 октобар 2014.године од сгране народне библиотеке Србије

31. октобар 2014. у 21:13

KOSIDBA U PLANINI

Kosidba u planini je jedan od natežih težačkih poslova-rada u polju. U proleće kada se sprema za odlazak u pečalbu-majstori ciglari, dunđeri, zidari i pinteri, čim sneg okopni- odmah se late čišćenju livada grabuljama i sekirama. Onda se odlazi u pečalbu- dok počnu prvi cvetovi bele rade i ljubičica, a nekada i pojavom kukurega. Početak zelenila na livadama se oseti negde početkom maja-u vreme đurđevdana, kada devojke i mlade snajke beru cveće i kite vencima svoje kapije.

Negde krajem juna i početkom jula, pa sve do pred svetiliju drugog avgusta, kada cvetne livade počnu da mirišu, kada sazri šuškavac i bude vreme za kosidbu-počinje jedan od najtežih, a često i možda najlepših poslova na selo-kosidba.

U prošlim vremenima, te majstorske poslove su obavljali stariji ljudi koji više nisu bili za pečalbu ili oni koji su isključivo živeli od bavljenja stočarstvom. Kosilo se ručno. Najpre se odabere kosa “petica” ili ređe “šestica”, potom alat za kovanje kose-čekinj i nakovanje. Naravno bilo je veoma važno i postavljanje kose na kosilu, gde se merila dužina “hipotenuze”-od totmaka(ručke) kosila do vrha kose, gde obavezno se ostavlja prostora u dužini desetina santimetara od dužine “katete” od totmaka do “petice”(široki deo kose)-pravoglog trougla:ručke, vrha i “petice” kose.

To je veoma važno kako bi kosa ravnomerno zahvatala travu i mnogo neulazila u travu i zamarala kosača.Kada se oštri kosa ostrilom, onda je važno da se ako je nakovana-samo “prevlači” ostrilo i “ispravlja rez”, a ukoliko se želi “izvući rez”, onda se ide “odozdo” jače u stranu a odozgo se samo prevalči ostrilom-jer ako se odozgo jako oštri onda se tupi rez kose.

U vreme kosidbe u planini majstori građevinari i ciglari ostavljali su svoje vangle i mistrije, ciglarske kalupe-zamenom nakovanja, čekića za kovanje kose, oštrila i kose.

Za dobrog kosača se treba učiti od detinjstva, počev od izbora kose, kovanja, oštrenja kose, kao i veštinu baratanja sa kosom kod različitih vrsta trava. Veoma je važno da se dužina od “petice” do totmaka(ručke) kose poklopi sa dužinom do kuka kosača.

Potom treba kosu lako držati i ravnomerno je držati iznad zemlje, kako bih sama išla kroz travu, a kosaš sa lakoćom uživao u čari same kosidbe.Ako se kosi krupna trava, često orišta-zaparložene njive, onda se rez kose nakove malo zubasto i kosa se drži na ruke i nepušta se na zemlju.
Kad se kosi sitna i mala trava poput planinskog tipavca ili kozje bradice-onda rez mora da bude sitno nakovan i to su mahom čiste livade i kosa se pušta do zemlje. Nikada pravi kosač ne upotreblljava svoju snagu nego se koristi samom veštinom kosenja trave. Kada kosa “ide” kroz travu sama i čuje se “zvuk”da “sviri”-znači da je dobro nakovana i dobar kosač kosi livadu.
Oko izbora kose veoma je važno da kada se “udari” da kosa ima dobar zvuk ili kada se “nategne” da “vijuga”-u protivno je ili “ljuta”-će da pukne ili je loša kosa koja nije za upotrebu pravom majstoru kosaču.
U vremenu kada su smo počeli da se školujemo, još kao deca su nas podučavali tom teškom zanatu-kosaču planinskih livada.
Dok su naši očevi bili u pečalbu, počinjali smo još kao golobradi dečaci da kosimo prvo “lakše” trave-pa onda kada se izučio zanat i one “teške” trave poput “kozje bradice” i “tipavca”.

Često onako nejaki, vezivali smo kanapom za neku granu bukve kosilo, kako bi mogli da nakovemo kosu, a uveče od umora nismo mogli ni da večeramo, a i preko dana se dešavalo da nas majke zateknu kako spavamo od umora u hladovini neke stoletne bukve.
Kada se kose planinske livade na strmini, onda se ide “ukoso”, jer jer lakše kosidba.

Otkosi ostaju nekoliko dana da se osuši seno, a nekada kada su velike vrućine u julu mesecu-seno se sabira i istoga dana i dene u plasteve, gde se u toku dana suši, potom osušeno u plastevima stoji sve dok se nepripremi onolika količina sena da se zdene stog. Nekada seno zatekne kiša iz oblaka, pa je crno -ali se prosuši pa zimi posluži kao kabasta hrana za isharnu ovaca, krava, konja a nekada i koza.

Veština denjenja stoga kupastog oblika je u tome da se seno stavlja ravnomerno “u krug” i “gazi” nogama da se postepeno “izađe” na vrh stožeta-pa stog na kraju dobije od okruglog oblika do “šiljastog” oblika. Stože je okruglo mlado oblo drvo(mladica) koje se zabada u zemlju, gde se stavljaju “raklje” i “lištevina”(granje)-kako bi se seno odiglo od zemlje i nebi skapalo u toku jesenjih i zimskih dana.

Da bi se na stogu seno sleglo, na vrh stožeta se stavljaju lemeznice(mladike od bukovine ili drugog mladog drveta-koje se savijaju na vrhu u polukrug) i one služe da se seno slegne i tako preko njih voda kada curi posle kiše se sliva na zemlju i u sredini seno postaje suvo.
planini najčežće su stogove denule žene-jer su muževi pečalbari često bili odsutni, a i sam sam ih mnogo puta zdenuo i na kraju uživao u dražima svršenog posla -jer on traje često i nekoliko sedmica , pa čak i mesec dana ako je kišovito leto.

Stog se dene kada bude sunce okrenuto prema zapadu, posle podne kada bude najveća vrućina, onda znoj lije dok se baca seno, prima i dene stog, pa se tako popije mnogo hladne izvorske vode, za koju su zadužena mlada deca da je donose u testijama sa planinskih izvora-kladanaca.

Kada se sakuplja seno, onda se mlade devojke i žene oblače u belim košuljama, suknjama i zabrade belom maramom -obavezno sa kitkom na glavi . Tako dok se sakuplja, vilči, suši seno-onda se pevaju pesme, da se prek
o visokih planinskih visova čuje u drugo selo, da se ukaže i iskaže radost što se eto sakuplja letina sa polja. Naravno dolazak muževa pečalbara-kod mladih žena podstiče i još veću potrebu iskazivanja u radostima življenja i ljubavi prema poslu koji se obavlja zajedno sa celom porodicom na okupu.

Na planinskim strminama seno se nosilo na leđa sa južetom u vidu bremeta, pa je teško bilo obavljati kosidbu i sakupljanje sena. Po velikim vrućinama se nije moglo seno nositi na leđa pa se ustajalo rano zorom dok još nisu se pojavili prvi sunčani zraci.
Veliku draž u nošenju sena imalo je u vreme zimskih meseci -kada se organizovano nosilo na mobama u selo-pa se potom pila grejana rakija i pevalo, igralo uz gajde ili duduče.

U oskudnim vremenima, kada se gladovalo, u planini je bila teška kosidba. Kosilo se na posan pasulj ili posan krompir, a često uz parče sira i čaravačnog(projnog) ili raženog hleba.
Sećam se kada mi je majka i baba kao detetu govorila-neka ostane malo mesa za kosača- kada se kose livade, a mi možemo i da trpimo gladni, jer brajko moj nije šala to je kosidba.

Preko dve decenije sam kosio u planini-iako sam postao inteklektualac. Nešto me vuklo ka planini, prema kosidbi.
Onako da pomognem roditeljima pri sakupljanju letine, ali i u onom vremenu kada sam zbog svog uverenja ostao na goloj ledini sa porodicom bez egzistence.

Tih teških godina pored pečalbe-radio sam i kao kosač u nadnici na selo. Od zarađenog novca izdržavao sam porodicu, a i dan danas negde u šupi-plemnje, pored napuštenog ognjišta, stoji moja kosa sva “izlizana” od kosenja, koja mi je spasila život.
Danas više nema života u planini. Sve je uraslo u korov. Trave su u selo sve nekošene-u njima slobodno šetaju zmije i po još koja starica ili starac .
Meni je ostalo samo sećanje na kosače i kosidbu u planini kao deo jednog ispunjenja života-na vreme koje se nikada više neće vratiti, ali će ostati zapisano u pričama.
Miroslav Mladenović Mirac

Iz Rukopisa: MOJE PRIČE (2008. godine Vlasotince, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac)

26. mart 2010. gpodine Vlasotince Srbija
Miroslav B. Mladenović lokaLNI ETNOLOG, ISTORIČAR I PISAC PESAMA I PRIČA NA DIJALEKTU ЈUGA SRBIJE

*
Kosidba u planini – MyCity
http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/Kosidba-u-planini.html
‎ Кеширано
26 мар 2010 … M. Mladenovic; Građanin … Kosidba u planini je jedan od natežih težačkih poslova-rada u polju. …. mesa za kosača- kada se kose livade, a mi možemo i da trpimo gladni, jer brajko moj nije šala to je kosidba. … Iz Rukopisa: MOJE PRIČE (2008. godine Vlasotince, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac)

31. октобар 2014. у 21:35

PRIČA O PEČALBARIMA

Pečalbari su uvek bili šereti i smehom su u šali rasterivali svoju nostalgiju za rodnim krajem.

Među šeretima bio je poznat majstor Grada iz jednog planinskog sela. Tako jednog dana taj majstor dobi pismo od svoje žene Verice — koja je bila nepismena.

Pismo su pisala njihova deca koja su baš bila pošla u skolu. Gazda iz Vojvodine — lala, pomalo je bio radoznao šta to u pismima pišu žene njegovih majstora — zidara.

Tako se jednom obrati drugom majstoru Jordanu —takođe šeretu i zamoli ga da jednom majstor Grada pročita šta toliko piše u pismima njegova žena. I majstor Grada tako jednom dobi pismo i poče izmišljajući sadržaj da čita — Zdravo Grado, dojdi dom, svaki d’n mi sl’ze teku na jastuk ko reka, est’k će da se skapa od čekanje dok ti dojdeš.

Svaki d’n košulju turam pored mene tvoju i sas bosiljak je kitim da mi miriše na tebe po celu noć, k’d od tuge ič nemogu da spim. –- Gazda onako setno uzdahnu — e pa majstore to su prave žene, a ne kao ove naše vojvođanke.

Dalje Grada nastavlja sa čitanjem: — Ovamo Grado je padal grad i sve uništil vinograd u Đurkindol, čitav ektar grozje će propadne. Na to će gazda: — Tu, tu, kakva šteta.

Dalje majstor Grada nastavlja sa čitanjem pisma: — Imamo veliku štetu od petnaest junica, ed’n je lipsal, a edna krava je bolna. Na to će s uzdahom gazda ponovo: — U, u, kakva šteta, a sa njim su uzdisali i ostali majstori, tako su pravili društvo gazdi u sekiraciji za propalim vinogradom i uginulom junicom.

Naravno da je to mesto Đurkindol jedan planinski vis na obroncima planine Cemernik — Bukove glave sa puno paprati i bukove šume, a u selu se mahom u to vreme čuvale samo krave ili volovi za vuču i obradu zemlje.

Tako su pečalbari pravili i zbivali šale na svoj težak život u bedi i nemaštini u planini. Šale su bile njihov najbolji lek.
Miroslav Mladenovic 2007.g. Vlasotince
« Задњи пут промењено: 12.00 ч. 19.11.2007. од pedja » Сачувана

http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1604.0
« Задњи пут промењено: 20.39 ч. 18.11.2007. од pedja » Сачувана

Miroslav Mladenovic nasta
члан

Ван мреже

Организација:
Osnovna skola
Име и презиме:
Miroslav Mladenovic
Поруке: 57

Одг: P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče
« Одговор #2 у: 11.29 ч. 19.11.2007. »

« Задњи пут промењено: 20.39 ч. 18.11.2007. од pedja »
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1604.0
P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče – Вокабулар
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1604.0
‎ Кеширано
СличноMiroslav Mirko Mladenović Mirac Uča. *. Sve priče iz … Mnoge priče sam i sam napisao, jer sam živeo takav život pečalbara. Službovanjem po …

*
Autor PRIČE O PEČALBARIMA је Miroslav B Mladenovic Mirac
Postavljeno:30 oktobar 2014.g. Vlasotince

P e č a l n i k
Kratke zavičajne priče
Miroslav Mirko Mladenović Mirac

Otrgnuto od zaborava

Sve zapise i napisane priče posvećujem svojim nedavno preminulim roditeljima – ocu Blagoji i majki Marici, kao i svojoj supruzi Stojni – Caci, sinu Saši i ćerki Nataši, kao i svim mojim bivšim učenicima i svim planiskim gorštacima Gornjeg Povlasinja — za pruženu pomoć. Da nije bilo njihove pomoći — sakupljena etnografsko istorijska građa iz rodnog zavičaja bi bila uništena i prepuštena zaboravu.

Posebno sam zahvalan svojoj užoj porodici što je imala razumevanje i trpela me preko trideset i više godina, kada je imala mnoge životne probleme zbog moje ljubavi prema prošlosti — kulturnom blagu svoga rodnoga kraja, često bez ikakvog razumevanja svoje sredine.

Jun 2007. godine, Vlasitince
Miroslav Mirko Mladenović Mirac Uča
*

Sve priče iz naroda sam zabeležio negde početkom sedamdesetih godina 20. veka dok sam radio kao prosvetni radnik u osnovnim školama u selima Tegošnici, Svođu, Kruševici i Šišavi —sve do početka 21. veka. Veći deo tih priča sam i sam znao još kao dete od svoje babe po majci i majke u svom rodnom planinskom zaseoku Predanča, selo Gornji Dejan.

U prikupljanju priča često su mi pomagali i moji đaci i pojedinci koji su mi ih kazivali iz mnogih susednih sela, kojima ću na kraju i da se spiskom njihovih imenima zahvalim, što smo zajednički ostavili trag narodnog pripovedanja u gornjem povlasinju vlasotinačkog kraja. Mnoge priče sam i sam napisao, jer sam živeo takav život pečalbara.

Službovanjem po selima u vlasotinačkom kraju — konkretno u selima, jer zbog (ne)podobnosti političke nikada nisam mogao ni da pređem da radim u gradu kao nastavnik matematike i evo više od 30. godina nisam nigde ni mogao ništa ni da publikujem — priče su istinite, nekada pune emocija, nekada šaljive i iskazuju duh jednog vremena života u planini.

Beležio sam i kazivanja bajki i priča običnih ljudi. Da ne bi nestajanjem sela sve ostalo kao zaborav. Odlučio sam i objavio ih pod naslovom “Otrgnuto od zaborava” u lokalnom listu “Vlasina”- dok je postojao kao glasilo, a danas izlazi kao bilten i nažalost ne postoji više nikakva mogućnost za ikakvo pisanje dok, kažu, ne odobri ministar kulture — mislio sam na “starog”, a nadam se da će se vreme promeniti i da će ipak se ponovo stvoriti mogućnost za pisanje narodnih priča iz vlasotinačkog kraja.

30.maj 2007.godine, Vlasotince
Miroslav Mladenović Mirac Uča

Аутор Тема: P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče (Прочитано 5692 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
Miroslav Mladenovic nasta
члан

P e č a l n i k – Kratke zavičajne priče
« у: 13.37 ч. 18.11.2007. »

31. октобар 2014. у 22:15

СТАВРА И ДИМЊАК

У предратно време црнотравски зидари су били познати широм бивше Краљевине Југославије.

Један од црнотравских зидара по имену Ставра из село Добро Поље, зидао је од блата и цигли димњак у околини Смедерева; јер другог грађевинско материјала и није било.

Мајстор Ставра је увидео да је димњак „накриво“ зазидан; да ће падне.
Мајстор Ставра некако се брзо снађе.

Приђе до димњак, па га раменом придржавао да не падне, па „љутито“ позва газду:
„Абре газдо, оће ли ти да плаћаш или нећеш или ћу димњак да рушим!“.

Газада онако разборито га молимо речима“: мајсторе прво сиђи, па ће се договоримо, да се наплатимо“.

Мајстор Ставра је раменом придржавао димњак да не падне, па када му је натежало- увидео да ће димњак да падне; онако „љутито“ обруси газди:

„Е па газдо чим неће да плаћаш ја ћу да ћушнем димњак“.
Наравно да је димњак већ почео да пада и само се мајстор Ставра повукао, како би димњак пао.

Тако црнотравски мајстор зидар Ставра на довитљив начин спасао углед свом зидарском занату црнотраваца.

Мирослав Младеновић 2007.г. Власотинце
*

http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_3.html
PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke…)
http://www.mycity.rs/…/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
‎ Кеширано
20 мар 2010 … Мирослав Б. Младеновић Мирац …. Мирослав Мирко Младеновић Мирац УЧА рођен је 23.9.1948.године, ….. Ставра и димњак .
http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_3.html

Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje – MyCity
http://www.mycity.rs/…/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html
‎ Кеширано
Слично
20 мар 2010 … M. Mladenovic; Građanin. Pridružio: 16 Mar 2010; Poruke: ….. Мирослав Б. Младеновић Мирац Прилог: Postovani M. ….. Ставра и димњак .
http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html

*
Постављено:30 октобар 2014.г. Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац Власотинце

1. новембар 2014. у 10:44

130.
ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ

У старо време чобани из Добро Поље и Бистрице, сакупљали су се на месту звано Високе Ширине на празник Свети Илију.
Сваки чобанин понео би нешто за јело од куће, па би заједнички ручали. Уз ручак би препричавали чији је во био најбољи у бодењу.
После ручка, пастир који зна да свира у дудуче, свирао би, остали би играли.
Никако нису смели да се свађају на тај дан, ма колико некоме да није по вољи нешто. Веровало се да ће, ако се посвађају доћи до несреће.
Милтен из Бистрице био је миран и веома привлачан. Ни са ким се није свађао, сви су знали какав је и поштовали га због те његове особине. Милтен је био веома сиромашан, његови нигде ништа нису имали.
Чувао је туђу стоку. Иако сиромашан, у њега се загледала најлепша девојка-Невена из Доборог Поља. Невена је била из веома богате фамилије.
Колико су уздисали за њом момци, толико је Милтен избегавао. Једном кад је Милтен седео сам, изненада Невена приђе, седе поред њега и упита га:“МИлтене, што ти од мене бегаш, ти знаш колико те ја волим. Не работи сас мене више такој.“
Милтен је погледао и рекао јој:“Невенео и ја исто тој осећам, али ја сам пуки сирома, немам нигде ништа. Нећу да те унесрећим, твоји те неће даду за мене. Невено, невене, моје небо је високо, а море дубоко, а моја несрећа повисока од небо, а подубпка од море. Боље је овој што ли је у души да претугујемо ћутећки.“
Чувши Милтена невена одговори:“е неће такој да буде, ја нећу да претугујем, или ћу за тебе да отидем или ћу да створим смрт, да знаш Милтене.“
Милтен је погледао као да се опрашта од ње, рекао јој је:“Е, невено моја, судбину нхико не промени до саг, па рипал море надоле, само знам да неће сас нас да буде добро.“
После овог разговора Милтен и невена нису били никада заједно све до Свети Илије, кад су се сакупљали чобани да заједнички ручају. Случајно је Невена(или је тако хтела) до Милтена.
Сви су Милтену завидели што га Невена воли, а нарочито Стојанча из најбогате фамилије из Добро Поље. Стојанча јре био леп, али себичан и све му је било „малко“.
Он је безборој пута молио Невену да се уда за њега. Није га волела, чак му је отворено рекла да воли Милтена и да ће се само за њега удати или за никога другога.
Ручак још не беше почео, кад Стојанча пође да нападне Милтена. Није могао да пртрпи пораз, видевши Невену поред Милтена-срећну и веселу. Милтен се није померио с места. Невена је пошла према Стојанчи-рекавши му:“Не Стојанчо, проклетниче, знаш да данас несме свађа да буде“. Несрећа само што није почела. Изненада, некакви турци се појавише с рупске стране.
Ишли су према чобанима. Видевши их, чобани оставише све и разбежаше се, само Милтен остаде да седи као да се ништа недогађа.
Невена је притрчала и почела да га моли да бежи. Милтен јој мирно рекао:“Е, моја Невено мој невене у моју душу, рекал сам ти да се од судбину не може да побегне. Турци нема да пођу до мене, небо ће да се отвори, и све има да прогута и све вас само ћу ја да останем да тугујем за тебе невено, мој невену.“
Скоро Милтен дорече, поче олуја, која уништи све. „Руке“ је ломила као сламке а Милтен је седео мирно , као да се ништа недогађа. Кад се олуја смирила нигде никог није било. Чинило се да је небо прогутало и чобане и стоку и оне турке-остао је само Милтен и лом.
После ове несреће, народ је место Високе Ширине прекрстио у Чобанац. На Свети Илију, становници Доброг Поља и Бистрице, почели су заједнички да ручавају на месту где су страдали чобани, „за њихове душе“. Временом се то окупљање претворило у „Собор“. Место где је олуја однела поломљено дрвеће-крстили су полом, а где су нашли Невену, прозвали су Невин валог, место где су нашли Стојанчу, назвали су Стојанчино страње.
Извор поред Бистричког пута код кога је Милтен седео и тужио за својом Невеним, назвали су Милтенов извор. Време је учинило своје, на све се заборавило, само су имена места остала. И она се заборављају, ништа није вечно.
ЗАБЕЛЕЖИЛИ: 24. Бранко Димић, Црна Трава. Запис крајем крајем 20.века.
Забележио: Легенде и предања под редним бројем:126, 127, 129,
130, 131,
*
PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke…)
http://www.mycity.rs/…/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
‎ Кеширано
20 мар 2010 … Мирослав Б. Младеновић Мирац …. Мирослав Мирко Младеновић Мирац УЧА рођен је 23.9.1948.године, ….. Легенда о Чобанцу
http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
*
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje – MyCity
http://www.mycity.rs/…/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html
‎ Кеширано
Слично20 мар 2010 … Мирослав Б. Младеновић Мирац Прилог: Postovani ….. Легенда о Чобанцу .. …… Бранко Димић, Црна Трава. Запис крајем крајем 20.века.
http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html

*
Порекло презимена село Бистрица (Црна Трава) » Порекло
http://www.poreklo.rs/…/poreklo-prezimena-selo-bistrica-crna-trava/
‎ Кеширано
15 мар 2014 … Порекло становништва села Бистрица, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара. … ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ … (Извор: Бранко Димић, Црна Трава- лист „Власина, 2002.г.
http://www.poreklo.rs/2014/03/15/poreklo-prezimena-selo-bistrica-crna-trava/

Порекло презимена, село Козило (Власотинце) » Порекло
http://www.poreklo.rs/2013/…/poreklo-prezimena-selo-kozilo-vlasotince/
‎
Кеширано
Слично23 феб 2013 … Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар …. ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ …. [2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ из рукописа:”ПЕЧАЛНИК-приче, легенде, предања, изреке, клетве, …
http://www.poreklo.rs/2013/02/23/poreklo-prezimena-selo-kozilo-vlasotince/
*
Поставио: Аутор Мирослав Б Младеновић локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца

Постављено: 1 новембар 2014.г. Власотинце, југ Србије, република Србија

1. новембар 2014. у 12:49

ПИСМО СИНА МАЈЦИ:
Здраво живо маjко,
К’д ми први пут донесоше велигденски колач за прво појдовање у печалбу, нес’м ни знал какој је тај печалба била мучна работа.
Ондак к’д се сместимо у дрвени кревети, к’д смо појели оној што смо понели и к’д с’м почел да работим, одма с’м осетил кво је тешка мука и пуста печалба.
Тој била тешка работа која једе снагу и носи људски живот. Неје л’ко да се работи од излазак до залазак сл’нца, ал’ с’м решил да издржим све печалбарске муке, какој би зарадел паре и наставил школу.
Млого је тој била тешка је тој работа за мене. Увече од умор ни да вечерам. Руке су ми све у жуљеви па ги држим на груди, л’кше ми је такој да се успим.
‘Рана је млого лоша. Ујутро само млеко и ’леба па једва чекам к’д ће куварица да причука на железо-да не вика за обед.
Цел д’н све једно исто једемо, пусти гра. Бре ће ни никне у мешину.
Понек’д идемо ноћу па краднемо петлижани покрај реку Јасеницу у Наталинци у Шумадију. Малко да будне боља ‘рана. Ел’ само сас гра се немож издржи тешка работа.
Мајко, добро с’м те послушал. Све паре ушивам ги у кошуљу и у кратке гаће. Срамота ме је к’д недељом излазим у село, идем на утакмицу и у продавницу, онакој у пиротски опанци гумењаци сас поцепане панталоне.
На циглану су ми обећали (она припада под задругу а директор је Јанковић-наш црнотравац), да ће ми даду стипендију за пољопривредну школу. Ега такој и буде, да и у нашу кућу дојде ‘емпут нека срећа..
Поздрави ми сеје, а поздрављам и тебе и све који питују за мене.
(Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац:-Постављено на портал ПОРЕКЛО под бројем 12: http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pe%C4%8Dalbarska-pisma-iz-vlasotina%C4%8Dkog-kraja/; а објављено у књизи ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА 2014.г.(истог аутора) на стр. 11.: http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/CM20145/zapisi25.html)

Печалбарска писма из власотиначког краја » Порекло – Poreklo
http://www.poreklo.rs/2012/…/pečalbarska-pisma-iz-vlasotinačkog-kraja/
‎ Кеширано
Слично
17 сеп 2012 … Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ … песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац.
http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pe%C4%8Dalbarska-pisma-iz-vlasotina%C4%8Dkog-kraja/

*
http://www.poreklo.rs/2012/09/17/pe%C4%8Dalbarska-pisma-iz-vlasotina%C4%8Dkog-kraja/
ПОСВЕТА:
Свим печалбарима из власотиначког и црнотравско-лужничког краја, који су крајем 19. века и у 20. веку били мученици у печалбу борећи се за голи живот.
Тај дух печалбара, да се досегне слобода и исконска борба за биолошки опстанак нас је одржала и дала крила да негде одлетимо далеко у свет.
Никада се нисмо вратили, иза нас осташе села, осташе пусте развалине, напуштена поља, њиве у коров и пуста гора која стално јечи од наше патње и бола за својим родним завичајем.
Нека се смилује та наша планина, наша мајка живота и нека нас барем у тешким временима стави под своје крило, како не били лутали свуда по свету….
* * *
ПРЕДГОВОР
„Печал“-„печалба“, туга, тешка мука. Печаловник-печалбар, као сезонски радник ишао у печалбу, да се некако преживи од немаштине на посној и голој земљи у планини. У печалбу су ишли: дунђери, зидари, пинтери и циглари….
У овом крају печалба је почела преко Македоније крајем 18. века, па се тако у нашем крају наставила у 20. и 21. веку.
Све до педесетих година 20. века живело се у планини са стоком, као и надничарењем у рудницима – па се тако остајало неписмено; краће се заостало по свему у животу.
Наши преци тако неписмени су у печалбу одлазили у туђи свет: Бугарску, Влашко, Енглеску, Америку, Немачку, а да се неки никада нису више ни вратили у родни крај.
Свако написано писмо, написано после ослобођења 1945. године од Немаца и Бугара, постало је преко деце први излаз у свет писмености, која су писала писма својим очевима печалбарима.
До тада су њихове неуке мајке писала писма и по месец дана, када се није радило у поље, када је падала киша. Та писма су била самоука, исписана „кривудавим“ словима која су научили на течајевима.
Тамо у печалбу се мучило од тешкога рада од сванућа до заласка сунца и овамо када се радило са стоком и у поље.
Очеви печалбари ни мајке сиротице мученице нису знале како је тамо или овде живот у немаштини, беди и његовој тежини – да се некако преживи и очувају полугладна и полубоса деца у планини.
За печалбаре се знало, једино ако неко стигне на вашар и каже неку реч о нашим очевима, а зато су и та печалбарска писма била „кратка“ и веома тешком муком написана „кривуданим рукописом“ измучених родитеља од тешкога рада у печалбу и у планини.
Тако се догодило једне године педесетих година 20. века да нисам као дете препознао свога оца печалбара.
Годину дана није се појављивао у породици из печалбе, оплануо и онемоћао као скелет од тешкога рада на цигларским пословима негде у белом свету. Тог тренутка није могао да личи на мога оца.
Често се у време одмора пронашла снага да се напише самоуком руком печалбарско писмо, али што је могуће краће, јер су те речи и садржај били јасни. Ту није било никаквих знакова, сем слова кривудавим шкрабописом написана жуљевим рукама. То су била искрена, а и често писма личне драме и исповести тежине живота.
АУТОР
ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА:

zapisi 25
bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/CM20145/zapisi25.html
‎ Кеширано
Печалбарска писма / Мирослав Младеновић Мирац. – Београд : Граматик, 2014 (Београд … Речник локализама и архаизама : (Печалбарска писма): стр.
http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/cip/CM20145/zapisi25.html
821.163.41-6 ПРЕПИСКА. КОРЕСПОНДЕНЦИЈА. ПИСМА

CIP – 734
МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав, 1948-
Печалбарска писма / Мирослав Младеновић Мирац. – Београд : Граматик, 2014 (Београд : Невен). – 90 стр. : илустр. ; 20 cm. – (Библиотека Савремена / Граматик)

Ауторове слике. – Тираж 300. – Речник локализама и архаизама : (Печалбарска писма): стр. 77-90.

ISBN 978-86-6135-049-8

821.163.41-6
COBISS.SR-ID 207515916

*
Поставио: Аутор Мирослав Б Младеновић Мирац из Власотинца
Постављено: 1 новембар 2014. г. Власотинце, југ Србије, република Србија
* * *

1. новембар 2014. у 12:51

НАПОМЕНА:
Печалбарско писмо ПИСМО СИНА МАЈЦИ је аутентично писмо које сам написао својој мајци из Наталинаца 1953/64 у планински засеок Преданча, села Г. Дејана, општина Власотинце на југу Србије.

У том времену због сиромаштва и своје СЛАБОТЕЛЕСНОСТИ(слабе ухрањености) СА 163 САНТИМЕТАРА – КАО ОДЛИЧАН УЧЕНИК НИСАМ МОГАО ДА СЕ ШКОЛУЈЕМ, па сам жарко желео да се упишем у војне школе.

У томе нисам успео због своје слабе физичке конституције-па сам тако морао као и моји преци да постанем печалбар.

Тако сам после завршетка осмољетке у село Свође отишао у априлу тих година 20 века у црепаре односно цигларе у Наталинцима код Тополе.
Отишао сам да зарадим новац и сам наставим школовање, јер сиромашни родитељи у планини нису имали средстава ни за хлеба а камо ли за моје школовање.
Отац као печалбар циглар на једну а ја на други страну тадашње печбарске муке.
Тако у Наталинцима су ме заволели због своје вредноће и ето дошао један одличан ђак који је желео да заради паре у печалбу и сам настави школовање; многе на циглани је то све емотивно дирнуло.
Циглана је била под управом Земљорадничке задруге у Наталинцима, па је тако глас о том малом плавокосом дечаку и његове жеље за даљим школовањем доспела и до тадашњег директора задруге Јанковића-црнотравца, тада мог земљака.
У само село су ме заволели и тако су ме водили недељом на ручкове, а једна наставница и наставник ТО-е тадашње школе су ми недељом чак и слали на циглану колаче како би издржао тежак физички рад који је био претежак за моје слаботелесно тело.
Снага нејака а жеља за школом је била велика.
Недељом сам чисто по село спољне клозете и ишао да стоварам угаљ у село Марковац(В.Плана) за циглану како би што више зарадио за школовање.
Посрећило ми се. Задруга је помогла да се упишем у средњу пољопривредну школу у Рековац .
Али сам се у међувремену оперисао на дан Свети Илија-2 августа на Чобанац од слепог црева те 1963/64.г у Тополи.
Тада су моји родитељи као и сви печалбари били на Чобанац.Светилију (код Бистрице, Ц.Трава) на вашар.
Нико није знао за моју операцију и сам сам све издржао и нико није дошао у посету.
Жеља за школом, знањем и да се оде из света беде и сиромаштва била је јача од моје нејаке физичке снаге.
Некако сам се из Рековца пребацио у средњу пољопривредну школу у Лесковцу. Тамо био најбољи ђак и ту се некако пробио да као најбољем ђаку ми плаћа школа одлазак на море и четврту годину интернат(јер ту годину због велике штете од поплаве реке Јасенице су отказали стипендију у Земљорадничкој задрузи стипендију у Наталинцима).
Мени драги Шумадинци су оставили на мене велики траг у тада мом младалачком животу. Прву годину сам се сам издржавао од печалбе у СПШ у Лесковцу, другу и трећу годину сам добијао стипендију од Земљорадничке задруге из Наталинаца код Тополе; док четврту годину сам добио помоћ да уплатим интернат од СПШ Лесковца.као тада најбољи ђак међу 1000 ученика тога времена у тој школи.
После тога опет у печалбу. Зарадио новац и желео да вратим новац(а у међувремену уписао ВПШ-математика)-али су ми тај новац отписали, што сам им био захвалан на помоћи.
Када са био у печлабу и на праксу у Земљорадничкој задрузи у наталинцима у току лета, био сам на прела, игранкама у селима;Клока, Јунковац, Шуме, Сараново. Вашар у Рачи Крагујевачкој и вожња у чезе са коњима.
Имао и своје прве младалачке љубави. Шумадија је била лепа у том времену за младост.
Остала су сећања на окопавању кукуруза, вршидбе комбајном-мени у том времену веома задивљујућој машини, када се у моје родно село у том времену врло око стожета кравама или коњима у планини у власотиначко-црнотравском крају.
Било је и тешких тренутака када се морало пешице од Наталинаца и обратно) пешице са цигларском торбом прећи и више од 40 километра у једном правцу:преко Вишевца, Раче, Саранова до Наталинаца или у другом правцву Наталинци-Смедеревска паланка. Тада нису постојали ни путеви макадамски ни превоз аутобусима у тим правцима. Путовало се возом.
Колика је била радост једног планинског сиромашног горштачког дечака када сам добио задужење да наплаћујем карте за биоскопу у сали у Наталинцима или на стадион ФК Шумадинца. Такве радости виупе никада скоро да нисам ни доживео у животу.
На крају да кажем да то ПИСМО печлабара дечака од око 15 година, постављена на основу личног сећања када сам то писмо писао онако уморан и измучен својој мајки из Наталинаца, увек када год сам улазио у учионице ученика осмог разреда на село-видео сам некако себе у тој улози и данас када сам отишао у пензију као наставник математике.
Сећања дечаштва и младости остају до краја нашега живота, па и написана у форми ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА.
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац из Власотинца
Постављено: 1 новембар 2014.г. Власотинце, југ Србије, република Србија
* * *

3. новембар 2014. у 15:44

ПИСМО СРПСКОГ РАТНИКА

Здраво Мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив. Иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт.
Мене неје ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за овуј нашу мучену Србију.

Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам ти мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко.

Ко да смо ми Срби у бога сас камење гађали.
Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тија пустињак.

Мале води рачуна од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко, Симку моју моје прво радовање да одарим, а јаков је још малечак.
Ако се жив не врнем казујте му јуде сам оставил коске. Неје ми ни млого жал за мене, осветил сам се на онеј швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крв до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви.
Али швапске але су али биле и остале па се поврнуше. Ко псета су, колико ги тепамо а они ко да извирају из земљу.

Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу ви жив дојдем.
Ма неје мене стра за мој живот него стра ме што ћу да оставим онај пилитија сама, још су нејака за живот.
Кад дојде јесен које од рану приберете ископајте рупе па крите немој на онија бугарски зликовци да давате.

Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би ви још пуно али еве викају из команду да се спремамо да појдемо преко онија пустињак, ама неје мене стра од њега, него стално мислим на вас мале и на дечицу.

Како помислим на моја пилитија почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.

Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојега Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат.

Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди.

Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам осветил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосив Динић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту“ Албанију-гробница му је постала модра вода Јадрана)….

Када је писмо стигло бог зна како, после три ипо године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.

Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино је преживели Јосивова жена Перка, и осмогодишњи син јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.)

Приредио: унук Јосива Димића: Бранко Димић
(Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве (Козарница) среза власотиначког, писано 1915.године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније-подвукао : М.М)

(Извор: Велимир Стаменковић-Лима: ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ, Власотинце, 2010., стр. 141-142.)
*
Порекло презимена, село Добро Поље (Црна Трава) » Порекло
http://www.poreklo.rs/…/poreklo-prezimena-selo-dobro-polje-crna-trava/
‎ Кеширано
22 феб 2014 … (Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве (Козарница) ….
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и …
http://www.poreklo.rs/2014/02/22/poreklo-prezimena-selo-dobro-polje-crna-trava/
*
Казивање ратника (Балканских, првог и другог. свет.рата) – Poreklo
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=369.0
‎ Кеширано
забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и ….
Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве, писано 1915.http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=369.0

*
Поставио:Аутор о пореклу презимена села Добро Поље (Црна Трава)-Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и локалн и писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца
Постављено: 3.11.2014.г. Власотинце, југ Србије, република Србија
* * *

Порекло презимена, село Козило (Власотинце)

Коментари (31)

Одговорите