Сомбор и околна села Reviewed by Momizat on . Град Сомбор: Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Гаково (обухвата и Крушевље које је до 1978. било самостално насеље), Дорослово, Кљајићево (до 1 Град Сомбор: Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Гаково (обухвата и Крушевље које је до 1978. било самостално насеље), Дорослово, Кљајићево (до 1 Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Сомбор и околна села

Сомбор и околна села

Град Сомбор:

Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Гаково (обухвата и Крушевље које је до 1978. било самостално насеље), Дорослово, Кљајићево (до 1948. године Крњаја), Колут, Растина, Риђица, Светозар Милетић, Сомбор, Станишић, Стапар, Телечка и Чонопља.


Коментари (35)

  • Djordje Lalosevic

    Postovani,
    Rodjen sam u Somboru. Moja porodica Lalošević slavi slavu Svetoga Stefana. Molim Vas da mi date informacije kako i gde mogu da dodjem do informacija o tacnom poreklu i korenima.
    Unapred se zahvaljujem
    Đorđe Lalošević

    Одговори
  • Милана Томашевић

    Postovani,
    moje devojacko prezime je Dragosavljevic, rodjena sam u Somboru, slavimo Jovandan. Poznato mi je da su mi i deda i pradeda rodjeni u Madjarskoj mesta Majš ili Mohač, i da su došli sa Čarnojevićem u te krajeve. Ne ynam odakle su došli?! Ako moženeka informacija.
    Hvala!
    milanatomasevic@yahoo.com

    Одговори
  • vojislav ananić

    СОМБОР (48.993 ст.), полифункционално градско насеље у СЗ делу Бачке (8.965 кm2), предеоне целине Војводине, ”регионална престоница” Западно-бачког округа (2.406 кm2, 37 насеља и 215.916 ст.) и центар истоимене општине (1.178 кm2, 16 насеља и 96.105 ст.), на (90 m) бачкој лесној тераси коју је раније река Мостонга делила на 14 острва, у зони раскрснице важних саобраћајница (7 аутомобилских путева и железничких пруга) ка Новом Саду, Бечеју, Суботици, Осијеку, Белом Манастиру, Печују и Баји, 98 кm СЗ од Новог Сада и 180 кm СЗ од Београда. Географске координате су 45°46’46” с.г.ш. и 19°07’20” и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у из 1984, који је до 1999. претрпео 10 измена и допуна, износи 4.156 hа (грађевински рејон 1.949 hа), приградског подручја 1.208 hа, а катастарска територија 28.917 hа. С правом носи популарни назив ”град зеленила” (17 хиљ. стабала и четири парка површине 150 хиљ. т2). Урбаном композицијом интегрише архитектонско-градитељски старо и ново: старо урбано језгро (правилног правоугаоног облика), од кога се радијално простиру саобраћајнице поред којих су новоформирани урбани делови – Нова Селенча, на ЈИ, Нова Мостонга, на западу, Ново Скопље (дуж пута за Апатин) и Чворак, а у њиховој околини, на већој или мањој удаљености, салаши – Ленија, Ковачев, Коларићи, Жуљевићи, Гоге и Јосићеви. Историјско (старо) језгро града (32,5 hа) из друге половине XIX в., просторна и градитељска целина, проглашено је културним добром 1969. год. С. се одликује дуговременом урбанистичком уређеношћу и комуналном опремом. Пошту добија 1789, железничку станицу 1869, први телефон 1893, електрично осветљење 1895, биоскоп 1908, савремени централни водоводни систем 1961. (прва јавна чесма градског водовода је пуштена у рад 29. новембра 1962), а канализациону мрежу 1964, коју поседује само 35% града. У урбаном окружењу налазе се многобројни хидролошки објекти: природни токови – Мостонга и Плазовић, и канали – Велики бачки канал (118 кm), чија је изградња започела 1794, Бајски канал (11 кm у нашој земљи), Пригревица-Беочин (31,7 кm) и Сомбор-Оцаци (27,9 кm). Првобитно насеље, претеча данашњег града, основано је на једном од острва Мостонге у XIII в. под називом Сент Михаљ (8геп1 МНиАу). Оснивачем се сматра мађарски краљ Иштван V. Први писани помен датира из 1469, када Матија Корвин даје дозволу племићкој породици Сгоког да подигне тврђаву код града Сент Михаља који је разорен у земљотресу 1443. год. У време турске окупације 1541. има 2 хиљ. кућа и 200 радњи. Садашње географско име добија 1543. год. У време турске окупације, од које је ослобођен 1687, седиште је Сомборске нахије. Почетком XVIII в. добија назив ОррШит тИИаге ЗотдопетГз (Војничка варош Сомбор). Указом Марије Терезије 1749. постаје слободни краљевски град Угарске. Под мађарском влашћу, када је центар Бачбодрошке жупаније (Бачка и околина Баје), остаје до 13. новембра 1918. год. Ст. је етнички хетерогено (30 етничких припадника) – Срби (52,8%), Мађари (9,7%), Буњевци (4,6%) и др. Сматра се да је овде православних и католичких Срба (Буњевци или католички ”Раци” – Срби) било и у време турске окупације. После ослобођења од Турака, досељавају се и Срби из Горњокарловачког округа, Сења и Лике. Средином XVIII в. присутно је и прво масовно досељавање Немаца из Аустрије, Чешке и Шлезије, који су населили Горњу варош, када се истовремено насељавају и Мађари. Након завршетка II светског рата, када се већина Немаца повукла са окупаторском војском, насељава се и известан број Срба (560 лица) из Слуња, Војнића, Книна и др. Индекс демографског старења (У креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,7 (1991). Урбано градитељско-архитектонско и културно-историјско наслеђе је опсежно и изузетне вредности: Пашина кула и конак (XVI в.); Капела Св. Ивана Непомука (1741); православни храм Св. великомученика Георгија (подигнут 1761. на месту старе цркве „плетеруше” са иконостасом Арсенија Марковића); барокна римокатоличка црква и жупни уред (1772); тзв. ”Мала црква” посвећена Св. Јовану Претечи (1809), са иконостасом Павла Ђурковића; позната Велика православна црква посвећена Успењу Пресвете Богородице; Галеова зграда (прва апотека основана 1838. – данас Галерија Милана Коњовића); Градска кућа (1842); Сомборско народно позориште (1880); Градска библиотека (1883); зграда Пионирске библиотеке ”Карло Бјелицки” (1886); зграда Жупаније подигнута у XIX в. на острву Пандур (данас зграда СО Сомбор), са 365 соба и познатом уметничком сликом ”Битка код Сенте” (површине 28 m2); манастирски храм Св. архиђакона Стефана (1928-1936) и др. У С. су рођене и живеле многе знамените и познате личности: Аврам Мразовић (1756-1826), оснивач Норме – прве школе за образовање учитеља на српском језику, Јован Хаџић (1799- 1869), први председник Матице Српске, Георгије Бранковић (1830-1907), патријарх Српске православне цркве, Милан Јовановић Батут (1874-1944), лекар, Мтан Коњовић (1884-1967), сликар, Вељко Петровић (1884-1967), песник, Аладар Ердеи, први југословенски првак у шаху и др. Индустријски развој града почиње 1831, када је подигнута фабрика свиле, а данас је индустрија водећа делатност, по броју запослених радника, обиму производње и учешћу у формирању народног дохотка. Носиоци савременог економског развоја су разноврсна привредна предузећа, од којих су најзначајнија: ПК „Сомбор” са више објеката – фабрика уља ”Сунце”, млинови, фабрика сладоледа ”Сомболед”, фабрика месних прерађевина ”Сомес”, млекара и други агроиндустријски објекти, металопрерађивачка индустрија ”Бане Секулић” (основана 1948), фабрика акумулатора, Текстилна индустрија ”3ефир”, Индустрија рукавица и ауто-пресвлака ”Црвена звезда”, Грађевинско предузеће „Стандард”, Индустрија специјалних аутомобила „Застава” (основана 1970), Саобраћајно предузеће ”Севертранс”, ТП ”Сомборпромет”, Туристичко-угоститељско предузеће ”Раванград” са хотелом „Слобода” и др. Има 13 предшколских установа, шест осморазредних ОШ, шест СШ, Учитељски факултет, здравствени центар регионалног значаја, Спортски центар ”Мостонга” (3 базена), познато излетиште Шикара (5 км западно од града) и др. Од традиционалних градских манифестација посебан значај имају: ”Међународни сајам перадарства” (фебруар), „Музички фестивал деце Војводине” (мај), „Међународни сајам пчеларства” (август), ”Сомборске музичке вечери” (октобар-новембар) и др. Пијачни дан је петак (пијаца је добро посећена и уторком), а приређују се и четири вашара у околини града (најчешће дуж пута ка селу Стапар и у близини хиподрома): на Спасовдан, Благовести, Велику Госпојину и дан Свих Светих.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    АЛЕКСА ШАНТИЋ (2.267 ст.), погранично (ка Мађарској) ратарско (20,2% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (117 гп) Бачкој лесној заравни, с обе стране пута Сомбор-Суботица, 24 кт СИ од Сомбора. Површина атара износи 5.284 ха. Садашње име добија 1924, по знаменитом српском песнику Алекси Шантићу. Крстастог је облика, са стамбеним и објектима сеоске економије распоређеним око централних улица које се секу под правим углом. Повезује три целине: Село, главни део насеља, и две одвојене пољопривредне економије: ”9. мај” (6 км јужно од насеља) и „Север” (6 км СЗ од насеља). Помиње се 1460. под називом Шара (мађарски хаг – блато), када је власништво племићке породице Соћог. Током XVIII и XIX в. насеље се налазило у поседу разних племићких породица. Крајем XIX в., јужно од данашњег насеља, породица Фернбах је подигла посед под именом Баба Пуста, које је током II светског рата, за време мађарске окупације, носило и само насеље. Ст. је етнички мешовито (Хрвати, Мађари, Буњевци и др.), а преовлађује српско – 66,8% (слави Ђурђевдан, Св. Николу и др.). Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,7 (1991). Електричну енергију добија 1958, а локални водовод 70-их год. XX в. Српски православни храм је у изградњи. Има дечје обданиште (1980), осморазредну ОШ ”Алекса Шантић” (почела са радом 1976; шк. 2000/01. – 244 ученика), МК, библиотеку, здравствену амбуланту, ватрогасно друштво (1953), рекреациони центар (10 гха) са базеном и фискултурним теренима (за фудбал, одбојку, кошарку и сл.) и др. Према Чонопљи, 9 км јужно од А.Ш., налази се замак Каштел (изграђен 1906) и парк шума (7,48 ха) која је 1955. сврстана у споменике природе Републике Србије. Носиоци развоја интензивне и тржишне пољопривредне производње (кукуруз, пшеница и др.) су приватна газдинства и Пољопривредно предузеће ”Алекса Шантић”.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    БАЧКИ БРЕГ (1.585 ст.), погранично (према Мађарској) ратарско (29,4% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (95 m) контакту лесне терасе и алувијалне равни Дунава, 31 кm СЗ од Сомбора. Површина атара износи 3.290 hа. Назив се везује за старословенску реч берег – обала. Простире се у облику равнокраког троугла, са теменом окренутим ка западу, према Бајском каналу. Први писани помен датира из 1319. год. Током 1620, под налетима Татара, из Клиса су досељени Шокци. Крајем XVII в. има 11 шокачких породица. Почетком XVIII в. ст. је знатно страдало од епидемије колере, али и поред тога, средином истог столећа има знатан обим (1720. – 2 породице, 1748. – 490 житеља и сл.). У периоду 1946-1947. из Лике и Далмације је досељено 35 већином српских породица. Садашње ст. је претежно хрватско – 46,7%, а од осталих етничких припадника већу заступљеност имају Срби (славе Ђурђевдан, Св. Николу и др.) и Шокци. Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,2 (1991). Римокатоличка црква Св. архангела Миховила подигнута је 1740. (културно добро од 1975). Електрифициран је пре II светског рата, а локални водовод добија 70-их год. XX в. Има осморазредну ОШ ”Моша Пијаде” (почела са радом средином XVIII в.; шк. 2000/01. – 135 ученика), МК, здравствену станицу, истоимени гранични прелаз (отворен 20. августа 1967) и др. Водећи тржишни пољопривредни производи су житарице.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    БАЧКИ МОНОШТОР (4.205 ст.), развијено (12,6 % аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (85 hа) контакту бачке лесне терасе и алувијалне равни Дунава, у окружењу токова Плазовића (Киђош), на истоку, Дунава и Дунавца или Старог Дунава (3 кm западно од насеља) и Великог бачког канала, на северу и истоку, 13 кm западно од Сомбора. Површина атара износи 8.528 hа. Више од 50% атара је под шумом. Од 1978. је под заштитом државе као споменик природе и комплекс храста лужњака (Моношторски рит). Моношторске шуме храста лужњака и беле тополе насељава и разноврсна крупна дивљач (јелен, дивља свиња, срна и др.). Назив насеља потиче од речи топоИеги – манастир, а везује се за римокатолички манастир Св. Петра који се налазио у близини средњовековног града Бодрога. Припада панонском типу насеља (правоугаони облик). У околини се налази познато излетиште Адица и викен-зона (ЈИ од насеља, на левој страни Дунавца), са 240 викендица. Основан је на месту са траговима раније насељености (на локалитетима Црна бара, Опољеник и Сига пронађени су трагови старчевачке и винчанске културе, остаци из бронзаног и гвозденог доба и сл.). Претеча данашњег насеља је стари град Бодрог, са утврђењем Бортањ. У XIII в. носи назив Бодрог Моноштор, а касније Долни Моноштор (1570), АБо МопоИог (у време аустријске окупације) и Мопоз1ог82е% (током угарске окупације). Ст. је национално мешовито – Хрвати (37,2%), досељени из Клиса, Шокци (9,6%), Мађари, Срби (славе Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а има и других етничких припадника. Индекс демографског старења 05) креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,9 (1991). Римокатоличка црква Св. Петра и Павла изграђена је 1761. (културно добро од 1974). Струју добија пре II светског рата, а водом се снабдева из два артешка бунара дубине 80 и 167 m (водоводна мрежа изграђена је 1980). Има осморазредну ОШ ”22. октобар” (шк. 2000/01. — 376 ученика) са продуженим боравком и предшколским одељењем, МК, дом културе, кречану из 1926, објекат привредне архитектуре (културно добро од 1984), здравствену станицу, Земљорадничку задругу ”Подунавље”, Шумску управу ”Козара”, Ловачко-шумарско пољопривредно газдинство ”Јелен” (ловни и рекреативни туризам), ДП „Бродоремонт” (122 радника – ремонт и изградња пловних објеката и др.), основано 1793, када је започета градња Великог бачког канала, локалну пијацу (пазарни дани – среда и недеља) и др. Производња житарица, поврћа (семе салате, спанаћ, црни лук, грашак и др.), бостана и меда тржишно је оријентисана. Традиционално занатство заступљено је кроз вештину плетења и израду ћилима.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    БЕЗДАН (5.472 ст.), развијено (11,5% аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (91 m) западном рубу бачке лесне терасе, у окружењу Дунава, Плазовића (Киђош), Великог и Бајског канала, 23 кm СЗ од Сомбора. Површина атара износи 8.043 hа. У атару постоје мртваје, разноврсне шуме, крупна и ситна дивљач и богатство вода ихтиофауном (једно од највећих мрестилишта рибе у Србији). По предању, назив је геоморфолошког порекла – основан је на месту где је некада било мноштво дубоких јама (без дна – бездан). Линијског је облика, с обе стране пута Сомбор-Батина-југословенско-мађарска граница. Припада планским насељима. Садашња главна улица (Јј и1м>о (Нова улица) просечена је 1762. год. Савремени физиономски развој остварује се ка истоку, према Плазовићу, и југу, ка Бачком Моноштору. У околини Б. налазе се извори лековите воде познати под називом Безданска бања, откривени 1912. приликом бушења бунара. Алкална вода (22°С) од 1938. се користи за лечење (реумати- зма, повреда кичме и локомоторног апарата) у оквиру ”Градског хигијенског купатила”, које је део Медицинског центра ”Др Радивој Симоновић” из Сомбора. Окружење Б. познато је и по излетиштима: Барачка – мотел ”Барачка” и 300 сојеница, Дарашки фок, Копани фок и Шебеш фок (на мађарском фок – бара), као и манифестацији ”Безданске туристичке недеље”, која се од 1970. приређује сваке год. у јулу. Први писани помен под називом ВаИуап потиче из 1305, а 1341. се наводи под именом Берча. Страдао је у татарској најезди крајем XVI в. Кроз историју има знатне осцилације у укупној популацији (1862. – 8.185 житеља), нарочито због страдања од епидемије колере и масовног исељавања у Америку (1900-1910). Садашње ст. је етнички хетерогено – 25 националних заједница, али од давнина преовлађују Мађари (67,6%), а од осталих националности већу заступљеност имају Срби (славе Ћурђевдан, Св. Николу и др.) и Хрвати. Индекс демографског старења (д) креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,1 (1991). Римокатоличка црква подигнута је 1846. год. Струју добија децембра 1911, а локални водовод јула 1988. год. Културно-споменичко наслеђе је значајно: на левој обали Дунава, у близини Батине, налази се спомен-комплекс чувене Батинске битке, отворен 1981. („форсирање” Дунава 1944) као истурено одељење сомборског Градског музеја, а у самом насељу је Спомен-музеј Батинске битке, мост ”51. војвођанске дивизије” (на десној обали Дунава су спомен- дом и споменик црвеноармејцима). Пољопривредна функција је доминантна (од XIX в. ратарство – кукуруз, пшеница, зоб, јечам, шећерна репа, сунцокрет и кромпир, је временом потиснуло сточарство). Има дечји вртић, осморазредну ОШ „Братство-јединство” (шк. 2000/01. – 455 ученика), МК, дом културе, дом здравља, пошту, Млинско предузеће ”Слобода”, текстилни погон ”Бети”, Ткачку задругу ”Дунав” (основана 1879), штампарију ”Војводина” (основана 1948), Бродоградилиште ”Дунав” (почело сарадом 1959), царинарницу, локалну пијацу (пазарни дани – четвртак и недеља) и др. Од традиционалних заната развијени су корпарски и израда мрежа за риболов. Б. је почетна тачка канала Дунав-Тиса-Дунав са речним пристаништем (изграђено 1855. – прва бетонска устава у Европи; пројектант инж. Ференц Михалик), а у њему се налази и I водомерна станица на Дунаву у СР Југославији, као и зимовник бродова Барачка.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    ГАКОВО (2.073 ст.), ратарско-сточарско (17,2% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (90 m) лесној тераси испресецаној многобројним лесним узвишењима (94,4 m) и депресијама (87,7 m), с обе стране пута Сомбор-Баја, 14 кm северно од Сомбора. Површина атара износи 4.621 hа. Кроз село протиче један крак Мостонге, а у СЗ делу атара налази се мање вештачко језеро (”јамура”). Формирано је уз пут, од кога се под правим углом одвајају споредне паралелне (удаљене једна од друге до 300 m) улице, са кућама типа ”уз пут”, ”на лакат” или попреко. Саставни делови насеља су и три мање стамбене целине везане за економије Пољопривредне задруге ”Граничар”. До 1971. Крушевље (5 кm СИ), где се за време II светског рата налазио логор, сада административни и физиономски део Г., имало је статус самосталног насеља. Г. је основано на пустари коју средином XVIII в. насељавају Немци и плански изграђују село. Они су се по завршетку II светског рата већином повукли са окупаторском војском, а тада је најпре насељено око 4 хиљ. егејских Македонаца, који су се убрзо вратили у Грчку, а потом и српско ст. из околине Мркоњић Града, Горње и Доње Пецке. Садашње ст. је већинско српско – 77,6% (слави Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а има и осталих етничких припадника (Хрвати, Мађари, Македонци и др.). Индекс демографског старења (креће се у распону од 0,1 (1961) до 0,5 (1991). Римокатоличка црква подигнута је 1856. год. Електрично осветљење добија после 1925, а водом се снабдева преко локалног водовода (артешки бунари). Има осморазредну ОШ ”Лаза Костић” (шк. 2000/01. – 268 ученика), МК, здравствену станицу, ватрогасни дом, локалну пијацу (пазарни дан – недеља) и др. Носиоци развоја аграрне производње (житарице, семенски кукуруз, соја и др.) су приватна газдинства и поменута задруга (фарма свиња, говеда и кока носиља).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДОРОСЛОВО (1.864 ст.), ратарско (32,5% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (88 m) лесној тераси Бачке лесне заравни и левој обали каналисане реке Мостонге (део хидросистема Дунав-Тиса-Дунав), с обе стране пута Сомбор-Оцаци, 22 кm ЈИ од Сомбора. Површина атара износи 4.123 hа. Линијског (друмског) је облика, са стамбеним и објектима руралне економије с обе стране наведеног пута. Основано је на месту са значајним археолошким траговима старије насељености (остаци из гвозденог доба – налазиште Ђепфелд; у Дорословској шуми остаци тзв. ”римских шанчева”, које нису саградили Римљани и др.). После турске окупације (1554) насеље је премештено са десне на леву обалу Мостонге. Средином XVIII в. помиње се под именом Жарково (по пустари која се налазила СИ од насеља). Планско насељавање Мађара и Немаца из Лотарингије почиње 1752. и 1763, када село носи име Бач — Доросло. Данашњи назив добија 1904. год. Од средине XIX в. у етничкој структури преовладавали су Мађари, који су и данас већинско ст. (72,9%), а има и осталих етничких припадника (Срби 13,7%, Хрвати 7% и др.). Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,4 (1991). Чикаш Бене (1853-1893), познат као градоначелник Сомбора који је први почео планско озелењавање града, рођен је у Д. Капела брвнара, тзв. ”Водица”, подигнута 1796, проглашена је 1972. култним местом Суботичке бискупије. Струју добија после II светског рата, а водоводну мрежу 60-их год. XX в. Има осморазредну ОШ ”Шандор Петефи” (шк. 2000/01. – 182 ученика), МК, дом културе, здравствену станицу, пошту, локалну пијацу (пазарни дан – среда) и др. Познато је по изради ћилима и плетењу. Приватна газдинства и Земљорадничка задруга ”Дорослово” су носиоци интензивне и тржишно оријентисане пољопривредне производње (житарице и др.).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    КЉАЈИЋЕВО (5.737 ст.), ратарско (11,3% аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (90 m) лесној тераси – плавинском терену који се спушта са Телечке на Јужнобачку лесну зараван, коју пресеца Кљајићевски поток (Дугачки до или Канал), с обе стране пута Сомбор-Врбас, 13 кm источно од Сомбора, са којим је повезано путем регионалног значаја и железничком пругом. Површина атара износи 7.750 hа. Садашње име добија 1949. по Филипу Кљајићу, народном хероју рођеном на Кордуну, одакле се после II светског рата доселило највише житеља. Правоугаоног је облика са физиономским језгром око централне друмске раскрснице и кућама типа ”уз пут” и ”на бразду”. Формирано је на месту са траговима неолитске насељености. Крајем XIV в. помиње се под именом 8еп( ККај (Свети Крај), 200 год. касније као Сагпе 8еп( Крај или Керенјаша, а почетком XVII в. под називом Крњаја, који носи до 1949. год. Планска колонизација немачког и мађарског ст. извршена је 1763, које је било најбројније све до времена после II светског рата. Од 1945. насељава се српско ст. из Лике, Горског Котара, Жумберка и Кордуна. Садашње ст. је српско – 90% (слави Св. Јована Крститеља, Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а има и осталих националности (Хрвати, Мађари, Македонци и др.). Индекс демографског старења 05) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,8 (1991). Српски православни храм посвећен Успенију Пресвете Богородице (бивши римокатолички – „некадашња швапска црква”) подигнут је 1924. год. Електрично осветљење добија после I светског рата, а локални водовод 60-их год. XX в. Има осморазредну ОШ ”Никола Тесла” (шк. 2000/01. – 549 ученика), МК, дом културе, биоскоп, здравствену станицу, апотеку, погон металске индустрије ”Бане Секулић”, погон за производњу арматуре за течна горива ”Анђелко Цревар”, две циглане (прва основана 1928) у оквиру ИГМ „Стандард”, локалну пијацу (пазарни дани -уторак и субота) и др. Водећи пољопривредни производи тржишног значаја су пшеница, кукуруз и индустријско биље (1/4 сетвених површина), а носиоци развоја интензивне и тржишно оријентисане пољопривреде су приватна газдинства, Кооперација ”Кордун” у саставу ПК ”Сомбор” и Пољопривредно предузеће ”Кљајићево” (млин и фарма свиња).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОЛУТ (1.710 ст.), ратарско (16% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (90 м) контакту лесне заравни и алувијалне равни Дунава, између Бајског канала и тока Плазовића (Киђоша), 20 км СЗ од Сомбора. Површина атара износи 4.335 ха. Назив потиче од имена племићке породице Килед, која је овде егзистирала од средине XIII в. Припада плански грађеним насељима од друге половине XVIII в. Линијског (издуженог) је облика, с обе стране пута Сомбор-Баја и физиономским израштајима у упоредничком правцу (ка Барачком Дунавцу и Рибњаку). Формиран је на подручју значајног раног средњовековног археолошког локалитета. Први писани помен датира из 1261, када се наводи под називом Килид. Крајем XVI в. представља највеће насеље у Бачкој, па се отуда у турским изворима из 1590. помиње као град (81 дом). Кроз К. је тада пролазио главни пут за Барању, а у његовој непосредној близини била је тврђава за контролу и заштиту прелаза преко Барачког Дунавца. У XVIII в. најпре је насељен ”Рацима Шизматицима”, а потом, у другој половини, и Немцима, који су се већином повукли са окупаторском војском по завршетку II светског рата. Након тога насељава се српско ст. (43 породице) из Лике и Кордуна. Данашње ст. је већинско српско – 72,4 % (слави Св. Јована Крститеља, Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а има и осталих етничких припадника (Хрвати, Мађари, Шокци и др.). Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,3 (1961) до 1,3 (1991). Електрично осветљење добија 1928, а локални водовод 70-их год. XX в. Има осморазредну ОШ ”Огњен Прица” (шк. 2000/01. – 155 ученика), МК, дом културе, приватни Зоолошки врт ”Мики”, здравствену станицу, апотеку, пошту, Рибњак ”Бачка” (200 ха – шаран и сом) – основан 1948, који користи воду Плазовића, циглану (почела са радом 1925) и др. У пољопривредној производњи доминира кукуруз, пшеница, луцерка и сунцокрет.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    РАСТИНА (605 ст.), погранично (према Мађарској) ратарско (42% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (97 m) лесној тераси (максималне висине 106m) у коју је своју долину усекао сада каналисани ток Плазовића, 22 кm северно од Сомбора. Површина атара износи 2.306 hа. Издуженог је облика, са улицама које се секу под правим углом и кућама типа ”уз пут” и ”на лакат”, у чијем залеђу су простране баште. Локалитети Трска, Секеш и Шупљина, у источном делу села, су мочварни, а геометријску физиономску правилност западног дела насеља ремети ток Плазовића. Први пут се помиње у XIV в. под именом Харасти, а од XVIII в. наводи се као пустара под данашњим називом или Растинско Поље. Била је у поседу барона Јохана Редла, који средином XIX в. подиже замак Каштел са мајуром, парком, млином, фабриком сирћета и другим садржајима. До 1918. представља административни и физиономски део Станишића, а потом (до краја II светског рата) села Риђице. Статус самосталног насеља добија после II светског рата, када се досељава ст. из Лике и Херцеговине. Ст. је углавном српско – 90,1% (слави Св. Јована Крститеља, Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а од осталих националности већу заступљеност имају Хрвати и Мађари. Индекс демографског старења ()5) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,3 (1991). Струју добија после II светског рата, а локалну водоводну мрежу 60-их год. XX в. Има четвороразредну ОШ (почела са радом 1961; шк. 2000/01. – 28 ученика), МК, дом омладине, споменик жртвама Шарварског логора, здравствену амбуланту, пошту, Земљорадничку задругу ”Кооперација Растина” (основана 1953) и др. Водећи пољопривредни производи тржишног значаја су кукуруз и пшеница.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    РИЂИЦА (2.806 ст.), погранично (према Мађарској) ратарско (16,6% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (100 m) бачкој лесној тераси коју је ток Плазовића еродирао, с обе стране локалног пута ка Сомбору, 30 кm северно од Сомбора. Површина атара износи 5.990 hа. Припада плански подигнутим насељима са улицама које се секу под правим углом. Просторну окосницу физиономског развоја представља поменути пут. Подељена је на два физиономска дела: западни (ка току Плазовића), који је правоугаоног, и источни (поред језера Риђице), неправилно звездастог облика. Основана је у близини некадашњег келтског насеља, које је било лоцирано на вишем СИ и источном терену заштићеном од поплава. Први писани помен датира из XVI в., када је посед Катарине Орловић и Владислава Керечењина. Почетком XVIII в. насељена је Мађарима из села Леђен, али и, поред тога, до почетка XIX в. већинско ст. чине Срби. Год. 1801. постаје посед Имре Ковача, од када већинско ст. чине Мађари, Немци и Словаци. Након завршетка II светског рата присутно је значајно досељавање српског живља (3 хиљ. ст.) из околине Задра, Бенковца, Книна, Сиња и других крајева. Садашње ст. је већином српско – 75,8% (слави Св. Николу и др.), а има и осталих етничких припадника (Мађари, Хрвати, Буњевци и др.). Индекс демографског старења ( креће се у распону од 0,3 (1961) до 1 (1991). У селу се налазе две цркве: православна Пренос моштију св. Николе подигнута 1844. (православни храм – земуница, сазидан почетком XVIII в. је порушен, па потом обновљен 1731) и римокатоличка из 1816. год. Струју добија 1926, а водом се снабдева преко локалног водовода. Има осморазредну ОШ ”Петар Кочић” (шк. 2000/01. – 254 ученика), МК, дом културе, здравствену станицу, апотеку, пошту, РЈ ”Развитак” у оквиру ПК ”Сомбор” из Сомбора, Пољопривредно предузеће ”Риђица” (сточарска фарма и млин), локалну пијацу (пазарни дан – поиедељак) и др. Производња кукуруза и пшенице тржишно је оријентисана.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ (3.292 ст.), развијено (28,7% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (93 m) контакту Бачке лесне заравни и лесне терасе, с обе стране пута и железничке пруге Сомбор—Суботица, 12 кm СИ од Сомбора. Површина атара износи 6.004 hа. Припада плански подигнутим насељима. Основан је на раскрсници поменутог друма и локалног пута Чонопља-Станишић, где се налази централни део насеља. Стамбени и остали објекти руралне економије распоређени су дуж наведених комуникација, с тим што источни део насеља има неправилан облик (куће су зракасто размештене поред попречних улица). У СЗ делу насеља одржало се мало језеро Концина бара. У атару су евидентирани значајни трагови старије насељености: остаци три хумке из млађег гвозденог доба и три средњовековна насеља (помињу се у XIV в.) – Халмош (назив од мађарске речи што значи брежуљак), Сент Мартон и Вана. Сматра се да је претеча данашњег насеља Халмош. Средином XVI в., за време турске окупације, помиње се под именом Милитић или Милетић (вероватно по породичном имену или надимку). Средином XVIII в. нови досељеници (Мађари и Немци) су формирали Племениту општину Милетић (Метес Miletic). Данашње име добија по српском политичару и борцу – Светозару Милетићу, за права Срба у Угарској током друге половине XIX в. По протеривању Турака (1699) насељен је Мађарима, Немцима и Хрватима из Бачко-бодрошке жупаније и Аустрoугарске, чији потомци и данас овде живе. После II светског рата досељено је шест српских породица (22 члана). Садашње ст. је већинско мађарско (50,7%), а има и осталих националности (Хрвати, Буњевци, Срби и др.). Индекс демографског старења (ц) креће се у распону од 0,6 (1961) до 1 (1991). Струју добија пре II светског рата, а водом се снабдева преко локалног водовода. Има осморазредну ОШ ”Братство-јединство” (почела са радом крајем XVIII в.; шк. 2000/01. – 312 ученика), МК, дом културе, библиотеку (1801), здравствену амбуланту (1972), апотеку, пошту, две железничке станице (1869), локалну пијацу (пазарни дан – среда) и др. Носиоци развоја интензивне и тржишне аграрне производње (кукуруз, пшеница, сунцокрет и др.) су приватна газдинства и РЈ ПК „Сомбор” из Сомбора (”Кооперација Задругар”, ”Светозар Милетић” – фарма свиња и говеда, и Млин ”Јединство” – основан 80-их год. XIX в.).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАНИШИЋ (5.131 ст.), ратарско-сточарско (16,2% аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (97 m) додиру Бачке лесне заравни и лесне терасе, с обе стране пута Сомбор-Баја, 22 кm СИ од Сомбора. Површина атара износи 9.275 hа. У западном делу атара тече река Мостонга, чијим каналисањем су исушене некадашње многобројне баре и мочваре, по чему је околина С. раније имала популаран назив „крај са 1.000 језера“. Највећи део насеља подигнут је на плавини, висине од 87,5 до 125 m. Правоугаоног је облика (праве и широке улице секу се под правим углом), а иницијални физиономски нуклеус представља централна раскрсница. Средином XIV в. на овој територији помиње се насеље Париш, а у XVII в. наводи се као пустара, власништво генерала Пала Шереија, где се у другој половини XVIII в. досељавају српске породице из околних села. Крајем XVIII в. присутно је и досељавање Немаца (100 породица), када су формирана два физиономско-етничка дела насеља – српски и немачки, који су 1811, када С. стиче статус варошице, спојени у једно насеље. За време аустро-угарске власти, 1904. добија ново географско име – Ерсалаш, да би потом, у Краљевини Југославији, стари назив био враћен. Крајем II светског рата Немци се повлаче са окупаторском војском. Тада се насељавају Срби већином из северне и средње Далмације и БиХ. Садашње ст. је преовлађујуће српско – 61,2% (сеоска слава Преображење Господње), а има и осталих етничких припадника (Буњевци, Мађари, Хрвати и др.). Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,9 (1991). Српски православни храм посвећен Св. епископу Николају – пренос моштију, подигнут је 1772. (обновљен 1994). Електрично осветљење добија после 1925, а водом се снабдева преко локалног водовода. Има осморазредну ОШ ”Иван Горан Ковачић” (шк. 2000/01. – 451 ученик), МК, Дом културе „Владимир Назор”, здравствену станицу, апотеку, ветеринарску амбуланту, погон за производњу обуће у саставу ”Солида” из Суботице, локалну пијацу (пазарни дани – уторак и субота), добровољно ватрогасно друштво и др. У интензивној и тржишној пољопривредној производњи доминира кукуруз и пшеница, а носиоци њеног развоја су приватна газдинства и Пољопривредно предузеће ”Јадран” у чијем саставу су фарме живине, оваца и свиња (планирана је и изградња рибњака и узгајалиште шампињона).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАПАР (3.795 ст.), ратарско (31,7% аграрност.) насеље збијеног типа, на (88 m) лесној тераси Бачке лесне заравни, с обе стране магистралног пута Нови Сад-Сомбор-Будимпешта, 13 кm ЈИ од Сомбора. Површина атара, у чијем западном делу тече каналисана река Мостонга (део канала Сомбор-Оџаци), а у источном Мали бачки канал, износи 8.301 hа. По предању, назив потиче од речи сто и пари, јер је у време оснивања насеља досељено стотину парова (породица). Окосницу физиономског развоја представља поменути пут, око кога су временом формиране попречне (споредне) улице. Обједињује три физиономске целине: Шиђане, Жарковац и Лугомерце. Садашње насеље основано је на месту са више ишчезлих средњовековних села (Сзент Ро1, Лапчево, Салашић, Водица и Облица) средином XVIII в., када се досељава 200 српских породица из других делова Бачке, које су се склањале пред немачком планском колонизацијом. Током 1752. наводи се под именом О. Сзтапар (Стари Стапар). Данашњи назив добија 1902. год. Садашње ст. је претежно српско – 91,6% (сеоска слава Велика Госпојина), а има и осталих етничких припадника (Хрвати, Мађари, Роми и др.). Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,1 (1991). Српска православна црква Ваведења Пресвете Богородице, са иконостасом из 1790. (урадио Јаков Орфелин), подигнута је 1753. (обнављана 1898, 1956. и 1988; културно добро од 1975), а капела Успења Пресвете Богородице 1734. год. Струју добија после II светског рата, а водом се снабдева преко локалног водовода. Има осморазредну ОШ ”Бранко Радичевић” (шк. 2000/01. – 338 ученика), МК, два амбара из 1838. и 1846, објекте привредне архитектуре (културна добра од 1952. и 1984), здравствену станицу, апотеку, ветеринарску амбуланту, пошту, мотел ”Меран” (поред пута Сомбор-Стапар), локалну пијацу (пазарни дан – понедељак), ватрогасни дом и др. У аграрној производњи доминира кукуруз и пшеница, а носиоци њеног развоја су приватна газдинства и Земљорадничка задруга ”Прва војвођанска”.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    ТЕЛЕЧКА (2.138 ст.), ратарско (41,9% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (115 т) Бачкој (Телечкој) лесној заравни са израженим лесним облицима рељефа (одсек, тераса, гредица, вртача и удубљење), с обе стране пута Сомбор—Бачка Топола, 22 кm источно од Сомбора. Површина атара износи 3.262 hа. ЈЗ делом атара протиче Кљајићевски поток, а јужно од насеља Телечки поток. Физиономски се развија с обе стране поменутог пута и има уређен централни трг. Први пут у писаном документу помиње се 1883 када се досељава, у предео познат под именом Пуста Кула, 500 мађарских породица из (17 села) околине Кикинде, Кањиже, Нове Црње, Падеја, Торде, Бечеја и Бачког Моноштора. Било је планирано да се тада подигну два насеља, за католичке и протестантске Мађаре, али је ипак настало само једно, које добија назив по тадашњем управнику државних добара Мађарске (Сапари Ђула). Ово географско име задржава до I светског рата, а од тада, изузев за време мађарске окупације у II светском рату, носи данашње. Већинско ст. данас су Мађари (89%), а од осталих националности заступљеношћу се истичу Срби (5,8%). Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,3 (1991). Католичка црква лоцирана је на централном тргу. Електрично осветљење добија после II светског рата, а водом се снабдева преко локалног водовода. Има осморазредну ОШ ”Киш Ференц” (шк. 2000/01. – 166 ученика), МК, дом културе, здравствену станицу, апотеку, пошту, Циглану ”Јагњево” (основана 1925), млин (1935), млин за прераду индустријске паприке (од 1939, када су постојала три оваква објеката), локалну пијацу (пазарни дан – субо- та) и др. У интензивној и тржишној аграрној производњи највећи значај има кукуруз, пшеница, сунцокрет, шећерна репа и дуван (у просеку се под овом културом налази око 3% ораница), а носиоци њеног развоја су приватна газдинства и Земљорадничка задруга „Телечка” у саставу ПК ”Сомбор” из Сомбора, која се бави и откупом тржишних вишкова.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЧОНОПЉА (4.432 ст.), ратарско (17,5% аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (90 m) контакту лесне зарав- ни и лесне терасе, с обе стране локалног пута ка Сомбору, 10 кm СИ од Сомбора. Површина атара, у чијем источном делу тече каналисани Кљајићевски поток, износи 7.730 hа. Асиметричног је облика са основним физиономским делом око главног пута. Просторно се шири ка истоку, јер је према западу израженије мочварно земљиште. Први писани помен датира из 1399, када се наводи у Бодрошкој жупанији под називом СопокИа (СопорИа). Од 1747. има статус самосталног насеља, с тим што је за време турске окупације расељена („опустела”). У другој половини XVII в. (под Фрањевцима), када има развијено овчарство и виноградарство, насељена је Буњевцима, а у мањој мери и Србима, Мађарима и Немцима. Почетком XX в. најбројнији су Немци и Мађари, а после II светског рата (досељено 3 хиљ. ст. из околине Слуња, Вргин Моста и Цазина), као и данас, Срби (64,3%) и Мађари (18,5%). Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,9 (1991). Жупна црква Свих Светих подигнута је 1819, а изградња православног храма Св. Тројице започетаје 1989. год. Струју добија пре II светског рата, а водом се снабдева преко локалног водовода. Има осморазредну ОШ ”Мирослав Антић” (шк. 2000/01. – 328 ученика), МК, дом културе, здравствену станицу, апотеку, пошту, циглану, локалну пијацу (пазарни дан – понедељак) и друго, а раније су постојале још две фабрике (фарбара и кудељара). Производња кукуруза и пшенице је тржишно оријентисана, а носиоци развоја аграра су приватна газдинства и РЈ коопераната „Будућност” у саставу ПК ”Сомбор” из Сомбора и Пољопривредно предузеће ”Чонопља” са великом сточарском фармом.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    Списак колонизираних из котара Слуњ у Чонопљу и Кљајићево

    1. (279) Алинчић Мане Душан са 4 члана из Примишља
    2. (379) Бајић Тодора Душан са 2 члана из Љупче
    3. (3) Бајић Миладина Миле са 5 чланова из Љупче
    4. (111) Бајић Илије Никола са 2 члана из Корд. Љесковца
    5. (343) Банда уд. Драгића Даница, р. Божић, 6 чланова, Бандино Село
    6. (205) Банда Ђуре Љуба, 2 члана, Цвијановић Брдо
    7. (416) Банда уд. Никола Станка, р. Ловрић, 6 чланова, Цвијановић Брдо
    8. (464) Банда Никола Драгица, 3 члана, Снос -Вељун
    9. (142) Бараћ Дане Михајло, 10 чланова, Збјег
    10. (412) Бараћ уд. Раде Ката р. Момчиловић, 6 чланова, Збјег
    11. (106) Басара Миле Ђуро, 5 чланова, Широка Ријека, Војнић
    12. (128) Басара уд. Николе Михољка, р. Шпановић, 5 чланова, Мрачаљ, Војнић
    13. (456) Бастаја Мане Раде, 9 чланова, Корд. Љесковац
    14. (305) Батало уд. Милоша Даница, р. Савић, 4 члана из Примишља
    15. (303) Батало Илије Симо, 3 члана из Примишља
    16. (324) Батало Вука Ђуро, 4 члана, Цвијановић Брдо
    17. (331) Батало Николе Мане, 3 члана, Примишље
    18. (479) Батало Тодора Милорад, 3 члана, Примишље
    19. (285) Батало Јована Никола, 3 члана, Примишље
    20. (250) Батало уд. Илије Петра, р. Миладиновић, 5 чланова, Примишље
    21. (280) Батало Раде Стеван, 3 члана, Примишље
    22. (380) Батало Саве Сава, 4 члана, Примишље
    23. (351) Барић Душана Мићо, 2 члана, Примишље
    24. (52) Бјелобрк Јована Миле, 3 члана, Корд. Љесковац
    25. (452) Бјелобрк Миливоја Милош, 4 члана, Примишље
    26. (291) Бјелобрк уд. Тодора Софија, р. Караловић, 4 члана, Примишље
    27. (304) Бјелопетровић уд. Душана Анђелија, р. Бјелопетровић, 3 члана, Примишље
    28. (384) Бјелопетровић Николе Драгић, 5 чланова, Примишље
    29. (472) Бјелопетровић Алексије Раде, 2 члана, Примишље
    30. (473) Бјелопетровић Милована Јелица, р. Тумара, 5 чланова, Примишље
    31. (149) Блануша уд. Драгића Лата, р. Крнета, 8 чланова, Смољанац
    32. (302) Бојанић Милића Душан, 2 члана, Примишље
    33. (317) Болановић Раде Нико, 3 члана, Корд. Љесковац
    34. (441) Боровица уд. Милана Цуја, р. Ралић, 7 чланова, Ст. Кршља
    35. (350) Боровица Николе Миле, 3 члана, Ст. Кршља
    36. (24) Боснић Јанка Дане, 3 члана, Ст. Кршља
    37. (217) Боснић Уроша Миладин, 4 члана, Ст. Кршља
    38. (439) Боснић уд. Јандре Јулка, р. Миљановић, 3 члана, Ст. Кршља
    39. (21) Бошњак Миле Драган, 3 члана, Жрвница
    40. (33) Бошњак Лазе Стеван, 2 члана, Присјека
    41. (57) Божичевић Анте Јосип, 5 чланова, Фурјан
    42. (372) Божић Миле Душан, 6 чланова, Примишље
    43. (124) Божић Петра Душан, 4 члана, Примишље
    44. (219) Божић Стевана Душан, 3 члана, Примишље
    45. (268) Божић Душана Миле, 6 чланова, из Љупче
    46. (86) Брдар уд. Михајла Дука, р. Кукић, 5 чланова, Збјег
    47. (344) Брдар Јована Илија, 7 чланова, Збјег
    48. (336) Брдар уд. Миће Милка, р. Докмановић, 5 чланова, Збјег
    49. (443) Брдар Ђуре Јован, 4 члана, Збјег
    50. (65) Брдар Боже Мићо, 7 чланова, Збјег
    51. (494) Брнић Милана Марија, р. Момчиловић, 3 члана, Збјег
    52. (332) Будимлија Василија Костадин, 8 чланова, Ст. Кршља
    53. (402) Будимлија Дмитра Раде, 9 чланова, Ст. Кршља
    54. (200) Бућан уд. Милоша Марија, р. Стокрпа, Широка Ријека – Војнић
    55. (112) Бунчић Томе Бара, 1 члан, Цвитовић
    56. (389) Бунчић уд. Илије Милица, р. Симић, 5 чланова, Примишље
    57. (373) Бунчић уд. Љубана Зага, р. Крнић, 2 члана, Примишље
    58. (122) Буторац Јована Пајо, 4 члана, Боговоља
    59. (470) Цекиновић Саво Вучен, 3 члана, Тржић
    60. (397) Цимеша Петра Јован, 3 члана, Тржић
    61. (117) Цимеша Марка Јован, 8 чланова, Боговоља
    62. (125) Цимеша Илије Милан, 3 члана, Боговоља
    63. (298) Цимеша Јована Радован, 10 чланова, Примишље
    64. (353) Цмолић уд. Никола Љуба, р. Почуча, 3 члана, Смољанац
    65. (26) Цветићанин Петра Душан, 1 члан, Корд. Љесковац
    66. (7) Цветићанин Ђуре Стеван, 6 чланова, Ст. Кршља
    67. (116) Цвјетићанин уд. Милоша Јелка, р. Владисављевић, 4 члана, Смољанац
    68. (93) Цвјетићанин Дмитра Душан, 4 члана, Садиловац
    69. (460) Цвјетићанин Лазе Драгић, 4 члана, Смољанац
    70. (337) Цвјетићанин Раде Никола, 6 чланова, Ст. Кршља
    71. (230) Цвјетићанин Јанка Илија, 4 члана, Смољанац
    72. (294 ) Цвјетићанин уд. Петра Милана, р. Марковић, 5 чланова, Смољанац
    73. (403) Чаћић Илије Миле, 4 члана, Корд. Љесковац
    74. (403) Чаћић Милована Никола, 3 члана, Примишље, Слуњ
    75. (485) Чачић уд. Симе Петра, р. Вукелић, 2 члана, Примишље
    76. (11) Ћурувија Николе Бранко, 4 члана, Машвина
    77. (486) Ћурувија уд. Душана Даница, р. Секулић, 3 члана, Примишље
    78. (469) Ћурувија Ђуре Михајло, 6 чланова, Примишље
    79. (475) Ћурувија Михајла Милан, 9 чланова, Примишље
    80. (284) Ћурувија Милована Никола, 9 чланова, Примишље
    81. (404) Чакширан уд. Дмитра Анђа, р. Божић, 3 члана, Корд. Љесковац
    82. (385) Чавић уд. Светозара Десанка, р. Бастаја, 1 члан, Смољанац
    83. (172) Дејановић Михајла Цвијо, 6 чланова, Клокоч, кот. Војнић
    84. (450) Дејановић Драгића Драгић, 11 чланова, Клокоч, кот.Војнић
    85. (374) Диздар Петра Јован, 1 члан, Примишље
    86. Диздар Петра Јован, 1 члан, Примишље
    87. (378) Диздар Раде Милован, 6 чланова, Примишље
    88. (326) Диздар Петра Вајо, 4 члана, Примишље
    89. (254) Дивнић уд. Раде Милка, р. Божић, 5 чланова, Примишље
    90. (158) Дмитровић Петра Ката, р. Милановић, 3 члана, Машвина
    91. (208) Додик Милића Миле, 4 члана, Збјег
    92. (59) Додик Ђуре Милан, 7 чланова, Збјег
    93. (348) Дошен Петра Јован, 4 члана, Корд. Љесковац
    94. (424) Дошен уд. Миливоја Марија, р. Ралић, 1 члан, Ст. Кршља
    95. (274) Драгојевић Симе Раде, 11 чланова, Цвијино Брдо
    96. (229) Дражић Раде Дане, 10 чланова, Машвина
    97. (114) Дражић уд. Петра Даница, р. Савић, Машвина
    98. (79) Дражић Раде Мане, 2 члана, Машвина
    99. (102) Дражић уд. Ђуре Софија, р. Дражић, 4 члана, Машвина
    100. (16) Дражић Дане Мане, 1 члан, Примишље
    101. (77) Дуновић Петра Дане, 5 чланова, Примишље
    102. (295) Дуновић Раде Никола, 8 чланова, Примишље
    103. (22) Ђаковић Миле Драган, 5 чланова, Широка Ријека
    104. (349) Ђермановић Милована Јован, 2 члана, Примишље
    105. (481) Ђермановић Петра Никола, 8 чланова, Примишље
    106. (239) Ђипало уд. Раде Милка, р. Милић, 8 чланова, Цвијановић Брдо
    107. (275) Ђипало уд. Драгића Милица, р. Мајсторовић, 6 чланова, Цвијановић Брдо
    108. (126) Џакула Душана Милан, 9 чланова, Боговоља
    109. (108) Ерор Петра Миладин, 4 члана, Клокоч, кот. Војнић
    110. (422) Ерор Милића Милан, 5 чланова, Клокоч, кот. Војнић
    111. (410) Ерор Драгића Раде, 7 чланова, Клокоч, кот. Војнић
    112. (243) Есаповић Раде Милан, 6 чланова, Примишље
    113. (282) Есаповић Николе Миле, 4 члана, Примишље
    114. (71) Гаћеша Симе Радован, 11 чланова, Примишље
    115. (224) Гаћеша Петра Стеван, 3 члана, Примишље
    116. (74) Глумац уд. Илије Милка, р. Бјелобрк, 2 члана, Примишље
    117. (365) Гојић Драгана Драгица, 5 чланова, К. Љесковац
    118. (196) Гојић Петра Милош, 4 члана, К. Љесковац
    119. (293) Гојић Миле Трифун, 8 чланова, К. Љесковац
    120. (9) Грба уд. Ђуре, Анка, р. Здјелар, 5 чланова, К. Љесковац
    121. (37) Грба Марка Миле, 4 члана, Машвина
    122. (438) Грдић Мије Никола, 6 чланова, Никшић
    123. (171) Гргић Раде Душан, 8 чланова, Цвијановић Брдо
    124. (428) Гуњ Божо Драгић, 6 чланова, Клокоч
    125. (151) Гвоздић Милића Михајло, 3 члана, Цвијановић Брдо
    126. (468) Илић уд. Рајка Драгиња, р. Травица, 2 члана, Примишље
    127. (347) Илић уд. Мане Марија, р. Илић, 4 члана, Примишље, кот. Слуњ
    128. (483) Илић уд. Мане Милка, р. Пиља, 6 чланова, Примишље
    129. (2) Јајић уд. Раде Милка, р. Шупица, 9 чланова, Тоболић
    130. (130) Јајић Раде Милутин, 9 чланова, Примишље
    131. (462) Јајић Илије Петар, 3 члана, из Љупче
    132. (143) Јанчић Раде Миле, 8 чланова, Мочила
    133. (313) Јездић уд. Јеке Данета, р. Ралић, 4 члана, Броћанац
    134. (198) Јездић Илије Милован, 6 чланова, Мочила
    135. (368) Јовић Мане Јован, 3 члана, Смољанац
    136. (212) Јовић Мане Милан, 5 чланова, Ст. Кршља
    137. ( 56) Јурчевић Јанка Иван, 5 чланова, Доња Глина
    138. (376) Јузбашић Раде Илија, 5 чланова, Примишље
    139. (161) Карамарковић Петра Драгић, 6 чланова, Кестеновац, кот. Војнић
    140. (20) Карамарковић Милоша Ђуро, 4 члана, Кестеновац, кот. Војнић
    141. (320) Катић уд. Николе Драгојла, р. Јанчић, Слушница
    142. (40) Катић Мијата Јанко, 5 чланова, Доња Глина
    143. (425) Катић Ђуре Милован, 1 члан, Тоболић
    144. (214) Катић Мијата Петар, 7 чланова, Доња Глина, опћина Вељун
    145. (145) Катић уд. Милана Милица, р. Ловрић, 10 чланова, Црно Врело
    146. (339) Катић Милана Милка, р. Гвоздић, 10 чланова, Црно Врело
    147. (18) Кијурина Станка Душан, 2 члана, Гојковац, кот. Војнић
    148. (382) Кларић уд. Ђуре Милица, р. Диздар, 4 члана, Примишље
    149. (399) Клашња Миле Раде, 3 члана, Брезовац
    150. (92) Колунџија Стојана Божо, 4 члана, Примишље
    151. (409) Кнежевић Павла Милош, 5 чланова, Клокоч, кот. Војнић
    152. (288) Колунџија Миле Раде, 5 чланова, Примишље
    153. (96) Кораћ Вучена Милован, 5 чланова, Тржић
    154. (478) Корица уд. Илије Милка, р. Божић, 5 чланова, Примишље
    155. (312) Коруга Саве Ђуро, 7 чланова, Ст. Кршља
    156. (60) Косановић Милоша Божо, 7 чланова, Мочила
    157. (101) Косановић Милутина Буде, 4 члана, Збјег
    158. (407) Косановић Душана Ђуро, 8 чланова, Мочила
    159. (43) Косановић Милијана Илија, 10 чланова, Мочила
    160. (51) Косановић Миле Илија, 5 чланова, Мочила
    161. (5) Косановић Петра Јован, 3 члана, Мочила
    162. (330) Косановић Раде Марко, 3 члана, Мочила
    163. (415) Косановић уд. Симе Милица, р. Момчиловић, 3 члана, Мочила
    164. (246) Косановић Миле Милка, 7 чланова, Мочила
    165. (67) Косановић Ђуре Миливоја, 9 чланова, Мочила
    166. (421) Косановић Стеве Милош, 6 чланова, Мочила
    167. (87) Косановић Раде Милован, 6 чланова, Збјег
    168. (97) Косановић уд. Симе Симица, р. Косановић, 1 члан, Мочила
    169. (69) Косановић уд. Петра Софија, р. Ралић, 3 члана, Мочила
    170. (323) Косијер Михајла Миле, 3 члана, Цвијино Брдо
    171. (84) Косовац Милована Душан, 10 чланова, Збјег
    172. (248) Ковачевић уд. Раде Цуја, р. Растовац, 9 чланова, К. Љесковац
    173. (27) Ковачевић Раде Миле, 6 чланова, К. Љесковац
    174. (53) Ковачевић Милијана Никола, 3 члана, К. Љесковац
    175. (136) Козић Милана Миле, 7 чланова, Боговоља
    176. (29) Козић Петра Миле, 4 члана, Боговоља
    177. (311) Козлина уд. Петра Даница, р. Вучковић, 6 чланова, Цвијановић Брдо
    178. (227) Красојевић Дане Илија, 8 чланова, Ст. Кршља
    179. (311) Красојевић уд. Новака Лата, р. Божић, 3 члана, Корд. Љесковац
    180. (347) Кризманић уд. Петра Манда, р. Бићанић, 5 чланова, Смољанац
    181. (194) Крмар Драгана Симо, 4 члана, Комесарац (Цетинград)
    182. (394) Крмар Милића Јелена, р. Игњатовић, 3 члана, Радовица, кот. Слуњ
    183. (359) Крнета Стевана Мане, 5 чланова, Смољанац
    184. (195) Крнета Боже Милош, 2 члана, Крстиња, кот. Војнић
    185. (115) Крнета уд. Раде Сока, р. Боснић, 4 члана, из Љупче
    186. (249) Крнић уд. Љубомира Марија, р. Батало, 3 члана, Примишље
    187. (440) Крнић Јована Мићо, 6 чланова, Збјег
    188. (76) Крнић уд. Раде Софија, р. Тепавац, 3 члана, Примишље
    189. (490) Крнић Душана Вецо, 3 члана, Збјег
    190. (457) Кукић Милоша Дане, 5 чланова, Корд. Љесковац
    191. (487) Кукић Боже Ђуро, 4 члана, Примишље
    192. (62) Кукић Милоша Ђуро, 3 члана, Корд. Љесковац
    193. (6) Кукић уд. Новака Драгиња, р. Кукић, 9 чланова, Збјег
    194. (423) Кукић Стевана Душан, 5 чланова, Корд. Љесковац
    195. (34) Кукић Душана Илија, 3 члана, Примишље
    196. (140) Кукић Петра Илија, 4 члана, Примишље
    197. (488) Кукић Стане Илија, 1 члан, Примишље
    198. (23) Кукић Саве Милан, 1 члан, Примишље
    199. (459) Кукић Раде Пане, 6 чланова, К. Љсковац
    200. (476) Кукић Милана Павао, 8 чланова, Примишље
    201. (450) Кукић Милоша Раде, 7 чланова, К. Љесковац
    202. (354) Кукић Миле Симо, 3 члана, Примишље
    203. (233) Курјега Тодора Душан, 6 чланова, Збјег
    204. (181) Курузовић Николе Миле, 5 чланова, Цетинград
    205. (319) Кузмановић Јове Милан, 6 чланова, Слушница
    206. (225) Квочка Милоша Ђуро, 10 чланова, Броћанац
    207. (451) Квочка уд. Раде Лата, р. Мудрић, 4 члана, Броћанац
    208. (448) Квочка Милована Милан, 8 чланова, Броћанац
    209. (262) Лалић Миле Богдан, 1 члан, Липовача
    210. (157) Лалић Уроша Милош, 3 члана, Липовача
    211. (150) Лалић Петра Миле, 10 чланова, Липовача
    212. (137) Лалић Николе Раде, 4 члана, Липовача
    213. (144) Ливада Петра Душан, 11 чланова, Примишље
    214. (267) Ливада Луке Илија, 8 чланова, Примишље
    215. (340) Ливада уд. Душана Нака, р. Кукић, 4 члана, Примишље
    216. (64) Ловрић Милића Драгић, 5 чланова, Цвијановић Брдо
    217. (228) Ловрић уд. Милана Драгица, р. Кукић, 4 члана, Цвијановић Брдо
    218. (213) Ловрић Раде Милош, 10 чланова, Цвијановић Брдо
    219. (418) Ловрић Филипа Милић, 7 чланова, Цвијановић Брдо
    220. (169) Ловрић Ђуре Милутина, 2 члана, Цвијановић Брдо
    221. (375) Ловрић Петра Мирко, 8 чланова, Цвијановић Брдо
    222. (32) Мајсторовић Јована Милутин, 3 члана, Корд. Љесковац
    223. (15) Малкоч Анте Миле, 6 чланова, Фурјан
    224. (131) Мандић Ђуре Душан, 6 чланова, Боговоља
    225. (405) Марјановић уд. Драгића Босиљка, р. Тепавац, 3 члана, Броћанац
    226. (206) Марјановић Николе Чедо, 4 члана, Корд. Љесковац
    227. (48) Марјановић уд. Ђуре Марија, р. Драгић, 4 члана, Корд. Љесковац
    228. (413) Матијевић Николе Дмитар, 4 члана, Крстиња, кот. Војнић
    229. (10) Матјешић Фрање Јелена, р. Медвед, 6 чланова, Фурјан
    230. (159) Мазињанин Милића Ђуро, 5 чланова, Примишље
    231. (203) Миладиновић Стевана Раде, 4 члана, Корд. Љесковац
    232. (164) Миладиновић уд. Раде Софија, р. Матијевић, 4 члана, Мочила
    233. (491) Милановић Илије Дмитар, 7 чланова, Корд. Љесковац
    234. (270) Милановић Ђуре Илија, 4 члана, Машвина
    235. (492) Милић Милована Петар, сам, Примишље
    236. (155) Милић Василија Раде, 7 чланова, Црно Врело
    237. (454) Милковић уд. Миле Анђелија, р. Ралић, 6 чланова, Примишље
    238. (190) Милковић Драгића Дане, 6 чланова, Примишље
    239. (189) Милковић Раде Драган, 8 чланова, К. Љесковац
    240. (72) Милковић Павла Илија, 8 чланова, Примишље
    241. (1) Милковић Ђуре Мане, 3 члана, Тоболић
    242. (223) Милковић Луке Мићо, 5 чланова, Тоболић
    243. (408) Милковић Илије Миле, 4 члана, К. Љесковац
    244. (85) Милковић Милића Милован, 7 чланова, Тоболић
    245. (442) Милковић Милована Милутин, 3 члана, Црно Врело
    246. (442) Милковић Стеве Остоја, 6 чланова, К. Љесковац
    247. (81) Милковић Самојлија Петар, 7 чланова, Тоболић
    248. (245) Милковић Ђуре Стеван, 5 чланова, Обљајац (Примишље)
    249. (258) Миљковић Милића Даница, 3 члана, К. Љесковац
    250. (271) Миљковић Саве Рафаило, 7 чланова, Тоболић
    251. (207) Милошевић уд. Милана Босиљка, р. Квочка, 3 члана, Броћанац
    252. (187) Милошевић уд. Драгића Драгица, р. Тепавац, 3 члана, Броћанац
    253. (73) Милошевић Ђуре Душан, 2 члана, Примишље
    254. ( ) Милошевић Милоша Јован, 6 чланова, Броћанац
    255. (99) Милошевић Раде Радиша, 3 члана, Броћанац
    256. (232) Милошевић уд. Раде Софија, р. Трбојевић, 7 чланова
    257. (186) Милошевић уд. Милована Софија, р. Рокнић, 3 члана, Броћанац
    258. (147) Младен уд. Драгића Милица, р. Вујаклија, 4 члана, Црно Врело
    259. (147) Младен Раде Милош, 7 чланова, Црно Врело
    260. (146) Млађен Милића Љубомир, 8 чланова, Црно Врело
    261. (66) Момчиловић Душана Бранко, 4 члана, Мочила
    262. (95) Момчиловић Раде Илија, 5 чланова, Мочила
    263. (253) Момчиловић Николе Јован, 7 чланова, Мочила
    264. (41) Момчиловић Илије Никола, 10 чланова, Мочила
    265. (8) Момчиловић уд. Јанка Сара, р. Косановић, 2 члана, Мочила
    266. (259) Мудрић Николе Милан, 13 чланова, Мудрић Село
    267. (188) Мудрић Милана Милка, р. Тепавац, 5 чланова, Мочила
    268. (292) Мутић Петра Милош, 7 чланова, Примишље
    269. (216) Нинковић Милоша Никола, 5 чланова, Цвијановић Брдо
    270. (215) Нинковић Симе Стеван, 5 чланова, Цвијановић Брдо
    271. (299) Новаковић уд. Милутина Марија, р. Јузбашић, 4 члана, Примишље
    272. (426) Новаковић Нинка Нинко, 6 чланова, Цвијановић Брдо
    273. (411) Опачић Миладина Марко, 9 чланова, Кордунски Љесковац
    274. (42) Опачић Петра Раде, 9 чланова, Кордунски Љесковац
    275. (121) Опачић Тодора Василије, 6 чланова, Примишље
    276. (474) Опачић Павла Васо, 5 чланова, Примишље
    277. (396) Пајић Јове Милош, 4 члана, Крстиња, кот. Војнић
    278. (435) Паравина уд. Миће Душанка, р. Родић, 4 члана, Корд. Љесковац
    279. (170) Паравина уд. Николе Милица, р. Војводић, 3 члана, Корд. Љесковац
    280. (238) Пашић уд. Милана Лата, р. Пашић, 8 чланова, Корд. Љесковац
    281. (119) Пашић Уроша Мане, 1 члан, Броћанац
    282. (118) Пешић Боже Петар, 4 члана, Броћанац
    283. (182) Павловић Симе Драгић, 6 чланова, Мрачај, кот. Војнић
    284. (134) Павловић Миле Марко, 6 чланова, Мрачај, кот. Војнић
    285. (179) Павловић Симе Петар, 7 чланова, Мрачај, кот. Војнић
    286. (91) Пекеч Михајла Илија, 4 члана, Примишље
    287. (371) Пекеч Тодора Илија, 12 чланова, Примишље
    288. (427) Пекеч уд. Ђуре Љуба, р. Пеурача, 6 чланова, Клокоч, кот. Војнић
    289. (356) Пекеч уд. Душана Љуба, р. Бјелопетровић, 1 члан, Примишље
    290. (430) Пекеч Николе Милан, 3 члана, Клокоч, кот. Војнић
    291. (338) Петић Симе Ђуро, 6 чланова, Тоболић
    292. (484) Петић Луке Никола, 3 члана, Тоболић
    293. (364) Петић Јована Раде, Тоболић
    294. (99) Петић Раде Сава, 8 чланова, Тоболић
    295. (273) Петић Миле Станко, 8 чланова, Примишље
    296. (80) Петковић Јанка Драгић, 8 чланова, Збјег
    297. (141) Петковић Мане Драгић, 7 чланова, Збјег
    298. (82) Петковић Илије уд. Цука, р. Косановић, 4 члана, Збјег
    299. (264) Петковић Јована Мане, 7 чланова, Збјег
    300. (127) Петричић Милана Никола, 2 члана, Цетинград
    301. (201) Петровић уд. Петра Миља, р. Кораћ, Широка Ријека, Војнић
    302. (163) Пеурача Николе Милан, 5 чланова, Дуњак, кот. Војнић
    303. (458) Пиља Јована Миле, 7 чланова, Корд. Љесковац
    304. (287) Пиља уд. Павла Милица, р. Аџибаба, 5 чланова, Примишље
    305. (256) Пиља уд. Душана Милица, р. Торбић, 5 чланова, Примишље
    306. (393) Пјевац Петра Илија, 7 чланова, Примишље
    307. (391) Пјевац Раде Миливој, 4 члана, Примишље
    308. (88) Пјевац Миле Милан, 7 чланова, Тоболић
    309. (109) Пјевац уд. Милована Милка, р. Пјевац, 3 члана, Примишље
    310. (226) Пјевац Саве Никола, 4 члана, Тоболић
    311. (36) Пјевац Дмитра Раде, 3 члана, Корд. Љесковац
    312. (329) Пјевац Симе Симо, 4 члана, Примишље
    313. (235) Пјевац Николе Светозар, 5 чланова, Тоболић
    314. (236) Половина Милана Павао, 6 чланова, Збјег
    315. (297) Половина Паве Раде, 5 чланова, Раковац
    316. (210) Поповић Тодора Душан, 9 чланова, Збјег
    317. (222) Поповић Мане Дане, 8 чланова, Мочила
    318. (455) Половина Јанка Раде, 10 чланова, Смољанац
    319. (139) Поповић Милоша Милан, 6 чланова, Збјег
    320. ( ) Поповић Раде Душанка, 4 члана, Збјег
    321. (318) Поповић уд. Миле Ката, р. Дражић, 4 члана, Слушница
    322. (345) Поповић Илије Марко, 2 члана, Збјег
    323. (358) Поповић Милана Милош, 5 чланова, Збјег
    324. (369) Поповић Миле Милан, 5 чланова, Смољанац
    325. (110) Поздан Илије Милан, 4 члана, К. Љесковац (одселили у Башку)
    326. (17) Поздан Луке Милија, р. Зинајић, 5 чланова, Машвина
    327. (148) Поздан Стојана Милош, 5 чланова, Машвина
    328. (367) Поздан Петра Лата, 5 чланова, Машвина
    329. (129) Поздан Николе Владе, 10 чланова, Машвина
    330. (221) Пражић Лазе Милић, 4 члана, Крстиња, Војнић
    331. (333) Продановић Стевана Миле, 6 чланова, Трак
    332. (132) Пуцар Јанка Ђуро, 7 чланова, Цетинград
    333. (75) Радаковић Дмитра Миладин, 8 чланова, Ст. Кршља
    334. (328) Радаковић Ђуре Раде, 1 члан, Ст. Кршља
    335. (386) Радаковић Петра Радован, 3 члана, Ст. Кршља
    336. (362) Радека Драгоја Милан, 4 члана, Боговоља
    337. (103) Радочај уд. Стевана Бара, р. Циндрић, 1 члан, Цвитовић
    338. (14) Ракић Добре Стеван, 3 члана, Корд. Љесковац
    339. (335) Ракинић Боже Милутин, 6 чланова, Тук
    340. (244) Ракинић уд. Симе Сава, р. Милковић, 4 члана, Тук
    341. (190) Ралић Миладина Дмитар, 1 члан, Примишље
    342. (352) Ралић уд. Илије Милка, р. Опачић, 3 члана, Примишље
    343. (192) Ралић Илије Милош, 1 члан, Примишље
    344. (255) Ралић Ђуре Никола, 7 чланова, Примишље
    345. (173) Рашић Ђуре Јован, 3 члана, Гејковац, кот. Војнић
    346. (38) Ретић уд. Миле Симица, р. Перић, 6 чланова, Кремен
    347. (25) Рибић уд. Николе Јека, р. Поповић, 2 члана, Широка Ријека, кот. Војнић
    348. (12) Родић Миле Марко, 6 чланова, Садиловац, Слуњ
    349. (370) Родић Стане Тодор, 1 члан, Смољанац
    350. (482) Рокнић Саве Никола, 6 чланова, Броћанац
    351. (301) Рончевић Саве Никола, 9 чланова, Примишље
    352. (388) Савић уд. Илије Анђелија, р. Батало, 2 члана, Примишље
    353. (489) Савић Николе Ђуро, сам, Примишље
    354. (431) Савић Стеве Милош, 8 чланова, Жрвница
    355. (45) Секулић Боже Богдан, 7 чланова, Тоболић
    356. (153) Секулић Миле Ђуро, 6 чланова, Тоболић
    357. (263) Секулић Милоша Илија, 7 чланова, Тоболић
    358. (220) Секулић Васиља Љубан, 7 чланова, Тоболић
    359. (152) Секулић Ђуре Миле, 9 чланова, Тоболић
    360. (242) Секулић Боже Миле, 10 чланова, Тоболић
    361. (257) Секулић Мане Милић, 6 чланова, Тоболић
    362. (467) Секулић Милоша Сава, 6 чланова, Тоболић
    363. (281) Секулић Ђуре Владимир, 6 чланова, Тоболић
    364. (289) Секулић Миле Војо, 6 чланова, Тоболић
    365. (276) Симић Милића Миле, 4 члана, Примишље
    366. (63) Симић Илије Стево, сам – није се настанио
    367. (277) Смиљанић Арсенија Илија, 3 члана, Корд. Љесковац
    368. (278) Смиљанић Арсенија Раде, 5 чланова, Корд. Љесковац
    369. (78) Смољановић Николе Милош, 7 чланова, Примишље
    370. (400) Смољанчевић Михајла Симо, 4 члана, Броћанац
    371. (105) Солеша уд. Раде Љуба, р. Здјелар, 2 члана, Корд. Љесковац
    372. (174) Сремац Петра Милан, 1 члан, Свињарица, кот. Војнић
    373. (217) Станић Марка Ђуро, 9 чланова, Збјег
    374. (322) Станић Николе Спасоје, 7 чланова, Збјег
    375. (341) Стојаковић уд. Душана Милија, р. Кукић, 5 чланова, Примишље
    376. (296) Стојаковић Мојсије, 5 чланова, Примишље
    377. (202) Стокрп Миле Лазо, 6 чланова, Широка Ријека, кот. Војнић
    378. (387) Свилар Николе Алекса, 4 члана, Смољанац
    379. (156) Свилар уд. Марка Анка, р. Студен, 3 члана, Садиловац
    380. (466) Шаша уд. Благоја Љубица, р. Пјевац, 5 чланова, Примишље
    381. (180) Шаша Драгана Милош, 3 члана, Корд. Љесковац
    382. (307) Шатлан Ђуре Милош, 3 члана, Примишље
    383. (165) Шкорић уд. Петра Милица, р. Мудрић, 5 чланова, Подцетин
    384. (252) Шкрбина Нинка Милован, 5 чланова, Примишље
    385. (177) Шпановић Боже Марко, 4 члана, Јагровац, кот. Војнић
    386. (178) Шпановић Лазе Миле, 5 чланова, Јагровац, кот. Војнић
    387. (120) Шпановић Гаје Миле, 7 чланова, Крстиња, кот. Војнић
    388. (419) Шупица Илије Милан, 10 чланова, из Љупче
    389. (417) Шупица Марка Милан, 4 члана, из Љупче
    390. (44) Шупица Илије Мане, 8 чланова, из Љупче
    391. (436) Шупица Стевана Петар, 5 чланова, из Љупче
    392. (377) Шушњар Милована Ђуро, 6 чланова, Примишље
    393. (327) Шушњар Раде уд. Милица, р. Вундук, 7 чланова, Примишље
    394. (19) Тадић Марка Душан, 1 члан, Комесарац
    395. (463) Тарабић Милована Миле, 13 чланова, Комесарац
    396. (406) Таталовић Миладина Драгица, 3 члана, Ст. Кршља (одселила 1947. у Кордун)
    397. (68) Таталовић Миле Мићо, 6 чланова, К. Љесковац
    398. (461) Тепавац уд. Милоша Аница, р. Батало, 4 члана, Слушница
    399. (30) Тепавац Богдана Ђуро, 4 члана, Слушница
    400. (432) Тепавац Милована Ђуро, 8 чланова, Слушница
    401. (70) Тепавац Марка Ђуро, 6 чланова, Липар
    402. (321) Тепавац уд. Јове Јања, р. Тепавац, 5 чланова, Слушница
    403. (133) Тепавац Петра Мићо, 10 чланова, Слушница
    404. (407) Тепавац Дмитра Милан, 9 чланова, Мочила
    405. (47) Тепавац Симе Миле, 9 чланова, Корд. Љесковац
    406. (315) Тепавац Вуке Миле, 3 члана, Слушница
    407. (433) Тепавац Ђуре Милован, 4 члана, Слушница
    408. (176) Тепавац Дане Милован, 6 чланова, Мочила
    409. (434) Тепавац Миле Никола, 3 члана, Слушница
    410. (197) Тепавац Марка Никола, 3 члана, Слушница
    411. (31) Тепавац Ђуре Пајо, 7 чланова, Слушница
    412. (445) Топић Ђуре Драгић, 8 чланова, Броћанац
    413. (98) Тепавац Михајла Ђуро, 4 члана, Броћанац
    414. (401) Топић Драгића Мане, 11 чланова, Броћанац
    415. (209) Торбић Игњатија Ђуро, 6 чланова, Примишље
    416. (392) Торбић уд. Симе Мила, р. Тумара, 2 члана, Тоболић
    417. (381) Торбић уд. Илије Смиљана, р. Вишњић, 6 чланова, Тржић
    418. (138) Торбић Стевана Јован, 11 чланова, Примишље
    419. (185) Трбојевић Раде Душан, 4 члана, Боговоља
    420. (83) Трбојевић Боже Раде, 7 чланова, Збјег
    421. (100) Трбојевић уд. Ђуре Сара, р. Косановић, 3 члана, Мочила
    422. (204) Трбојевић Миле Раде, 2 члана, Мочила
    423. (241) Тумара Милована Милић, 10 чланова, Тоболић
    424. (39) Тумара Милована Недељко, 3 члана, Корд. Љесковац
    425. (55) Туркаљ Ивана Иван, 5 чланова, Доња Глина
    426. (247) Узелац Миле Бранко, 8 чланова, Смољанац
    427. (355) Узелац Марка Душан, 4 члана, Садиловац
    428. (306) Узелац уд. Дане Љубица, р. Вигњевић, 7 чланова, Смољанац
    429. (361) Узелац Јанка Милош, 4 члана, Садиловац
    430. (325) Вејин Мане Даница, 3 члана, Корд. Љесковац
    431. (166) Вергаш уд. Душана Марија, р. Косић, 4 члана, Широка Ријека, кот. Војнић
    432. (251) Видовић уд. Илије Марија, р. Јузбашић, 4 члана, Примишље
    433. (283) Видовић уд. Миле Миљка, р. Катић, 9 чланова, Примишље
    434. (493) Видовић Милована Милић, 7 чланова, Примишље
    435. (300) Видовић Милована Раде, 8 чланова, Примишље
    436. (54) Војводић Раде Миле, 10 чланова, Корд. Љесковац
    437. (363) Војводић Илије Никола, 8 чланова, Ст. Кршља
    438. (261) Воркапић Милована Мане, 3 члана, Мудрић Село
    439. (414) Воркапић Миће Петар, 8 чланова, Мочила
    440. (414) Воркапић Миће Петар, 8 чланова, Мочила
    441. (260) Воркапић Милована Петар, 6 чланова, Мудрић Село
    442. (480) Врањеш Миле Милан, 7 чланова, Цетинград
    443. (211) Вучковић Станка Драгић, 7 чланова, Цвијановић Брдо
    444. (154) Вучковић уд. Миле Јека, р. Косијер, 7 чланова, Цвијановић Брдо
    445. (61) Вучковић Николе Милан, 4 члана, Цвијановић Брдо
    446. (49) Вучковић Цвије Никола, 5 чланова, Мрачај, кот. Војнић
    447. (366) Вучковић Богдана Милутин, 7 чланова, Бандино Село
    448. (193) Вујаклија Раде Богдан, 3 члана, Клокоч, кот. Војнић
    449. (58) Вујаклија Петра Ђуро, 3 члана, Цвијановић Брдо
    450. (398) Вујаклија Драгана Миле, 3 члана, Цвијановић Брдо
    451. (35) Вујаклија уд. Миле Милка, р. Вујаклија, 5 чланова, Цвијановић Брдо
    452. (191) Вујаклија Томе Никола, 7 чланова, Цвијановић Брдо
    453. (88) Вуковић Јована Рогић, 8 чланова, Српски Благај
    454. (13) Вукас Мане Илија, 3 члана, Мочила
    455. (183) Вукас Илије Миле, 4 члана, Корд. Љесковац
    456. (444) Вукас Петра Милован, 5 чланова, Мочила
    457. (449) Вукас Илије Никола, 4 члана, Мочила
    458. (477) Вукелић Јована Драгић, 3 члана, Збјег
    459. (265) Вукелић уд. Ђуре Драгица, р. Додик, 8 чланова, Збјег
    460. (266) Вукелић Спасоје Ђуро, 6 чланова, Збјег
    461. (89) Вукелић Раде Илија, 4 члана, Тоболић
    462. (272) Вукелић Уроша Милош, 2 члана, Корд. Љесковац
    463. (50) Вукојевић Илије Љубомир, 5 чланова, Боговоља
    464. (360) Вуковић Петра Лазо, 8 чланова, Смољанац
    465. (162) Вулетић уд. Станка Драгица, р. Вукобратовић, 4 члана, Клокоч, кот. Војнић
    466. (199) Вулетић Николе Милутин, 1 члан, Брусовача, кот. Војнић
    467. (290) Вундук Раде Симо, 5 чланова, Примишље
    468. (234) Здјелар Ђуре Дане, 5 чланова, Броћанац
    469. (168) Здјелар уд. Милутина Јека, р. Перач, 1 члан, Фурјан
    470. (167) Здјелар Василија Милан, 5 чланова, Фурјан
    471. (195) Зец Миле Драган, 1 члан, Машвина
    472. (465) Зец Ђуре Драгиња, 2 члана, Примишље
    473. (240) Зец уд. Стеве Милица, р. Момчиловић, 3 члана, Машвина
    474. (308) Зец. уд. Илије Ката, р. Торбић, 1 члан, Машвина
    475. (446) Зец Душана Тодор, 7 чланова, Машвина
    476. (346) Зинајић уд. Милана Ана, р. Боснић, 3 члана, Ст. Кршља
    477. (107) Зинајић Миле Ђуро, 4 члана, Машвина (одселио 1948.)
    478. (104) Зинајић уд. Милана Мила, р. Зинајић, 2 члана, Цвијановић Брдо
    479. (175) Зинајић Јове Никола, 6 чланова, Машвина
    480. (334) Зинајић Милована Владо, 1 члан, Машвина, кот. Слуњ
    481. (135) Зобеница Михајла Ђуро, 6 чланова, Корд. Љесковац
    482. (273) Зобеница Михајла Мане, 9 чланова, Корд. Љесковац
    483. (316) Зороја уд. Ђуре Ката, р. Ралић, 4 члана, Мочила
    484. (309) Зороја Николе Петар, 5 чланова, Мочила
    485. (429) Зубовић Мане Никола, 9 чланова, Жрвница
    486. (463) Живковић Станка Михајло, 4 члана, Крстина (вратио се у Кордун)

    ИЗВОР: С В Е Т О З А Р Л И В А Д А, ДУШАН ЛИВАДА • МИЛКА ИЛИЋ ЛИВАДА • ЂУРО ЗАТЕЗАЛО • ДРАГАН ЦВЈЕТИЋАНИН • МИЛАН МИЛКОВИЋ, К О Р Д У Н С К И Р Е К В И Ј Е М, ЕУРОКЊИГА, Загреб, 2008.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СОМБОР
    (СОМБОР / SOMBOR / ZOMBOR /ЗОМБОР)

    Налази се у северозападном делу Војводине, на Великом каналу Бездан-Бечеј и на водораскршћу канала Дунав-Тиса-Дунав. Настао је између XII и XIII века, на једном од острва у сплету мочвара реке Мостонге. Основао га је један од угарских краљева (претпоставља се да је то био краљ Иштван, син Беле IV) и највероватније од тада носи назив Сент Михаљ. Од XIV века налази се у поседу племићке породице Цобор. Угарски краљ Матија Корвин дозволио је овој породици да 1469. године подигне утврђење ради заштите од Турака, али су га Турци ипак освојили 1541. године. Тадашње насеље, од 1543. године познато под називом Сомбор, припало је будимском вилајету и налазило се под турском влашћу све до 1687, када је ушло у састав Хабзбуршке монархије. Сомбор је имао статус војничке вароши од 1717. до 1745. године, када је развојачен и стављен под жупанијску власт. Повељу слободног краљевског града стекао је 1749, а средиште Бачко-бодрошке жупаније постао је 1786. године.
    Становништво Сомбора чинили су Буњевци, Мађари, Немци, Срби и Јевреји. Једна од основних привредних грана у граду била је земљорадња, али су након 1749. године створени бољи услови и за развој занатства и трговине. Тако ће тридесетих година XIX века у Сомбору радити пивара, текстилна творница, млинови и низ мануфактурних занатских радионица. Железничку везу са Сегедином град је добио 1869. године, а електричну централу 1905. године. Већ крајем XIX века, интензивно је спровођено озелењавање Сомбора, по коме је он, поред чувених фијакера, препознатљив и данас. Својеврсно обележје града су свакако и поједине значајне грађевине као што су Жупни двор (1743), римокатоличка црква Светог тројства (1763), српска Велика саборна црква посвећена Јовану Претечи (1790), жупанијска зграда (изграђена 1808, а данашњи изглед добила је 1882) у којој се чува позната слика Ференца Ајзенхута Битка код Сенте. Градска кућа сазидана је на месту некадашњег каштела грофа Јована Бранковића (1842).
    Сомбор је још од XVIII века познат по веома развијеном школству. Већ 1759. године у граду је радила четвороразредна школа средњошколског типа, коју је основала српска православна црквена општина. Године 1763. основана је прва виша Граматикална школа. Градски магистрат је 1767. године основао школу са наставом на српском и грчком језику, а од 1778. године ради учитељска школа – Норма, коју је основао Аврам Мразовић. У Сомбор је 1816. године из Сентандреје пресељена Српска учитељска школа – препарандија.
    Друштвени живот у Сомбору био је доста развијен већ почетком XIX века. Једна од најстаријих мађарских касина основана је управо у Сомбору (1844), а годину дана касније почела је са радом и прва српска читаоница. Народно позориште у Сомбору основано је 1882. године.
    Из овог живописног бачког града потичу многе значајне личности из јавног, културног и политичког живота. Међу њима су књижевник Вељко Петровић и сликар Милан Коњовић.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЗГРАДА ЖУПАНИЈЕ У СОМБОРУ

    Сомбор је град у чијем се историјском језгру налазе многе велелепне грађевине. Зграда управног и административног седишта Бачко-бодрошке жупаније има велику историјску и архитектонску вредност. Првобитни облик зграде настао је између 1805. и 1808. године према пројекту који је 1802. године израдио архитекта Јозеф Бауер. Та барокна грађевина је прерађена и дограђена 1882. године по нацрту архитекте родом из Апатина, Ђуле Партоша. Монументално двоспратно здање, раскошно обликовано у стилу еклектике, удахнуло је Сомбору нову урбанистичку визуру. У Свечаној сали жупанијске зграде налази се монументална слика Битка код Сенте сликара Франца Ајзенхута. На таваници сале су грбови земаља које су биле под јурисдикцијом Угарске монархије. У средини је грб слободног краљевског града Сомбора. У сали су постављене у дрвету израђене скулптуре богиње Атине (богиња мудрости, заштитница градова и војних утврђења) и Јустиције (богиња правде). Највећи градски парк је настао око жупанијске зграде крајем 19. века.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СОМБОР

    Општина Сомбор заузима северозападни део Бачке равнице. На западу ток Дунава дели општину од Хрватске, а на северу се општина граничи са Мађарском.
    У правцу југоистока Сомбор је од Београда удаљен 175 км, а у правцу севера од Будимпеште 220 км. Сомбор је место богате културне и спортске традиције, и један од најпознатијих градова Европе и света по богатству зеленила.
    Туристичке привлачности Сомбора су у богатим риболовним водама на Дунаву и његовим рукавцима, и најбољим ловиштима на подунавске јелене и другу дивљач у шумама од Бездана до Апатина.
    Сомбор је 1786. године проглашен за стално седиште Бачко-бодрошке жупаније. За потребе нарасле жупанијске администрације 1808. године изграђена је зграда која одлике еклектизма добија 1882. године када су дограђени бочни торњеви и зачеље. Кровна купола подсећа на куполу венецијанске цркве Санта Мариа делла Салуте. Када је 1975. године извршено реновирање зграде, постојала је 201. просторија заједно са Свечаном салом у којој се налази највеће уље на платну у нашој земљи, рад Ференца Ајзенхута ”Битка код Сенте” и Салом грбова у којој се налазе знамења племићких породица из околине. Зграда је окружена парком који је уређен крајем XIX века са доминантним стаблима тисе, бођоша и платана. Данас је зграда седиште Скупштине општине.
    На 1.178 км² са градом се сместило и 16 насеља, посебна особеност овога краја:
    АлексаШантић,БачкиБрег,БачкиМоноштор, Бездан, Чонопља, Дорослово, Гаково, Кљајићево, Колут, Растина, Риђица, Станишић, СветозарМилетић, Стапар и Телечkа.

    Одговори
  • vojislav ananić

    БЕЗДАН

    Бездан је бачко насеље на северозападу Војводине.
    Популарно се назива „водено насеље“ јер је окружено воденим токовима и до њега се може стићи једино преко мостова. Једно је од већих сеоских насеља у Бачкој. Уз Сомбор и Кљајићево међу највећима је у сомборској општини. По најновијем попису из 2002. године у Бездану живи 5.263 становника. Бездан је мултинационално насеље у коме живи 25 националности. Већину чине Мађари. Пољопривреда је најважнија привредна грана. Посебно се истичу пошумљене површине (више од 10% територија), што није карактеристично за војвођанска насеља.
    Бездан је старо војвођанско насеље. Први пут је споменут 1305. године под називом Баттyан. Године 1341. назив је промијењен у Берчан. Насеље је уништено у XИВ. стољећу под најездом Турака. У XV стољећу спомиње се као мало рибарско мјесто. Протјеривањем Турака почиње неорганизирано насељавање Дунавом. Први становници били су Пољаци, Чеси, Нијемци и припадници неких других славенских народq. Године 1762. почиње планска колонизација и грађење насеља, док је 1755. године изграђена прва црква. Данашња црква је изграђена 1846. године и од тада се насеље развија у правцу истока.
    Бездан је једно од већих места у северо-западној Бачкој. Лежи на левој обали Дунава, у близини српско – мађарске, односно српско – хрватске државне границе. Удаљен је 18 км од Сомбора. То је насеље у равници, на 90 метара надморске висине.
    Током вишевековног миграционог процеса, Бездан је постао етнички шаролик, али са претежно мађарским становништвом. По попису из 2002.г. број становника је 5263, од чега је 2983 мађарске националности ( 56,68% ). До 1918.г. Бездан је припадао Мађарској, од 1918.г. Краљевини СХС, од 1929.г. Краљевини Југославији, од 1941.г. Мађарској, а од 1944.г. опет Југославији ( ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ ).
    Повољан географски положај, природне лепоте и значајни историјски догађаји веома су повољно утицали на привредни, културни и туристички развој Бездана.
    Археолошка налазишта у Бездану и околини говоре о томе да се човек овде настанио пре 6000 година. Најстарије налазиште је Зелена хумка. На локалитетима у јужном делу насеља ( Цигáнyгöдöр ) и код Зелене хумке откривена су под земљом насеља са разним грађевинским објектима, посуђе од печене земље, као и алатке од углачаног камена.
    Крајем ИX века, досељавањем Мађара, настале су велике друштвено-економске промене на подручју данашњег Бездана. На вишим пределима, на обалама Дунава, Вајаша, Мостонге, Сека ( Киђоша ), између којих је било много мочвара, стајаћих вода, потока, језера, пашњака, шума и ораница, формирало се неколико насеља: Бодрог, Хајсентлеринц ( 1173 ), Кенђ ( 1189 ), Удвард, Селеш ( 1255 ), Пака ( 1280 ), Бортањ ( 1263, власништво породице Буљан од Кулуда – данас колут ) и Баћан ( 1305 ). Баћан се налазио северно од Бодрога и источно од Бортања, па произилази да се село налазило између данашњег Колута и Бачког Моноштора, на месту данашњег Бездана.
    Након Мохачке битке ( 1526 ) мађарско становништво се повукло северније, а на њихово место су с југа дошли Срби.
    Бездан се у писаним документима први пут помиње 1579.г. Тада је у селу живело 10 породица. Насеље су, вероватно, 1593.г. уништили Татари. Наредних деценија овај крај помиње се као пустара Бездан.
    Почетком XVIII века, 2 км јужније од данашњег Бездана, досељеници српске и хрватске националности оснивају Штрбац. Они су се претежно бавили гајењем оваца. Једне године им је од неког обољења угинуо велики број оваца. Становници су тада дали завет, уколико се ослободе ове несреће, да ће подићи капелу. Несрећа је прошла и они су ( између 1710. и 1720.г. ) подигли Капелу Свете тројице ( данас на углу Пусте улице и Сомборског пута, поред Дома културе ). Ова капела је најстарији сачувани римокатолички споменик у Војводини који је подигао народ.
    На пустару Бездан тридесетих година XVIII века доселили су се рибари из жупанија Шомођ и Зала, а затечену капелу су користили као богомољу.
    После протеривања Турака ( 1687 ) жупанија Бодрог је започела изградњу насипног пута од Бездана до Шебешфока, са мостом преко речице Бездан. Писани документи безданску скелу на Дунаву помињу први пут 1738.г. Радила је до 1974.г. када је завршена изградња Моста 51. дивизије.
    Мађарска Краљевска комора у јесен 1742.г., посредством Лошонци Јожефа, насељава на безданској пустари 60 мађарских римокатоличких породица из жупанија Толна, Барања, Веспрем и Шомођ. Прве куће су направили на узвишици поред речице Бездан и пута који је повезивао Колут са Бачким Моноштором. Тако су настале прве улице, које су се звале: Главна улица, Колутска улица и Стара улица. Зидови првих кућа су од трске и прућа, облепљени блатом, а кров је од трске. Прва црква, која се срушила или је изгорела 1755.г, била је од истог материјала. Наредне године ту је подигнута друга црква, али од тврдог материјала.
    1743.г. изабрано је поглаварство села. Андраш Кираљ је изабран за кантора-учитеља, док је Пал Хази ( администратор у жупном уреду ) почео да води матичне књиге. О здравственом стању досељеника су бринули хирург – Петер Немет, и бабица – Тереза Цизек.
    Први попис становништва је обављен 1746.г. У селу је било укупно 172 куће. Село је имало пароха, бележника, учитеља, месара, крчмара и црквеног слугу. 1748.г. Бездан има 1492 становника.
    Педесетих година XVIII века зидане су прве зграде од цигле. Изграђене су Царинска зграда, Чарда код пристаништа-скеле и Властелинка крчма. Прве воденице на Дунаву појавиле су се око 1760.г. ( нестале су после ИИ светског рата ).
    Село је подигло школу од тврдог материјала и састојала се од две просторије ( учионице и одаје за учитеља ). Налазила се на углу данашње Црквене улице и Улице жртава фашизма ( до недавно зграда банке ). Радила је целе године, сем у време жетве и бербе.
    1751.г. је била велика поплава: водени таласи Дунава стигли су чак до села.
    1763.г. село има 2368 становника. У село се насељава значајан број Чеха, Мораваца, Словака и Немаца.
    10. априла 1772.г. царица Марија Терезија потписује повељу слободне варошице Бездан. Међу осталим правима Бездан је добио право на одржавање четири годишња вашара. На челу варошице био је Магистрат са 12 сенатора.
    1791.г. варошица има 3440 становника.
    Становници су прве мртве сахрањивали око капеле Свете тројице ( све до изградње прве цркве ). Од 1743, угледајући се на обичаје, досељеници мртве почињу да сахрањују око цркве. Оба гробља су потпуно ишчезла до 1810.г.
    1794.г. отворена су два нова гробља изван Бездана: Источно и Јужно гробље. Оба гробља су затворена 1850, а потпуно уништена 1900.г. Данашње Горње гробље је зачето 1848, а Доње гробље 1844.г.
    21. августа 1794.г. избио је велик пожар који је захватио центар места. Изгорело је 56 објеката, Општинска кућа, школа и црква.

    Одговори
  • vojislav ananić

    2. део

    1804.г. је настављена градња одбрамбеног насипа од Шебешфока до Дунава. На овом делу насипа направљена су још три моста. Те године грађен је и насип Колут-Бездан-Бачки Моноштор.
    1806.г. на месту старе школе изграђена је нова. Састојала се од учионице, просторије за стан учитеља и просторије за стан кантора. Била је покривена трском.
    1822.г. приликом високог водостаја Дунава, дошло је до пробијања насипа код Бачког Моноштора. Уништен је улаз у Францов канал, чија је изградња трајала од 1793. до 1802.г.
    1828.г. жупанија је мобилисала становништво за изградњу прве одбрамбене линије од поплаве Дунава.
    1829.г. становници су подигли споменик Светог тројства.
    1831.г. је харала колера, од које је оболело 700-800 људи, а умрло 350. Јанош Волф, апотекар, отвара прву апотеку ( на месту данашње ).
    Због великог броја деце, 1841.г. је ,поред заветне капеле, подигнута и друга школа. 1845. постоји сиротињски дом, изграђен добровољним прилозима становништва.Насипни пут од Бездана до Шебешфока поплочан је циглом. То је тада био најсавременији пут у Бачкој.
    Почетком 1837. почело се размишљати о градњи нове цркве, на месту старе. Градња је почела априла 1846. а завршена децембра 1847.г. Грађена је у романском стилу и има три лађе. Торањ је висок 38 метара.
    1848.г. почео је да ради др Ференц Чихаш, најпре као хирург, а касније као лекар. Од 1852.г. у матичним књигама су почели убележавати узроке смрти ( на латинском језику).
    У лето 1850.г. почело је исушивање мочвара на територији Бездана. У децембру су село опколили вукови; последњи пут у историји овог краја појавили су се у већем броју. Организована је хајка за њихово уништавање.
    15. априла 1851.г. избио је пожар близу цркве, у којем је изгорело девет кућа.
    Јула 1853.г. била је велика поплава. Дунав је пробио насип Сантово-Бездан. Поред пута Дунав-Сомбор 1854. су засађене младице дудова.
    Између 1854. и 1856.г. гради се “Шлајз“ на Дунаву. Овде је први пут у Европи коришћен бетон за градњу објеката на води и у води. Цемент је печен на лицу места. Завршетком овог објекта и новог крака Францовог канала, од Дунава до “Чешког моста“, улаз у канал премештен је из Бачког Моноштора у Бездан. Објекат је рађен према пројекту Ференца Михалика, а изградњу су пратили стручњаци из целе Европе.
    Паробродско пристаниште на Дунаву изграђено је 1858.г.
    1856.г. порушена је стара Централна школа и подигнута нова са три учионице. 1864.г. пошта је опремљена телеграфом.
    1865.г. илегално је оформљено Католичко момачко удружење, а отворена је Грађанска читаоница. 1869. се оснива Безданско певачко друштво, 1870. Безданско фортунско удружење, 1871. Безданско касино удружење, 1872. Прво безданско погребно удружење, 1873. Бездански пучки круг, 1879. Безданско ватрогасно удружење, 1880. Безданско момачко удружење, 1896. Безданска читаоница, 1898. Безданско грађанско удружење итд.
    1870.г. донет је Закон о школству. Према њему, школом је управљао школски одбор, а непосредни руководилац постао је директор школе. Школа је 1874. постала општинска, а од 1911. државна. Од 1875. први директор-учитељ био је Ференц Молнар.
    1879.г. ученици школе организују представу, а од чистог прихода представе оснивају школску библиотеку, дајући помоћ и Безданској читаоници.
    1884.г. отвара се школа за шегрте, а 1894.г. за 259 деце отварају се два забавишта. 1910.г. на периферији су изграђена три нова забавишта.
    Између 1866. и 1870.г. изграђен је пут од Дунава до Сомбора. Пут је обложен циглом.
    1872.г. почео је путнички саобраћај на Францовом каналу.
    1871.г. доселио се у Бездан Јанош Шмит, уметнички ткач. Тада су бездански ткачи напустили рад са кудељом и ланом и почели ткање увозног, специјално обрађеног лана из Чешке и Енглеске, за израду дамаста.
    Ради унапређивања свиларства, 1878. Ендре Штахуљак оснива расадник за дудове: поред путева сади се само ово дрвеће. Ипак, највећи подвиг Е. Штахуљака је то што је 1876.г., када је Дунав пробио насип код Баје а вода стигла до моста на Шебешфоку, кружним насипом одбранио уставу и тако спасио од поплаве целу северозападну Бачку. За то је и одликован.
    Током лета 1873.г. харала је епидемија колере. Те године је умро сваки осми становник Бездана.
    1881.г. отвара се жандармеријска станица, а 1883. се оснива Водна заједница за Велико острво.
    1890.г. Бездан има највећи број становника у својој историји, укупно 8366.
    1891.г. оснива се Удружење занатлија, 1890. Карољ Гутман отвара млекару, а на горњем пландишту се граде пећи за печење цигле; Ерне Шнелер отвара књиговезницу и издаје прве разгледнице о граду; 1891. оснива се Прва безданска штедионица; 1894. отварају се две творнице сода-воде; 1895. Карољ Рохем оснива угљару; 1899. уводи се телефон у објекте францовог канала и на линији Бездан-Дунав ( 1901 ).
    28. фебруара 1899.г. велики пожар у Новој улици уништио је 30 кућа и 60 других објеката.
    1902-1903.г. извршена је комасација у Бездану.
    1910.г. Јожег Гас отвара штампарију и трговину папиром; Ференц Бошњак и ортаци изградили су прву циглану ( 1907 ), електричну централу ( 1911 ) и први парни млин ( 1909 ).
    1912.г. завршена је железничка пруга Баја-Сомбор. Макадамски пут од данашње државне границе до Бездана изграђен је 1913.г. Исте године је избушен и први артешки бунар.
    За време И светског рата мења се живот у Бездану. Рат је прекинуо привредни и културни развој. Оснива се Црвени крст, а добровољним прилозима становништво опрема ратну болницу са 100 кревета. 1917.г. становништво је већ гладовало. У општини је било 468 незбринутих породица.
    Крајем 1918.г. настало је двовлашће. Наредбе и упутства су стизала и из Будимпеште и из команде Српске краљевске војске. Јануара 1919.г. обавештава се становништво да је Велика народна скупштина у Новом Саду прикључила Бачку, Банат и Барању Краљевини СХС.
    1913.г. мр пх. Шандор Славик отвара другу апотеку у Бездану. Др Имре Калман и др Нандор Попер отварају приватне ординације. 1923. почео је да ради први зубар у општини, Андраш Кетелеш.
    Оживљава и привреда. 1919. почела је с радом циглана. Оснива се предузеће за израду кутија и налепница. Електрична централа редовно испоручује ел. енергију становништву. Јожеф Вајс добија дозволу за успостављање омнибуског саобраћаја између Сомбора и Бездана. 1921. је прорадила железница. У месном саобраћају користи се 10 фијакера, 7 кола са опругама, а има и два аутомобила.
    Од 1920.г. ( Тријанонски уговор ) матичне књиге се воде на српском језику.
    1927.г. помиње се биоскоп у Бездану.
    1929.г. пут Дунав-Сомбор добија макадамску кошуљицу.
    У општини су била 7793 становника: 5130 Мађара, 2448 Немаца, 115 Јевреја, 98 Југословена и два остала.
    1938.г. завршена је изградња царинарнице на Дунаву, макадамског пута преко Острва ( 1939 ), а 1940.г. општинског лековитог купатила из којег се наредних деценија развила болничка установа физикалне медицине и рехабилитације.
    11. априла 1941.г. Бездан су напустили и последњи државни службеници, учитељи и жандари, који нису били староседеоци. У ноћи између 11. и 12. априла повлаче се с границе последње југословенске војне јединице. Око 5 часова изјутра чуле су се експлозије. Срушени су мост Дора и железничка станица.
    За време окупације, Безданско спортско удружење постиже изузетне резултате. 1941.г. осваја првенство окупиране територије одиграно по куп систему.Најтежу судбину су доживели Јевреји. Више од 60 Јевреја је одведено у логоре 1944.г. где је већина страдала. Немачко становништво полако напушта место. Бездан је напустило 1000 лица.
    1944.г. у Батинској бици погинуло је око 5000 југословенских, совјетских, мађарских и немачких војника.
    21. октобра ослобођен је Сомбор. Још истог дана претходница Црвене армије стигла је до Бездана.
    24. октобра из Сомбора је стигло 20 партизана и успоставили су војну партизанску станицу.
    1945.г. 605 чланова 109 далматинских, кордунашких, личких, херцеговачких и др. породица се настанило у напуштеним немачким кућама.
    Између 1945. и 1947.г. , с оптужбом да нису испунили своје обавезе, земљорадницима је одузета имовина и приморани су да се удруже у задруге.
    1947.г. основано је Безданско мађарско културноуметничко друштво. У другој половини века, као глумци и редитељи, истакли су се Пфаф Ана, њен син др Пфаф Михаљ, као и Нађ Јожеф.
    Уместо позоришне дворане која је изгорела 1968, 1979.г. је подигнута нова зграда позоришта која је примала 280 посетилаца.
    Телевизија је ушла у домове 1959.г.
    1963.г. изграђена је устава на каналу Дунав-Тиса-Дунав, 1974.г. мост 51. дивизије на Дунаву, 1979.г. је отворена нова школа, 1980.г. су асфалтиране улице у селу, 1981.г. је отворен терапијски блок у лековитој бањи и Музеј батинске битке на Дунаву, 1988.г. је изграђен водоторањ, 1990.г. мртвачница на Доњем гробљу, 1993.г. силос ЗЗ “Бездан“, 1995.г. ресторан “Кенђија“ итд.
    Безданских аутори су од 1990.г. објавили више од 15 књига у вези са Безданом.
    Национална структута становништва Бездана поново се променила распадом Југославије. Од почетка 90-их година, из Лике, Кордуна, западне Славоније и Барање, до 17. јануара 2000.г. настанило се 819 избеглица, претежно Срба. Истовремено место је напустило 300-350 становника мађарске националности, углавном из економских разлога.
    Бездан се може похвалити многим природним лепотама. Осим реке Дунав, који протиче близу нашег места, Бездан улепшавају и канали, који су рај за риболовце и купаче. Изградња система за одбрану од поплава допринела је већој популарности викенд насеља у околини Бездана. Чим стигну топлији пролећни дани, власници викендица на обали Дунава, у Барачкој, на Францовом каналу, на Бајском каналу, Корлатошу и Кенђији, почињу са великим спремањем и припремом за нову сезону. Ово су савршена места за одмор, шетњу, пецање, купање, спортове на води …
    Сва ова места лако се могу обићи и бициклима. Након лагане вожње или шетње, путници се могу одморити у некој од чарди где се, осим освежења, нуде и рибљи специјалитети.
    Постојање лековите воде на овом простору откривен је 1912. године бушењем бунара. У року од две године водени узорци су анализирани три пута и утврђено је да вода из безданске бање припада реду алкално-муријатичних вода богатих јодом. Један литар воде садржи 2,84 милиграма јода.
    Изградња бањско-лечилишног комплекса текла је у више наврата. Прво су уређени бунар и његова околина 1934. године. Четири године касније изграђени су купатило и чарда на Дунаву, те је исте године званично Бања почела са радом. Године 1954. Бања Бездан проглашена је за природно лечилиште.
    Данас Бања располаже са 95 болесничких кревета намештених у трокреветне, четворокреветне и шестокреветне собе. У околним, приватним кућама, болесници могу да користе још додатних сто кревета. Бања Бездан данас нема туристичку, већ чисто лечилишну функцију.
    Велики бачки канал – Кишов канал: Повезује Дунав и Тису, од Бачког Моноштора до бачког Градишта. Изграђен је у периоду од 1793-1802. године. заврчен је крајем јуна 1801. године, када је њима потекла Дунавска вода. Прва пловидба изведена је 02. маја 1802. године. У то доба скраћивао је пловидбу између Беча и Будимпеште и допринео одвођењу сувишних вода са плодних поља средње Бачке. За трасу канала искоришћено је корито Палзовића (5 км) и Мостонге (2,5 км).
    За двадесет пет година свог постојања, кроз канал се вратило све уложено.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    СОМБОР

    У XIV веку на имању угарске породице Цобор почела је убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка. Том приликом место добија име по овој фамилији, слично неким војвођанским насељима. Први помен ове породице потиче из 1364. године. Временом се посед увећавао, а такође се увећавао број домова и жетеља око дворца, што је Цоборима погодовало јер су тако били моћнији у међусобним велепоседничким обрачунима. Име се спонтано мења у Сомбор још пре доласка Турака у XVI веку.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СОМБОР

    У XIV веку, на властелинском имању угарске породице Цобор, развија се мало место, које је било у власништву властелина Цобор Сент-Михаља. По овом властелину је и данашњи град Сомбор добио име. Цобор Сент-Михаљ брзо се увећавао и напредовао, што најбоље потврђује чињеница да су се у њему повремено одржавала скупштинска заседања Бодрошке жупаније.
    Године 1541. Цобор Сент-Михаљ заузимају Турци. Турци у својим дефтерима уместо имена Цобор Сент-Михаљ 1543. године наводе име Сомбор.
    У време турског заузимања, Сомбор је био велика варош, са градском цитаделом и пуно којунџијских дућана. Постојало је око 2000 кућа и Сомбор је важио за велику и богату варош. Већина становништва били су Власи-хришћани (Срби), а било је и Мађара.
    Године 1554. Сомбор постаје нахијско седиште Сегединског санџака, којем је припадало 46 насеља, а он сам је био војни, управни, судски, привредни и верски центар за ширу околину. Тада је Сомбор имао две медресе за ученике и текије за дервише, 6 основних школа, 2 хана за путнике намернике и 1 хамам (турско купатило).
    12. септембра 1687. године, Сомбор освајају Аустријанци. Године 1687. Сомбор насељава 5000 Буњеваца, а 1690. године Сомбор насељавају Срби под вођством Арсенија Treћeг Чарнојевића. Тада Сомбор постаје граничарски град и својим војним одредом помагаће битке код Сланкамена 1691. године и Сенте 11. септембра 1697. Захваљујући овим биткама, Сомбор стиче добар глас и постаје седиште среза Бачке жупаније. Године 1702. Сомбор добија нови статус и постаје „оппидум фоссатум“ у оквиру Хабзбуршке царевине. Године 1717. Сомбор постаје „оппидум милитаре“, а први капетан војничке вароши постаје гроф Јован Бранковић. Исте године отворена је у Сомбору прва Вероисповедна православна школа, а 1722. године Римокатоличка основна школа. Године 1716.Сомборци под вођством капетана Бранковића помажу при освајању Петроварадина, а 1717. године Београда. Касније су, на страни Хабзбуршке монархије, страдали у Пољској, Турској и на разним бојиштима Европе. Тада је 2/3 сомборског становништва било православне вере.
    За велику оданост, Аустријска царевина ће Сомбору даривати земљишне поседе, а Сомборци ће бити ослобођени пореза царевини. Према положају који су заузимали, Аустријска царевина је сомборске војнике награђивала поседима. Обичан пешадинац добијао је 18 јутара обрадиве земље, каплар и коњаник 24 јутра, наредник пешадије 31 јутро, а наредник коњице 46 јутара, барјактари пешадије 61 јутро, барјактари коњице 96 јутара, поручници 112, а капетани 192 јутра. Велики капетан био је изузетно привилегован и добијао је 354 јутра обрадивог земљишта.
    Када је престала опасност од Османлија, престале су и привилегије сомборских милитара (војника). На овоме је инсистирала жупанијска власт и угарске аристократе. Бечки двор је био против ових промена, али притисци на царицу Марију Терезију били су велики, и она, 1741. године потписује XVIII законски члан, којим се војничке вароши потчињавају под жупанијску надлежност, а одред милитара се расформирао. Тада ће Сомбор бити укључен у састав Бачке жупаније и предат на управу Угарској дворској комори. Ово је Сомборцима значило губитак свих привилегија. Али, Сомборци су били свесни шта све губе тако да се окупљају 18.11.1745. године на тргу испред Велике православне Светогеоргијевске цркве на договор на ком одлучују да истрају у очувању свог привилегованог статуса. Успели су да сачувају свој статус, али ће због тога платити веома високу цену. 150000 рајнских форинти у злату је уплаћено у царске трезоре. 17.02.1749. године, царица Марија Терезија је потписала повељу којом се Сомбор уздиже у ранг слободних и краљевских градова.
    Упркос високо плаћеној цени, Сомбор је веома много добио. Граду је припало 11 пустара на којима су временом заснована салашка насеља која су, углавном, и данас задржала ранији назив: Буковац, Чичови, Градина, Иваново Село, Шапоње, Билић, Ненадић, Каракорија, Ранчево, Брачевац и Пипереш.
    Године 1759. Српска православна црквена општина отвара четвороразредну Граматикалну школу, затим се оснива Латинска школа којом руководе фрањевци, Аврам Мразовић отвара Норму и овим се ударају темељи за школовање учитеља код Срба и других јужнословенских народа на овим просторима.
    Године 1786. Сомбор постаје стално седиште велике Бачко-бодрошке жупаније. Бачко-бодрошка жупанија, као друга по величини у Угарској, захвата цео простор између Дунава и Тисе, на северу јој је граница ишла испод Калоче, а у њеном саставу су били и Суботица и Нови Сад.
    У Сомбору се оснивају све бројније културне, образовне и банкарске установе, а касније и спортске друштвене организације. Сомбор постаје важан административни, трговачки, занатски, саобраћајни и културно-образовни центар. 1869. године стиже прва железница. Већ постојеће растиње се веома проширује и оно ће Сомбор претворити у зелену оазу. 12. октобра 1850. године Карољ Битерман отвара прву штампарију и јављају се први листови и часописи.

    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    СОМБОР

    Оаза на непрегледу бачке равнице

    Трагови праисторијског човека који се за израду својих оруђа и оружја, служио каменом, па касније бронзом, нађени су и у околини Сомбора. Досад је систематски истражено налазиште Дорослово, где је пронађена велика некропола из старијег гвозденог доба (гробови са урнама и прилозима). Најранијем делу историје Сомбора обележје даје несталност, често сменивање култура, племена, група и политичких организација, отуда несталност насеља, тегобе живота и несигурност егзистенције. Било је потребно дуго времена да се не баш гостољубива природна средина оспособи за трајан живот.
    Друго битно обележје овог простора је његова ситуираност изван граница Римског царства, са многим и далекосежним последицама. Најдубља разлика је у еколошкој ситуацији, јер се на подручјима изван граница Царства почињало од нулте тачке, од недирнутог дивљег тла, па је отуда средњи век ту значио и почетак историје.
    Мир, релативну стабилност и услове за трајан живот овде је обезбедила тек држава угарских краљева од 11. века надаље. Она је, наиме, ту одиграла ону улогу коју је Римско царство имало у областима западно и јужно од Дунава. Ако се изузму најезде Татара (1241/42) и Кумана (1280/81), овај простор није доживео велика пустошења и смањивања становништва каквих је било у ранијим периодима. Јер, ослањајући се на археолошке налазе овде су се смењивали Келти, Сармати, Јазиги, Хуни, Готи, Авари, Словени. Предност места на коме ће почети успон Сомбора била улице 1840. је, највероватније, у томе што је линију комуникације у правцу север-југ секла друга, која је спајала жупанијско седиште Бодрог и Тису.
    Међу више Сентмихаља из касног средњег века, јавља се онај који припада мађарској племићкој породици Цоборима. Каштел (утвђење) у Сент Михаљу, бесумње је дело Цоборових, јер су остали помени о одобрењу краља Матије за градњу, а сачувана је и папска була којом се 1479. године дозвољава подизање доминиканског манастира у породичном средишту Цобор Сентмихаљу. Средишње место у властелинству Цоборових, господски каштел, доминикански манастир, све је то узвисило некадашње село, дало му друкчији изглед и значај и, разумљиво утицало на бројност и значај његових житеља.
    Године 1514, у Дожиној буни насеље су освојили побуњени кметови.
    Турци су овде рушили 1526, и 1541, али су, схвативши значај овог града, изградили нову тврђаву. Њена посада бројала је 1543, педесетак војника, а међу тобџијама било је и Срба. У утврђењу је, по обичају, била изграђена и исламска богомоља (месџид). У административном погледу Здање Сомбор – у турским изворима јавља се само под тим именом припадао је Сегединском санџаку и био седиште истоимене нахије и кадилука.
    Најраније вести о цивилном делу насеља датирају из времена владавине султана Селима 2. (1566-1574). Сомбор тада има статус вароши са три муслиманске и једном хришћанском махалом, уз џемат (скупину) Цигана. Или, две стотине муслиманских кућа (међу којима је двадесетак процената но- вих муслимана, односно конвертита) и 13 хришћанских “капија”. То је тада, значајан прометни центар са недељним тргом и вашаром (панађуром). Међу муслиманима има неколико занатлија, уз војводу, субашу, агу и ћатиба. Ови последњи поседују чифлуке, баште и винограде. Хришћанско становништво (Срби) обрађује земљу и гаји стоку (свиње, овце, пчеле). Помен двојице имама указивао би, можда на постојање две муслиманске богомоље.
    Десетак година касније Сомбор има статус касабе са четири муслиманске махале. Уз бројне припаднике војничког реда уписане су и занатлије: трговац, касапин, ашчија, чизмар, налбант, халваџија, дунђер, девеџија, бакал, кројач, сарач, седлар, ћилимар.
    Турски светски путник Евлија Челебија назива Сомбор “старом паланком”. Ту су се, како казује даље, налазили: једна џамија, хамам и две стотине занатлијских радњи – већином кујунџијских (и у каснијем времену овде ће бити много златара).
    На југоисточној страни лежала је спољна варош окружена виноградима и баштама. Ту треба да је било 2000 кућа, 14 муслиманских богомоља, пашин дворац (“прави рајски врт Ирем”), хан и хамам, а импозантан број школа сведочи да је Сомбор тада био и значајно средиште турског школства. Већина становника су трговци, “врло уљудни и храбри људи” – каже даље Евлија – „и сви носе крајишко одело. А сва тамошња раја нису Мађари, него Власи-хришћани”.
    Године 1687, Сомбор је ослобођен од Турака, а 1702, укључен у Потиску војну границу. Уз Србе и Буњевце, којих је било и у време Турака, у време велике сеобе досељавају се и нове масе Срба. Стижу и нови Буњевци (1687), под својим капетанима, а касније и “Шијаци” из Карловачког генералата.
    У првој половини 18. века Сомбор је војничка варош (иначе, најмногољудније насеље у Бачкој) у којој деле власт двојица војних капетана, као представници Срба и Буњеваца. Када је царица Марија Терезија почела да укида Потиску војну границу, она је, уз уплату 150.000 “рајхсфоринти”, Сомбор прогласила (1749) за “слободну краљевску варош”, с правом на коришћење раније стечених поседа земље и других економских привилегија. А, први градски капетан био је гроф Јован Бранковић. Нови статус изазива јаче досељавање Срба, а након избора Сомбора за седиште Бачко-Бодрошке жупаније почиње и досељавање Мађара у већем броју. Током друге половине 18. века колонизују се – по ближој околини Сомбора – и Немци.
    У знаку развоја и економског напретка града протекао је 19. век. Просецају се улице, подижу нове куће, копају артески бунари, користи се наводњавање и транспорт на изграђеном Великом каналу. Развоју Сомбора знатно доприноси изградња железничке пруге (1869) преко Суботице до Сегедина.
    Током 19. и почетком 20. века постаје велики житни и сточни трг са чувеним вашарима. Имао је чак десет новчаних завода. Први светски рат прекинуо је привредни и културни развој града, чему је допринела и катастрофална поплава Мостонге. Српска војска ушла је у Сомбор 13. новембра 1918. У међуратном периоду град привредно стагнира, а губи значај и као административно седиште (у корист Новог Сада).
    Од 1956, долази до изразитијег привредног развоја Сомбора подизањем нових индустријских објеката (касније се индустријски развој усмерава на прехрамбену, текстилну и металопрерађивачку индустрију); изградњом каналског система Дунав-Тиса-Дунав и унапређењем саобраћајних веза.
    Сомбор је и сада значајни регионални културно-просветни и здравствено- медицински центар северозападне Бачке. Има богато културно наслеђе, густу мрежу основних и средњих школа, гимназију “Вељко Петровић” и Педагошки факултет. “Сомбор је” – читамо на његовом сајту – „град међуљудског уважавања, узајамног поштовања и толеранције различитости људи добре воље који су на такав начин увек неговали свој град, стварајући у њему узвишени спој урбане функционалности, архитектонске лепоте и склада, културе живљења у ритму са природом који диктира бујно зеленило бројних паркова и богатих дрвореда, који су од Сомбора начинили непоновљиву у својој особености, оазу на непрегледу бачке равнице”.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Атанацковић, Платон (Павле), епископ бачки, књижевник, добротвор (Сомбор, 21. VII 1788 — Нови Сад, 3. V 1867)

    Отац Петар, трговац, пореклом из Македоније, мајка Марија, рођена Стајић. Основну и приватну граматикалну школу завршио је у Сомбору. У Сремске Карловце отишао је 1801. и завршио шесторазредну латинску гимназију, двогодишњу богословију и полажио учитељски испит. У Сомбору је радио као учитељ од 1809. Оженио се Катарином Сотинчев. За ђакона је рукоположен 1810, катихета и професор српске препарандије у Сентандреји био је од 1812. до 1816. Предавао је педагогију, методику, свиларство, катихизам и црквено појање. Када је препарандија премештена из Сентандреје у Сомбор (15. XI 1816), прешао је и он. У Сомбору је био и парох. Када је обудовио (1824), отишао је у ман. Крушедол. После дужег искушеништва замонашен је 4. VII 1829. Игуман је постао 1832. а убрзо и архимандрит ман. Шишатовца. У ман. Бездин прешао је 1834. Учествовао је на Народно-црквеном сабору 1837. За епископа будимског изабран је 1838. а посвећен у Карловцима 12. IX 1839. На Народно-црквеном сабору у Карловцима 1842. кандидовао се за митрополита али добио је свега 3 гласа.
    Члан угарског Државног сабора у Пожуну био је 1837, 1843—1844, 1848. Као посланик бранио је Србе позивајући се на Привилегије и Деклараторијум, заступао очување старог календара и критиковао навику да Србе називају погрдним именима. Када су га оклеветали да је у Сабору говорио против српских интереса, одштампао је своје саборске беседе. Непосредно пред Мајску скупштину (1848) митрополит Рајачић га је послао у Пожун да би присуствовао Дијети (Сабору). За време Револуције (1848— 1849) понуђено му је место начелника Православне цркве у мађарском Министарству просвете, али овај положај није прихватио. Под притиском мађарске владе аустријски двор је патријарха Рајачића прогласио за издајника и свргао га с престола, а њему поверила надзор над целом Српском православном црквом у Угарској и Даљским спахилуком. Због немира у Новом Саду Петар Чарнојевић, угарски комесар, предложио је угарској влади да га постави за епископа бачког како би умирио народ. Одлуком цара Фердинанда V постављен је 2. VII 1848. за епископа Бачке епархије без знања патријарха Јосифа Рајачића, што је довело до сукоба. У Нови Сад је дошао децембра 1848. Народ га је примио врло хладно јер је владало мишљење да је издао српске интересе, те је привремено отишао из Новог Сада. За време Револуције у више наврата покушавао је да уговори састанке између патријарха и мађарских власти али патријарх Рајачић није прихватао састанке уз образложење да Мађари не показују довољно воље за мир. Из Новог Сада је убрзо отишао у Сомбор а затим са војводом Стеваном Книћанином у Срем. Рајачић га је 22. новембра 1849. обавестио да га не признаје за епископа бачког и да га сматра мађарском присталицом. Одговорио је текстом Аналитика (1850) којом оправдава своје поступке бранећи се од напада Рајачића који га је оптуживао путем циркулара пред свим српским свештеницима. Аналитику је заједно са писмом послао Рајачићу и понудио измирење. Да би га патријарх признао за епископа бачког, морао му је предати рукопис и свих 500 примерака Аналитике који су потом спаљени. Сачуван је само један примерак. У Нови Сад се вратио крајем 1851. када је свечано дочекан и за епископа бачког инсталисан маја 1852. Као епископ бачки сусрео се са разрушеним и оштећеним храмовима после Револуције. Успео је да обнови многе цркве, радио је на реорганизацији црквених општина и на просвећивању народа. Када је цар Франц Јозеф обилазио Нови Сад (1852), прво је њега посетио, а касније патријарха Рајачића. Учествовао је на Благовештенском сабору 1861. Организовао је и активно учествовао на прослави стогодишњице Саве Текелије (1861). На Сабору 1864. поново се кандидовао за митрополита. Иако је имао подршку Омладине, Светозара Милетића и Матице српске, добио је само пет гласова. После овог неуспеха повукао се из јавног живота.
    Као истакнута личност и епископ будимски постао је почасни члан Матице српске 13. V 1840. Следеће године уписао се за редовног члана и поклонио библиотеци 787 књига заједно са каталогом (1841), шест диплома и рукопис песме Лукијана Мушицког (1842). За второг председатеља Матице српске изабран је 30.VIII 1841. Седницама је председавао са Савом Текелијом, тадашњим председником, после чије смрти је постао председник Матице српске (24. XI 1842). После Текелијине смрти вођена је парница између његове бивше жене и Матице српске. Како је парница дуго трајала а имовина се трошила, поднео је оставку 28. III 1844. на функцију председника и све више се удаљавао од Матице. Матици се вратио тек 1851. залажући се за њено пресељење из Пеште у Нови Сад, што је и одлучено, али због противљења мађарских власти то тада није учињено. Када је 1864. пресељена у Нови Сад, акламацијом је изабран за председника. На ту функцију биран је и 1865, 1866. и 1867. Здравствено стање је утицало да у Матици буде активан само прве године (1864) али понуђена оставка на место председника није прихваћена. Био је и члан Књижевног одељења. Матица српска била је смештена у његовој кући која је била намењена за правну академију. Био је председник Одбора за доношење новог Устава Матице српске и у њега увео и Светозара Милетића који је и израдио нацрт. Основао је 1864. Новосадску штедионицу, претечу Новосадске банке, којом је управљао ефикасно и домаћински тако да је убрзо постала једна од најјачих банкарских установа на тлу данашње Војводине.
    Написао је око педесет различитих дела, издавао нове књиге из веронауке, израдио српски и немачки буквар (1853, 1857, 1859), штампао читанку и две Језикословене читанке прештампаване више пута. Преводио је са немачког и руског. Превео је већи део Старога завета и неке делове Новог завета; две свеске источњачких прича Тисућу и један дан (1820,1822), Учење о дудовима и гајењу свилених чаура, Недоступни вођа кроз врлети и кланце живота (1865). Писао је уџбенике за веронауку, математику, педагогију. Као професор препарандије издао је Прву педагогију и методику (1814) и Предложења и словенскаја граматика (1814). Од уџбеника из веронауке за народне школе саставио је: Кратку свештену (1857), Науку из светог писма (1865), Катихизис (1854), Училишну и домаћу библију (1857), Црквени пјесни у недељним и празничним данима (1860) , Апостоли и евангелија у празничне и недељне дане преко целе године (1860). Написао је Немачко-српски и српско-немачки речник (Беч 1840). Био је познат по садржајним беседама. Користио је псеудоним старац Мирко. Био је сарадник Летописа Матице српске (1826—1858), Српског народног листа (1838), Јавора (1826). Купио је штампарију 1859. од Данила Медаковића. Те године је добио концесију за издавање Школског листа. За Српски дневник, око кога је била окупљена српска интелигенција, положио је кауцију да би лист излазио. У младости се упознао са Вуком Караџићем и подржавао његове реформе, али у борби око писма и правописа био је на страни конзервативаца због односа Српске цркве и а Саве Текелије према новом правопису. До краја живота није користио нови правопис али је са Вуком остао у пријатељском односима и у вишедеценијској преписци. За штампање Вукових дела приложио је 500 форинти.
    Био је велики добротвор. Подигао је цркву на Алмашком гробљу у Новом Саду, зграду за школу коју је опремио и инвентаром, стан за учитеља и приложио новац за потребе школе. Купио је кућу и поклонио Новом Саду за оснивање правне академије, која никада није основана. Купљену штампарију поклонио је 1860. новосадској гимназији. Био је члан патроната новосадске гимназије. Утемељио је фонд Платонеум у Сомбору за издржавање сиромашних ученика препарандије (1862). Новчано је помагао црквену општину. Новосађани су у знак захвалности приредили бакљаду у његову част 1861. а поздравни говор одржао је Светозар Милетић. Био је добротвор Српског народног позоришта у Новом Саду, дао новчани прилог за оснивање Добротворне задруге Српкиња новосадских и новчано помогао и новосадску болницу.
    Почасни члан Друштва српске словесности у Београду постао је када је Друштво основано 11. VI 1842, а члан Српског ученог друштва 1864. За почасног члана Српске читаонице у Новом Саду изабран је 1866. Био је почасни члан Обшчества историји и древности Московског универзитета (1854) и чешког музеја у Прагу. Био је масон.
    Сахрањен је у својој задужбини на Алмашком гробљу у Новом Саду.
    Имао је сина Васу, адвоката у Новом Саду, који је умро 1854.
    ДЕЛА: Огледало човечности, Беч 1823; Поучете свлтителское новопоставленому ^ерет, Будим 1831;
    Ободрение на подвигЂ Катихетическаго Наставлетн во училицахЂ, Будим 1842; Б^бл^ческа повОстЂ
    старога завОта за тностЂ, Частица 1. ОтЂ создатн свОта до царева, Будим 1843; Д1еталне бесОде,
    Београд 1845; ПовОстЂ рез^денц^е етскопата Будимского, Будим 1846; ПовОстЂ краткал и достовОрнал
    т расколницОхЂ, на соблазанЂ и позорЂ православнил нашел восточнил церкве †dA послОднлл времена прошибатџгихсл, Будим 1848; ПатентЂ царскш за Воиводство Серб^е и Темешкт БанатЂ 18-га ноемвр^а
    1849 проистекшт, посерблОнЂ, Беч 1849; Расмотренн сверху саданЂи отношетн особито на Чехе, Беч
    1849; Анал1тика писма нОговимЂ блаженствомЂ господиномЂ патр^архомЂ ЈосифомЂ РанчичЂемЂ подЂ
    22имЂ ноемвр^а 1849, Беч 1850; Церковное пОн^е, Беч 1855; ПриносЂ родолтбивихЂ мислт на жертвеникЂ народнога напредка, Нови Сад 1856; Училиштна и домашт б^бл^а, Беч 1857; Арх^ереиское поучете на свитцО даемое пресвутеру †хфотонисати ПлоттномЂ, Беч 1857; Толковате молитве
    ГосподнО Отче нашЂ, Нови Сад 1860; Повторнии запО†надЂ азбукомЂ, сложенЂ СтарцемЂ МиркомЂ, Нови Сад 1866; Архијерејска поука пресвитеру при рукоположењу, Нови Сад 1892.

    ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1852—1866; Online 2004.

    ЛИТЕРАТУРА: ШЛ, 1867/IX, 8,114; РИМС, 1897/XII, 47; БГ, 1904/III, књ. VI, 22—23; Илија Огњановић, Занимљиве приче и белешке, 3—11, Загреб 1900; Миховил Томандл, Српско народно позориште 1736— 1919, I, 143; Аркадије Варађанин, Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне задруге Српскиња Новосаткиња (1880—1905), Нови Сад 1906; Јован Грчић, Живот и просветни рад владике Платона Атанацковића, ГИДНС, 1937, св. 29—30, 291—312; 421—435; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; РМС, бр. 9, Нови Сад 1974; Василије Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791—1914, Нови Сад 1980; Олга Срдановић, Владика Платон Атанацковић (1788—1867), у: Теолошки погледи, 1985, 163—172; Живан Милисавац, Историја Матице српске, I 1826—1864, Нови Сад 1986, II 1992; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, III, Нови Сад 1990; Зборник радова научног скупа посвећеног епископу Платону Атанацковићу, Нови Сад 1991; Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 1993; Библиотека Платона Атанацковића, Нови Сад 1995; Историја банкарства у Војоводини, Нови Сад 2000.

    Александра Новаков

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СОМБОР

    Географски положај

    Сомбор и његов атар су на дну басена некадашњег Панонског мора, омеђени на карти Европе са 16° 31′ и 17° 06′ 30″ источне географске дужине и 46° 34′ 15″ и 46° 03′ 20″ северне географске ширине. Са истока атар му почиње Телечком висијом, западне стране му запљускују воде Дунава, делећи га од Хрватске, на северу се граничи са Мађарском, а на југу је отворен према унутрашњости Србије. Сомбор је лако уочљив, јер је просечна висина његовог атара само 90 м.
    На 1178 км² са градом се сместило и 16 салашких насеља, посебна особеност овога краја, и још 15 села: Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Чонопља, Дорослово, Гаково, Кљајићево, Колут, Растина, Риђица, Станишић, Стапар, Светозар Милетић и Телечка.
    175 км југоисточно од Сомбора налази се Београд, 220 км северно је Будимпешта, а да бисте стигли до Беча, треба да путујете 400 км према северозападу. Погледајте мапу Сомбора.

    Становништво

    По последњем попису из 2011. године у Сомбору живи 47.485, односно 85.569 становника укључујући околна села. Први званични попис становништва урађен је 1787. године. Тада је градско насеље Сомбор бројало 13.360 становника, док је у општини живело 37 хиљада становника. На основу 18 расположивих пописа становништва по насељима, који обухватају период од преко 200 година, од 1787. па до 2002. године, видљиво је да се број становника у општини Сомбор постојано повећавао све до 1981. године, када је достигао скоро сто хиљада. Између 2002. и 2011. године забележен је велики пад броја становника за око чак 11.000, узрокован миграцијом становништва ка већим градовима.

    Сомбор је 1745. године, када је царица Марија издала наредбу о укидању сомборског граничарског шанца, имао свега 3.000 становника. Међутим, један од преломних тренутака у развоју града је 1749. година, када Сомбор добија статус слободног краљевског града. За само 40 година, од 1745. до 1785. године, број становника Сомбора је порастао за више од 4,5 пута, а 1818. године је већ било готово 6,5 пута више Сомбораца него 1745. године. Демографски напредак је био праћен процесом убрзане урбанизације. Пораст броја становника наставља се и после пописа из 1869. године, само у много споријем темпу. За 51 годину, од 1869. до 1910. године, број становника се увећао за 19,5%. Наведена демографска кретања су рефлексија прилика које су владале у тадашњем Сомбору. То је период у коме долази до снажног развоја привреде, комуналне изградње, развоја друмске и железничке мреже, отварања школа и других културних установа. Године 1981. било је чак 44% више Сомбораца у односу на попис из 1953. године. Овакав пораст је последица оснивања великог броја привредних предузећа, која су упошљавала велики број радника. Тако је дошло до интензивног досељавања становништва, у највећој мери из околних села.

    Средња старост становништва Сомбора је 37,5 година, што је незнатно мање од војвођанског просека. Према попису становника 2002. године, у Сомбору је било 25.999 активних лица. Становници Сомбора су припадници тридесетак различитих етничких групација. У етничкој структури доминирају Срби, чији удео у укупном броју становника износи 61,5%. После Срба, најбројнији су Мађари са 12,7%, па Југословени 5,2%, Буњевци 2,8%, Црногорци 0,95%…
    У Сомбору је према подацима пописа из 2011. године било 31.859 домаћинстава. Најзаступљенија су домаћинства са два, три и четири члана, док је просечан број чланова домаћинстава 2,84. Женски пол чини 52% становништва.

    Историја

    Прво помињање: У 14. веку на властелинском имању разгранате угарске породице Цобор почела убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка, о којој документи из 1360. казују да је у власништву властелина са именом Цобор Сент-Михаљ. Становници те насеобине ће се касније, када је насеобина ојачала, представљати као Цобори од Цобор Сент-Михаља.
    Под Турцима: Опасност од Турака ће убрзати одлуку која је од раније сазревала о потреби подизања стамбеног утврђења и Цобори га подижу 1478. године. Оно им уздиже ионако велики углед који уживаху, али када томе време дође неће одолети турској ордији. 29. Августа 1526. турци до ногу потукоше угарску војску и широм отворише врата за нова освајања. Иако Цобор Сент-Михаљ од Мохачког поља дели свега 50-ак километара, он ће у турске руке пасти тек након 15 година, 1541. када ће га Турској царевини прикључити Пертев-паша. У њему ће Турци и, повремено, њихови савезници Татари остати пуних 146 година, када га безглаво бежећи испред аустријских регименти генерала Ветеранија, без отпора напустише 12. септембра 1687. године. Две године по доласку Турака, 1543. у њиховим дефтерима први пут се наводи име Сомбор за насеобину коју освојише и то име се одржало до данашњих дана. У оквиру Сегединског санџаката Сомбор је од 1554. нахијско седиште, којем припада 46 насеља, а он сам је војни управни, судски, привредни и верски центар за ширу околину. У Сомбору је стациониран стални гарнизон од 50 војника; коњаника, пешадинаца и артиљераца. Међу артиљерцима су и тројица српског имена Радић, Михаил, Вук и Радован Радосак. Ту су још по две медресе за ученике и текије за дервише, шест основних школа, два хана за путнике намернике и „један хамам који освежава душу”. Дакле Сомбор је под Турцима угледна и богата паланка, место уживања освајача и тешког живота раје, чијој патњи су својој окрутношћу доприносили и турски савезници Татари. После века и по патње, житељи Сомбора 12. септембра 1687. године са великом радошћу и одушевљеном добродошлицом дочекаше аустријске регименте као ослободиоце. Убрзо ће овде доћи до насељавања у таласима: најпре, 1687. под вођством Доминика Дује Марковића и Јуре Видаковића дође 5.000 Буњеваца, „Расцијана католичке вере”, како их је крстио двор, а ускоро, 1690. године дођоше Срби предвођени Арсенијем III Чарнојевићем. Сомбор већ тада постаје граничарски град, са својим капетанима на челу, од којих ће први међу њима, Дујо Марковић предводећи 200 коњаника и 600 пешадинаца из Сомбора, смртно страдати у боју код Сланкамена 1691. Сомборци ће имати запажену улогу у Бици код Сенте 11. септембра 1697. у којој ће њих 500 предводити капетан Јајић. Својом храброшћу и срчаношћу допринеће тријумфу аустријског над турским оружјем и великој слави принца Еугена Савојског. Ови бојеви ће сомборске милитаре и њихову варош изнети на добар глас, те Сомбор постаје средиште среза у Бачкој жупанији у којем је 1699. пописано 14 насеља.

    Аустријско доба: Одмах по установљењу војних шанчева, утврђених места Аустрије на граници са Турском, Сомбор добија нов статус и 1702. постаје оппидум фоссатум у саставу Потиско-поморишке војне крајине, а његови житељи у великој већини се определише за војнички позив. Године 1717. Сомбор се уздиже у оппидум милитаре, а први капетан војничке вароши постаће гроф Јован Бранковић. Те године у Сомбору ће бити отворена и прва Вероисповедна православна основна школа, а пет година касније и Римокатоличка основна скола (1722). Тежак живот Сомборских милитара, препун опасности, Аустријска царевина ће ублажавати даривањем земљишних потписа и неплаћањем пореза на приходе са њих. Пошто непосредна опасност од Османлија мину, све те привилегије сомборских милитара дођоше у питање. Наиме, тада отпоче велики притисак жупанијских власти и угарске аристократије да буду укинуте војничке вароши и привилегије њихових житеља, да они буду претворени у паорију или да се иселе у друге градове, ближе дотицају с Турцима. Двор није био склон овим променама, али притисци беху велики. Коначно, невољно, царица Марија Терезија, 1741. године потписује XВИИИ законски члан, којим се војничке вароши потчињавају под жупанијску надлежност, а одред милитара, „царских синова”, како их називаху због привилегија које заслужише бранећи царевину, расформирала се. Међутим, Сомборци се неће препустити судбини. Свесни шта губе и у који положај долазе, сомборски милитари 244 домаћина и 3 варошка ескута „заклета службеника”: Веселин Влашкалић, Радивој Коњовић и Никола Кулић, две трећине Срба и једна трећина Буњеваца, окупљају се 18. новембра 1745. на тргу испред велике православне Светогеоргијске цркве на договор, са којег се разилазе чврсто решени да истрају у очувању свог привилегованог статуса: кренуће у дугу неизвесну борбу за елибертацију своје вароши. За вођење преговора изабраће своје депутивце Стефана Радојевића, Атанасија Стојшића и Николу Парчетића. Касније ће од њих за Беч поћи само Атанасије Стојшић, док ће другу двојицу заменити Мартин Парчетић и Михајло Бокеровић, који ће се, иако сомборски милитари већ 60 година верно служе интересима двора, суочити са бројним тешкоћама у настојањима да град са околином не потпадне под управу жупанијских власти. У томе ће и успети након истрајне борбе и уз велику цену: 150.000 рајнских форинти у злату је уплаћено у царске трезоре, што је са пратећим таксама и приспелим каматама тешко оптеретило дуговима град, који ће отплатити тек 1766.

    Слободан град: Након што је уплата извршена, а православни и римокатолици 1. јула 1748. између себе уговорили начин бирања судија, тзв. АЛТЕРНАТИВУ, царица Марија Терезија је 17. фебруара 1749. године потписала повељу којом се Сомбор уздиже у ранг Слободних и краљевских градова. Повеља ће на свечан начин бити Сомборцима предата 24. априла 1749. године, када су извршени и први избори за органе варошке управе. Велики подстицај за напредак Сомбор је добио 1786. године када постаје стално седиште велике Бачко-бодрошке жупаније. Жупаније су још од 11. века биле верске и управно-административне територијалне јединице угарске власти. Бачко-бодрошка жупанија, као друга по величини у Угарској захватаће цео простор између Дунава и Тисе, на северу граница јој је ишла испод Калоче, а у њеном саставу су уз остале вароши били и Суботица и Нови Сад. – „Наш град се увек разликовао од других и одликовала га је мирољубивост и добри грађани. Све што је код нас урађено, својствено је и све што се важно десило, постигнуто је мирним путем” – Петар Коњовић (22.05.1848) Заснивање сталног седишта Бачко-бодрошке жупаније у Сомбору довешће до повећања чиновничког сталежа, који је већ бројан и угледан још од установљења Магистрата сомборског. Управо тада збио се догађај историјске важности који је из темеља уздрмао до тада стабилну Аустријску царевину, па и читаву Европу. Реч је о револуционарним збивањима 1848/49. године, која су започела 13. марта подизањем барикада у Бечу, да би се два дана касније пренела и у Пешту. Глас о немирима доспео је и у Сомбор 20. марта 1848. у тренутку када је заседала жупанијска скупштина. Вест није оставила дубљег трага на живот Сомбора који је углавном текао у својим токовима, те је и редовна рестаурација Магистрата одржана 22. маја. За све време трајања револуције, преласка града из једних у друге руке, за разлику од бројних војвођанских места, Сомбор није пострадао. На град су испаљена свега три топовска ђулета која не причинивши никакво оштећење и данас видљиво стоје на згради Стапарски пут бр. 6. Напредак Сомбора ће потрајати до размеђа прошлог и XX века када, без обзира што 1905. град добија и електричну струју, убрзано се електрифицирајући, почињу да се јављају први знаци стагнације, која ће се умножити након Првог светског рата и кулминирати поделом Краљевине Југославије на бановине, када се укидају жупаније, а Сомбор улази у састав Дунавске бановине. Центар бановине се сели у Нови Сад, а тиме и све значајније управне, судске и жупанијске установе. Сомбор, који је одувек грађен да буде центар, одједном се нашао у неповољном залеђу, ван магистралних праваца, са никад јаком привредом, чије богато културно наслеђе остаде као одблесак негдање славне прошлости и превелико оптерећење за смањене материјалне могућности. Све то доводи до повећања незапослености и немогућности да се одржи висок ниво културног, просветног и осталог непривредног наслеђа.

    Ратно доба: Било је подне 12. априла 1941. године када су хортијевци без отпора умарширали у Сомбор. Како се такав развој догађаја није уклапао у настојања мађарске Врховне команде да створи слику о „хероизму” и „тешким” борбама након којих је мађарска солдатеска освојила ове крајеве, градом је прострујала измишљена вест да су у њему виђени „четници”, што је био повод за одмазду. До ње ће доћи сутрадан када је отворена ватра по градским улицама, а већи број је и стрељан, те је само до 16. априла побијено 85 недужних Сомбораца. Убрзо ће уследити прогон свих Срба добровољаца из Првог светског рата у логоре широм Мађарске. Највише ће пострадати села Алекса Шантић и Растина, чији ће сав живаљ бити покренут са својих огњишта, понајвише у Сарвар и Барц. Прогон Јевреја у немачке концентрационе логоре ће у највећој мери уследити пред крај рата. У њима ће заувек остати 964 Сомборца јеврејске народности. Сомбор са околином ће своју слободу платити са 1.195 жртава. Слобода је на сомборске улице дошла 21. октобра 1944. године.

    Почетак: Тих послератних година повећан је број житеља града, а умногоме је измењена и његова етничка структура. Крај рата Сомбор је дочекао са 25.950 становника, док је већ 1948. године у Сомбору живело 33.613 људи, у многоме колонисти из Лике, Далмације, Кордуна, Баније… У граду данас обитава 51.000 житеља у условима примереним времену, са савременим комуналијама и неопходном инфраструктуром, чија је индустрија измештена у посебну зону, довољно удаљену од града. Сомбор је данас модеран град који је очувао патину и шарм прошлости; зелена оаза бођоша на његовим сокацима и венцима задржала је наслеђени хладовити перивој којим и данас промиче фијакер, чувајући легенду о Сомбору, Раванграду и Зеленграду, као о митском станишту чија је лепота песмом испричана, као препорука, а понајвише као добродошлица:
    У том Сомбору,
    свега на вољу,
    ко кроз њега једном прође,
    тај ће опет да нам дође,
    заволеће га.

    Подаци коришћени из књиге „Сомбор – Илустрована хроника”, Милана Војновића

    Извор: SOINFO.ORG

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сантово 1810. године

    Размакнути повијесни мрак свога насеља, уронити у прошлост својих предака непресушна је жеља и мојих сусељана. Овај пут ћемо завирити у прошлост села Сантова, особито његових становника прије равно двјеста година. О селидбама становништва, наталитету (родности) и морталитету (смртности) те другим подацима један од најбољих писаних извора јесу матичне књиге крштених (рођених), вјенчаних и умрлих. Споменуте матичне књиге у Сантовачкој се жупи воде од 1715. године, на латинском језику. Захваљујући савјесним записивачима, фрањевцима и свјетовним свећеницима, пружа нам се вјеродостојна слика и о стању 1810. године. Тада су се из Сантовачке жупе већ поодавна издвојили, осамосталили сусједни Берег и Колут, а од почетка 1806. (све до 1918. г.) Сантову, као филијала (подружница), припада сусједна пустара Растина (данас у Војводини).
    Отворимо ли позамашну матичну књигу рођених с почетка 19. ст., на њезиним пожутјелим страницама и код 1810. године наћи ћемо мноштво записа писаних гушчјим пером и смеђом тинтом, који свједоче о томе да се те године у сантовачкој римокатоличкој цркви крстило 130 дјеце, 78 дјевојчица и 52 дјечака. Била је то нимало изнимна година, дапаче, мање „плодна“, та у пријашњој (1809-ој) години рођено је 136, а у 1808-ој чак 153 дјеце. Као и осталих година у том раздобљу, и 1810. највише дјеце рођено је у рујну (18), а најмање у травњу (4). Од 130 дјеце петеро су с Растине.
    Гледе народносне припадности, код сантовачке дјеце налазимо 101 Хрвата (Шок-ца), 16 Маџара, 6 Словака (Бенда, Гајдош, Гавлик, Мачик, Орешански 2), једног Циганина (презиме Максимовић, гркоисточне је вјере) и једног Нијемца (Bürger). Код Маџара троје су дјеца чиновника, државних дужносника, а 13 су дјеца оних родитеља који у Сантову већ отприје станују (Bognár, Horváth, Kovács, Nagy 2, Markovics, Németh 2, Túri 2, Varga 2 и Vörös).
    Код Хрвата има 56 женске и 45 мушке дјеце. Ђуки Ђуретићу и супрузи Аници Дугалин, Фили Пејаку и супрузи Марици Воргић те Андрији Јелићу и супрузи Еви Филаковић споменуте године родили су се близанци (двојци), а Ивану Николину и супрузи Аници Липокатић тројци.
    Презимена хрватске дјеце јесу: Андрин, Андринчин (3), Аријан (2), Балатинац (2), Бенић, Блажетин (3), Блажев (2), Божић (3), Булиговић, Црнић, Чизмин (2), Ћатић (2), Даражац (2), Десечар, Ђуретић (3), Ђурић (6), Филаковић (4), Фуцин (2), Габрин (2), Газибарин, Györfи (Хрват је унаточ маџарском презимену), Јанковић (2), Јелић (5), Ковач, Ковачев, Липокатић, Лучански, Мандић (3), Матизев (3), Мартинков, Мучалов, Николин (4), Пејак (3), Продан (9), Сабовљев (4), Сотинац, Сракић (3), Стипанов, Тадић, Томашев, Туцаковић, Умић, Велин (4), Воргић и Жужић (3). До нашега времена број презимена знатно се смањио.
    Највише дјевојчица добило је име Ђула (8), затим Ева и Јања (по 7), Аница, Ката и Стана (по 4), Клара, Марија и Ружа (по 3), Луца, Манда, Марта, Олива и Павка (по 2), а по једно Јела, Тонка и Верка. У матичној књизи не разликују се имена Марија и Марица (у Сантову су посебна имена), него се подједнако биљеже у облику Мариа.
    Мушкој су дјеци надјенули једно од ових имена: Антун (7), Марин (5), Матија и Пава (по 4), Андрија, Мика и Пера (по 3), Адам, Илија, Стипан и Шима (по 2), а по једно Домин, Ђука, Јоза, Кузма, Лаза, Марко, Мартин и Тадија. Дјеци су надијевали најчешће име њихових дједова, односно бака, кума или куме, а неријетко су се при томе равнали према календару, па су примјерице дјечацима рођеним поткрај вељаче надјенули име Матија (24. ИИ. се славио Матија апостол), а дјевојчица рођена 13. просинца добила је име Луца.
    Матична књига вјенчаних свједочи о томе да је 1810. године у сантовачкој цркви било 18 вјенчања, од тога 11 хрватских, по три словачка и маџарска и једно њемачко. (Претходне двије године било је 34, односно 24 вјенчања.) По тадашњим правилима вјенчање је увијек у младину селу. Међу младожењама налазимо само једног удовца (32 године). Већина осталих младожења има 18, по један 18, 19 и 20, а двојица 25 година; младенке пак 16-18, једна пак 20 година.
    Код свих хрватских парова младенци су Хрвати. Четворица младожења су из Сантова, тројица из Берега, двојица из Моноштора (Бачки Моноштор), по један из Колута и Суботице. Код маџарских младожења двојица су из Даутова, један из Сантова, код словачких из Сантова, Каћмара и с Растине, а Нијемац потјече из „горње Њемачке“. Попут осталих година, и овдје се већина Хрвата женила у студеном, и то уторком односно сриједом, јер су се ти дани сматрали најсретнијима. Код припадника осталих народа тог обичаја нема.
    Матична књига умрлих открива нам жалосну слику: о големој смртности дјеце и краткоме животном вијеку већине одраслих људи. Те године сантовачко је гробље на вјечни починак примило 95 упокојених особа, од тога четири Растинца. (Пријашње двије године умрло је 85, односно 90 људи.) Као што је бивало готово до краја 19. стољећа, смртност дјеце у најњежнијој доби стравично је висока. Од 91 умрле особе (51 женска и 40 мушких) 18 дојенчади живјело је тек око тједан дана, а три мјесеца свога живота није дочекало даљњих деветеро дјеце. Годину дана имало је деветеро, двије године 14-еро, три године шестеро, четири године осмеро, шест година двоје, а осам година једно дијете. Неки су родитељи (Продани, Аријани, Јелићи) те године изгубили и по двоје дјеце, тако Антуну Аријану и супрузи Марици Ковачев у ожујку је умро 10-мјесечни Мика, а у коловозу четверогодишњи Стипан.
    Заједно купајући се у Дунаву, једна 18-годишња дјевојка и њезин 20-годишњи младић утопили су се. Преминула је и једна 26-годишња дјевојка која потјече из Хрватске („ex Croatиa orиunda“). Између 30 и 40 година умрло је пет, између 40 и 50 три особе. У 55. години свог живота преминуло је двије, а у 60. години четири особе. Седамдесету годину свог живота није доживјело три особе. У 70. години живота умрле су дугогодишња сантовачка бабица Манда Галић и Марица Томашевић-Божић, а најдуље, 72 године, живјели су Антун Воргић и Лука Балатинац. Највише (по 15) умрло их је у травњу и свибњу, а најмање (по троје) у коловозу и листопаду.
    Дакле од укупног броја умрлих малољетника је 67, што је умало 74%.
    Просјек живота малољетника је 1,63 године, а пунољетника 49,79 година. Погледамо ли 91 преминулу особу, просјек живота износи свега 14,33 године.
    Смрт прерано коси не само ратаре него и имућније особе, примјерице у 30. години преминуо је тадашњи сеоски биљежник Ђуро Вуковић, а жупаново дијете умрло је прије друге године свог живота. Нагло, не добивши посљедњу помаст, умрло је (осим двоје утопљеника) двије особе: 60-годишњи Петар Газибарић и 62-годишња Аница Јелић.
    Када је свећеник избивао из села, укоп је обавио кантор-учитељ. Школа је тада у улици званој Илинковац (данашње пучко име Жућин сокак, службено Á. Gábor), на мјесту куће под бројем 14.
    Из канонске визитације обављене 4. листопада 1810. године, дознајемо да је тадашњи сантовачки жупник био 48-годишњи Антун Даражи (у Сантову је жупниковао од 1800. до 1822. године), подријетлом из Сомбора, кому је хрватски матерински језик, маџарски зна добро, а њемачки осредње. Капелан је 29-годишњи Емерик Крајачић, подријетлом из Баје. Зна хрватски, маџарски и осредње њемачки. У Сантову је три године.
    Око цркве нема дрвећа, порта је лијепа, али није ограђена. Звоник (торањ) је висок и широк, у њему има три звона; највећи тежи шест, средњи три метричка цента, а мањи 70 фунти. Мање звоно посветио је бискуп Габријел Патачић (бискуповао је 1733-1745), а већи Ладислав Колонић (бискуповао је од 1787. до 1817. г.).
    Гробље већ није око цркве, него изван насеља (на данашњему мјесту), опкољено је ровом (јендеком), на средини му је дрвени криж са Спаситељевим ликом.
    Кантор-учитељ је 42-годишњи Михајло Секереш из Барање. Хрватски зна врло добро, маџарски добро, њемачки осредње; у Сантову је 14 година. Марљиво обавља своју дужност. За крштење учитељу се плаћа осам гроша, за велики укоп једна флорена, за мали укоп десет гроша. Годишње прима 90 флорена и 32 пожунске мјерице пшенице.
    Звонар је Мика Воргић (којему су и отац и дјед били звонари). Кнез је Мика Газибарин, праведан и ћудоредан човјек.
    Вјерници су Хрвати и Маџари, католици. Ћудоредни су и радени. У селу има 2312 становника; у браку је 470 особа; причешћивати се може 1501 човјек, а прву причест још није примило 811 дјеце. На Растини има 105 католика.
    Нове су бабице Барбара Пап и Марта, супруга Николе Јемрића. Село има обртника (занатлију) Györgya Horvátha. Пандур (оружани стражар) је Josephus Reus.
    Сазнајемо о овим надницама: тесари и зидари добивају једну флорену и 45 гроша, надничари 48, жене 36, дјевојке и дјеца 24 гроша. Цијене неких намирница: говедина 7-9, телетина 9, овчетина 7, димљена сланина 32, маст 45, полић маслаца 36 гроша.
    У односу на прву половицу 18. стољећа, када је Сантово имало свега 55 кућа (Бетлем, Бодоља и шор у Улици Á. Gábora до броја 18), село има већ око 280 кућа, дакле у једној кући, у просјеку, станује више него осам људи. У односу на данашње стање село је знатно мање: Тоцка (Улица ослобођења) постоји само до Сурдука, Дараж (К. Микес) још је ливада, Оборњача (дио Kossuthove) пружа се само до Шлавонице (Ул. Црвене армије), а Малог Берега (јужни дио Dózsиne), Јамачина сокака (Rákóczиeva) и југоисточних улица још нема. Због јефтине земље, у Сантово ће се тијеком 19. стољећа доселити многи из оближњих насеља, претежито Маџари, тако Сантово 1828. г. има већ 310, 1960. г. 468, а у данашње вријеме, прибројивши овамо и припадајуће насеобине Буџак, Карапанџу и Дебрину, чак 1149 домова, али размјерно мало, 2275, становника, мање него прије двјеста година.
    Завршавам ход кроз повијест села Сантова у нади да сам донекле успио дочарати дух времена наших предака, који су се у знатно тежим околностима пробијали кроза живот.

    Живко Мандић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СОМБОР, варош у западној Бачкој недалеко од Дунава. Има 31.342 становника (31/1. 1921), од којих је: 22.397 Срба, 5.275 Мађара, 2.996 Немаца, 1.126 Јевреја; православних 13.529, католика 15.989. С. се спомиње први пут 1.543. За турско доба био је седиште нахије. 1590/91. шмао је 13 домова. После ослобођеља од Турака С. је постао шанац у подунавској граници. 1747. постао је слободна варош. 1848/49. је страдао. 13/11. 1918. ушла је у С. српска војска.
    Становништво се претежно бави ратарством и сточарством. Знатна је продукција чувеног сомборскот сира. Трговина је углавном ограничена на потребе најближе околине. Индустрија је ограничена на прераду пољопривредних производа. С. је седиште бачке области. У С. се налази: гимназија, трговачка академија, мушка и женска учитељска грађанска школа, архива и лепо уређена библиотека бачке области. Од зграда се нарочшто истиче монументална зграда бачке области.
    Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Штрбац

    Једно насеље са овим именом забележено је у крушевском поменику. 1692. забележен је као насељен. 1699. имао је 7 домова. За време Раноцијева устанка населили су се из Барање у Шербац: Угљеша Штрпчанин, Субота Koлаp, Михаило Рац, Стеван Живковић, Крста Сирижанин, Исо Благовић, Симо Милошић, Субота Маринковић, Новак Завишић, Васо Угљешин, Малеш Матковић, Pадојко Кралетић, Јован Благовић, Радоша Странић, Марко Илија., Субота Мирковић, Стеван Гавриловић, Секула Чатић, Лазар Нунић, Никола Рац. 1715. имао је 11, а 1720. 15 домова. 1774. не помиње се као насељен. На ово насеље као српско сећа презиме Штрбчанин и Штрбачки. 1772. забележен је са овим презименом један породични старешина у Станишићу, а 1783. 4 у Лалићу. Налазио се поред Дунава између Бездава и Моноштора.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стапар

    Забележен је у крушевском поменику. Још 1740. забележен је као пустара. 1747–8. насељен је Србима из Букчиновићa и Врањешева. Ови су се населили одвојено па су имали и свja гробља. Касније cу y Стапар населили и Срби из Пригревице н Брестовца. 1763. забележено је за Стапар да је je једно од најлепших српских насеља у Бачкој. 1768. налазило се у Стапару 180, 1769. 211, 1773. 236 српских домова, 1786. 297, а 1792. 301 дом са 2.310 српских уша.
    Потеси: Бели ат, Блажева ливада, Виногради, Виногради Ђaволани, Кнежева бара, Лапчево, под Мостонгом, Попова међа, Прерадовић поље, Рајковић поље, Салашић, Сгаре кукурузине, Татош.
    Пит: Приказ стања српског народа у селу Стапару. Срб. дн. 1858, 30. – Врачарић Ђ., Из већнице Старог Стапара, Јавор 1375, 159—110. –– Ј. Јург, Стапар и Стапарци у XVIII в. Годишњак Историског друштва, у Сомбору 1936/7, 283—192.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СОМБОР

    Забележен је у Бодрошкој жупанији 1391. Од
    1511. до 1686. владали су њиме Турци. За турске владавине забележени су Срби, као турски војници, у Сомбору већ 1545. Сомбор, под овим именом, забележен 1574. Био је седиште сомборске нахије. Забележен је у крушевском помениy, 1590. имао је 18 домова. Средином 17. века налазило се y Сомбору и католичког станвовништва. 1699. налазило се у Сомбору 270 породичних старешина са 55 одраслих синова, и 31 занатска радионица. 1702. припао је Потископодунавокој војној граници и имао да држи 200 прашинара. 1715. имао је, под грађанском влашћу 40, а под војном влашћу 289 домова, а 1720. под грађанском влашћу 34 српска и један мађарски дом. 1746. забележено је у Сомбору, поред 569 војника, 77 „Шијана“. 1747. имао је 99 пореских глава. 1749. постао је Кр. слoбодни град. 1769. имао је 830 српских домова. 1786. било је y Сомбору 11.420 душа, огромном већином Срба. Те године имао је 1206, а 1792. 1.205 српских домова са 7.625 српских душа.
    Потеси: Бела анта, Билић, Браћевић, Буковац, Буџак, Годечево, Градина, Источна и Западна градина, Гувно, Долови, Ђурђин, Злокућани, Мали јагови, Мало село, Јунаковић (шума.), Кандлија, Каракорија, Козара, Крушевље, Крњаја, Кулина, Кучка, Лугумерци, Међа, Млаке, Милчић, Ненадић, Обзир (салаши), Окол, Опаљеник, Пиперош, Пицанови салаши, Пашина ада, Прерадовић, Ранчево, Paстина, Роковци, Салашић, Селенча, Станишић, Самотворица, Црвенка, Чапљара, Чикови, Чонопља, Шапоња, Шикара, Штрбац, Шушњар.
    Делови Сомбора: Банат или Млаке, Мали Беч, Патос, Прњавор, Селенча, Црвенка.
    У Сомбору су се родили: Аврам Максимовић, први српски пчедарски писац (1772. после 1830); Јован Савић (Иван Југовић), политичар (око 1775 — Бечкерек, 1813); Гедеон Петровић, епископ бачки (1785 — Hови Сад, 1832); Платон Атанацковић, епископ бачки, политички радник и велики народни добротвор (1788 — Нови Сад, 1867); Јован Хаџић-Светић (1799 — Нови Сад, 1869); Самуило Маширевић, патријарх (1804 — Карловци, 1870); Ника Михаиловић, правник (1811—95); Ника Максимовић, политичар (1840—1907); Ника Грујић–Огњан, педагог (1842–92); Петар Деспотовић, педалог (1847 — Крушевац, 1917); Васа Пушибрк, директор (1835—1922); Јован Петровић, генерал (1848 — Ниш, 1902); Ђорђе Ивковић, књижар (1858. Нови Сад, 1920). У Сомбору је провео свој дуги и плодни живог , др Радивој Симоновић (Каменица, 1857 — Сомбор, 1950).
    Литература: Сандић А., Стара писма сомборска од г. 1746—8.
    Јавор1884, 1461—6.—Костић К. Т., Прва варошка кућа у Сомбору.
    Гл. Ист. др. 1928, 124–5. — Вођ о прослави шесдесетотодшњице опстанка српске црквене дружине у Сомбору (1870—1931). Сомбор, 1931. 70. – Костић К. Т., Два. знаменита и заборављена гроба у Сомбору. – Стајић В., Jus gladii сомборског магистрала. Гл. Ист. др. 1933, 366—74. — Стајић В., Из историје кр. и слоб. града Сомбора. Гл. Ист. др. 1940, 386—97. Симоновић Р., Најстарије српске поредице у Сомбору. Годишњак Ист. др. у Сомбору за 1936/7, 1—28.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top