Сомбор и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 43

Град Сомбор:

Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Гаково (обухвата и Крушевље које је до 1978. било самостално насеље), Дорослово, Кљајићево (до 1948. године Крњаја), Колут, Растина, Риђица, Светозар Милетић, Сомбор, Станишић, Стапар, Телечка и Чонопља.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (43)

Одговорите

43 коментара

  1. Postovani,
    Rodjen sam u Somboru. Moja porodica Lalošević slavi slavu Svetoga Stefana. Molim Vas da mi date informacije kako i gde mogu da dodjem do informacija o tacnom poreklu i korenima.
    Unapred se zahvaljujem
    Đorđe Lalošević

  2. Милана Томашевић

    Postovani,
    moje devojacko prezime je Dragosavljevic, rodjena sam u Somboru, slavimo Jovandan. Poznato mi je da su mi i deda i pradeda rodjeni u Madjarskoj mesta Majš ili Mohač, i da su došli sa Čarnojevićem u te krajeve. Ne ynam odakle su došli?! Ako moženeka informacija.
    Hvala!
    [email protected]

  3. vojislav ananić

    СОМБОР (48.993 ст.), полифункционално градско насеље у СЗ делу Бачке (8.965 кm2), предеоне целине Војводине, ”регионална престоница” Западно-бачког округа (2.406 кm2, 37 насеља и 215.916 ст.) и центар истоимене општине (1.178 кm2, 16 насеља и 96.105 ст.), на (90 m) бачкој лесној тераси коју је раније река Мостонга делила на 14 острва, у зони раскрснице важних саобраћајница (7 аутомобилских путева и железничких пруга) ка Новом Саду, Бечеју, Суботици, Осијеку, Белом Манастиру, Печују и Баји, 98 кm СЗ од Новог Сада и 180 кm СЗ од Београда. Географске координате су 45°46’46” с.г.ш. и 19°07’20” и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у из 1984, који је до 1999. претрпео 10 измена и допуна, износи 4.156 hа (грађевински рејон 1.949 hа), приградског подручја 1.208 hа, а катастарска територија 28.917 hа. С правом носи популарни назив ”град зеленила” (17 хиљ. стабала и четири парка површине 150 хиљ. т2). Урбаном композицијом интегрише архитектонско-градитељски старо и ново: старо урбано језгро (правилног правоугаоног облика), од кога се радијално простиру саобраћајнице поред којих су новоформирани урбани делови – Нова Селенча, на ЈИ, Нова Мостонга, на западу, Ново Скопље (дуж пута за Апатин) и Чворак, а у њиховој околини, на већој или мањој удаљености, салаши – Ленија, Ковачев, Коларићи, Жуљевићи, Гоге и Јосићеви. Историјско (старо) језгро града (32,5 hа) из друге половине XIX в., просторна и градитељска целина, проглашено је културним добром 1969. год. С. се одликује дуговременом урбанистичком уређеношћу и комуналном опремом. Пошту добија 1789, железничку станицу 1869, први телефон 1893, електрично осветљење 1895, биоскоп 1908, савремени централни водоводни систем 1961. (прва јавна чесма градског водовода је пуштена у рад 29. новембра 1962), а канализациону мрежу 1964, коју поседује само 35% града. У урбаном окружењу налазе се многобројни хидролошки објекти: природни токови – Мостонга и Плазовић, и канали – Велики бачки канал (118 кm), чија је изградња започела 1794, Бајски канал (11 кm у нашој земљи), Пригревица-Беочин (31,7 кm) и Сомбор-Оцаци (27,9 кm). Првобитно насеље, претеча данашњег града, основано је на једном од острва Мостонге у XIII в. под називом Сент Михаљ (8геп1 МНиАу). Оснивачем се сматра мађарски краљ Иштван V. Први писани помен датира из 1469, када Матија Корвин даје дозволу племићкој породици Сгоког да подигне тврђаву код града Сент Михаља који је разорен у земљотресу 1443. год. У време турске окупације 1541. има 2 хиљ. кућа и 200 радњи. Садашње географско име добија 1543. год. У време турске окупације, од које је ослобођен 1687, седиште је Сомборске нахије. Почетком XVIII в. добија назив ОррШит тИИаге ЗотдопетГз (Војничка варош Сомбор). Указом Марије Терезије 1749. постаје слободни краљевски град Угарске. Под мађарском влашћу, када је центар Бачбодрошке жупаније (Бачка и околина Баје), остаје до 13. новембра 1918. год. Ст. је етнички хетерогено (30 етничких припадника) – Срби (52,8%), Мађари (9,7%), Буњевци (4,6%) и др. Сматра се да је овде православних и католичких Срба (Буњевци или католички ”Раци” – Срби) било и у време турске окупације. После ослобођења од Турака, досељавају се и Срби из Горњокарловачког округа, Сења и Лике. Средином XVIII в. присутно је и прво масовно досељавање Немаца из Аустрије, Чешке и Шлезије, који су населили Горњу варош, када се истовремено насељавају и Мађари. Након завршетка II светског рата, када се већина Немаца повукла са окупаторском војском, насељава се и известан број Срба (560 лица) из Слуња, Војнића, Книна и др. Индекс демографског старења (У креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,7 (1991). Урбано градитељско-архитектонско и културно-историјско наслеђе је опсежно и изузетне вредности: Пашина кула и конак (XVI в.); Капела Св. Ивана Непомука (1741); православни храм Св. великомученика Георгија (подигнут 1761. на месту старе цркве “плетеруше” са иконостасом Арсенија Марковића); барокна римокатоличка црква и жупни уред (1772); тзв. ”Мала црква” посвећена Св. Јовану Претечи (1809), са иконостасом Павла Ђурковића; позната Велика православна црква посвећена Успењу Пресвете Богородице; Галеова зграда (прва апотека основана 1838. – данас Галерија Милана Коњовића); Градска кућа (1842); Сомборско народно позориште (1880); Градска библиотека (1883); зграда Пионирске библиотеке ”Карло Бјелицки” (1886); зграда Жупаније подигнута у XIX в. на острву Пандур (данас зграда СО Сомбор), са 365 соба и познатом уметничком сликом ”Битка код Сенте” (површине 28 m2); манастирски храм Св. архиђакона Стефана (1928-1936) и др. У С. су рођене и живеле многе знамените и познате личности: Аврам Мразовић (1756-1826), оснивач Норме – прве школе за образовање учитеља на српском језику, Јован Хаџић (1799- 1869), први председник Матице Српске, Георгије Бранковић (1830-1907), патријарх Српске православне цркве, Милан Јовановић Батут (1874-1944), лекар, Мтан Коњовић (1884-1967), сликар, Вељко Петровић (1884-1967), песник, Аладар Ердеи, први југословенски првак у шаху и др. Индустријски развој града почиње 1831, када је подигнута фабрика свиле, а данас је индустрија водећа делатност, по броју запослених радника, обиму производње и учешћу у формирању народног дохотка. Носиоци савременог економског развоја су разноврсна привредна предузећа, од којих су најзначајнија: ПК “Сомбор” са више објеката – фабрика уља ”Сунце”, млинови, фабрика сладоледа ”Сомболед”, фабрика месних прерађевина ”Сомес”, млекара и други агроиндустријски објекти, металопрерађивачка индустрија ”Бане Секулић” (основана 1948), фабрика акумулатора, Текстилна индустрија ”3ефир”, Индустрија рукавица и ауто-пресвлака ”Црвена звезда”, Грађевинско предузеће “Стандард”, Индустрија специјалних аутомобила “Застава” (основана 1970), Саобраћајно предузеће ”Севертранс”, ТП ”Сомборпромет”, Туристичко-угоститељско предузеће ”Раванград” са хотелом “Слобода” и др. Има 13 предшколских установа, шест осморазредних ОШ, шест СШ, Учитељски факултет, здравствени центар регионалног значаја, Спортски центар ”Мостонга” (3 базена), познато излетиште Шикара (5 км западно од града) и др. Од традиционалних градских манифестација посебан значај имају: ”Међународни сајам перадарства” (фебруар), “Музички фестивал деце Војводине” (мај), “Међународни сајам пчеларства” (август), ”Сомборске музичке вечери” (октобар-новембар) и др. Пијачни дан је петак (пијаца је добро посећена и уторком), а приређују се и четири вашара у околини града (најчешће дуж пута ка селу Стапар и у близини хиподрома): на Спасовдан, Благовести, Велику Госпојину и дан Свих Светих.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  4. vojislav ananić

    АЛЕКСА ШАНТИЋ (2.267 ст.), погранично (ка Мађарској) ратарско (20,2% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (117 гп) Бачкој лесној заравни, с обе стране пута Сомбор-Суботица, 24 кт СИ од Сомбора. Површина атара износи 5.284 ха. Садашње име добија 1924, по знаменитом српском песнику Алекси Шантићу. Крстастог је облика, са стамбеним и објектима сеоске економије распоређеним око централних улица које се секу под правим углом. Повезује три целине: Село, главни део насеља, и две одвојене пољопривредне економије: ”9. мај” (6 км јужно од насеља) и “Север” (6 км СЗ од насеља). Помиње се 1460. под називом Шара (мађарски хаг – блато), када је власништво племићке породице Соћог. Током XVIII и XIX в. насеље се налазило у поседу разних племићких породица. Крајем XIX в., јужно од данашњег насеља, породица Фернбах је подигла посед под именом Баба Пуста, које је током II светског рата, за време мађарске окупације, носило и само насеље. Ст. је етнички мешовито (Хрвати, Мађари, Буњевци и др.), а преовлађује српско – 66,8% (слави Ђурђевдан, Св. Николу и др.). Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,7 (1991). Електричну енергију добија 1958, а локални водовод 70-их год. XX в. Српски православни храм је у изградњи. Има дечје обданиште (1980), осморазредну ОШ ”Алекса Шантић” (почела са радом 1976; шк. 2000/01. – 244 ученика), МК, библиотеку, здравствену амбуланту, ватрогасно друштво (1953), рекреациони центар (10 гха) са базеном и фискултурним теренима (за фудбал, одбојку, кошарку и сл.) и др. Према Чонопљи, 9 км јужно од А.Ш., налази се замак Каштел (изграђен 1906) и парк шума (7,48 ха) која је 1955. сврстана у споменике природе Републике Србије. Носиоци развоја интензивне и тржишне пољопривредне производње (кукуруз, пшеница и др.) су приватна газдинства и Пољопривредно предузеће ”Алекса Шантић”.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  5. vojislav ananić

    БАЧКИ БРЕГ (1.585 ст.), погранично (према Мађарској) ратарско (29,4% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (95 m) контакту лесне терасе и алувијалне равни Дунава, 31 кm СЗ од Сомбора. Површина атара износи 3.290 hа. Назив се везује за старословенску реч берег – обала. Простире се у облику равнокраког троугла, са теменом окренутим ка западу, према Бајском каналу. Први писани помен датира из 1319. год. Током 1620, под налетима Татара, из Клиса су досељени Шокци. Крајем XVII в. има 11 шокачких породица. Почетком XVIII в. ст. је знатно страдало од епидемије колере, али и поред тога, средином истог столећа има знатан обим (1720. – 2 породице, 1748. – 490 житеља и сл.). У периоду 1946-1947. из Лике и Далмације је досељено 35 већином српских породица. Садашње ст. је претежно хрватско – 46,7%, а од осталих етничких припадника већу заступљеност имају Срби (славе Ђурђевдан, Св. Николу и др.) и Шокци. Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,2 (1991). Римокатоличка црква Св. архангела Миховила подигнута је 1740. (културно добро од 1975). Електрифициран је пре II светског рата, а локални водовод добија 70-их год. XX в. Има осморазредну ОШ ”Моша Пијаде” (почела са радом средином XVIII в.; шк. 2000/01. – 135 ученика), МК, здравствену станицу, истоимени гранични прелаз (отворен 20. августа 1967) и др. Водећи тржишни пољопривредни производи су житарице.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  6. vojislav ananić

    БАЧКИ МОНОШТОР (4.205 ст.), развијено (12,6 % аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (85 hа) контакту бачке лесне терасе и алувијалне равни Дунава, у окружењу токова Плазовића (Киђош), на истоку, Дунава и Дунавца или Старог Дунава (3 кm западно од насеља) и Великог бачког канала, на северу и истоку, 13 кm западно од Сомбора. Површина атара износи 8.528 hа. Више од 50% атара је под шумом. Од 1978. је под заштитом државе као споменик природе и комплекс храста лужњака (Моношторски рит). Моношторске шуме храста лужњака и беле тополе насељава и разноврсна крупна дивљач (јелен, дивља свиња, срна и др.). Назив насеља потиче од речи топоИеги – манастир, а везује се за римокатолички манастир Св. Петра који се налазио у близини средњовековног града Бодрога. Припада панонском типу насеља (правоугаони облик). У околини се налази познато излетиште Адица и викен-зона (ЈИ од насеља, на левој страни Дунавца), са 240 викендица. Основан је на месту са траговима раније насељености (на локалитетима Црна бара, Опољеник и Сига пронађени су трагови старчевачке и винчанске културе, остаци из бронзаног и гвозденог доба и сл.). Претеча данашњег насеља је стари град Бодрог, са утврђењем Бортањ. У XIII в. носи назив Бодрог Моноштор, а касније Долни Моноштор (1570), АБо МопоИог (у време аустријске окупације) и Мопоз1ог82е% (током угарске окупације). Ст. је национално мешовито – Хрвати (37,2%), досељени из Клиса, Шокци (9,6%), Мађари, Срби (славе Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а има и других етничких припадника. Индекс демографског старења 05) креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,9 (1991). Римокатоличка црква Св. Петра и Павла изграђена је 1761. (културно добро од 1974). Струју добија пре II светског рата, а водом се снабдева из два артешка бунара дубине 80 и 167 m (водоводна мрежа изграђена је 1980). Има осморазредну ОШ ”22. октобар” (шк. 2000/01. — 376 ученика) са продуженим боравком и предшколским одељењем, МК, дом културе, кречану из 1926, објекат привредне архитектуре (културно добро од 1984), здравствену станицу, Земљорадничку задругу ”Подунавље”, Шумску управу ”Козара”, Ловачко-шумарско пољопривредно газдинство ”Јелен” (ловни и рекреативни туризам), ДП “Бродоремонт” (122 радника – ремонт и изградња пловних објеката и др.), основано 1793, када је започета градња Великог бачког канала, локалну пијацу (пазарни дани – среда и недеља) и др. Производња житарица, поврћа (семе салате, спанаћ, црни лук, грашак и др.), бостана и меда тржишно је оријентисана. Традиционално занатство заступљено је кроз вештину плетења и израду ћилима.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  7. vojislav ananić

    БЕЗДАН (5.472 ст.), развијено (11,5% аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (91 m) западном рубу бачке лесне терасе, у окружењу Дунава, Плазовића (Киђош), Великог и Бајског канала, 23 кm СЗ од Сомбора. Површина атара износи 8.043 hа. У атару постоје мртваје, разноврсне шуме, крупна и ситна дивљач и богатство вода ихтиофауном (једно од највећих мрестилишта рибе у Србији). По предању, назив је геоморфолошког порекла – основан је на месту где је некада било мноштво дубоких јама (без дна – бездан). Линијског је облика, с обе стране пута Сомбор-Батина-југословенско-мађарска граница. Припада планским насељима. Садашња главна улица (Јј и1м>о (Нова улица) просечена је 1762. год. Савремени физиономски развој остварује се ка истоку, према Плазовићу, и југу, ка Бачком Моноштору. У околини Б. налазе се извори лековите воде познати под називом Безданска бања, откривени 1912. приликом бушења бунара. Алкална вода (22°С) од 1938. се користи за лечење (реумати- зма, повреда кичме и локомоторног апарата) у оквиру ”Градског хигијенског купатила”, које је део Медицинског центра ”Др Радивој Симоновић” из Сомбора. Окружење Б. познато је и по излетиштима: Барачка – мотел ”Барачка” и 300 сојеница, Дарашки фок, Копани фок и Шебеш фок (на мађарском фок – бара), као и манифестацији ”Безданске туристичке недеље”, која се од 1970. приређује сваке год. у јулу. Први писани помен под називом ВаИуап потиче из 1305, а 1341. се наводи под именом Берча. Страдао је у татарској најезди крајем XVI в. Кроз историју има знатне осцилације у укупној популацији (1862. – 8.185 житеља), нарочито због страдања од епидемије колере и масовног исељавања у Америку (1900-1910). Садашње ст. је етнички хетерогено – 25 националних заједница, али од давнина преовлађују Мађари (67,6%), а од осталих националности већу заступљеност имају Срби (славе Ћурђевдан, Св. Николу и др.) и Хрвати. Индекс демографског старења (д) креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,1 (1991). Римокатоличка црква подигнута је 1846. год. Струју добија децембра 1911, а локални водовод јула 1988. год. Културно-споменичко наслеђе је значајно: на левој обали Дунава, у близини Батине, налази се спомен-комплекс чувене Батинске битке, отворен 1981. (“форсирање” Дунава 1944) као истурено одељење сомборског Градског музеја, а у самом насељу је Спомен-музеј Батинске битке, мост ”51. војвођанске дивизије” (на десној обали Дунава су спомен- дом и споменик црвеноармејцима). Пољопривредна функција је доминантна (од XIX в. ратарство – кукуруз, пшеница, зоб, јечам, шећерна репа, сунцокрет и кромпир, је временом потиснуло сточарство). Има дечји вртић, осморазредну ОШ “Братство-јединство” (шк. 2000/01. – 455 ученика), МК, дом културе, дом здравља, пошту, Млинско предузеће ”Слобода”, текстилни погон ”Бети”, Ткачку задругу ”Дунав” (основана 1879), штампарију ”Војводина” (основана 1948), Бродоградилиште ”Дунав” (почело сарадом 1959), царинарницу, локалну пијацу (пазарни дани – четвртак и недеља) и др. Од традиционалних заната развијени су корпарски и израда мрежа за риболов. Б. је почетна тачка канала Дунав-Тиса-Дунав са речним пристаништем (изграђено 1855. – прва бетонска устава у Европи; пројектант инж. Ференц Михалик), а у њему се налази и I водомерна станица на Дунаву у СР Југославији, као и зимовник бродова Барачка.

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  8. vojislav ananić

    ГАКОВО (2.073 ст.), ратарско-сточарско (17,2% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (90 m) лесној тераси испресецаној многобројним лесним узвишењима (94,4 m) и депресијама (87,7 m), с обе стране пута Сомбор-Баја, 14 кm северно од Сомбора. Површина атара износи 4.621 hа. Кроз село протиче један крак Мостонге, а у СЗ делу атара налази се мање вештачко језеро (”јамура”). Формирано је уз пут, од кога се под правим углом одвајају споредне паралелне (удаљене једна од друге до 300 m) улице, са кућама типа ”уз пут”, ”на лакат” или попреко. Саставни делови насеља су и три мање стамбене целине везане за економије Пољопривредне задруге ”Граничар”. До 1971. Крушевље (5 кm СИ), где се за време II светског рата налазио логор, сада административни и физиономски део Г., имало је статус самосталног насеља. Г. је основано на пустари коју средином XVIII в. насељавају Немци и плански изграђују село. Они су се по завршетку II светског рата већином повукли са окупаторском војском, а тада је најпре насељено око 4 хиљ. егејских Македонаца, који су се убрзо вратили у Грчку, а потом и српско ст. из околине Мркоњић Града, Горње и Доње Пецке. Садашње ст. је већинско српско – 77,6% (слави Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а има и осталих етничких припадника (Хрвати, Мађари, Македонци и др.). Индекс демографског старења (креће се у распону од 0,1 (1961) до 0,5 (1991). Римокатоличка црква подигнута је 1856. год. Електрично осветљење добија после 1925, а водом се снабдева преко локалног водовода (артешки бунари). Има осморазредну ОШ ”Лаза Костић” (шк. 2000/01. – 268 ученика), МК, здравствену станицу, ватрогасни дом, локалну пијацу (пазарни дан – недеља) и др. Носиоци развоја аграрне производње (житарице, семенски кукуруз, соја и др.) су приватна газдинства и поменута задруга (фарма свиња, говеда и кока носиља).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  9. vojislav ananić

    ДОРОСЛОВО (1.864 ст.), ратарско (32,5% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (88 m) лесној тераси Бачке лесне заравни и левој обали каналисане реке Мостонге (део хидросистема Дунав-Тиса-Дунав), с обе стране пута Сомбор-Оцаци, 22 кm ЈИ од Сомбора. Површина атара износи 4.123 hа. Линијског (друмског) је облика, са стамбеним и објектима руралне економије с обе стране наведеног пута. Основано је на месту са значајним археолошким траговима старије насељености (остаци из гвозденог доба – налазиште Ђепфелд; у Дорословској шуми остаци тзв. ”римских шанчева”, које нису саградили Римљани и др.). После турске окупације (1554) насеље је премештено са десне на леву обалу Мостонге. Средином XVIII в. помиње се под именом Жарково (по пустари која се налазила СИ од насеља). Планско насељавање Мађара и Немаца из Лотарингије почиње 1752. и 1763, када село носи име Бач — Доросло. Данашњи назив добија 1904. год. Од средине XIX в. у етничкој структури преовладавали су Мађари, који су и данас већинско ст. (72,9%), а има и осталих етничких припадника (Срби 13,7%, Хрвати 7% и др.). Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,4 (1991). Чикаш Бене (1853-1893), познат као градоначелник Сомбора који је први почео планско озелењавање града, рођен је у Д. Капела брвнара, тзв. ”Водица”, подигнута 1796, проглашена је 1972. култним местом Суботичке бискупије. Струју добија после II светског рата, а водоводну мрежу 60-их год. XX в. Има осморазредну ОШ ”Шандор Петефи” (шк. 2000/01. – 182 ученика), МК, дом културе, здравствену станицу, пошту, локалну пијацу (пазарни дан – среда) и др. Познато је по изради ћилима и плетењу. Приватна газдинства и Земљорадничка задруга ”Дорослово” су носиоци интензивне и тржишно оријентисане пољопривредне производње (житарице и др.).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  10. vojislav ananić

    КЉАЈИЋЕВО (5.737 ст.), ратарско (11,3% аграрног ст.) насеље збијеног типа, на (90 m) лесној тераси – плавинском терену који се спушта са Телечке на Јужнобачку лесну зараван, коју пресеца Кљајићевски поток (Дугачки до или Канал), с обе стране пута Сомбор-Врбас, 13 кm источно од Сомбора, са којим је повезано путем регионалног значаја и железничком пругом. Површина атара износи 7.750 hа. Садашње име добија 1949. по Филипу Кљајићу, народном хероју рођеном на Кордуну, одакле се после II светског рата доселило највише житеља. Правоугаоног је облика са физиономским језгром око централне друмске раскрснице и кућама типа ”уз пут” и ”на бразду”. Формирано је на месту са траговима неолитске насељености. Крајем XIV в. помиње се под именом 8еп( ККај (Свети Крај), 200 год. касније као Сагпе 8еп( Крај или Керенјаша, а почетком XVII в. под називом Крњаја, који носи до 1949. год. Планска колонизација немачког и мађарског ст. извршена је 1763, које је било најбројније све до времена после II светског рата. Од 1945. насељава се српско ст. из Лике, Горског Котара, Жумберка и Кордуна. Садашње ст. је српско – 90% (слави Св. Јована Крститеља, Ђурђевдан, Св. Николу и др.), а има и осталих националности (Хрвати, Мађари, Македонци и др.). Индекс демографског старења 05) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,8 (1991). Српски православни храм посвећен Успенију Пресвете Богородице (бивши римокатолички – “некадашња швапска црква”) подигнут је 1924. год. Електрично осветљење добија после I светског рата, а локални водовод 60-их год. XX в. Има осморазредну ОШ ”Никола Тесла” (шк. 2000/01. – 549 ученика), МК, дом културе, биоскоп, здравствену станицу, апотеку, погон металске индустрије ”Бане Секулић”, погон за производњу арматуре за течна горива ”Анђелко Цревар”, две циглане (прва основана 1928) у оквиру ИГМ “Стандард”, локалну пијацу (пазарни дани -уторак и субота) и др. Водећи пољопривредни производи тржишног значаја су пшеница, кукуруз и индустријско биље (1/4 сетвених површина), а носиоци развоја интензивне и тржишно оријентисане пољопривреде су приватна газдинства, Кооперација ”Кордун” у саставу ПК ”Сомбор” и Пољопривредно предузеће ”Кљајићево” (млин и фарма свиња).

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА