Уб и околна села

53 коментара

1. 15. фебруар 2013. у 22:21

   Милодан

   Села општине Уб, Кожухар, до недавно Кожуар а од 2007. године Кожур. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“
   Кожухар, Кожуар-Кожур је на Вукодражи, на запад од Бањана, неравно, али не и брдовито село, раздељено непресушном речицом Кожухарицом на два поовећа дела. Куће су при врху речице по плећима и странама сеоских брда и разређена у два велика џемата: Гајиће с леве стране речице и Брдарске с десне стране речице.
   Додирна зона равни и Пљоштаре је најбогатији тамнавски крај с водом. Целом линијом, пошав од Кожухара, па све до Колубаре, на сваком кораку, има по један јак извор, који је богат водом и стално у Пљоштару преко целе године, отиче у једну или више бара.
   Имена села која опомињу на ранија насеља и људске творевине је, између осталих, и Кожухар.
   Стара гробља позната су под овим особним именима: Бобије, Умке, и Старо Гробље. Бобија и Умки има у сваком селу, а као особна имена су Бобије у: Докмиру, Кршној Глави, КОЖУХАРУ, Дружетићу и Туларима.
   Село, која су настала као засеоци од других села пре 200 (сада 300) година је, између осталих и Кожухар који је раселица села Вукона.

   Порекло фамиија-презимена села Кожухар-Кожуар-Кожур, општина Уб:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Гајићи 1, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Никољдан.
   -Гајићи 2, после 1827. године, Црниљево у Подгорини, Ђурђиц.
   -Дамњановићи, после 1827. године, Стубленица у околини, Михољдан.
   -Казимировићи, после 1827. године, Грабовац у Срему, Св. Василије.
   -Лукићи, друга половина 18. века, Дебрц у Посавини, Јовањдан.
   -Максимовићи, после 1827. године, оближњи Калиновац, Аранђеловдан, од тамошњих Јуришића уљез у Курјачиће.
   -Митровићи, после 1827. године, Јазовик у Посавини, Никољдан.
   -Радовановићи, после 1827. године, Тиквеш у Македонији, Никољдан.
   -Станојевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
   -Стевановићи, после 1827. године, Крнић у Посавини, свештеничка породица.

   У области је 1050 циганских-ромских кућа, раздељених у 50 села. У селима: Звечкој, Бањанима, Врелу, Грабовцу, КОЖУХАРУ, Докмиру, Јабучју, Трлићу, Тврдојевцу и Уровцима има их на два или више места. Засеоци насељени Циганима-Ромима, имају своје засебне атаре, особног су типа, са засебнима међама и међницима, као: Иверић у Бањанима, Песак у Дрену, Дубрава у Грабовцу и Стублинама, Посово у Голој Глави, Цајиновац у Кожухару, Дубрава у Јабучју, Рукладама и Рубрибрези, Бујовица у Памбуковици, Богдановица (сада засебно село, оп. Милодан) у Такову, Уровачки у Уровцима итд.
   Македонци и Шопови слични су и никога није тешко испитати као њих, јеру се битно изменули и своје карактерне етничке особине погубили само ако су се раније доселили.
   Код Кожухараца Македонаца истиче се лепота тела, средњи раст, скромност и необична вредноћа. На сваком послу су вредни, честити и издржљиви, па су с тога, поуздано се може мислити, онако мирни и уредни. Не примају лако новачења и не уплићу се ни у какве комбинације, а према властима су послушни. У власти су тачни и савесни, и увек сматрани као одлични представници.

   Одговори

2. 16. фебруар 2013. у 20:38

   Милодан

   Села општине Уб, Кршна Глава. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“.
   Кршна Глава је под Близоњским Висом, брдовито и неравно село, с кућама растуреним у мале џематиће низ Докмирицу, с обе стране. Кршна Глава је раселица суседног села Докмира.
   Као једино поље у Тамнави могло би се узети Рељино Поље у Кршној Глави, испод Близоњског Виса. Ово поље није ни налик на планинска и друга поља у колубарским и подгорским селима; ни по обиму, ни по пространству, ни по облику, ни по својим физичким особинама не може се поредити с Мравињцима на Повлену или Дивчибарама на Маљену или Поћутом под Јаблаником.
   Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 ха опет су шумске заједнице, али лошије вредности од простора обухваћеним Коцељевачким шумама у простору од преко 400 ха и селима која припадају тим просторима. Заједнице брдских села: Степања, бајевца, Врховина и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарице, Новака и Слатине су шумске целине, само мањег обима. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљењву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
   У Чучугама, Кршној Глави, Слатини и Докмиру поједини делови села полажу заједничка права на каменоломе и дају их под закуп.
   Село Кршна Глава је добило тај назив по особинама земљишта на којем се налази.
   Стара гробља позната су под особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Бобије постоје у Докмиру, Кршној Глави, Кожухару, Дружетићу и Туларима.
   Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци пред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.
   Двори Реље Крилатице прича се, да су били у Кршној Глави, под Близоњским Висом. Ни трага нема од дворова, али Рељино Поље и камење по њему, виногради у Докмиру и Бобији, прича се, да су још од Реље. Рељино поље нема на себи ништа друго до неколико каменова, на коме су заседавале среске тамнавске скупштине крајем 18. и почетком 19. века, пише у “Мемоарима” Проте Матеје Ненадовића.
   Село Кршна Глава је, као што је већ речено, раселица Докмира а то се, по предању десило пре 200 (сада 300) година, пише Љуба Павловић.
   Као што је Илија Ђелмаш из Гвозденовића на свом споменику написао порекло своје породице исто је учинио и Васиљ Пуреш из Кршне Главе.
   Наставиће се…

   Одговори

3. 16. фебруар 2013. у 21:27

   Милодан

   Порекло фамиија-презимена села Кршна Глава, општина Уб:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Андрићи, друга половина 18. века, Осладић у Подгорини, Јовањдан.
   -Давидовићи и Јовићи. Видети Јовићи и Давидовићи.
   -Јовићи и Давидовићи, друга половина 18. века, Бастав у Рађевини, Ђурђевдан.
   -Лазићи, после 1827. године, Гостиница-округ ужички, Ђурђиц.
   -Матићи и Пурешевићи. Видети Пурешевићи и Матићи.
   -Милетићи, после 1827. године, Бела Крајина, Ђурђиц.
   -Милићевићи, прва половина 18. века, Сјеница, Св. Петка.
   -Пантелићи, после 1827. године, Стрмово-округ ужички, Стевањдан.
   -Петровићи, после 1827. године, Стрмово-округ ужички, Ђурђевдан.
   -Поповићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Св. Јоаким и Ана.
   *Поповићи овог села, доскорашња свештеничка породица, досељена прво у Докмир и насељена на манастирском имању, деобом ова два села, припала је Кршној Глави. Из ове породице је поп Тимотије Радукић из 1735. године (како пише на споменику), свештеник докмирски.
   -Пурешевићи* и Матићи, прва половина 18. века, Сјеница, Игњатијевдан.
   *У Докмир су се населила 3 брата: Пуреш (Матија), Петко, и Вилип (Филип-Виша). После деобе Виша остане у Докмиру, Петко оде у Калиновце, Пуреш пређе само преко Бобије у Кршну Главу и оснује ново село.
   -Стевановићи 1, друга половина 18. века, Осечина у Подгорини, Никољдан.
   -Стевановићи 2, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Јовањдан, повећа задруга.

   Одговори

4. 16. фебруар 2013. у 22:44

   Милодан

   Села општине Уб, Лончаник. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“.
   Лончаник је на равници, западно од Пиромана, равно село с многим непресушним потоцима, који се уливају у Тамнаву. Куће су збијене око сеоског језера и до Јошеве, али немају засебних џематских имена.
   Долина тамнавска, од почетка до краја, пуна је живобара, млакви и ритова. Земљишта су наводњена, али никад потолита, већ се дају лако каналисати и оцедити. Потолитих земљишта и ритова има у Бровићу, Пироману и Лончанику.
   На тамнавској равници налазе се местимична улегнућа округлог или елиптичног облика, која су некада била или су данас испуњена атмосферском бистром водом и народ их зове језерима. Ова језера треба разликовати од омањих водених базена, назватим барама. Језерска дна су блатњава и при крају прелазе у праве тресаве, којих има на доста места у области. Језера ове врсте су Вукићево Језеро у Вукићевици, Станаревића Језеро у Лончанику, Језеро у Орашцу, у Дубрави, Језера у Паљувима, Трлићу, Совљаку итд.
   Назив имена Лончаник подсеча на ранија насеља и људске творевине. Лончаник се раније звало Миријево, па кад су се у њему населили некакви лончари и отпочели градити лонце, од тада се село прозвало Лончаник.
   Око старих цркава, данашњих манастирина и црквина има свуда и старих гробова и читавих гробаља. Црквине и Лисом Пољу, Совљаку и Лончанику приписују се католичким становницима, па и гробови око њих истим становницима (католочким, оп. Милодан). Стога Мисишта или католичких цркава, по народном предању, пише Љуба Павловић, било је у горе поменута три села.
   Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.

   Порекло фамиија-презимена села Лончаник, општина Уб:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Бранковићи и Младеновићи. Видети Младеновићи и Бранковићи.
   -Бушиновићи, стара породица, Аранђеловдан.
   -Васковићи, прва половина 18. века, Кучи, Никољдан.
   -Вулетићи, друга половина 18. века, Мраташић у Колубари, Ђурђевдан.
   -Гавриловићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Ђурђиц.
   -Јовановићи 1, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
   -Јовановићи 2, после 1827. године, Београд, Јовањдан.
   -Лончаник, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Лазаревдан.
   -Милуши, после 1827. године, Хрватска, Никољдан, уљези у Васковиће.
   -Мићићи, после 1827. године, Осат, Никољдан, уљези у Васковиће.
   -Младеновићи и Бранковићи, прва половина 18. века, Стари Влах, Јовањдан.
   -Павловићи, после 1827. године, Бела Крајина, Петровдан.
   -Радојичићи, друга половина 18. века, Осладић у Подгорини, Стевањдан.
   -Савићи, после 1827. године, Хрватска, Спасовдан.
   -Станаревићи, друга половна 18. века, Стара Река у Подгорини, Лучиндан.
   -Филиманићи, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц.

   Одговори

5. 18. фебруар 2013. у 00:17

   Милодан

   Села општине Уб, Милорци. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“.
   Милорци су на Јошевици, с леве стране Тамнаве, равно село с кућама растуреним на све стране по равници. Милорци су раселица суседне Црвене Јабуке.
   У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих селове области помињу се 76 насељених места уз две варошице, које Вук назива касабама. Код Вука је у списку села Бресква (сада Бреска, засеок Уроваца, оп. Милодан), које данас нема и недостају још села: Вукићевица, Гуњевац, Милорци, Степање, Стубленица, Трњаци и Хрвати (сада Рвати, оп. Милодан)
   Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица, или мушких и женских имена и надимака су, између осталих, и село Милорци.
   Породичне традиције нису се код свих породица очувале. Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18 и у почетку 19. века знају се, ма у ком селу и ма у ком се степену сродства налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим преста Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, Пушићи у Грабовцу, Ђурићи у Црвеној Јабуци у и Милорцима (нема их у списку фамилија и Милорцима, само у Црвеној Јабуци, оп. Милодан), Ђотуновићи на Ушћу, Пејићи у Докмиру и Тврдојевцу, Нешовићи у Врховинама, Вукомановићи у Мургашу и Гуњевцу, Милаковићи у Црниљеву и Петровићи у Букору поред других знају да су из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.

   Порекло фамиија-презимена села Милорци, општина Уб:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Бабићи, после 1827. године, Бањалука, Лазаревдан.
   -Божуновићи, после 1827. године, Срем, Никољдан, досељен као надничар.
   -Васиљевићи, после 1827. године, Ситарице у Погорини, Аранђеловдан.
   -Живановићи, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Ђурђиц.
   -Ивановићи, друга половина 18. века, Брезовице у Подгорини, Михољдан.
   -Јовановићи, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Св Петар Цетињски.
   -Јоксимовићи*, друга половина 18. века, суседна Црвена Јабука, Ђурђевдан.
   *Јоксимовићи у Милорцима су од јабучких Ђорђевића, раније из Дробњака.
   -Крсмановићи, после 1827. године, Азбуковица, Ђурђиц.
   -Максимовићи и Урошевићи. Видети Урошевићи и Максимовићи.
   -Мирковићи, после 1827. године, Штрпци-Стари Влах, Лучиндан.
   -Митровићи, друга половина 18. века, Црвена Јабука, Никољдан.
   -Петронићи, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Стевањдан.
   -Радовановићи, после 1827. године, Причевић у Подгорини, Никољдан.
   -Урошевићи* и Максимовићи, друга половина 18. века, Црвена Јабука, Св. Врачи.
   *Урошевићи овог села су од црвенојабучких и јошевачких Велимировића и сматрају се као оснивачи села Милораца, управо они су прво прешли на атар овог села и одвојили се од Црвене Јабуке.

   Одговори

6. 19. фебруар 2013. у 20:19

   Милодан

   Села општине Уб, Новаци. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
   Новаци су с обе стране Тамнаве, на исток од Коцељеве, неравно али не и брдовито село. Брда су с јужне и западне стране и стрмо се спуштају реци. Сеоске куће су по џематима, с обе стране реке, а куће су блиске и по странама, а не по брдима. Сеоски џемати: Сува Јаруга до Баталага, Гомилице, средина села до Тулара; оба краја на левој страни реке; Горњани до Зукава, Доњани око цркве и Грачица при извору истоимене речице и до Памбуковице.
   Живобаре су извори поред самих река и потока, у непосредној близини, отичу, с водом исте температуре као и околни ваздух, плитке, обрасле барским биљем, које временом ствара мале тресаве, као у : Трстеници, Скобаљу, Зуквама, Новацима и Бајевцу. Млакве су или барске или речне отоке с изворима са стране, отичу стално преко зиме, не мрзну се, већ се пуше, а како су у коритима река, оне их при поводњима кваре и премештају. Оваквих извора има у Лајковцу, Јабучју, Белом Пољу, Коцељеви, Совљаку Новацима и др. У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви. У Совљаку и Врелу старача се зове Језава, којом отиче вода при поводњима, иначе је права бара. Оваквих привремених и сталних очага има у Брезовици и Новацима и оне су преко целе године богате водом, која не отиче.
   Црквене заједнице или црквена имања су заостаци од имања новијих или старијих манастирских цркава, али које се ни при једној цркви нису очувале у оној целини, какву су у почетку имале. У новије време кода су старе манастирске цркве у: Новацима, Докмиру и Грабовцу прешле у световне цркве, њихова су имања постала црквена добра, која су се у знатној мери окрњила ради одржавања својих црква.
   Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 ха опет су шумске заједнице, али лошије вредности од Коцељевачких шума. Заједнице брдских села: Степања, Бајевца, Врховина, и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарице, Новака и Слатине су шумске целине, само мањег обима.
   Сеоске заједнице у брдска села дају се под испашу и нигде се заједнички говеда не напасају; узимају их под закуп појединци или удружени појединци, где напасају или само своју стоку или пуштају и друге сељаке. Испаша ове врсте има у Коцељеви, Памбуковици, Голој Глави, Дружетићу, Каменици и Новацима.
   Села у тамнавској равници или су без мала или су са малама, које се зову крајвима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све су куће растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим и ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић са воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села преовлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић, итд.
   Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака су, између многобројних села, и Новаци.
   У Јабучју пажљиво се чувају неколико споменика оних мученика, које су Турци 1813. године повешали у истом селу. У Новацима, једна истакнутија тачка у Грачици, зове се Белег по једном споменику, где је сахрањен један засллужни Тамнавац, који се одликовао у борби против Турака.
   Манастирских цркава, осим у Грабовцу, Докмиру и Новацима, које су биле као такве и у почетку 19. века, било је још на неколико места, али су данас у рушевинама.
   Код повећих река, ако су бродне (могу се прегазити, оп. Милодан), села прелазе и на другу страну, али су тада уз какве омање притоке исте реке, којима су ушћа у главну реку на атару истог села. Код оваквих села, као код Каменице, Голочела, Коцељеве, Новака и других села у горњем и средњем току главне обласне реке, увак је на једној страни, обично десној, узвишенијој, главнији и старији део села, а новији и растуренији на левој, равнијој.
   У списку села ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села помињу се: Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, Бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж (Обреновац), Скела и НОВАЦИ.
   У стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година спадају и Новаци.

   Одговори

7. 20. фебруар 2013. у 00:02

   Милодан

   Порекло фамиија-презимена села Новаци, општина Уб:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Алексићи, друга половина 18. века, Тупањци у Подгорини, Св. Петка.
   -Антонићи*, стара породица, Ђурђиц.
   *Антонића је мало у селу, углавном су се иселили у Купиново, где и данас има више кућа.
   -Бојанићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Алимпијевдан.
   -Веселиновићи, прва половина 18. века, Свилеува, Лучиндан.
   -Гавриловићи 1, после 1827. године, Горња Буковица у Колубари, Јовањдан.
   -Гавриловићи 2, после 1827. године, Скела из области, Ђурђиц, уљез у старе Антониће.
   -Гајићи и Табаковићи. Видети Табаковићи и Гајићи.
   -Ђиласи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Никољдан.
   *Ђиласи су стара породица, данас се овако зову у селу, а иначе презивају се: Манојловићи, Петровићи 2 и Јовановићи. Први Ђилас је био у Грачици, а данас су више мање у Горњанима.
   -Ђукићи, после 1827. године, Бела Крајина, Никољдан.
   -Јанковићи, после 1827. године, Горња Буковица у Подгорини, Ђурђевдан.
   -Јелићи, после 1827. године, Срем, Михољдан.
   -Ковачевићи, друга половина 18. века, Тубравић у Подгорини, Стевањдан.
   -Кубуровићи, после 1827. године, Нова Варош, Никољдан.
   -Лазаревићи*, прва половина 18. века, Осат, Лазаревдан.
   *Лазаревићи из Новака су од иссте породице од које су Перићи у Стублинама и Живковићи у Гвозденовићу. Данас су богата, угледна и врло велика сеоска задруга.
   -Лукићи, после 1827. године, Осат, Аранђеловдан.
   -Милановићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Ђурђиц.
   -Митровићи, друга половина 18. века, Колашин, Никољдан.
   -Мићићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Алимијевдан.
   -Младеновићи (Михаиловићи), прва половина 18. века, Коцељева, Пантелијевдан, од коцељевачких Бабића.
   -Обренићи, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Ђурђиц.
   -Обреновићи, после 1827. године, Равње у Колубари, Јовањдан.
   -Остојићи, прва половина 18. века, Босна, Ђурђевдан.
   -Петровићи 1, друга половина 18. века, Ковачица у Колубари, Св. Тројице.
   -Петровићи 2, после 1827. године, Крајина, Ђурђевдан.
   -Петровићи 3, после 1827. године, Ситарице у Подгорини, Лазаревдан.
   -Петровићи 4, после 1827. године, Горња Буковица-округ ваљевски, Аранђеловдан.
   -Поповићи, после 1827. године, Крајина, Никољдан.
   -Радивојевићи, после 1827. године, Чучуге, Ђурђевдан, доводци.
   -Радовановићи, после 1827. године, оближње Баталаге, Јовањдан, имућна и угледна задруга.
   -Ранковићи, друга половина 18. века, Бобова у Подгорини, Никољдан.
   -Ристићи, друга половина 18. века, Бобова у Подгорини, Никољдан.
   -Симићи, прва половина 18. века, Матаруге, Лазаревдан.
   -Табаковићи 1 и Гајићи, прва половина 18. века, Оцркавље, Ђурђиц.
   -Табаковићи 2, после 1827. године, Тузла, Велика Госпојина, уљези у Табаковиће 1.
   -Танасићи, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц.
   -Тешановићи, после 1827. године, Остружањ у Подгорини, Аранђеловдан.
   -Тешићи 1, прва половина 18. века, Коцељева, Св. Аврамије, од коцељевачких Ковачевића, угледна задруга.
   -Тешићи 2, после 1827. године, Лелић у Подгорини, Михољдан, највећа и најугледнија задруга у селу.
   -Ћириловићи*, прва половина 18. века, Дрлача у Азбуковици, Ђурђиц.
   *Од доба досељења до данас ова кућа истицала се великим богаством, задружним животом и што су им представници увек у селу и околини вршили многе послове опште или политичке природе.
   -Џумбићи, после 1827. године, Крајина, Ђурђевдан.

   Одговори

   • 3. фебруар 2018. у 22:37

     Milan

     U Novacima postoji familija Stanimirovic. Krsna slava Lazarevdan. U Novacima su preko 300 godina. Da li znate nešto vise o ovoj familiji Stanimirovic ?

     Одговори

8. 20. фебруар 2013. у 20:49

   Милодан

   Села општине Уб, Радуша. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
   Радуша је брдско и шумовито тамнаваско село, с обе стране реке Уба, на југозапад од Памбуковице. Куће су по брдима и њиховим странама с обе стране реке и у малим џематима.
   У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
   Уб је мало мања речица од Тамнаве. Његов је извор, као и Тамнаве с источне стране влашићког виса Белега, Убова долина је уска, каменита, са стрмим обалама до Голе Главе и кад продре кроз Јаутицу, долина му се почне ширити. Пред Радушом река Уб пролази кроз каменито ждрело одакле опет се упска долина шири.
   Правих језера нема у области. У брдском делу делу области има понека вртачица испуњена водом и народ то зове језером. Ова језера пуне се атмосферском водом, коју вртаче задржавају преко целог лета и која се мути при паду киша, топљењу снега и нанетим шљамом са стране; она не отичу, без извора су и без притока. Због многих наноса са стране кретког су века, пресушују или обрасту барским биљем и прелазе у мале тресавице. Оваква језера су: Степањско у Рогају, Девојачка Вода у Радуши, Осман-Џорина Бара у Чучугама, Слетинско Језеро у Ковачевићима, Голочељанско у Бразнику и Дрлупско у Каменици.
   Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
   Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих села, и Радуша.
   У неким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговине или Збеговишта. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места су била по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претича животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, Голох Глави и Радуши.
   Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Бргулама, Новацима (у средини села), Радуши итд.
   У списку села ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села помињу се: Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, Бањани, Докмир, РАДУША, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж (Обреновац), Скела и Новаци.
   Стеван Негић из Радуше оставио је у рукопису своме сину Михаилу биографију своје породице.
   По Стевановим белешкама, које је преписао и по усменим исказима Стевановим још и допунио његов отресити син Михаило, Негићи су од 2 брата Караџића: Милића и Угљеше, а Дабићи од трећег Дабаше. Сва три су први пут населили у Радуши, на левој обали Уба, па кад једног зимског дана падну на конака Милићу некаква четворица Турака, нагнају Милића и Угљешу да боси по снегу водају њихове опанке. Кад су као озебли обратили се својим млађим, да им изнесу зубуне да се огрну, Турци им не дадну. Онако озебли и љути обојица упадну у кућу, нападну на Турке и побију их. Још зором Милић и Угљеша с укућанима изнесу мртве Турке и однесу у некакву звекару и затрпају. Дабиша једног дана побегне у Јаутину, у планину, где су им биле колибе и тамо остане, а њих обојица при повратку изведу народ из кућа, зграде испразне, запале и преселе и преселе се на десну страну Уба, која је била шумовита, пограде земунице и склоне народ.
   Кад је после неколико месеци муселим ваљевски сазнао за ову погибију Турака, нареди двојици заптија да оду у Радушу, да ухвате у вежу Милића и Угљешу и да их стражарно спроведу. Кад су заптије требале стићи у Радушу, неко је проказао Милићу, те овај с братом пред њих изађе и из заседе побије их. На глас да су заптије погинуле, мусалим пошаље читав одред. Кад су Милића известили о овоме, видећи очигледну пропаст, скупи сав народ, кућу и ограде попали и с народом сиђе у Скелу и ту се настани. Али га заптије ни ту не оставе на миру, те пређе у Купиново и тамо се настани. При овом гоњењу и сељењу један од чланова његове породице погине, те Милић љут, врати се из Купинова и одметне се у хајдуке. Није дуго хајдуковао, почем га намами неки Турчин на заседу и ова га убије.
   Његов најстарији син Негослав, кад је сазнао ко му је оца на превару убио и да је очев убица у Београду, пређе из Купинова у Београд и код убице погоди се у службу, да га после неколико недеља закоље усред његове куће. Негослав се после одметне у хајдуке и хајдуковао је срећно подужи низ година. Кад су се прилике око њега мало стишале, остави се хајдуковања, пређе у Купиново, кад му је стриц Угљеша већ био умро, па два брата остану у Купинову, два у Скели а с још петорицом врати се у Радушу и насели на старом месту, на десној стране Уба. Још и данас Михаило, Негослављев унук, чува шешану својих предака, с којом су хајдуковали и Турке тукли.

   Порекло фамиија-презимена села Радуша, општина Уб:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Божићи, прва половина 18. века, Азбуковица-Горње Кошље, Јовањдан.
   -Гавриловићи*, прва половина 18. века, Добротин-округ ужички, Аранђеловдан.
   *За ове Гавриловиће, чијих потомака има и у Купинову, прича се, да су пре 120 година неки њихови стари прешли у Купиново и похарали тамошњу цркву, одакле су дигли многи новац и разне драгоцености. Новцем се нису користили, а ни данас се не зна где је, али су, по моишљењу Радушана, Богом осуђени ду буду убита и вечита сиротиња, што су и данас.
   -Лазаревићи, друга половина 18. века, Клинци у Колубари, Михољдан, велика задруга.
   -Миловановићи, после 1827. године, Сугјел-округ ужички, Лучиндан.
   -Негићи, прва половина 18. века, Морача, Јовањдан.
   -Николајевићи*, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
   *Николајевића породица досељена је као занатлијске, данас врло угледна и виђена задруга и из ње је г. Светомир Николајевић, академик и српски државник.
   -Панићи, друга половина 18. века, Његуши, Ђурђевдан.
   -Поповићи*, прва половина 18. века, Пећ, Алимпијевдан.
   *Поповићи су прозвати по претку, попу Димитрију, који је због разних злоупотреба и венчања распопа Јанка Моловића из Памбуковице по потајној нардби ваљевског епископа Герасима убијен на путу, кад се од епископа враћао својој кући у село.
   -Радојичићи, друга половина 18. века, Гвозденовић, Ђурђевдан.
   -Чанићи, прва половина 18. века, стара породица, Јовањдан.

   Одговори

9. 20. фебруар 2013. у 23:51

   Милодан

   Села општине Уб, Слатина. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
   Слатина је шумско и брдовито село на десној страни речице Уба. Сва брда су каменита или од беле нетопљиве иловаче. Куће сеоске су размештене у два засебна краја: Одобашиће (Одобашићску малу) у сливу Уба до Голе Главе и Слатину у сливу Слатинице, приточице речице Докмирице.
   Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 ха опет су шумске заједнице, али лошије вредности од Коцељевачких шума. Заједнице брдских села: Степања, Бајевца, Врховина, и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарице, Новака и Слатине су шумске целине, само мањег обима.
   У Чучугама, Кршној Глави, Слатини и Докмиру поједини делови села полажу заједничка права на каменоломе и дају их под закуп.
   У Овој области постоје два типа села, мачванско-јасенички и старовлашки.
   Старовлашког типа је највећи број села у области подељена на крајеве, мале и џемате. Сеоски потоци и речице деле село на горњи и доњи крај, а сваки крај дели се на мале, где се у свакој јасно распознају породичне групе. Џемати и мале су у врховима сеоских потока, по прострањцима брда, око извора, више осојним него присојним странама, с великим окућницима и са зградама дубоко унетим у воћа. Куће се по малама растурене на џематиће, где су породице врло блиске, докле све друге су по 200 до 300 метара једна од друге, где су при том мале воћњацима у шумама спојене. У Букору, типском представнику старовлашког села, свака мала, а њих је 4 на број, има у својој средини и по једну границу, коју чува као нејвећу светињу, а све мале у средини села своју Букорску границу, код којих су сеоски кошеви и код које се држе сеоски сабори, састанци и чине разне молитве. Представници овог типа села су: Букор, Црниљево, Галовићи, Слатина, Дружетић, Степање, Врховине, Гвозденовић и др.
   У имена села дата по пластичним особинама земљишта, између осталих, спада и Слатина по белој глини коју сељаци зовуи тим именом.

   Порекло фамиија-презимена села Слатина, општина Уб:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Алексићи, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан, Алимијевдан и Никољдан, уљези у уљезе у Радосављевиће.
   -Ашковићи, прва половина 18. века, Пљевље у Полимљу, Никољдан.
   -Деспотовићи, друга половина 18. века, Грчић у Азбуковици, Јовањдан и Никољдан, уљези у старе Одобашиће.
   -Ераковићи, друга половина 18. века, Мокра Гора у Старом Влаху, Ђурђевдан.
   -Живановићи, прва половина 18. века, Доње Кошље у Азбуковици, Никољдан.
   -Јовановићи, после 1827. године, оближње Баталаге, Јовањдан, дошао као занатлија.
   -Ковачевићи*, прва половина 18. века, Чајниче у Босни, Михољдан,
   *Ковачевићи су из Чајнча и у сродству са многим породицама у разним селима ове области. Опширнија њихова биографија види се из причања Михаила Сарића из Тулара, поменута код Михаилове породице.
   -Лазићи и Марковићи. Видети Марковићи и Лазићи.
   -Марковићи и Лазићи, прва половина 18. века, Ораховица у Азбуковици, Никољдан.
   -Матићи, после 1827. године, Својдруг-округ ужички, Андријевдан.
   -Милетићи, после 1827. године, Бела Крајина, Ђурђиц.
   -Несторовићи, после 1827. године, Јошева у Подгорини, Никољдан.
   -Одобашићи*, стара породица, Никољдан.
   *Одобашићи су замрли у својој мали, а заостали су у другом делу села Слатина и зову се још и: Ћирићи, Сарићи, Исићи и Ђурђевиђи.
   -Павловићи, после 1827. године, Оклетац-округ ужички, Никољдан и Ђурђевдан.
   -Радивојевићи, после 1827. године, Осладић у Подгорини, Св. Василије.
   -Радосављевићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Алимпијевдан и Никољдан, уљези у Одобашиће.
   -Ранисављевићи, после 1827. године, Колашин, Никољдан, уљези у Одобашиће.
   У време припреме за штампу ове књиге, дакле 1912. године, пише Љуба Павловић, дошло је до наглог распада породичних задруга у тамнавској области. Између осталог, писац ове књиге, помиње случај задруге Милошеваића у Чучугама где су два старца из те задруге умрла напречац када су унуци захтевали да се поделе. Исти случај задесио се у Слатини, када је Илија Ковачевац напрасно умро, кад се његова задруга почела да распада.

   Одговори

10. 21. фебруар 2013. у 21:47

    Милодан

    Села општине Уб, Совљак. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Совљак је на запад од варошице Уба, између речице Уба и Тамнаве, са земљиштем мање више равнима и кућама збијеним у џемате на надигнитијим местима. Главни џемати су: Корови до Врела, Језава поред Тамнаве и њене истоимене отоке и до Трлића, Брда, јужни део до Звиздара.
    Тамнава беше подељена на мале жупе. Листина краља Жигмунда од 1426. године помиње као саставне делове старе Мачве жупе: Непричаву, Уб и Тамнаву. Средиште мачванској жупи Убу није данашња варошица Уб него пре негде у Тврдојевцу или Совљаку.
    Млакве су или барске или речне отоке с изворима са стране, отичу стално преко зиме, не мрзну се, већ се пуше, а како су у коритима река, оне их при поводњима кваре и премештају. Оваквих извора има у Лајковцу, Јабучју, Белом Пољу, Коцељеви, Совљаку Новацима и др.
    Корито Тамнаве није једноставно, него је на многим местима старачама и очагама израсецано. У Совљаку и Врелу старача се зове Језава, којом отиче вода при поводњима, иначе је права бара.
    На тамнавској равници налазе се местимична улегнућа округлог или елиптичног облика, која су некада била или су данас испуњена атмосферском бистром водом и народ их зове језерима. Ова језера треба разликовати од омањих водених базена, назватим барама. Језерска дна су блатњава и при крају прелазе у праве тресаве, којих има на доста места у области. Језера ове врсте су Вукићево Језеро у Вукићевици, Станаревића Језеро у Лончанику, Језеро у Орашцу, у Дубрави, Језера у Паљувима, Трлићу, Совљаку итд.
    Уз Тамнаву у селима Врелу и Совљаку постоји бара Ждраловица у постору од 15 ха, је улегнуће у тамнавском кориту, које пуне врељански извори. Ждраловица је обрасла барским биљем, зими млака и не мрзне, пуна воде и отиче очагом Језавом у Тамнаву. Других већих бара у Тамнави нема.
    Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Угарску, па су неки остајали, а неки се враћали и пои повратку никад нису могли добити исте земље, које су пре тога имали. У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
    Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су: Вукићевица од Орашца и Козарице од Каменице између 1818. и 1822. године, Гуњевац од Совљака, Трњаци од Мургаша, Стубленица од Паљува између 1825. и 1837. године, Лисо Поље од Бргула око 1880, Степање од Бајевца 1903. године.
    Имена села дата по називима неких животиња је, између осталох, и Совљак.
    Око старих цркава, данашњих манастиришта и црквина има свуда и старих гробова и читавих гробаља. Црквине и Лисом Пољу, Совљаку и Лончанику приписују се католичким становницима, па и гробови око њих истим становницима (католичким, оп. Милодан). Стога Мисишта или католичких цркава, по народном предању, пише Љуба Павловић, било је у горе поменута три села.
    Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци поред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.
    Јоше се држе старе, напуштене цркве у Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушних цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Новацима, Бргулама, радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку (до Гуњевца), Стублинама, Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
    По једној причи на Вучевом Брду у Совљаку, био је бој између оца Вучка и сина Градишка. Градишко је погинуо у боју на Градишким (и Градинским) Њивама, по њему прозватим, а што је главна Вучкова војска била на брду и брдо прозваше Вучево Брдо.
    Аустријски ратови, који, и ако не бише непосредно на територији области, због суседства области са аустријским српским областима и додира с тамошњим просвећенијим елементом, пробудили су и међу Тамнавцима националну свест, због чега су Тамнавци драговољно уписивали се у добровољачке чете и стављали на службу аустријском ћесару. Сва четири аустро-турска рата имали су добровољаца из ове области, па како су сви вођени ратови довршавани несрећно по област Београдског Пашалука, као и по ову област, истакнутији добровољци нису се смели враћати, већ су морали у Аустрији остајати и тамо своје породице преводити. Највише се породица иселило у Аустрију, у прекосавске области, после несрећног трећег аустријског рата. Тада су се морали селити: Ђикићи из Совљака, Грујичићи из Врела, Илићи-Грчићи из Јабучја, Бранковићи и Шајиновићи из Грабовца и др.

    Порекло фамиија-презимена села Совљак, општина Уб:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Аврамовићи, друга половина 18. века, Лесковице у Подгорини, Ђурђевдан.
    -Бошковићи, друга половина 18. века, Сијеча Ријека-округ ужички, Никољдан.
    -Бранковићи и Глигорићи. Видети Глигорићи и Бранковићи.
    -Васиљевићи 1 и Лукићи. Видети Лукићи и Васиљевићи 1.
    -Васиљевићи 2, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Ђурђиц.
    -Влајковићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Гаврићи, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц, иста породица са Гаврићима у Брезовици.
    -Георгијевићи и Протићи. Видети Протићи и Георгијевићи.
    -Глигорићи и Бранковићи, прва половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Јовањдан.
    -Давидовићи, после 1827. године, Читлук у Азбуковици, Ђурђевдан.
    -Дамњановићи, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Ђурђиц.
    -Ђикићи, Протићи и Георгијевићи. Видети Протићи, Ђикићи и Георгијевићи.
    -Ђукићи, друга половина 18. века, Банат, Јовањдан.
    -Живковићи, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Јовањдан.
    -Јевтићи, после 1827. године, Драгијевица у Подгорини, Лазаревдан.
    -Јолачићи, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Ђурђевдан и Јовањдан, уљези у Ђикиће.
    -Кауриновићи, после 1827. године, Лика, Јовањдан, уљези у Ђикиће.
    -Којићи*, стара породица, Никољдан.
    *Којићи су стара породица и данас на умору и тек се помиње да постоји.
    -Лукићи и Васиљевићи, прва половина 18. века, Осат, Св Григорије.
    -Марковићи* 1, стара породица, Ђурђевдан.
    *Марковићи 1, стара совљачка породица је из велике давнине и њени потомци зову се још: Бартулићи, Николићи, Тадићи, Кулићи, Андрићи, Ђурковићи и Младеновићи.
    -Марковићи 2, друга половина 18. века, Осат, Никољдан, уљези у Којиће.
    -Матићи 1, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Јовањдан уљези у Ђикиће.
    -Матићи 2, после 1827. године, Осладић у Подгорини, Јовањдан, уљези у Ђикиће.
    -Мијатовићи и Поповићи. Видети Поповићи и Мијатовићи.
    -Милијовјевићи, друга половина 18. века, Балиновић у Подгорини, Јовањдан.
    -Ненадовићи, друга половина 18. века, Горња Љубовиђа у Азбуковици, Алимпијевдан.
    -Петровићи 1, друга половина 18. века, Бијељина, Никољдан.
    -Петровићи 2, после 1827. године, Осат, Св. Стефан Дечански.
    -Петровићи 3, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђорђевдан.
    -Петровићи 4, после 1827. године, Врело, Јовањдан, уљези у Ђикиће.
    -Поповићи и Мијатовићи, прва половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Никољдан, стара свештеничка породица.
    -Протићи, Ђикићи* и Георгијевићи, стара породица, Јовањдан.
    *Протићи, раније Ђикићи, а преко Саве и Георгијевићи, су највећа совљачка породица, која се увек истицала и водила прву реч у околини. Из ове породице је прота Лазар Георгијевић у Ашањи, у Срему, учитељ Проте Матеје. Лазар се одселио из Совљака после 1789. године, а овде је био раније поп и виђена личност, почем га је руски цар Павле даривао панагијом и напрсним протојереским крстом. Њега је у Совљаку наследио проте Стефан Протић, којега и Јоаким Вујић налази 1827. године при ваљевској цркви. Прота Лазар је умро 31. децембра 1792. године а прота Стефан 27 априла 1853. године и оба су сахрањени код својих цркава. После проте Стефана била су још два свештеника, који су млади помрли, па их после није било (мисли се на свештенике из те породице, оп. Милодан). Протићи данас чине највећи део села и у селу се зову још и: Јанковићи, Марковићи, Јеремићи, Ђуричићи, Петровићи, Панићи, Ђурићи, Ранковићи, Драгосављевићи и Ашковићи.
    -Ристивојевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђурђиц.
    -Савићи, друга половина 18. века, Босна, Јовањдан, уљези у Ђикиће.
    -Стаменковићи, после 1827. године, Пољаница, Јовањдан.
    -Стевановићи, прва половина 18. века, Радаљ у Рађевини, Лучиндан.
    -Стојановићи, друга половина 18. века, Босна, Никољдан.
    -Стрмошљени, друга половина 18. века, Бела Крајина, Пантелијевдан.

    Одговори