Portal Poreklo objavljuje tekst akademika Radoslava M. Grujića, iz 1912. godine (objavljen u Glasniku Srpskog geografskog društva), u kojem on piše o burnim vekovima u kojima su Srbi naseljavali prostore današnje Slavonije, Moslavine, Zagreba, Žumberka…
U ovom vrednom prilogu pominju se brojna srpska plemićka prezimena, kao što su: Bogojević, Borić, Bradač, Branković, Bratić, Brdarić, Bubanović, Vidović, Vitanović, Vlašić, Vračarić, Vučić, Gajdić, Gvozdanović, Grba, Grdak, Grdinić, Grubač, Demetrović, Dijaković, Dobrenić, Dobrinić, Dragač, Dragaš, Drašković, Dukić, Zmijanac, Margetić, Ivković, Jagnić, Jagodić, Jelačić, Keserić, Kodić, Kokir, Kordić, Korenić, Kosić, Kristianović, Kristović, Kuštrić, Lukačić, Martinović, Marčetić, Meštrović, Milićević, Milošić, Mirić, Nedeljković, Novković, Obradović, Obranović, Ožegović, Orešković, Petković, Petrović, Poznanović, Pravdić, Purić, Ranjilović, Radaković, Radenković, Radinović, Radoslavić, Radotić, Relić, Ružić, Selaković, Serbljanović, Serbak, Simić, Sladojević, Stanilović, Staničić, Stančić, Strainić, Tučić, Utješenović, Filipović, Hranilović, Ciković, Čavić, Škorić, Štrbac…
Evo i Grujićevog vrednog teksta pod naslovom:
NAJSTARIJA SRPSKA NASELJA PO SEVERNOJ HRVATSKOJ (DO 1597. GOD)
Današnju severnu Hrvatsku sačinjava prostrana oblast između Save i Drave. — Na zapadu deli je od štajerske reka Sutla i gora Macelj, a na Istoku graniči sa Slavonijom dužinom rečice Ilove.
U pređašnja vremena i ova oblast nazivana je Slavonijom, s dodatkom gornja — za razliku od današnje ili donje Slavonije, s kojom je nekada sačnnjavala jednu oblast; a južna granica njena išla je tada do reke Kupe, gde je počinjala Hrvatska. Nemci su ovu oblast zvali Windischland, a Mađari i drugi u latinskim ispravama nazivali su je Sclavonia. — Glavni gradovi njeni behu Zagreb, Križevci, Varaždin i Koprivnica.
Turske provale u 15. i 16. veku učiniše, da su mnogi Hrvati iz Like, Krbave, Primorja i severne Dalmacije uklonili se stalno sa svojih ognjišta i nastanili po ovoj oblasti. Zbog toga je Zagreb ubrzo postao središte nove etničke Hrvatske, a granice gornje Slavonije znatno se pomakoše na Sever – do reke Lonje. I u glavnom, od srednjeg a docnije i od istočnoga dela tako sužene oblasti, kada se u nju oko 1540., počeše stalno naseljavati mnoge srpske pravoslavne porodice, osnovana je prva vojnička — Slovinska Krajina, koja je kasnije prozvana Varaždinskim Đeneralatom.
A kada je Karlovačkim Mirom 1699. god. i donja Slavonija ponovo ušla u sastav Austro-Ugarske Monarhije, počeše predstavnici vlasti sve više identifikovati i Đeneralat Varaždinski sa Hrvatskom, nazivajući Slavonijom samo novo zadobivenu donju Slavoniju. – Tako eto, malo po malo, tokom 18. veka, konačno se utvrdilo ime Hrvatska i za celu ovu oblast nekadašnje gornje Slavonije…
Srbi zvali Slavoniju – Vretanija
Narod je, međutim, od pamtiveka pa sve do prve polovine 19. veka celu ovu oblast nazivao Slovinijom, a sebe Slovincima; dok su joj štajerci i drugi okolni narodi, naročito zapadnom delu njenom — Zagorju i Prigorju, dali ime Bezjačka, a narodu Bezjaki ili Bezjaci, — slično šijačkoj i šijacima oko Požege u donjoj Slavoniji. Međutim, kada su Srbi naselili sredinu ove oblasti, dadoše joj i oni jedno novo ime — Vretanija ili Vratanija, te je tako, bar od 1609.—1704., nazivahu naši crkveni predstavnici i moldavski vladaoci u svojim spisima, a srpski slikari na ikonostasima; dok su u isto doba i još nešto docnije (do polovine 18. veka), ruski vladaoci i crkveni predstavnici redovno i ovu oblast nazivali „Srpskom zemljom”.
Oblast je ova danas raznovrsne etnografske kompozicije, jer je i poreklo današnjeg njenog stanovništva vrlo različito.
— Pored osnovnog starosedelačkog stanovništva Slovinaca, koji samo u zapadnom delu prevlađuju, nalaze se tu mnogi Hrvati, Srbi, Štajerci, Kranjci, Česi, Moravci, Nemci i Mađari, a ponešto ima i Jevreja (većinom poljskih), Talijana, Cigana i Rumuna, Stari Slovinci, Hrvati, Kranjci, Štajerci i svi rimokatolički Srbi, a i jedan deo Čeha i Moravaca, etnografski se gotovo izjednačiše, te žive danas pod zajedničkim imenom Hrvata, dok su ostali narodi očuvali svoju individualnost. Među ovim narodima pravoslavni Srbi su najbrojniji, ali njihova naselja ne obuhvataju danas celu ovu oblast. Ona se pružaju samo po onom četvorougaoniku, što ga čine gorske kose i ogranci Bilogore sa Severa, Kalnika sa zapada, Marčanskoga humlja i Moslavačke gore sa Juga, te rečica Ilova sa Istoka; a tek nekoliko malenih sela naših prelazi te granice i spušta se u ravnu Podravinu…
Nu i srpsko stanovništvo ove oblasti nije po poreklu jedne etnografske kompozicije. šta više, ono ima u sebi podosta predstavnika iz sviju oblasti naših sa Balkanskoga Poluostrva; a ponešto je asimilovalo i od drugih naroda, naročito od starih Slovinaca i Hrvata, kojima je međutim, u isto vreme, mnogo više dalo iz svoje sredine. — Osnovu našem stanovništvu ovde sačinjavaju Hercegovci i Bosanci, a znatno je popunjuju Srbijanci, Crnogorci i Maćedonci.
Za prelazne zemlje našim velikim i malim migracijama u ovu oblast, osim Srema, Slavonije i Ugarske, sa Dalmacijom i južnom Hrvatskom, poslužile su još i Kranjska i štajerska, a donekle i Erdelj. Velike migracije imale su u glavnom četiri perioda. Prve poznate nam bile su tokom 15. veka, iz srednjevekovne Srbije — Despotovine i Hercegovine, preko Slavonije i Hrvatske; a smestile su se, u glavnom, u malenim oazama, oko Zagrebačkih i Kalničkih gora. — Potomci njihovi izgubljeni su za Srpstvo. Druge migracije bile su tokom 16. veka, iz severnih krajeva današnje Srbije, iz Bosne i Hercegovine, s Crnom Gorom i Starom Srbijom, većinom preko Kranjske i štajerske, Ugarske i Slavonije. Ova naselja spustila su se takođe oko Kalničkih gora i njihovih istočnih ogranaka, pružajući se postepeno sve više i po severozapadnim kosama Bilogore.
— Potomci ovih doseljenika većinom su očuvali se u Pravoslavlju i Srpstvu, te su osnov celom današnjem srpskom stanovništvu u ovoj oblasti. Treće migracije izvršene su u glavnom od kraja 16. do pred kraj 17. veka (1597.—1683. god.) iz raznih naših oblasti preko Slavonije i Hrvatske, te su zauzele mahom sredinu današnjih naših naselja u ovoj oblasti, od Rovišta do Severina. A četvrte veće migracije naše bile su krajem 17. i početkom 18. veka (1683.—1718. god.), takođe iz raznih krajeva naših preko Slavonije i Hrvatske, a naselile su u glavnom sav istočni kraj od Severina do Ilove, sa celom Moslavinom. Tada je konačno zaključeno naseljavanje ove oblasti Srpskim Narodom; i ako su male migracije pojedinih porodica i pojedinaca našega naroda i danas još u znatnom jeku…
Valja nam napomenuti, da je bivalo i migracija naroda našeg iz ove oblasti u druge oblasti, a naročito u južnu Hrvatsku i Slavoniju, te Kranjsku i štajersku. Ali su to bile mahom male seobe, većinom samo pojedinih porodica. — Ova je oblast u tome pogledu, od kako se Srbi u nju počeše naseljavati, mnogo više pasivna nego aktivna; jer je pre toga gotovo opustela bila, pa i danas još ima dosta nenaseljenog plodnog zemljišta…
Prva srpska naselja
Poznato je, da su već u prvim vekovima našega boravka na Balkanskom Poluostrvu, ne samo mnoge odlične porodice naše, zbog međusobica i drugih razloga, nego i čitavi krajevi naši sklanjali se privremeno, pa i stalno, u južnu Hrvatsku — pred raznim neprijateljima s Istoka i Juga. U takovim prilikama, između ostaloga, postala je i stara srpska općina Srb, u današnjoj južnoj Hrvatskoj. A nema sumnje, da su bar pojedine porodice naše, naročito iz Bosne, sklanjale se i stalno nastanjivale i po staroj gornjoj Slavoniji, a današnjoj severnoj Hrvatskoj.
Tih slučajeva moglo je još više biti oko polovine 12. veka, kada je u Ugarskoj i Hrvatskoj vladala Srpkinja kraljica Jelena, ćerka raškoga župana Uroša. Njen brat Beloš bio je tada palatin ugarski i dugo vremena ban slavonski; pa je lako moguće da su oni u pojedine gradove svoje doveli i srpsku vojničku posadu, — koja je tu stalno ostala sa svojim porodicama, — kao što su to docnije učinili kralj Vladislav i ban Urlih Ciljski, zet srpskoga despota Đorđa Brankovića – Smederevca.
Pa zato možda, već u 13. i 14. veku, i nalazimo među hrvatskom i slavonskom vlastelom priličan broj i takovih, čija se prezimena sa svojim srpskim oblikom jasno ističu među ostalima. A taj broj, s prodiranjem Turaka u naše zemlje, bivao je stalno sve veći, te već krajem 14. veka i u početku 15. sretamo oko Zagreba i Križevaca, a naročito u Turopolju, među vlastelom i odličnim ljudima, i: Reliće, Radenkoviće, Radoslaviće, Staničiće, Staniloviće, Pravdiće, Grdake, Jagniće i dr.
Kada je međutim u proleće 1434. g. za hrvatsko-slavonskog bana Urliha grofa Ciljskog udala se Katarina (Katakuzina) — ćerka srpskoga despota Đorđa Brankovića — tada je, zajedno s njom ili nešto docnije, došla u gornju Slavoniju i znatna srpska vojnička posada, koja je smeštena u Medvedgrad kod Zagreba, Rakovac kod Vrbovca, Veliki i Mali Kalnik kod Križevca i u Koprivnicu. A ta posada ostala je u tim gradovima i posle ubistva Urlihova (1456. g.), te je kastelan Katarinin u Medvedgradu i župan Polja Zagrebačkoga bio Srbin iz Despotovine plemić Bogavac Milaković, a u oba Kalnika Pavle Mikšić, sa svojim Srbijancima — dokle god Katarina nije te gradove ustupila drugima.
Broj srpskih vojnika po tim gradovima bio je prilično veliki, te su starešine njihove i oni imali znatan uticaj i na okolinu, — kada je sam kralj Vladislav prisiljen bio 1447. g., da piše svima Srbima (Rasciani) po pomenutim gradovima, da ne uznemiruju građane i seljane raznim teretima i kmetskim rabotama. A nema sumnje, da je većina tih srpskih vojnika, koja je ovamo po svoj prilici neženjena došla, ovde se poženila i zasnovala porodice, koje su tu i po okolnim selima stalno se nastanile, – Zato se od to doba i pominju oko tih gradova mnogi odlični stanovnici sa karakterističnim srpskim prezimenima, kao: Babini, Brankovići, Borići, Vučići, Dobrenići, Ivkovići, Jugovići, Nedeljkovići, Novkovići, Marčetići, Milićevići, Obradovići, Petkovići, Petrovići, Poznanovići, Radinovići, Stančići, Đurđevići i dr.
Jedan deo ovih i docnije doseljenih Srba, koji se nastaniše u Sv. Jeleni Koruškoj kod Križevaca, kao: Gvozdanovići, Ljubići, Jelačići, Meštrovići, Radakovići, Serbljinovići, Simići i dr., naročito su se odlikovali i dobili plemstvo, te nekima od njih i danas žive tamo potomci kao seoski plemići…
A kada u drugoj polovini 15. veka popadaše jedna za drugom u turske ruke sve države i državice naše na Balkanu, tada je sve više odličnih Srba povećavalo vlasteoske i druge redove narodne u Hrvatskoj i Slavoniji. – Ovi Srbi brzo su izmenili svoju pravoslavnu ili bogumilsku veru sa rimokatoličkom verom zemlje u koju su došli; te su polagano i etnički se izjednačavali sa starosedeocima tih zemalja — Slovincima i Hrvatima, utičući sve jače ne samo na dijalekat nego i na običaje njihove.
Poznato nam je, da su tada među ostalima, preko donje Slavonije, iz Srbije prešle i znamenite vlasteoske porodice Dragač i Bradač. Od prve možda nosi ime i oblast gornje i donje Dragačevo u Srbiji, a od druge valjda potiče crkvina Bradača, kod sela Kule u Mlavi. Obe ove porodice primile su rimsku veru, te je prva do turskog osvajanja Slavonije uživala vlasteosko dobro Pleternicu kod Požege, a za tim se uklonila dalje u gornju Slavoniju i krajem 16. veka izumrla u Nedelišću u Međumurju. Druga je uživala velika vlasteoska dobra oko Križevaca, ali je i ona tokom 17. veka izgubila se. I porodica Rogače, koja nas podseća na selo Rogače pod Kosmajem u Srbiji, teško da nije iz Srbije. Ona je ostala verna pravoslavlju, te nije dobila vlasteoskih dobara, a živela je u Vel. Pogancu kod Koprivnice još i krajem 18. veka …
Ciljskove Srbe iz Srbije, koji su mahom porimokatoličili se, pojačaše krajem 15. veka nove srpske naseobine iz Hercegovine i Bosne, sa knezovima Vladislavom i Balšom Hercegovićem. Ovi knezovi naši dobiše u gornjoj i donjoj Slavoniji znatna vlasteoska dobra, pa među njima i grad Mali Kalnik. — Ovaj grad oduzet je docnije od Nikole Balše Hercegovića, koga i kraljevske listine nazivaju Srbinom (Rascianus); jer je Balša pristao uz Zapolju, pa zato kralj Ferdinand 1537. g. predade njegov Kalnik Ljudevitu Pekriju.
Izgleda, da je ovo hercegovačko naselje, koje je takođe mahom rimsku veru primilo, imalo tada u ovome kraju i neku svoju crkvenu organizaciju. Bar 1514. g. pominje se Vladislav, herceg od Sv. Save, kao starešina (praepositus) crkve Sv. Bogorodice (valjda manastira?) kod današnjeg sela Glogovnice pod Kalnikom, a kao susedi njegova vinograda pominju se opet gotovo sami Srbi Hercegovci: Bratić, Kosić, Brdarić, Martinović i dr. dok se u obližnjem selu Potoku, pored Filipovića, Lukačića i dr. 1498. i 1509. g. spominje Jovan Serbljin i Đorđe Orešković, za koga se takođe naglašuje da je Srbin s dodatkom Tracz, čemu je sinonim Rac ili Rašanin. — Lako je moguće, da je tada i selo Rašćani, koje i danas postoji u toj blizini, dobilo ime od Srba — Rašana, koji su ga možda prvi naselili.
Srpsko gospodarstvo u Kalniku i okolini, koje je s malim prekidima od Katarine Brankovićeve do Balše Hercegovića, trajalo preko stotinu godina (1434.—1537.), zajedno s brojnim srpskim naseljima u onome kraju, učinilo je, da je onde najjače očuvana srpska tradicija iz ovih vremena. Stoga se u srpskom pravoslavnom selu Osijeku pod Kalnikom i danas priča, da je tamošnju srpsku crkvu sagradila jedna Srpkinja grofica, koja je stolovala u Kalniku. A jedna od najstarijih srpskih porodica u tome selu jeste porodica Vitanovića, koja se danas razgranala u čitavo pleme i raširila po mnogim okolnim selima.
kUz to pleme, u selima oko Kalnika, nalazi se, možda iz tih najstarijih vremena, i još po koja pravoslavna srpska porodica, kao što su Bodin, Bodinovac i dr. A još 1774. g. nalazila se tamo u selu Ivančecu i porodica Todora Hercegovića aliter Višnjića, koja nas podseća na gospodarstvo stare vlasteoske porodice Hercegovića u onome kraju. — Danas te porodice nema među tamošnjim pravoslaviim Srbima, kao ni mnogih drugih starih hercegovačko-crnogorskih porodica: Korenića, Kordića, Grdinića, Vračarića, Vidovića i dr., koje su još i krajem 18. veka nalazile se oko Kalnika kao pravoslavni Srbi.
Pustošenje ove oblasti
Do turskih provala ovaj lepi i dosta plodni kraj bio je gusto naseljen i prilično bogat. No čim su Turci u 15. veku, a naročito tokom 16. veku. počeli stalno da provaljuju i ovamo, i to sa tri strane — iz Bosne, donje Slavonije i Ugarske, tada su brzo opustela mnoga sela i gradovi. Prvo se razbegoše kmetovi, a onda i vlastela sa dobara svojih. Uz to, pri svakoj provali odvađahu Turci mnogo roblje u svoje krajeve i njime naseljavahu svoje spahiluke, po istočnim i južnim oblastima našim. A pri tom je najviše stradala županija Križevačka, koja je bila prva na udarcu. I već u prvoj polovini 16. veka (1543. g.) ona broji samo 1.501 dom sposoban za oporezovanje, dok je pre toga brojala preko 12.000 takovih domova; a sve tri županije ove oblasti zajedno (zagrebačka, Varaždinska i Križevačka) imaju tada tek 10.645 domova. – Tako je već u to doba ta zemlja opustela bila…
No odmah posle toga nastupiše za ovu oblast još grđi i crnji dani, jer posle pada Virovitice i Čazme (1552 g.) u turske ruke, zbog čestih provala razbojničkih četa i vojske turske, nastupio je takav strah među kmetovima ove zemlje, da su u velikoj većini sve napustili i razbežali se po severo-zapadnoj Ugarskoj, Austriji i štajerskoj. A od onih što ostaše mnogi se dobrovoljno predaše Turcima i ponudiše im sami plaćanje danka, samo da pošteđeni budu od paljenja i robljenja. — Ove Slovince prozvaše drugi Predavcima, u smislu izdajice, te i danas tri sela (kod Belovara, Križevaca i Čazme) nose njihovo ime (Predanac i Predavec).
Zbog toga, već za deset godina (1554.), pala je porezna snaga gornje Slavonije ispod polovice, te su sve tri županije imale samo 4.657 poreznih domova, od kojih je na Križevačku županiju otpalo tek 376. A trideset godina posle toga (1584.) cela gornja Slavonija, zajedno sa neznatnim ostacima stare Hrvatske, preko Kupe uz Primorje i Kranjsku, nije imala više od 3.000 poreznih domova. — Pri tome je i opet Križevačka županija najgore prošla i ostala gotovo sasvim pusta. No, na sreću ove zemlje, poslednja jača turska pustošenja bila su 1591.—93. g., kada je Hasan paša bosanski samo za te dve godine, popalio oko 26 hrvatsko-slavonsknh kastela i gradova, te odveo u ropstvo oko 35.000 duša… Od tada je ubrzo turska sila trgla u natrag.
Nu, priznati moramo, da iseljavanju i begstvu kmetova iz gornje Slavonije i Hrvatske, te tako lakom i brzom pustošenju ovih zemalja, nisu bile krive samo provale turske vojske i njihovih hajduka, nego i vrlo nečovečan postupak hrvatsko-slavonske vlastele sa njihovim kmetovima. — zapovednik krajiški potpukovnik Lenković, pod zakletvom je izjavio 8. oktobra 1561. g. Dvorskom Ratnom Savetu u Beču, da je vlastela deset puta više nego Turci kriva, što su se kmetovi razbegli i zemlja opustela…
Nove srpske migracije
Čim su Turci, preko gornje Slavonije i Ugarske, počeli prodirati i u štajersku robeći, laleći i ubijajući, odmah su štajerci počeli misliti kako bi osigurali gornju Slavoniju, kao grudobran svoj. A posle strašnog poraza Kacianerova kod Gorjana (1537. g.), kada je ubrzo gotovo cela donja Slavonija došla pod vlast tursku, te je već i istočni deo gornje Slavonije dobro opusteo bio, prionuše oni još ozbiljnije oko toga. Odmah se počelo raditi na osnivanju plaćeničkih krajiških četa, koje će bar raznim razbojničkim četama turskim prečiti dublje prodiranje u ovu oblast.
Ali, glavni vojni zapovednik Hans Ungnad, kome je ta stvar 1540. g. poverena bila, brzo se uverio, da se pri tome poslu ne može mnogo osloniti na domaće slovinske i hrvatske kmetove. S toga on obavesti staleže štajerske, da ti ljudi nisu dorasli za borbu s Turcima i hajducima, te bi trebalo da i njih neko brani; jer: „oni su navikli samo, da služe oko stolova svojih gospodara, te pune podrume i koševe njihove.” I predložio je: da se nabave valjane plaćeničke čete od Nemaca i naročito Srba, koji već od pre desetak i više godina u znatnom broju uskaču iz Turske u Senjsko Primorje, Žumberak i Kranjsku, te vrlo uspešno vrše krajišku službu na onoj Krajini. — Staleži usvoje ovaj predlog i već iste godine otpoče sistematsko naseljavanje srpskih uskoka po gornjoj Slavoniji.
Ove migracije obuhvataju vreme od 1540. do 1597. g. i naselile su u glavnom najzapadniji deo današnjih naših naselja u ovoj oblasti. — Potomci u ovom periodu naseljenih pravoslavnih Srba, znatno pojačani docnijim doseljenjima, čine danas preko trećine celokupnog broja Srba stanovnika u ovoj obasti (oko 50.000), te žive po brojnim selima srpskih parohija: Bolfana, Salnika, Vojakovca, Vel. Poganca, Lepavine i Vel. Mučne pod okriljem gora Kalničkih; Plavšinaca i Male Trešnjevice na severnoj strani zapadnog dela Bilo gore; te Gornjih Sredina, Bolča, Srpske Kapele i donekle Rovišta i Lipovčana na južnoj strani zapadne Bilo gore i po Marčanskom Humlju; — a docnije su odavde spustile se mnoge porodice naše i u sela srednjeg istočnog dela naših naselja u ovoj oblasti. — Osnov ovim migracijama čine kranjski, žumberački i senjski uskoci, a tek ponešto slavonski i ugarski prebezi.
Početak je učinjen sa uskocima srpskim iz Kranjske i Žumberka već marta 1540. g., a za tim i maja 1542. g., kada je u krajišku službu uzeto 400 Srba pod upravom 12 narodnih vojvoda. Ovi krajišnici razmešteni su po tadašnjoj Krajini Slovinskoj između gradova Koprivnice, Križevaca i Ivanića. Mnogi od njih doveli su ovamo i porodice svoje te ih smestili po sklonitim brdskim i šumskim mestima u blizini svojih stražara.
Za ovima počeše odmah dolaziti i uskoci srpski iz Slavonije i Ugarske, koje u ovo doba nazivaju mahom prebezima, a docnije Vlasima. — Tako, već 1543. g. dođoše iz donje Slavonije: Marko (Tomašević) od Požege i Petar (Besedić) Pribeg, svaki sa devet oružanih momaka; a iz susedne zapadne Ugarske prešao je u isto vreme zastavnik Pavle Bakić sa svojima. Nešto docnije uskočiše iz donje Slavonije i drugi; a među ovima osobito ugledni behu vojvode Ivan Margetić (Rascianus) i stric mu Plavša. Ivan je sa svojih 49 konjanika nastanio se oko Ludbrega, po nekim selima današnjih srpskih parohija Bolfana i V. Poganca, te je dao i ime selu Ivanac; a Plavša sa svoja 53 pešaka naselio se blizu Koprivnice, gde se i po njemu prozva jedno selo; — to je Plavšinac, glavno srpsko selo u onome kraju i sedište parohije.
Kada je međutim, početkom druge polovine 16. veka. Križevačka Županija od učestalih turskih provala gotovo sasvim opustela, — pri čemu su nema sumnje i novonaseljeni Srbi mnogo postradali, — tada se javila potreba za još većim brojem plaćenih krajišnika. I 1555. g. primljeno je u službu šest novih uskočkih vojvoda iz Kranjske i Žumberka, sa preko 200 uskoka, te se i broj srpskih duša ponovo umnožio u ovoj oblasti.
Iste godine došla je iz donje Slavonije i jedna porodica od 40 duša trojice odličnih srpskih vojvoda, braće: Alekse, Dojčina i Vukmira; dok je 1556. g. u broj nemačkih plaćenika uzet i Vojvoda Ratko Pribeg sa 43 pešaka, koji se nastaniše oko Topolovca, blizu Križevaca. 1562. g. naselilo se u Podravinu nekoliko desetina srpskih porodica od senjskih uskoka sa 60 oružanih ljudi, te su posle godinu dana preseljeni u blizinu manastira Lepavine, između Križevaca i Koprivnice. A 1563. g., uz naročite carske povlastice došli su ovamo iz primorja severne Dalmacije. tzv. Morlačke mnogi Srbi —Morlaci i nastanili se oko Glogovnice pod Kalnikom. Međutim. 13. januara 1568. g. upućene su iz Beča vojničke vlasti na Slovinskoj Krajini, da sve srpske uskoke iz Kranjske ili bar one, koji to budu hteli, nasele u Podravini po obroncima gora Kalničkih i Bila — između Ludbrega, Koprivnice i Đurđevca, a naročito oko Rasinje.
Ova naselja naša pojačavana su redovno i čestim migracijama pojedinih porodica iz raznih krajeva; a ove migracije učestale su osobito posle Bručke Libele od 1578. g., kojom je određeno da se plaćenička vojska na Slovinskoj Krajini znatno poveća. — No od većih seoba našega naroda u ovu oblast, posle ovoga u periodu ovom, poznata nam je još samo ona, koja se zbila između 1583.-1586. g. Nju je izveo vojvoda Petar Hasanović, kada je posle neuspelog pokušaja da se oslobodi Klis od Turaka (1583.) uskočilo iz srednje Dalmacije u senjsku okolicu, a odatle i dalje, preko 800 porodica. Hasanović je sa svojima prešao na Slovinsku Krajinu i nastanio se isprva oko Ivanić Kloštra. Tu je on 1586. god. odlično se istakao svojim junaštvom u boju protiv Ali bega, te je primljen u krajišku službu i sa svojima poslat na najizloženiju Krajinu kod grada Đurđevca u Podravini. Ovde se oni naseliše po selima današnje srpske parohije u M. Trešnjevici, gde im potomci većinom i danas kao pravoslavni Srbi žive; i ako su tamo samo malena oaza od 750 duša.
Osim ovih dobrovoljnih seoba naših u gornju Slavoniju, bilo je u isto vreme po nešto i prisilnih preseljavanja. — Tako je, između ostalih, januara 1572. g. Đorđe grof zrinjski porobio četiri sela oko Brezovice kod Virovitice i doveo iz njih roblje u gornju Slavoniju. A januara 1586. god. Mihajlo baron Sekelj i kapetan Globicer popalili su nekoliko naših sela oko Sirača u t. zv. Maloj Vlaškoj, u zapadnom delu donje Slavonije, i doveli kao roba odličnoga srpskog kneza iz toga kraja Ivana Pejašinovića, sa preko 100 žena i dece, Pejašinović je za tim povratio se u donju Slavoniju, s dozvolom austrijske vlasti, i 1587. g. izveo je odande još 13 zadružnih porodica, sa jednim svećenikom i mnogo blaga. Te porodice naetanjene su oko Koprivnice i u Križevcima. — Posle ove seobe punih 10 godina nezna se ni za jednu veću seobu; a za tim (od 1597. g.) počinje nov sistematski rad austrijskih vojenih vlasti na preseljavanju našega naroda u ovu oblast, mahom iz turske Slavonije…
I ako je možda većina onih prvih krajišnika naših, poput ruskih Kozaka, neženjena bila, ipak je s njima prešao priličan broj naših porodica. A radi opasnosti od Turaka one prve porodice naše nastanile su se isprva mahom oko tadašnjih glavnih Krajiških gradova: Koprivnice, Ludbrega, Križevca, Ivanića i Đurđevca, gde se mnogima i danas potomci nalaze. Nu jedan deo narodnih vojvoda, radi još veće sigurnosti, sklonio je porodice svoje u istočnu štajersku, oko Ptuja i Marburga, gde im je car Ferdinand I. darovao dvorove i zemlje.
Tako je u drugoj polovini 16. veka, počevši od 1552. g. u mestima Wernsee Aichof, Skok Rogeis, Schörschowitz i Kötsh, stanovalo osim običnih uskoka i dvadesetak srpskih vojvodskih porodica, čije su starešine služile po pomenutim i drugim gradovima pa Slovinskoj Krajini. Docnije, a naročito pod kraj 16. veka, kada je Krajina postala sigurnija, većina tih porodica preseljena je među ostale porodice naše oko krajšikih gradova, te im tamo i danas žive potomci kao pravoslavni Srbi.
Ali je znatan broj naših porodica i stalno ostao u štajerskoj, pa njihovi odrođeni potomci i danas žive tamo. Tako na pr. u okružju Petave oko 150 osoba nose prezime Lah (Vlah, u značenju nekadašnji pravoslavni Srbin), oko 40 Skok (Uskok), oko 100 Milošić, 80 Kristović i Kristianović, po 20 Domiter i Marković, a oko 10 Radotić i Radanović. U okružju Fridau prezime Lah naročito je rašireno, te ima i selo Lahonec sa preko 20 Vajda (Vojvoda); za tim ima tu Purića, Ćirića, Lazića, Nikolića, Milošića, Škorića, Tučića i Vukovića. A u okružju Rojčime Demetrovića, Musića, Serbaka, Jurkovića, Vlašića i Obranovića; dok je pređe bilo još i Dijakovića, Cikovića, Gajdića, Ružića i dr.
Do sada se kod nas držalo, da su Srbi počeli stalno naseljavati ovu oblast tek krajem 16. veka, ali to je kao što se iz gore izloženoga vidi pogrešno bilo. Bilo je to i stoga, što su mnogi istorici prelazili ćutke preko Rasciana, Uskoka i Prebega iz 15. i 16. veka u ovoj oblasti, ili su ih tek spominjali kao neznatne seobe pojedinih porodica, koje su za Srpstvo brzo izgubljene. Međutim, već u drugoj polovini 16. veka, bilo je na Slovinskoj Krajini nekoliko tisuća naših duša, čiji potomci velikim delom i danas tamo žive kao pravoslavni Srbi. šta više, ti Srbi imali su već onda i vrlo vidnu ulogu na toj Krajini, kada je nadvojvoda Karlo juna 1576. g. upozorio zemaljsku štajersku Upravu, da većina vojvoda na Slovinskoj Krajini nije rimokatoličke nego pravoslavne vere (nit Christen, sondern Usskokhen).
A što je ova grupa srpskih naselja održala se u Pravoslavlju i Srpstvu najviše zasluga ima manastir Lepavina koji je od prvih dana postao centar njihova crkveno-narodnog života. Njega su, po svoj prilici, osnovali kaluđeri naši iz Srbije i Hercegovine, koji s narodom uskočiše oko 1530. i 1538.—9. g. prvo u Žumberak i Kranjsku, a nešto docnije spustiše se i u ovu oblast, da narodu svome budu svećenici i učitelji. Hronika manastirska beleži početak manastira ovog u 1555. g., a već dve godine docnije (avgusta 1557.) napali su ga i porobili Turci, isekavši na komadiće četvoricu od šest kaluđera…
– Kaluđerima pritekli su docnije u pomoć i mirski svećenici, koji su s novim migracijama naroda našeg ovamo prelazili; a krajem 1595. g. prešao je k njima i sam vladika Vasilije iz manastira Remete (Orahovice) u donjoj Slavoniji. Tako su ona naselja naša dobila još jači oslonac, da se i u ovoj, dotle isključivo rimokatoličkoj, oblasti održe stalno kao pravoslavni Srbi. Bivalo je istina i sada, kao i posle, otpadanja od Pravoslavlja i prelaženja u rimsku veru, ali su to činili mahom retki pojedinci, koji su imali ambiciju da se dodvore svojim gospodarima i uživaju plemićska prava, koja oni ili preci njihovi za krvave zasluge dobiše.
Međutim, bivalo je u isto doba mnogo slučajeva, da su pojedinci i sva junačkim delima krvavo stečena plemićska prava i prerogativa radije napuštali nego što bi se Pravoslavlja odrekli. Pored ostalih takovi behu znamenite vojvode srpske: Hrgovići, Pejašinovići, Vukovići, Nanići i dr. Za to su njihovi potomci i danas seljaci s pergamentskim plemićskim diplomama, na kojima je županijska vlast ondašnjeg vremena pribeležila klauzulu, da će ta prava tek onda vredeti, kada vlasnici diploma dokažu, da su se sjedinili s Rimskom Crkvom; dok u isto vreme jedna grana porimokatoličenih Draškovića, Kukuljevića, Ožegovića, Sladojevića i dr. uvrštuje se postepeno u grofove, barone i drugu vlastelu hrvatsku…
Poreklo porodica
Samo za nekoliko desetina većinom starih vojvodskih porodica može se, na osnovu istorijskih dokumenata, pouzdano odrediti datum pojave njihove u ovoj oblasti; a za ostale mnogobrojne porodice postoje tek manje ili više verovatne pretpostavke. Još slabije stojimo s određenjem porekla pojedinih porodica naših, — jer izveštaji istorijskih dokumenata za ovaj period mahom samo sumarno označuju: Tursku, Srbiju ili Maćedoniju, kao prvobitne oblasti doseljenika; ili, što je još češće, spominju samo glavnu i poslednju prelaznu oblast migracija.
A tradicija o tome skoro sasvim izbledela je u naroda ovog, čiji su preci gotovo 400 godina ratovali po raznim evropsknm bojištima, te preživeli vrlo mnogo burnih događaja, koji su iz svesti potomaka potisli i izbrisali daleka vremena seobe sa Balkanskog Poluostrva. Zato samo neke porodice navode: Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, kao svoju staru domovinu, pa i to ne svagda pouzdano.
A većina ne seća se ni imena prve postojbine svoje, nego tek koje prelazne oblasti, te vele da su poreklom Mutlaci (Morlaci iz severne Dalmacije i okoline), Čabrajci (iz zapadne Bosne), Kranjci, Žumberčani i dr. Nu najviše ih ima koji ni to neznaju, te na pitanje odkuda i kada su im stari doselili, prosto odgovaraju da su ovde: „od zamana (!), od stare punte (bune), od kako se selenje zapodjelo, nezna se tome pametara” ili „nikada niko čuo nije da smo odkuda doselili”; dok opet drugi vele, da su tu: „starodobni, starovjerci, starunci, domorodci” it. d. Vrlo su retki koji znaju bar nešto više reći, kao na pr. osamdesetgodišnji starac Savo Dlaka iz zaseoka Lipovčana u brdima kod Podgorca.
On mi je između ostaloga rekao, da su njegovi stari kazivali mu, da su njihovi preci i većina srpskih podgoračkih porodica doselili ovamo „iz Srbije za turskoga rata, kada je Turčin zemlju našu zarobio i Turci napajali konje iz naših putijera….”
Zbog tako oskudnih neposrednih podataka o poreklu naših najstarijih porodica u ovome kraju, morao sam s naročitom pažnjom obratiti se i svima posrednim podacima, te brižljivo ispitivati ne samo antropogeografske i etnografske osobine njihove, nego i mnoge druge okolnosti. — Takovim radom došao sam do znatnoga broja vrlo pouzdanih indikacija za poreklo većine porodica; a rezultate toga istraživanja mogu ovde izneti samo u nekoliko kratkih crtica.
*Glavne prelazne oblasti ovih najstarijih do danas očuvanih naselja naših behu u prvom redu Kranjska i Žumberak, te Senjska i Bihićka Krajina, a za tim Morlačka ili severna Dalmacija s okolinom, te zapadna Bosna, Slavonija, Ugarska i štajerska. Prvih pet oblasti dale su gotovo dve trećine celoga našega stanovništva u ovome kraju.
Osim istorijskih dokumenata i tradicije, potvrđuje nam to još i veliki broj istih porodičnih prezimena ovde i onde, kao i imena mnogih sela i zaselaka, koja su postala od starih porodičnih prezimena, te gotovo iste fizičke, dijalektičke i druge etničke osobine. Bosna, Slavonija i Ugarska dadoše nam tada samo mali broj porodica; jer zapadni delovi njihovi nisu u ovo doba tako gusto naseljeni bili pravoslavnim Srbima, kao što je to bilo na svršetku ovoga perioda, krajem 16. veka, — kada upravo iz tih oblasti otpočinju glavne migracije i čine novi period u naseljavanju Srba po ovoj oblasti…
A Štajerska poslužila je u ovo doba, samo nekoliko decenija, kao privremeno sklonište većinom odličnih vojvodskih porodica srpskih.
Isto tako dosta pouzdano možemo utvrditi, za veliki broj ovih najstarijih porodica naših, i staru balkansku postojbinu njihovu. Veći deo, naime, vodi poreklo svoje iz Stare Srbije i Hercegovine te današnje Srbije i Crne Gore, a manji deo iz Bosne, Maćedonije i Srema. — I to nam, u prvom redu, potvrđuju istorijski podaci i tradicija, a za tim i mnoge druge okolnosti.
Kada su se Turci početkom 1527. počeli spremati da osvoje Liku i Krbavu, tada su oni počeli dovoditi i mnoge srpske porodice iz istočnih i južnih krajeva naših na Krajinu Hrvatsku i Dalmatinsku, da osvojene zemlje čuvaju i pomažu nove osvajati. To su oni tzv. Martolozi, turski Krajišnici, za koje putnik Kuripešić veli, da su 1530. g. dolazili u Zapadnu Bosnu od Beograda i Smedereva. Njih je, po svoj prilici, prvi poveo ovamo turski zapovednik tih gradova Muhamed Jahioglija, kada je, u društvu sa Ahmetom Šibeničaninom i Usrefom Vrhbosanskim, pošao da osvaja Udbinu i druge gradove Hrvatske.
Slično je bivalo, gotovo u isto vreme, i na Slovinskoj Krajini, gde su 1540. zarobili nekoliko martoloza i njihovog vođu, harambašu Vuka Velimirovića, za koga se veli da je član jedne od najodličnijih porodica iz Srbije (ex regno Rasciae); a 1546. g. premestili su Turci u Voćin dotadašnjeg zapovednika požeškog Vukašinovića sa naročitom zadaćom, da pomiče Krajinu sve više na zapad i po njoj naseljuje Srbe…
Ali, mnogi od ovih Srba, nezadovoljni s Turcima, počeše ubrzo napuštati tursku krajinu i prelaziti u pomoć Hrišćanima. — Prva takova znatnija migracija bila je već u septembru 1530. g. Nju su izveli oni Srbijanci, što ih je Muhamed počeo dovoditi. Uskočili su prvo u Bihać, a onda odmah u Kranjsku i Žumberak, da se nešto docnije mnogi od njih spuste i na Slovinsku Krajinu naše oblasti. A da su to zaista bili Srbi iz današnje Srbije uverava nas, pored ostaloga, i to, što se na pr. selo Badovinci [Ovo je ime po svoj prilici francuskoga porekla – U 12. v, nosili su ime Balduin petoro jerusalimskih kraljeva, a u 13. veku dva latinska cara u Carigradu: te je to ime moralo biti popularno i među našim precima, kada se u više listina naših i nekoliko Srba od 13.—14. v. naziva tim imenom.
Lako je moguće, da su naši stari doba toga davali deci svojoj ime čuvenoga osvajača Carigrada Balduina grofa Flandrijskoga, kao što su i u naše dane neki naši očevi u Bačkoj davali svojoj deci ime Štesl, onda slavnog branioca Port-Artura. Docnije je ime Balduin pretrpelo kod nas promenu u Baldovin i Badovin, što se takođe iz listina vidi, te se u preznmenu Badovinac i imenima pomenutih sela do danas sačuvalo.] nalazi samo u starom Žumberačkom okružju i u okružju šabačkom, a u našoj oblasti nekoliko porodica nosi to ime kao prezime; isto tako u Žumberku i kod nas ima mnogo porodica s prezimenom Ranjilović ili Hranilović, a u Beogradskom okrugu nalazi se selo Ranilovići; dok nas porodično prezime i ime zaseoka Balabani podseća na zemljište Balabanovac kod sela Slanaca blizu Beograda itd.
Nu, i iz drugih krajeva Srbije ima u ovoj oblasti znatan broj porodica. Tako su na pr. Bubanovići, Grubači, Grubačevići i dr. od Temnića; Beljaci, Bogavci, Gvozdenovići, Bogojevići i dr, od Ibra; Selakovići, Štrbci, Čavići i dr. od Staroga Vlaha; Vitanovići, Klisurići, Keserići, Keserini i dr. od Poljanice, gde se i danas, pored gorske kose Vitanovice, nalaze i oranice Vitanovac i Klisura, kao i selo sa najstarijim tamošnjim plemenom Keserci. — A to nam donekle potvrđuju i neke stare rukopisne i štampane knjige iz manastira Sarandapora (Osogova) i sela Petnice (niže Čačka, pisana 1488. g.), te manastira: Čokešine, Bogovađe i Radovakščice, koje se nalaze u manastiru Lepavini i drugim crkvama ove oblasti.
Na sličan način saznali smo za poreklo mnogih porodica i iz drugih oblasti naših Balkanskoga Poluostrva, proveravajući resultate i somatološkim osobinama tih porodica.
Tako su na pr. iz Stare Srbije poreklom: Šiljci, Crljenice, Brnjice, Grbe, Grbići, Žile, Dlake, Šarci, Rončevići, Strainići, Dragaši, Dragaševići i dr. od Novopazarskog Sandžaka: Kuštrići, Mirići, Kodići i dr. sa Kosova: Korše, Goranovići, Rajnići, Nedići i dr. od Metohije, šara i Podrimlja.
Iz Maćedonije su: Smoljanci i Smoljanovići, za koje tradicija veli da su iz Grčke; pa Sedramci, Kirovići, Dimići, Zake, Avirovići (po tradiciji iz Kazanluka), Pandovići, šovići, Komlenci, Komlenovići, Šešići (od Velesa) i dr.
Iz Hercegovine su: Ljubišići, Komadine, Odžići, Radmilovići, Raići, Rađe, Ćaćuge i dr. od Bilećkih Rudina; Vrankovići, Ratkovići, Počuče, Inići i dr. od šume, Površa, Zubaca itd., te: Božovići, Vujičići, Kukići, Mandići, Nježići, Radoševići, Dobrenići, Kovačevići, Vujanovići, Sabolovići, Stojnići, Vukmirići, Domazeti i dr. koji ovde slave Sv. Savu kao Krsno Ime svoje. — zato sam u ovoj oblasti našao, pored nekoliko rukopisnih knjiga, i tri knjige goraždskih i dvanaest mileševskih izdanja.
Iz Crne Gore su: Bajčete, Ždrale, Obradovići, Banjani, i dr. od Banjana; Balote, Zorići, Raketići, Drobnjaci i dr. od Drobnjaka; Bastašići, Devići, Murgaši i dr. od Vasojevića; Koruge, Purići i dr. od Kolašina; Brdari, Proje, Kljajići i dr. od Bjelopavlića; Heraci, Herakovići i dr. od Njeguša; te Martinovići, Radičevići, Đuraševići, Hasanovići (od Rovaca), Dodoši i dr. A iz tih jugozapadnih krajeva naših jesu i Bani, Kobasice, Oluje, Karari i dr., kojih i danas još ima po Boci i Dalmaciji; kao i: Jagodići, Danilovići, Dukići, Čavčići, Đuričići i dr., koji slave Sv. Stefana Dečanskog (Mratin-dan), te Bakići i Utješenovići, koji slave Sv. Srđa kao Krsno Ime svoje. — Stoga sam i našao po ovome kraju, pored rukopisnih knjiga (iz Slatine od Bjelopavlića jedna) i sedam komada skadarskog, a jednu cetinjskog izdanja bogoslužbenih knjiga….
Ponešto porodica vodi svoje poreklo i iz Arbanije, kao na pr.: Lemići, Lekići, Magoši, Magovci, Peleši, Đinđići, Dobrići (pređe Dobre iz Muskopolja) i dr.
Iz Bosne su: Sirovice od Dervente, Hrgovići od Maglaja, Kokiri od Prnjavora, Godeči, Dobrinići, Slavujevići i dr. od Sarajeva, te Šamići, Sokolovići, Kozarci, Zmijanci, Usorci, Prusci, Kuprešani i dr.
Najposle ima nešto porodica iz Srema, kao na pr. Sakulji (Sakule, staro pusto selo kod Zemuna i Sakulje selo kod Smedereva), Tandare, Tandarići i dr. — Oni su osnovali i selo Srem blizu manastira Lepavine, gde je još u početku 18. v. živela jedna porodica s prezimenom Sremac….
Tako smo u glavnim potezima izneli preglednu sliku najstarijih naselja naših u današnjoj severnoj Hrvatskoj. — I kao što smo videli ta su naselja završena u glavnom već krajem 16. veka, ali je bivalo znatnih priliva novih migracija i u početku 17. veka, dok su docnije pridolazile samo pojedine porodice i to mahom preko Turopolja i Zagorja iz Dalmacije, Like, Krbave i Banije. Pa i danas neprestano traju te male migracije. Nu pored Ličana, kojih svake godine doseli se po nekoliko porodica, od novijega vremena dolaze ovamo i Bugari i Maćedonci. Prvi su većinom od Vidina i bave se baštovanstvom, a drugi od Ohrida, te su mahom lebari i alvadžije. Maćedonci ovi uvek vele da su Srbi; a jedni i drugi žene se ovde Srpkinjama, te su već osnovali i nekoliko novih srpskih porodica.
Belovar je središte trgovine za ovaj kraj, pa se u novije doba naselilo u njega i nekoliko mladih trgovaca, većinom iz Banata (od Vršca); a od poslednjih nekoliko godina internirani su u njemu i neki vojni begunci iz Srbije, od kojih su neki i sa porodicama došli, ili se ovde poženili i stalno nastanili u ovome kraju.
IZVOR: Radoslav M. Grujić, GLASNIK SRPSKOG GEOGRAFSKOG DRUŠTVA, Godina 1. (septembar 1912.), Sveska 2.
7. jun 2018. u 20:45
Vojislav Ananić
Milko Predović o seobama žumberačkih uskoka
Osnovu za pisanje ovog dela predstavlja prilog Milka Predovića, objavljen u »Žumberačkom kalendaru« za 1965. godinu, str. 51-82.
Iako je prva seoba uskoka usledila 1530. godine, neki autori ukazuju da su prvi uskoci došli u Žumberak najkasnije 1526. godine, što po svoj prilici nije netačno, ali je verovatnije da se radilo o prvim uhodama i iz- viđačima, predstavnicima budućih uskoka, koji su tajno dolazili na teritoriju Hrvatske i Kranjske i razgovarali o eventualnim seobama.
Izvesno je da su prvi uskoci došli na Žumberak s područja, današnjeg Srba, reke Unac i Glamoča, početkom septembra 1530. Bilo ih je najmanje 500 duša, a predvodio ih je sin glamočkog vojvode Vladislava Stipkovića. Velikaš Ivan Kobasić, zakupnik i upravnik Žumberka, naselio je deo ovih uskoka u jugoistočnom Žumberku, na području današnjih parohija (župa) Pećno i Grabar, da bi čuvali njegova imanja, a drugi deo je naselio oko grada Žumberka. Uskoci samci ušli su svojevoljno i u sam utvrđeni grad Žumberak, iz kojeg se nisu dali izbaciti. Manji deo ove skupine naseljen je i na području Sošica i Mrzlog polja, uglavnom na posedima i staništima, koja su ranije pripadala cistercitskom samostanu kod Kostanjevice na Krki.
Predović kaže da ni uskoci ni njihov prijatelj Ivan Kobasić već po dolasku nisu bili dobro primljeni. Vlastela Erdedi (Erdedy) iz Jastrebarskog i rimokatolički samostani u Pleterju i Kostanjevici su se prema njima
odnosili neprijateljski. Erdedi su pretendovali na istočni, Pleterje na za- padni, a Kostanjevica na severni deo žumberačkog poseda, s obzirom da su u tim delovima imali imanja. Pleterju je, između ostalog, pripadalo i žumberačko selo Brašljevica, s devet domaćinstava (selišta). Od Pleterja su otkupljena ili oduzeta sela Osunja s 8 selišta, Stojdraga sa 7, Mali Kravljak s 2, Novo Selo s 3 i još neka pojedinačna selišta. Uskocima je pripalo i 14 manjih i 2 veća selišta u selu Liješće, ali nema podataka kome su ranije pripadala i koje porodice su se tu naselile.
Izgleda da je najviše zemljišta pripadalo cistercitskom samostanu kod Kostanjevice na Krki, s obzirom da je uskocima ustupljeno ukupno 107 njegovih selišta. Na području imanja i utvrde Mehovo, uz cestu Metlika – Novo Mesto, naseljeno je manje uskočkih porodica nego što se moglo pa je prodajom tog zemljišta kupovana zemlja u višim predelima Žumberačkog gorja.
Druga seoba uskoka usledila je već iduće 1531. godine. U Žumberak su došli uskoci s područja reke Cetine. Bilo ih je oko 1.500, a sa sobom su doveli i oko 15.000 grla stoke. Kranjski staleži su predlagali da se nasele jugoistočno od Kočevja, oko utvrde Poljana i na području reke Kupe, ali su uskoci sami došli »svojoj braći u Žumberak«. Iako je i sam car Ferdinand 24. juna 1532. naložio da se uskoci razmeste na Krasu, u Poljanama i Kostelu, oni su bili uporni i odlučni pa su ostali u Žumberku.
Ova grupu uskoka bila je, po svoj prilici, dobro organizovana, a pred- vodili su je četvorica poznatih vojvoda: Resan Šišmanović, Đurađ (Juraj) Radivojević, Vuk Popović i Milak Milaković (Knežičić). Šišmanović i Ra- divojević su 5. juna 1535. od cara Ferdinada dobili posede: Šišmanović tri poseda u Grabaru i zemljište na granici prema Turskoj, a Radivojević manji posed u Sošicama i plemstvo. Vuk Popović je i u narednom periodu bio uhoda, ali nije dobio u vlasništvo traženi Višnji vrh. Milak Milaković (Knežičić) je bio istaknuti uskočki predstavnik i pregovarač s kranjskim predstavnicima. O njima će još da bude reči, jer Šišmanović, Radivojević i Popović, ipak, nisu slavno završili.
S obzirom da je Ivan Kobasić umro 1531. godine, njegova udovica Margareta pristala je da, uz doplatu od 1100 forinti, zameni utvrdu Žumberak, za grad Gornji Mokronog, vlasništvo Ivana Pihlera, u kojem bi se naselili uskoci. Otkupljeni su i delovi okolnih imanja i s njih iseljeni domaći kmetovi, a na njihova mesta smešteni uskoci pa su oni živeli oko grada Žumberka i na delovima susednih imanja metličke i kostanjevačke kapetanije i delovima imanja samostana u Pleterju i Kostanjevici.
U to vreme u dokumentima se spominju ova žumberačka sela: Pećno, Goljak, Drašći Vrh, Gorinja, Javor, Poklek, Sela, Kostanjevac, Cernik, Kupčina, Sopote, Sošice i Željezno. U Žumberku je tada bilo više od 350 uskočkih kuća. S obzirom da je u svakoj živelo više porodica, Milko Predović kaže da je u Žumberku bilo 6.000 do 7.000 duša, što je malo verovatno, imajući u vidu mali broj doseljenih i kratko vreme od doseljavanja.
Kad je reč o statusu žumberačkih uskoka, odnosno pravima i obavezama, Car Ferdinand je već 1532. potvrdio uskocima da uživaju dodeljene (posednute) zemlje i da svako pleme bira svog vojvodu ili kneza. Razume se da su to bile provizorne privilegije i da na tome nije moglo da ostane. Smeštaj i zemlju su tada i na osnovu te odluke dobili samo vojvode, a narod je živeo na otvorenom i bez ikakve zaštite i sredstava za život.
Zbog toga je car Ferdinand doneo 5. juna 1535. godine prvi akt o privilegijama, pravima i obavezama žumberačkih uskoka. Darovao im je zemljište u Žumberku i oslobodio ih u narednih 20 godina od bilo kakvog poreza, plaćanja desetine i radne obaveze, uz obavezu da budu vojnici i na poziv pođu o svom trošku u vojsku.
S obzirom da Predović, kao i mnogi drugi autori, smatra da je tim carskim aktom udaren temelj Vojne krajine, kao specifičnoj organizaciji, ali i da postoje i drugačija mišljenja, o nastanku, značaju i razvoju Vojne krajine biće reči u jednom od narednih poglavlja.
Vojvode Vuk Popović i Đurađ Radivojević organizovali su, u rano proleće 1538. godine, treću seobu uskoka, ali je ova seoba realizovana tek u oktobru 1538, pošto ju je car Ferdinand odobrio u septembru. Milko Predović o trećoj seobi ne navodi druge podatke pa ostaje da ih potražimo kod drugih autora.
Ako o trećoj seobi nema dovoljno podataka, nesporno je da je car Ferdinand 5. septembra 1538. godine u Lincu izdao novu diplomu za uskoke kojom je potvrdio već date povlastice, odnosno proširio njihova prava i povlastice, o čemu Predović ne kaže ništa više. Razlog nije teško
dokučiti. Kao đakon u Grkokatoličkom semeništu u Zagrebu, Predović je izbegao da kaže da se privilegije odnose na Srbe, odnosno Raščane, jer je to ključna odredba sa stanovišta istraživanja njihovog identiteta.
Zbog dužine teksta carske privilegije, ukazujem da ona utvrđuje prava i status Srba ili Raščana u tri oblasti. Prva se odnosi na »svaku pojedinu porodicu koja će obitavati u jednoj kući, pod jednim krovom i na jednom zemljištu, da bude obavezna, u mogućnosti i da bude vredna, da neprekidno tokom 20 godina, slobodno i bez plaćanja ikakvih daća ili nameta, na našim posedima i mestima, koje im je dodelio vrhovni kapetan, živi, obrađuje takvo zemljište, odnosno daje ga na obradu, te da od toga prime svakovrsne plodove i koristi ih bez ikakve zapreke i zabrane«. Očigledno je da su uskoci, Srbi ili Raščani, dobili na papiru dosta, a kako je to ostvarivano u praksi, videće se kasnije.
Druga oblast su prava narodnih predvodnika, vojvoda, kapetana ili knezova. Svaki koji bude imao, i dok bude imao, pod svojom komandom dve stotine ljudi dobijaće svake godine 50 rajnskih forinti.
Treća oblast se odnosi »na ono što budu zadobili ili povratili pod svoju vlast iz ruku Turaka, nevernika i večnih neprijatelja hrišćanske vere (ratni plen, prim. autora), sem gradova, utvrda, kaštela i kula, te kapetana i uglednih osoba (zarobljenika, prim. autora), što sebi stavljamo na raspolaganje, mora da bude svojina istih Raščana«. Kao što se vidi, privilegija daje pravo i na »ratni plen«. S tim da trećinu onoga što bi Srbi/Raščani ostvarili u pohodima, u vreme kad primaju carsku platu, dužni su da daju na raspolaganje carskom blagajniku, da bi se od toga otkupljivali zaroblje- ni Srbi ili Raščani, odnosno nagrađivali oni među njima koji bi se posebno istakli u borbi u interesu hrišćanske države.
Razume se, car kaže i da će ove privilegije Srbi ili Raščani uživati samo ako i dok se bore u interesu i na način koji od njih očekuje hrišćanska država, odnosno Habsburška Monarhija. Značajno je i da car ne samo da očekuje da će vojvode i njihovo ljudstvo zasluživati dodeljene privilegije nego im stavlja u izgled i od njih očekuje da će steći i zaslužiti i nove.
Predović kaže da je već u avgustu 1539. izvedena i četvrta seoba uskoka, ponovo s reke Cetine. Ti uskoci su želeli da se nasele oko Metlike, odnosno u Žumberku, ali u tome nisu uspeli, s obzirom da je car Ferdinand 13. oktobra 1540. naredio da se oni nasele bliže granici s Turskom, oko Ogulina i Modruša. Uskoci su se protivili, ali su na kraju morali da popuste. Međutim, nisu dugo ostali na području Hrvatske -većina se u zimu 1542. i naredne 1543. godine ponovo vratila u Tursku. Predović kaže da drugačije nije moglo ni da bude. »Pre dolaska obećavana su im brda i doline, a kad su došli potucali su se od nemila do nedraga i nije im dozvo- ljeno da se nasele u Žumberku, gde su očigledno živeli njihovi srodnici«.
S obzirom da je često dolazilo do sukoba između uskoka i starosedelaca nastanjenih oko grada Žumberka, nadležni u Kranjskoj predložili su da se od Ivana Pihlera otkupi i preostali deo imanja i sam grad i da se predaju licu koje bi bilo imenovano kapetanom i koje bi živelo u gradu i među uskocima. Car je prihvatio taj predlog i u jesen 1540. godine za prvog žumberačkog kapetana imenovao Bartola Ravena (Bartolomeja Ravnikara), koji je ostao na toj dužnosti do 1543.
Time su uskoci dobili neposrednu vojnu vlast. Bio je to značajan i po mnogo čemu prelomni momenat ne samo za žumberačke uskoke nego i mnogo šire. U nadležnosti kapetana bila su sva uskočka pitanja i problemi, od smeštaja i unutrašnjih odnosa i života do vojnog organizovanja i borbenog angažovanja, posebno sprečavanje da Turci među njih ne uba- cuju uhode. Imenovanjem kapetana uvedena je i prva poštanska služba, Metlika-grad Žumberak.
Žumberak je postao kapetanija, a kapetan prva i jedina vojnička vlast nad uskocima. Valja naglasiti da se naziv kapetan ne odnosi na vojni čin, nego na upravnu funkciju i vlast, pri čemu je kapetan-upravnik mogao da bude i pukovnik po činu. Žumberački uskoci su postali prvi graničari, a vojnički organizovani Žumberak osnova i obrazac za uspostavljanje, organizaciju i funkcionisanje Vojne krajine. Najposle, privilegije, prava i obaveze, koje su izborili i dobili, a u narednom periodu branili i odbranili, od tada su tražili svi drugi uskoci koji su iz Turske dolazili na područje Habsburške Monarhije.
Na saboru u Bruku (Bruck) 1578. godine Žumberak i Slunj sjedinjeni u tzv. Veliku žumberačku kapetaniju, potčinjenu komandantu novoizgrađenog utvrđenja, grada Karlovca. Veliki kapetan je boravio ili u Žumberku ili u Slunju, a neposredni vojni starešina u Žumberku bio je po činu obično kapetan, natporučnik ili vicekapetan. Žumberak je ostao kapetanija sve do reforme Vojne krajine 1746. godine, od kada su osnovu organizacije Vojne krajine činile regimente (pukovi).
Žumberak je pripadao Slunjskom puku (regimenti), a njegovi vojnici-krajišnici bili su organizovani u 11. i 12. četu (kompaniju). Sedište (komanda) 11. (Oštrčke) kompanije bilo je u Kostanjevcu, a 12. (žumberačke) u Siječevcu, a kasnije u Kalju. Selo Kekići i istočna sela pripadali su 11, a zapadni deo Žumberka 12. kompaniji. U sedištima (komandama) kompanija nalazile su se kasarna i druge pomoćne vojne zgrade. Zbog velike udaljenosti te slabih puteva i veza među naseljima, na području svake kompanije nalazile su se dve pomoćne komande (oficirske stanice). Pomoćne komande 11. kompanije bile su Sošicana i na Malincima (Dvoru), a 12. u Mrzlom polju i Kupčini. Na Budinjačkom polju nalazio se zajednički poligon (vežbalište) obe kompanije, a po potrebi i 4. slunjskog puka.
Valja istaći da ova reforma nije bila dobro primljena i da je izazvala nezadovoljstvo i pobunu u celokupnoj Vojnoj krajini pa i u Žumberku. Cilj reforme bio je da se Vojna krajina »vojnizira« u smislu organizacije i discipline, da se ograniče do tada stečena prava graničara, slobodnih vojnika, pre svega da se, postavljanjem nemačkih oficira i uvođenjem nemačkog jezika kao komandnog, ograniče uloge i nadležnosti izabranih vođa (vojvoda i oficira).
S obzirom da su starosedeoci Žumberka, rimokatolici, bili kmetovi na vlastelinskom i dobru grada Žumberka te na obližnjim dobrima Kostanjevac, Oštrc, Sošice i Kupčina, krajiški, slobodan status, nazvan zbog toga i »vlaški status«, koji su izborili žumberački uskoci, postao je i u narednom periodu bio osnovni uzrok međusobnih krvavih sukoba. S obzirom da uskoci i pre dolaska u Žumberak nisu hteli da budu turski podanici i raja, oni nikada nisu prihvatili da budu potčinjeni i da imaju obaveze ni prema kranjskoj i hrvatskoj vlasteli i rimokatoličkim verskim vlastima.
U narednim vekovima ti sukobi su se razrešavali na različite načine. Habsburška Monarhija gledala je svoje opšte političke i vojne interese i prema uskocima postupala zavisno od tog koliko su joj bili potrebni u konkretno političkoj i vojnoj situaciji. Kranjska i hrvatska vlastela te Rim, posebno zagrebački biskupi, nisu razumeli niti su se interesovali za opšte interese. Oni u svojoj sredini nisu trpeli narod koji se od njih razlikuje u verskom i svakom drugom pogledu i od kojeg nemaju nikakvih primanja. Slobodan, to jest »vlaški status« je i osnovni razlog što su žumberački i svi drugi uskoci nazivani Vlasima i u etničkom smislu.
1543. godine car je postavio Ivana Verneka za drugog žumberačkog kapetana, koji je na toj dužnosti ostao do 1546. U ratno vreme bilo je predviđeno da se angažuje 600 uskoka, a u stalnu vojnu službu primljeno je prvih 200 uskoka, koje Predović naziva »hrišćanskim Martolozima«. Oni su trebalo da budu »protivteža turskim Martolozima«, hrišćanima u turskoj službi koji su bili posebno vešti i opasni jer su ne samo poznavali jezik, nošnju i običaje stanovništava i krajeve koje su napadali i pljačkali nego su tamo, neretko, imali i rodbinu i prijatelje. Mislim da ovo izjedna- čavanje vojnika Žumberčana s turskim Martolozima nije najprimerenije.
Kad su vlasnici selišta na području Žumberka dobili u zamenu otkupljene posede i vlastelinstva Mehovo, mnoge uskočke porodice su preseljene na područje Žumberka, gde je tada (orjentirno, pre 1548. godine) u Žumberku bilo oko 200 uskočkih zadruga s 350 kuća, u kojima je živelo više srodnih porodica (4-5) pa Predović zaključuje da je u Žumberku bilo 6 do 7 hiljada uskoka. Poređenja radi, ukazujem na dva srodna podatka. Prvi, da je »godine 1534. u Žumberku, u više od 350 zadruga ili kuća, bilo barem 4.000 ljudi« i drugi da su, prema popisu iz 1737, bila u Žumberku 44 sela s 539 kuća. Ovi podaci, iako možda nisu potpuno tačni, doprinose da se stekne realnija slika o doseljavanju i životu žumberačkih uskoka, ali i o različitoj interpretaciji nekih podataka i događaja iz tog vremena.
Već 1545, u odbrani Zagreba od turske vojske pod komandom Ulam-bega, učestvovala je četa Žumberčana. U izveštajima stoji da su to bili izvanredno hrabri i izdržljivi borci.
Ivan Lenković postavljen je u maju 1546. za trećeg žumberačkog kapetana. On je, pre i bolje od drugih, poznavao, razumeo i cenio uskoke, i kao ljude i kao vojnike pa je tu dužnost obavljao sve do 1557. Kapetan Lenković je do jula 1548. godine, zamenom i otkupom obezbedio nova brojna staništa za uskoke, s ciljem da ih razmesti po celom Žumberku i da uskočke porodice iz okolnih kranjskih krajeva preseli i koncentriše u Žumberak. U tome je imao podršku cara Ferdinanda koji je bio upoznat s uskočkim vojničkim vrlinama.
U Žumberku je tada bilo oko 200 uskočkih zadruga, a 1551. vojnički je bilo organizovano 315 uskoka, čija je ukupna plata bila 3.025 forinti. Očigledno je da Predović misli na popis Srba Žumberčana iz 1551. godine, o kojem će biti reči kasnije, ali to ne navodi jer ponovo nije želeo da spominje Srbe Žumberčane. Bila bi to za njega »teška greška«, ali mnogo manja i lakše razumljiva i oprostiva nego izbegavanje da se napiše istina.
Žumberčani su tada služili u sastavu stalnih posada u Bihaću, Ogulinu, Slunju, Ostrožcu, Cazinu i Drežniku, a najčeće su izvršavali posebne i opasne vojne zadatke, kao uhode i izviđači na turskoj teritoriji, s ciljem da se prikupe podaci o stanju i kretanju turske vojske.
Godina 1556. bila je značajna za žumberačke uskoke jer im je nadvojvoda Karlo, regent unutrašnjih austrijskih pokrajina, u junu potvrdio privilegije, prava i obaveze i pre isteka perioda od 20 godina. Nadvojvoda je nekim vojvodama isplatio i njihova redovna i dodatna primanja. Te godine imenovan je i novi, po redu četvrti kapetan, Gašpar Rab (1557-1565). Žumberčani su učestvovali i dali značajan doprinos pobedi nad Turskom vojskom Ferhatpaše 1557. kod Svete Jelene.
Odnos poverenja između bečkog dvora i žumberačkih uskoka posebno je ojačao za vreme cara Maksimilijana (1564-1576). On je vojvodama Vranešu Badovincu, Radonji Bastašiću i Radiču Vignjeviću isplatio po 100 forinti i dodelio im plemstvo, a uskocima-vojnicima isplatio ukupno 400 forinti. U avgustu 1569. car Maksimilijan je dodelio plemstvo i vojvo- dama Radmanu Vučetiću, Ivanu Herakoviću, Vukcu Višeslaviću, Đurađu Bataloviću i Vujici Marinkoviću, mnogima potvrdio pravo na zemljište, odobrio sredstva za kupovinu novog zemljišta, a primio je i uskočke poslanike.
Franjo Ungnand spominje se kao peti uskočki kapetan (1565-1570). Pod šestim kapetanom Josipom Turnom (1570-1573) uskoci su učestvovali u razbijanju Gupčeve bune, iako ima podataka da je Ilija Gregorić, zamenik Matije Gupca, bio Žumberčanin.
Više od stotinu Žumberčana stradalo je ili odvedeno u zarobljeništvo u izgubljenoj bici kod Budačkog, u septembru 1575. »Kranjski plemić Kristof Gal biješe obiedio (optužio, prim. autora) Žumberčane da su vjeru prelomili i smjerali nakon poraza pobjeći u Tursku, ali je tu klevetu kape- tan Turn svečano odbio«.
Da nisu opovrgnute neistinite optužbe, imalo bi to dugoročne i nesagledive posledice ne samo za žumberačke uskoke nego i za uskoke u celini, a to znači i za Vojnu krajinu i za sve što je vezano za takav oblik vojnog odbrambenog organizovanja. Žumberčani su se na najbolji način iskazali i odbili sve optužbe kad su »značajno doprineli porazu Turaka 1578. kod Drežnika«.
Godine 1578. Ivan Auersperg je imenovan za šestog žumberačkog kapetana. Vojnička služba Žumberčana bila je teška i naporna, posebno dugi marševi i nošenje vojne opreme i hrane. Ivan Auersperg razrešen je, na svoj zahtev, kapetanske dužnosti, a na njegovo mesto imenovan je njegov rođak Vuk Engelbert Auersperg (1580-1587).
Nije sasvim jasan podatak prema kojem je, od 1584. do 1588, žumberački husarski uskočki kapetan bio vojvoda Radul Daja Vuković. Predović misli da su u to vreme bila dvojica kapetana, što nije logično jer on još jednom spominje Radula Daju Vukovića, ali tada kao vicekapetana 1604. godine. Mislim da je Radul Vuković, sin Daje Vukovića, bio ili kapetan po činu, ili zamenik žumberačkog kapetan. U svakom slučaju Auersperg i Vuković su komandovali delom vojske koja je 1584. teško porazila Turke kod Slunja.
Grof Petar Erdedi (Erdoedy) postao je 1587. deveti, kapetan. Pored Radula Daje Vukovića, u to vreme spominju se i vojvode Vraneš Latinčić, Ivan Čujičić, Vojo Garapić, Mikula Hraplinović, Vujica Popović i Miloš Grubačević. U čuvenoj bici kod Siska, u junu 1593. godine, od oko 5.000 vojnika navodno je bilo 500 Žumberčana, dakle svaki desti. Hrišćanska vojska, iako malobrojnija, katastrofalno je porazila znatno brojniju tursku vojsku zloglasnog Hasan-paše Predojevića. U odsudnom trenutku Žumberčanima je naređeno da zauzmu most na Kupi i Turcima preseku odstupnicu. Žumberčani su taj zadatak uspešno izvršili, naneli Turcima velike gubitke, ali su podneli i najveće žrtve. Veći broj Žumberčana se utopio i više stradao od ogromne mase Turaka u bekstvu, nego od njihovog oružja.
Poslednji kapetan u 16. veku, Kristof Obričan, imenovan je na tu dužnost 1579. i obavljao je do 1601. godine. Obričana je nasledio Nikola Gregorijanac koji je na dužnosti kapetana bio do 1609. godine. Predović nije baš jasan kad piše da je Obričan ponovo bio kapetan nekoliko meseci 1609. i da ga je nasledio Ernest Paradajzer (Paradeiser). Predović navodi da je Paradajzer 1612. godine ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića, što potvrđuju i drugi izvori. Kapetani su bili i Rudolf Paradajzer (1627- 1647) i Ivan Ernest Paradajzer (1661-1687).
Godine 1612. potvrdu za posedovanje imanja u Sopotima tražili su Gvozden i Rade Smičiklas. U vojnu službu u martu 1616. godine uzeto je oko 500 uskoka, na čijem je čelu bio kapetan Juraj Vivo, s kojim Žumberčani nisu bili zadovoljni pa su ga u maju 1620. ubili. Da li je tačan podatak o tako velikom broj primljenih u vojnu službu, teško je pouzdano utvrditi jer nije naveden izvor, ali bi bilo pogrešno ako bih izostavio taj podatak.
Godine 1623. su, kao brabri i vešti ratnici, nagrađeni Vujica Badovinac, Mihajlo Hranilović i Mihajlo Radišić. U narednom periodu, do 1636. godine imanja su dobili: Ivan Vujičić po pola imanja u Malom i Velikom Liješću; Vukman Pavijanović (ne zna se gde); Pavle Čolnić i njegova braća Matija, Gavrilo i Juraj u Tupčini; Gavrilu Čolniću dodeljeno je zemljište koje je posedovao Vraneš Garapić; Mirku, Manojlu i Nikoli Kneževiću dodeljeno je zemljište Gornji Vitunj. Molbe za dodelu zemljišta podnosili su 1 Ilija Dučić, Vuk Paunović i Rade Popović. Na osnovu tih podataka vidljivo je da su posedi dodeljivani i da su se uskoci dugo smeštali u severoistočnom i jugoistočnom delu Žumberka. Jedina darovnica u Radatovićkom kraju odnosi se na Mirka Goleša u Golešima, odnosno Malom Lešću, i na Ivana Vujčića u Velikom Liješću, i to tek 1630. godine.
Podatak da je 1689. u Žumberku »bilo barem 1.000 kuća, u kojima je živjelo barem 12.000 duša«, je malo verovatan, ali je koristan radi poređenja s drugim podacima koji se odnose na to vreme.
Milko Predović se pozabavio i opšte omiljenim pitanjem dodele plemstva vojvodama i istaknutim licima u borbi protiv Turaka i za druge zasluge. Posebno je interesantan podatak naveden na str. 66: »Zbog zasluga kralj je Ferdinand 2. uzdigao u red plemića kraljevine Ugarske Ivana Preradovića i njegovu braću Grdinu, Hranju i Radula Preradovića, drugačije Bulić, i Wina Preradovića, drugačije Sekulić. To su pređi Hrvatskog pjesnika Petra Preradovića. Sela Sekulići i Bulići nalaze se u župi Radatovići u Žumberku«.
Predović je napisao i da je »ratni savet u ferbuaru 1639. caru preporučio decu Ivana Preradovića«, a ranije je spomenuo i Dimitrija Preradovića. Pored toga, na strani 189. »Žumberačkog kalendara« za 1968. piše i da je »Dušan Preradović, sin pjesnika Petra Preradovića, kasnije pomorski časnik, pisao o žumberačkom porijeklu Preradovića«, ali nije naveden izvor. Ovo navodim jer i drugi autori misle da je Petar Preradović žumberačkog porekla pa ću se pozabaviti i njihovim pisanjem kako bismo bili bliži istini. Ako Petar Preradović nije žumberačkog porekla, »svojatanje« bi bilo ružno i istoriografski nedozvoljivo.
Plemstvom Žumberčana u istom »Žumberačkom krijesu« (str. 83- 92) celovitije se bavio i Bartol Zmajić. On navodi da su 32 pojedinca ili porodice žumberačkih uskoka dobile plemstvo, počev od 1567. do 1915. godine. U drugoj polovini 16. veka plemstvo je dobilo devet pojedinaca: Vraneš Badovinac, Radojica Bastašić, Juraj Batalović, Grgur Gvozdanović, Ivan Heraković, Vujica i Vuksan Marinković, Radić Vignjević, Vukac Višo- šević i Radman Vučetić, što bi značilo da je Vujici i Vuksanu Marinkoviću dodeljeno jedno plemstvo.
Tokom 17. veka plemstvo je dobilo još osam uskoka. Kao prvom, »plemstvo je 26. 7. 1626. dodeljeno Ivanu Preradoviću, te njegovoj braći Grdini, Hranji, Radulu, zvanom još Bulić, te Vinku, zvanom Sekulić. Od tih žumberačkih Preradovića jedna se je grana preselila u Grabrovnicu kod Grubišnog polja gdje se rodio hrvatski pjesnik Petar Preradović«.
Ni Predović ni Zmajić ne navode odakle im ti podaci, posebno o žumberačkom poreklu Petra Preradovića, kao i o neobičnim imenima kad su u pitanju Žumberčki uskoci (Grdina, Hranja), posebno da se Radul zvao još i Bulić, a Vinko Sekulić. U 17. veku, pored Ivana Preradovića i njegove sporne braće, plemstvo su dobili i Krsto Delišimunović, Krsto (Franjo) Delišimunović, Vuk Delivuk, Ilija Domitrović, Juraj Hranilović, Ivan Preradović i Vinko Sekulić. U 18. veku plemići su postali još trojica: Toma Bubanović, Vid Gvozdanović i Nikola Paunović, a najviše u 19. veku, čak desetorica: Vid Badovinac, Nikola Badovinac, Mihajlo Garapić, Juraj Milić, Franjo Radić, Marko Rajaković, Sebastijan Rušnov, Dane Šajatović, Filip Šimrak i Franjo Zoretić. U 20. veku, 1915. plemstvo je dobio Franjo Zoretić 2..
Uočio sam da je u spisak »plemenitih« Zmajić uvrstio i Petra Petretića (zagrebačkog biskupa), iako i sam kaže da nema podataka da je bio plemić. Među 32 grba svrstao i grbove Andrije i Ivana Kobasića, iako su oni bili hrvatski plemići. Među grbovima je i grb Đure Smičiklasa, ali njega nema u spisku plemenitih?
Manje je značajno da li su svi podaci tačni, da li je naveden neko ko nije dobio plemstvo, a izostavljen onaj koji ga je dobio, da li su tačno navedena lična imena i godina dodele. Interesantno je, poznavajući raspored prezimena žumberačkih uskoka, da je plemstvo većinom dodeljivano uskocima u istočnom delu Žumberka, gde su se prvo naseljavali i gde su vojvode i drugi narodni predvodnici prvi dobijali i selišta.
Tako je od kada je sveta i veka, kaže se u narodu, a važi i ona da je bog prvo sebi stvorio bradu. Plemstvo su iz zapadnog dela Žumerka, Radatovićkog kraja, dobila samo petorica: Vraneš i Vid Badovinac, Nikola Paunović i sporni Preradovići, odnosno Bulići i Sekulići, pri čemu Vinko Sekulić ima grb, a Preradović (Bulić) ga nema pa bi i to trebalo uzeti s rezervom.
Iako je Milko Predović mogao da napiše više, posebno značajnih podataka koji su pod kontrolom crkvenih krugova, i ovo je dragoceno jer je time otvorena »Pandorina kutija«.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 05:02
Vojislav Ananić
Stanko Vraz o žumberačkim uskocima
Stanko Vraz (1810-1851) je bio jedan od najbližih saradnika Ljudevita Gaja i vodećih ljudi Hrvatskg narodnog preporoda, tačnije Ilirskog pokreta, iz kojeg se, kao što je već rečeno, razvila južnoslovenska (jugoslovenska) ideja i pokret. Putujući od Metlike u Novo Mesto, Vraz je svratio i u žumberačka sela Hrast i Drage. Susret s dve Žumberčanke u »divnom svom odjelu«, Vraz opisuje kao »dolazak pred vrata novog svjeta«. Za selo Hrast kaže da je mješovito, s lijeve strane žive »prvosjedioci« Kranjci, a s desne »takozvani Uskoci (Žumberčani), kao najkrajnja predstraža južnih tih stanovnika«.
Kad je Vraz s pratnjom ušao u gostionicu u selu Hrast (vlasnici Predovići), »tu nas odmah opkole gospodar i gospodarica, u kojima po stasu i obrazu upoznam uskočku krv, te mi se stanu klanjati i hvatati me za ruku da mi ju cjelivaju. Po bradi mojoj i stranoj odjeći sudeći držali su me ti blagi ljudi za vladiku, ili barem za arhimandrita«.
Došavši u selo Drage, Vraz nije odmah našao popa (Janka Predoevića) pa je svratio u kuću »običnog krajišnika Damjanovića, da uskoka vidimo i kod ognjišta njegova«. Prostor ne dozvoljava da prenesem Vra- zov opis susreta s gazdaricom Anđelijom (Anđom), kćerkom i »sitnom đecom«, njihovo gostoprimstvo i prostodušnost, ali se ne može zaobići da Vraz govori o »njihovom narodnom jeziku, koji otvara dušu Slavena i o najplemenitijem od bogova staroslavenskih, koji još ovdje vlada, o homerovskim pitanjima kojima je Anđa doznala ko su i koje su im namjere, i homerovskim odgovorima na njihova pitanja«.
Međutim, susret s draškim popom Predo(e)vićem, nije baš protekao prema očekivanju i volji Stanka Vraza. »Sasvim svjetski obučen«, primio
ih je uljudno, poslužen je ručak, razgovaralo se o svemu i svačem »pa i
0 Slavenstvu«. »Gospodin Predoević nije Slaven učen, nego u svijetu bi (kao većina od nas) toliko naučio da zna ono što mu ne treba, i da je uz to zaboravio – ono što mu najviše treba… Međutim, obećao nam je da će se ubuduće s dušom i tjelom pobrinuti da istraži narodni život svog stada, i sve je s ushićenjem slušao što bi mi pripovijedali o razvitku književnosti domaće«. Međutim, »obraz je osvjetlala« (štono bi rekli Crnogorci, prim. autora) popova mati, starica od oko 80 godina, »živa knjiga narodnih dragocijenosti: pjesama, običaja, poslovica itd. Mi smo samo nešto ispisali (ja dvije pjesme) iz te knjige«.
Sve bi se na tome i završilo pa javnost ne bi ni znala za Vrazovo putovanje i susrete na Hastu i u Dragama da Vraz svoj prilog: »Put u gornje strane« nije objavio 1844. godine u svojoj knjižici »Iskra«. Kad je dobio knjižicu i pročitao šta je Vraz o njemu napisao, pop Predoević se našao strašno pogođen pa je napisao odgovor pod naslovom »Šta se posudi, mora se vratiti«, i zatražio od Ljudevita Gaja da ga objavi u »Danici«, ali je on, 1 pored više usmenih i pisanih intervencija i insistiranja, to odbio. Milko Predović, izdavač »Žumberačkog kalendara«, pronašao je i odgovor popa Predoevića i njegova pisma pa je Vrazovo pisanje, svoj komentar i odgovor popa Predoevća objavio u »Žumberačkom kalendaru« za 1968. godinu, str. 189-208.
Razume se, nije mi namera da se upuštam u spor ilirca Vraza i unijatskog popa Predoevića, jer je očigledno da je Vraz ne samo zloupotrebio popovo gostoprimstvo, pri čemu bi trebalo imati u vidu da nije ni bio pozvan u goste, nego je došao svojevoljno i nenajavljen, već da je i objavio svoju »verziju i viđenje« nevezanog i prijateljskog razgovora (tako je, barem, trebalo da bude).
Moje je da ukažem na suštinu sa stanovišta sadržaja ove knjige. Vraz je veoma dobro znao kuda je došao i šta je tražio među potomcima žumberačkih uskoka. Stoga on nije ni spominjao hrvatstvo, iako je bio jedan od vodećih ljudi »Hrvatskog (ilirskog, jugoslovenskog) narodnog preporoda«. On je govorio o slovenstvu i Slovenima, o svesti žumberačkih uskoka o sebi i svom etničkom i verskom poreklu. To što je tražio, Vraz je i našao: i kod gostioničara Predoevića na Hrastu i kod Anđelije u kući Damjanovića u Dragama, ali i kod stare majke popa Predoevića. Stoga je normalo da je mislio da bi o svemu tome trebalo mnogo više da čuje i od popa Predoevića.
Ali toga nema kod popa koji bi – barem po mišljenju Stanka Vraza – ne samo trebalo da to najbolje zna nego i da brine i razvija taj duh kod naroda žumberačkog. Ali u tom »grmu i leži zec«, odnosno uzrok nesporazuma. Vraz je, očigledno, bio »ilirski i južnoslovenski romantičarski zanesen i naivan«. Očekivao je da »vuk čuva ovce«, a zaboravio je ili nije ni bio svestan da zadatak pounijaćenog, takozvanog grkokatoličkog popa (čast izuzecima) ne samo da nije da čuvaju i razvijaju svest o verskom i nacionalnom poreklu i identitetu žumberačkih uskoka i svih naroda južnoslovenskih nego da je falsifikuju, potisnu iz svesti i narod preobrate u rimokatoličanstvo i hrvatstvo. Kasnije će se videti kako su to radili i kako i dan danas rade unijatski popovi.
Da je tako, najbolje svedoči primer stare majke i sina popa. Stara majka zna pesme, pripovetke i običaje svojih predaka, što znači ne samo da je ta svest postojala i da postoji nego i da je ona svog sina tome i podučavala. Razume se, sve dok nije otišao u Grkokatoličko semenište u Zagrebu. Šta su ga tamo učili – videće se kasnije.
Pop Predoević je odgovorio Vrazu žestoko i ironično, s formalne strane s pravom, ali je izbegao da odgovori na suštinu. Umesto toga, preporučio je Vrazu da svoju »vatrenu revnost pokaže u svojoj domovi- ni (Štajerskoj), gde se i tako nedavno postavilo pitanje ’jesu li (Štajerci) njemačkog ili slavenskog roda’« Što je najgore, Predović je s ponosom is- takao: »Mi (Hrvati) znamo šta smo i šta ćemo; ne tražimo da nas tko uči. Uostalom, hvala Bogu da takav čovjek, bez svake politike, nije poduzeo veći put po Južnoj Slaviji, nego od Zagreba do Novog Mesta«. Dakle, grkokatolički pop Predoević i ilirac Vraz se potpuno razlikuju i kad je u pitanju hrvatstvo, a o jugoslovenstvu da i ne govorimo. Razvoj događanja u narednih stotinu i pedeset godina dao je za pravo Vrazu.
Što se tiče popa Predoevića, vrlo poučno je i ono o »nama« (Hrvatima), ali i o Južnoj Slaviji (Jugoslaviji), posebno da Hrvati znaju šta su i šta će! Nisam baš siguran da su Hrvati uvek, ni pre ni tada, a niti kasnije, znali šta hoće? Ako etnički Hrvati i znaju šta su, pop Janko Predoević nije objasnio da li su Hrvati s kojima se on identifikuje za »preporod – što znači za jugoslovenstvo i ono što je došlo – ili za »nepreporod«, odnosno Austro-Ugarsku Monarhiju, koja je tada bila i uskoro propala?
Ali ostavimo to i pogledajmo šta je još Vraz napisao o žumberačkim uskocima. On kaže da uskoke tako zove politika i objašnjava: »Ako li pitaš Uskoka: Šta si ti? kazat će ti: Ja sam Žumberčanin! Vlasima ih zovu i bijeli i crni Kranjci«. Izvan »međaša kranjskih do blizu Samobora, i do brda na jugu što ističu kod Slavetića i Krašića, ima ih 36 kuća u Hrastu, Mačkovcu, Božićevom vrhu, Jugorju, Malinju i Škemljevcu, koje je čisto Žumberačko, a u ostalim ima više manje Kranjaca«. Dakle, Vraz naglašava žumberački identitet uskoka i lepo kaže gde žive, kao i da ih »Vlasima« zovu i Kranjci i Hrvati.
Skratiću podužu Vrazovu »tiradu« i ilirsku raspevanost o junaštvima i dobrim stranama žumberačkih uskoka i ukazati samo na one Vrazove realnije i objektivnije ocene.
»Uskoci su još i danas rođeni junaci. Nema gotovo zemalja u Evropi gdje se nije na početku tekućeg vijeka prolijevala junčka njihova krv. Uskok je kršan, visokog tananog stasa. Što se može najbolje vidjeti na Hrastu gdje su pomiješani s Kranjcima. I Kranjci nisu male postave; nu kad postaviš sred njih jednog Uskoka, eto ti živi kip Gulivera u zboru Liliputanaca, toliko nadvisuje stasom Uskok Dolenca Kranjca. Koliko ga čini stas junakom, a ono kip taj uzvisuje odugo njegovo lice s prekrasnim crnim brkovima i s dva crna živa oka, čiji pogled pronikne čovjeka tako da mora vjerovati da su same oči kadre potući dušmana«.
Počeo sam s ovom Vrazovom ocenom, iz više razloga. Mnogo bolje poznajem moje pretke i Kranjce, nego Vraz. Svoj stav i sliku o njima i njihovom odnosu stvarao sam od rane mladosti, dopunjavao je celog života, iz različitih pozicija i s različitim povodima, ali ni u (najluđem) snu ne bih ni pomislio, a kamoli napisao tako nešto. To mi liči na ono što bi neki Crnogorac o sebi i svojima »ispjevao« u momentu posebnog zanosa i nacionalnog nadahnuća. S moje strane neka ostane zabaležno da Kranjcima nismo bili niti smo sada podređeni ni u kom pogledu, a da li smo bolji, ja to ne želim da kažem? Razlike postoje i one su uvek uslovljene poreklom, ali i različitim uslovima u kojim ljudi žive, pa se to odnosi i na žumberač- ke uskoke i Kranjce.
Da ima razlike u fizičkoj građi i izgledu ne samo u usporedbi uskoka s Kranjcima nego i s Hrvatima, videli smo već i kod Lopašića. A da te razlike postoje ne samo šta se tiče žumberačkih uskoka nego da su primetne i kod manjih uskočkih grupa koje žive blizu Maribora, potvrđuje Josip Mal: »Kapelan Davorin Trstenjak u Slivnici kod Maribora rekao je da se stanovnici sela Skok kod Dobrovca sasma razlikuju od drugog domaćeg pučanstva. Potezi su lica posve drugačiji nego u Poharama, rast im nije zdepast nego više koštunjast a vlasi su im crne. Obiteljska imena Radolič, Markovič, Milovčič otkrivale su mi njegov srpsko-hrvatski izvor« (str. 86). »U Hajdinskoj župi u Ptujskom polju stanovništvo se vidno, po svojoj telesnoj vanjštini, još i danas razlikuje od okolišnih Slovenaca. Potanji studij o tome mogao bi, možda, ustanovniti kakove posebnosti i u narodnim navikama i običajima« (str. 83).
Vraz je o žumberačkim uskocima još napisao: »Sasvim je primjerena njegovu stasu i odjeća. Košulja na vratu i prsima razgaljena, hlače od bijele ili sure čoje, uske uz noge, crne čarape i opanke (u Hrastu sam vidio ponajviše mestve). Hlače pripasuje kožnim pojasom, i ako ide poslom izvan službe, ćemerom, u kojem se nose novci. Na košulju oblači ječermu (vrsta prsluka, prim. autora) od crnog ili surog sukna išivenu crnom, modrom ili crvenom vunom s pucetima. Povrh toga meće na pleća haljinu ili kožuh, a na glavu crvenu kapu, koju nose i đeca i đevojke neudate. Žene nisu mnogo niže od muškaraca, istih su crnih očiju i odugog lica… Teret gospodarstva stoji na njihovim ramenima… odjevaju se krasno i slikovito… Košulja dopire do preko koljena, išivena šareno oko vrata, po njedrima na rasporku i na kraju širokih rukava, pripasana crvenim pojasom nad kukovima… Povrh nose zobun… Pregaču tkaju od šarene vune, najviše modre i crvene, s fanđama na krajevima. Nose hlačice od mrklog i čarape od modrog sukna, crveno navezenog… Obuvaju postole. Na glavi nose premetaču. Djevojke, umjesto premetače, nose crvenu kapu. Kosu pletu u jednu kitu, u koju su upletene figurice od ljuštura, staklenih koralja i bisera, koja visi niz leđa, dok žene pletu kosu u dvije kite, koje vise sprijeda, s obje strane prsiju… Svaka Uskokinja ima oko vrata đerdan od koralja i stakla… Nu najviše mi omiliše đeca. To okruglo slavensko lice i crne velike oči pokazuju da već u njima kuca srce za junačke čine, ili barem za nečim takvim sluti. Uskoci govore jezik čist štokavski, na način bosanski, s tom razlikom da nema u njemu toliko turskih riječi, jer su dolaskom Turaka već bili ostavili svoju pradomovinu, i tako ostadoše čisti od upliva turštine. Isto tako drže se vjerno starih svojih običaja, pjevajući one iste pjesme što su ih donosili iz starog svog zavičaja, o Kraljeviću Marku, Milošu Obiliću, Relji Omučeviću, Sibinjaninu Janku, banu Sekuli…Isto tako ne daju da se pomiješa krv njihova s krvlju srodnih im susjeda; i svi trudovi bivaju uzalud, kojima nastojahu njihovi svećenici da si uzimaju za žene kakve Kranjice, ili da koja Uskokinja pođe za imućnijeg Kranjca. No međutim žive Uskoci s Kranjcima u slozi i bratstvu, i što se tiče vjerozakona vrlo su slobodno misleći. Ako Uskok ide poslom po Kranjskoj, te ga tu zateče neđelja ili svetac, ide on u katoličku crkvu. Isto tako i svi Kranjci iz Hrasta idu na liturgiju u unijatsku (grkokatoličku) crkvu… Inače, žive Uskoci kod kuće vrlo siromašno. Četovanje je zabranjeno, a trgovine nema. Zemlja je kršna i neplodna te jedva toliko obrodi… da se godina tako proživotari, više puta s glađu i nevoljama. Uskok (žumberački) ima od svih krajišnika najtežu službu… Do svog kordona ima 5-6 milja. Na granici je više puta po tri četiri nedelje. Valja sa sobom nositi hranu. Ako nema sina, valja da pođe žena. Gospodarstvo ostaje na đeci i starcima«.
Svoje pisanje Vraz je završio lirski i melanholično: »U duši mi je još mnogo lijepih riječi ostalo, nu za ta slova pero je moje preslabo«.
Kad se uporedi Lopašićevo i Vrazovo viđenje žumberačkih uskoka uočavaju se neobične sličnosti, samo se postavlja pitanje ko je više preterao u pohvalama. Bitna je razlika u prilazu problemu etničke pripadnosti i identiteta. Dok je Lopašić »prohrvatski« orjentisan do mere da negira i samo svoje pisanje, Vraz je »operisan« od nacionalnih pojmova i rasprava. U njegovom fokusu je (sve)slovenstvo u širem i jugoslovenstvo u užem smislu. Vraz bi da svako bude ono što jeste i da jedni drugima to priznajemo, a da iznad toga etničkog, verskog i lokalnog budemo jedno – Sloveni. Vrlo plemenito. Međutim, iza nas je vreme u kojem smo ne samo mislili da bi tako trebalo da bude nego smo verovali i da smo upravo to i ostvarili! Pokazalo se da nismo!
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 05:18
Vojislav Ananić
Legende o odnosima žumberačkih uskoka i Kranjaca
Iz do sada iznetog o seobama žumberačkih uskoka i njihovim odnosima sa starosedeocima vidljivo je da ima dosta nejasnoća o odnosima s Kranjcima. U nedostatku podataka o pojedinim događanjima, ispredale su se i prenosile priče i legende koje ne bismo smeli zapostaviti. Niti jedna priča i legenda nije nastala, a da se nešto slično, negde i nekad, nije dogodilo.
Imajući to u vidu, napravio bih ozbiljnu grešku ako se ne bih osvrnuo na legendu o »krvavom kamenu« na Gorjancima, koja se odnosi na događaj o kojem nemamo pouzdanih podataka, i o dve crkvice na samom vrhu Žumberačke gore (Gorjanaca). Legende o crkvicama i o krvavom kamenu slušao sam kao dete sa strepnjom. I danas ih spominje većina auto- ra, ne trudeći se da se barem malo približimo istini i stvarnim uzrocima. Sa željom da doprinesem saznavanju istine, ispričaću ono što sam slušao, pročitao, utvrdio na licu mesta i na osnovu toga zaključio.
Priče o dve srušene, u trnje i divlje raslinje zarasle crkvice na vrhu Žumberačke gore, koje sam prvi put video 1955. godine, govorile su o pokušaju da se ustanovi granica, kako bi se ubuduće izbegli nesporazumi i sukobi. S jedne strane pošao je momak, a s druge devojka, ili sa svake strane momak, pa gde se sastanu tu da bude granica. Međutim, nekome nije bilo u interesu da se postigne dogovor, ali se ne kaže kome, pa su oni ubijeni. Na mestu gde su nađeni, dogovoreno je da svaka strana podigne svoju crkvicu, koje bi bile simbol kajanja i predstavljale granicu.
Danas znamo da crkvice nisu podignute na mestu nečije pogibije, ali jesu predstavljale svojevrsno »razgraničavanje«, ne zvanično, katastarsko, zasnovano na zakonu, već instinktivno po prirodi, versko i etničko po smislu i sadržaju.
Rimokatolička crkvica Sv. Jere podignuta je pred kraj 15. veka, pre naseljavanja žumberačkih uskoka, posvećena je istorijskoj ličnosti svete
Gertrude. U vreme gradnje ona nije trebalo da predstavlja i obeleži bilo kakvu granicu, jer su i Žumberačka gora i Gorjanci bili deo Kranjske, nego je bila izraz duboke (katoličke) pobožnosti tadašnjeg stanovništva Kranj- ske. Podizanje bogomolja na teško dostupnom mestu nije bio redak slučaj. Da je to tačno svedoči i činjenica da je samo nekoliko kilometara dalje od crkvice Sv. Jere već postojala crkva Sv. Miklavža (Nikole), na samoj hridi (964 m) okomite padine Gorjanaca iznad Šentjerneja i Kostanjevice.
Crkvica Sv. Jere obnovljena je u julu 2013. godine. Na turističkoj tabli piše da je napuštena i srušena oko 1800. godine, ali ne i zbog čega. Kad sam odgovornog za obnovu crkvice (poreklom Žumberčanina) upitao za razlog zapuštanja i rušenja crkvice, rekao je »da se radilo o švaleraciji«, što znači da su vernici crkvu, koja ni tada nije imala vrata, a ni danas ih nema, koristili kao romantično i skriveno mesto za ljubav te time »skrnavili« sveto mesto.
Svega dvadesetak metara dalje nalazi se crkvica Sv. Ilije. Na turističkoj tabli piše da se ne zna kad je podignuta, ali da su je podigli žumberački uskoci, posle 1530. godine, dakle posle prve seobe. Nisam ubeđen da je nemoguće da se ustanovi barem približno vreme podizanja crkvice, ali sam siguran da i to nekome nije u interesu. Zašto? Zato što bi moralo da se kaže da su je podigli pravoslavni uskoci i da je to bila pravoslavna bogomolja, s ciljem da se obeleži prisustvo pravoslavnih doseljenika, Srba, na mestu gde su svoje prisustvo već obeležili rimokatolici i gde su se direktno susreli, malo sarađivali, a više i češće se sukobljavali. Pored toga, podizanje pravoslavne crkvice značilo je za žumberačke uskoke i obeležavanje granice, odnosno teritorije koja pripada njima, na mestu gde nikakve granice tada nije bilo.
O vremenu podizanja i istorijskom značaju crkvice Sv. Ilije u knjizi »Žumberak, baština i izazovi budućnosti«, Stari grad Žumberak 1996. (str. 38) piše: »No, oprema unutrašnjosti crkve s ikonostasom, što je karakteristika istočnog grkokatoličkog obreda pomiče dataciju nastavka crkve u doba nakon doseljenja Uskoka, poslije 1530«, a na sledećoj stranici: »Njezinu arhitektonsku vrijednost nadilazi povijesno značenje jer, po dosad poznatom , crkva Sv. Ilije jedna je od najstarijih, ako ne i najstarija grkokatolička crkva u Hrvatskoj, izgrađena u doba prvog doseljenja Uskoka u Žumberak«.
Ne mora se biti posebno pametan da bi se uočilo da cilj ovog teksta nije da se utvrdi vreme podizanja i istorijski značaj te »jadne crkvice«, već da se podmetne laž da je ona »grkokatolička«, što bi trebalo da znači da su i oni koji su je podigli bili grkokatolici. Zaista, postoje (ne)ljudi, koji nemaju ni obraza ni ljudskog dostojanstva. Kad bi zatrebalo, takvi bi »utvrdili i naučno dokazali« da su i uskoci i njihove cvrkvice bile »grkokatoličke« i pre nego je ta »izmišljotina od Crkve« i izmišljena.
Ipak, priznali »falsifikatori« istinu ili ne, ne može se negirati da žumberački uskoci, ti omrznuti doseljenici, pravoslavci ili »šizmatici«, pa još i Vlasi, nisu baš bili takvi nevernici i divljaci kako ih neki predstavljaju. Naprotiv, podizanje crkvice na teško pristupačnom mestu iz najbližih uskočkih naselja, nasuprot rimokatoličkoj crkvici, svedoči o njihovom duboko ukorenjenom (pravoslavnom) hrišćanstvu, ali i o svesti da je u okviru jedne vere, hrišćanstva, neko prouzročio i napravio podelu koja je okrenula hrišćane jedne protiv drugih i da im, u takvim uslovima, neće biti lako da odbrane svoju pravoslavnu crkvu.
Ako je ovo korektno, a ne vidim ko bi mogao argumentovano da se suprotstavi, moglo bi se zaključiti i kada su uskoci podigli crkvicu Sv. Ilije. Verovatno ne odmah po doseljavanju, jer ipak nije logično da im je prvi problem i briga bila izgradnja crkve na vrhu Žumberačke gore. Morali su prvo da se smeste i tamo izgrade svoja skromna staništa i bogomolje, što znači da je crkvica podignuta nakon što su izgrađena današnja sela u zapadnom delu Žumberka, sredinom druge polovine 16. veka, recimo pedesetak godina posle prve seobe 1530. godine.
Slovenački autori ističu »da je crkva Sv. Ilije sigurno prvobitno bila pravoslavna, jer je podignuta pre 1600. godine, kad unije u Žumberku nije bilo«. Iz hrvatskih katoličkih izvora to ne može da se čuje, iz tih izvora »čista voda ne može da poteče«. Hrvatski istoriografi i grkokatolički popovi to ne mogu da »prevale preko jezika i pera«. A da su uskoci već bili čvrsto zaseli na Žumberačkoj gori i ovladali tim područjem svedoče i mnogi toponimi, nazivi zemljišnih objekata i prostora, kao što su Stare kuće, Katuništa, Ljetine, Studena voda, Gajski jarak, Gajski izvor, Malićev krč, Kotline, Suminove livade, Dubrava, Đedovac, Kobile, Palež, Rakitnik i drugi.
Kao što se ne zna kad je tačno podignuta, ne zna se ni kad je crkvica Sv. Ilije napuštena i srušena pa ostaje da pretpostavimo da je to bilo u vreme napuštanja i crkvice Sv. Jere, dakle oko 1800. godine, a možda je i razlog isti – zloupotreba crkve u »ljubavne svrhe«. Ne znam da li su uskoci u tom pogledu prednjačili, ali je sigurno da nisu zaostajali u odnosu na Kranjce.
Na sudbinu dveju crkvica osvrće se i Josip Mal i kaže da su sveštenici po obavljenoj službi božjoj u crkvi Sv. Nikole i Sv. Jedrete (Ilije i Jere, prim. autora) morali da pokupe sve crkveno posuđe, od ornata do zvonca, jer bi inače to pospravili Uskoci, koji su tim svecima ukazivali malo počasti, a kad bi bilo ružno vreme, oni bi u svetišta uterivali i ovce i koze (str. 131). Iako je na štetu naših prađedova, teško bi bilo tvrditi da toga nije bilo.
Priča o dvema crkvicama ne bi bila potpuna ako ne bih ukazao i da je obnova Sv. Ilije počela 1990, dakle desetak godina pre Sv Jere. Svi logični razlozi, posebno materijalne i finansijske mogućnosti i privrženost Kranjaca rimokatoličanstvu, govore da je trebalo da bude obrnuto.
Sv. Ilija je obnovljen na inicijativu i pod rukovodstvom popa Mile Vranešića, i to je za svaku pohvalu i priznanje, ali je upravo on direktno odgovoran što nije rečeno niti napisano da je to bila pravoslavna bogomolja i da su je podigli pravoslavni uskoci. Zbog toga na turističkoj tabli jednostavno piše da su crkvicu podigli uskoci, neki »bezimeni«, jer je samo tako bilo moguće da se u sledećoj rečenici nastavi priča o žumberačkim uskocima kao Hrvatima.
Da se obnova crkvice Sv. Ilije zloupotrebljava može se pročitati i u Zborniku »Žumberak – baština i izazovi budućnosti«, Zagreb 1996, str. 36-39. Posvećena joj je slika i dve i po stranice teksta koji, po običaju, »govori mnogo, a ne kaže ništa«. Ne spominju se ni napred navedene legende, nego neka treća, o »zakopanom blagu«, a dr Zorislav Horvat napisao je da je crkvica slična nekim rimokatoličkim bogomoljama pa zaključuje da je sagrađena u prvoj polovini 15. veka, što znači pre doseljavanja žumberačkih uskoka.
Čemu takve manipulacije? Time se postavlja pitanje ko je uopšte i sagradio crkvicu? Sve je utoliko čudnije što je u nastavku dr Horvat napisao: »No, oprema unutrašnjosti crkve sa ikonostasom, što je karakteristika istočnog, grkokatoličkog obreda, pomiče dataciju nastanka crkve u doba nakon doseljenja Uskoka, poslije 1530, dakle u sredinu 16. stoljeća«.
Horvat je pobio samog sebe, ali nije rekao da je to karakteristika istočnog pravoslavnog veroispovedanja, nego grkokatoličkog, što opet indicira da žumberački uskoci prilikom naseljavanja nisu bili pravoslavci, nego grkokatolici. Žao mi je takvih »znanstvenika«. Jadni su i oni i i njihovi nalogodavci, ali je žrtva istina i nauka kojom se, navodno, bave.
Već više puta spominjani Žumberčanin Milko Predović imao je svoju »šemu« po kojoj je tumačio blizinu crkava i odnose žumberačkih uskoka i Kranjaca i Hrvata, nezavisno od istorijske istine i stvarnost. Blizina dveju crkvica na Geri za njega je »dokaz kako su Žumberčani grkokatolici kao Hrvati bili u prijateljskim odnosima sa braćom Slovencima, i to od svog doseljenja pa do danas« (ŽK 1965, str. 106). A blizina grkokatoličke crkve Sv. Petra i Pavla i rimokatoličke crkve Majke Božje u Sošicama njega inspiriše da otpeva: »Možemo si zamisliti kako je oduvjek vladala sloga između braće rimokatolika i grkokatolika u Žumberku«.
M. Predoviću nije bilo nepoznato da su Sošice oduvek bile neuralgična tačka, mesto u kojem su se dodirivali i sudarali, zavisno od prilika, pravoslavlje i rimokatoličanstvo, srpstvo i hrvatstvo. Postojanje rimokatoličke crkve u Sošicama svedoči da su naši »zemljaci« bili izloženi većem pritisku i opasnosti sve vreme, posebno u novije doba. Predović neće ništa da zna o tome. Za njega je sve oduvek bilo kako su ga naučili u semeništu u Zagrebu.
Da ovo ima dubok smisao svedoči događaj iz avgusta 2013. Našao sam se s grupom Žumberčana kod Sv. Ilije. Ispred Sv. Jere, bila je nešto brojnija grupa Slovenaca, među njima i šestorica »kauboja«. Kad su uzjahli, bili su ponuđeni pićem. Rado su prihvatili, a onaj na najkrupnijem konju, očigledno predvodnik, počeo je priču: »Mi smo Slovenci, vi ste Hrvati… Imamo dobre odnose… Idemo zajedno u Evropsku uniju. Dakle, Slovenci i Hrvati zajedno u… « Prekinuo sam ga i upitao: »A, imali li ovde mesta i za treće?« Zbunio se pa upitao: »Kako mislite za treće, za koga…?«. »Pa, Vi govorite o Slovencima i Hrvatima, a ovde prisutni nisu svi ni Slovenci ni Hrvati, ima i trećih«. Zbunio se, a kad se pribrao rekao je: »Ah, da, da, ima, ima… « Odjahali su, a mi produžili našim putem. Niko ništa nije rekao, svima je bilo sve jasno.
Pošto izgradnjom dveju crkvica »razgraničavanje« Kranjaca i žumberačkih uskoka na vrhu Gere nije uspelo, više je nego sigurno da je Krvavi kamen dobio ime po krvavom događaju, koji se zbio 1687. godine. Ali kojem događaju?
Znamo da je nesporazuma i sukoba bilo i u 17. veku, a logično je i da su češći uzročnici sukoba i »prelaznici na tuđu stranu« bili Žumberčani nego Kranjci. Kad se pogleda konfiguracija terena, može se zaključiti da je verovatno (naj)spornije bilo upravo područje s kranjske strane, zaravan od Krvavog kamena prema crkvi Sv. Miklavža, više od 200 metara niže od Gere, pitomija i pogodna za stočarstvo, na koju mora da su upadali Žumberčani. Na tabli pored Krvavog kamena prvo je napisana verzija legende da se mladić, Žumberčanin, spustio duboko niz Gorjance, gde je susreo »sporijeg« kranjskog predstavnika. Njih dvojicu i devojku uskočkog predstavnika koja ga je, zabrinuta, kradomice pratile, ubili su »nepoznati« (Mujo bi rekao: »Čuj, bolan, nepoznati!«) pa na njihov grob navalili kamen. Druga varijatna govori o dogovoru dveju strana da se izabrani predstavnici sastanu i pregovaraju, ali je došlo do obračuna pa je i poveći kamen na mestu sukoba bio krvav.
Legenda koju sam slušao kao dete govorila je da su »naši« bili prevareni, jer su se Kranjci unapred pripremili za obračun i osvetu. Pošto im je »proradila savest«, taj kamen su nazvali Krvavim, a na njemu uklesali godinu 1687.
Uveren sam da je istinita druga priča. Kao što je verovatno da su uskoci bili češći uzročnici nesporazuma i sukoba, tako je verovatno i da su Kranjci unapred »znali« da pregovori neće »uroditi plodom« i da su se pripremili za sukob i osvetu.
Malo je verovatno da se ne zna šta se dogodilo kod Krvavog kamena, jer su poznati detalji o manje značajnim događajima i iz ranijih vremena. Ako je bilo žrtava na strani Žumberčana, bili su to verovatno vojnici, za čije je ponašanje i sudbinu, pa i nestanak ili stradanje, bio neposredno odgovoran žumberački kapetan, u to vreme Ivan Ernst Paradajzer.
Kapetani su upravljali i komandovali krajišnicima već 147 godina. Kapetan je bio neposredno odgovoran komandantu Karlovačkog genera- lata, a ovaj Ratnom savetu u Gracu. Ili je nekome moćnom bilo stalo da uskoci »dobiju lekciju« ili je, opet, svime bilo stalo da se oko toga ne diže »velika prašina«.
Lopašić detaljno opisuje legendu o krvavom kamenu i podseća na neke slične istorijske legende. »Kranjci su se napatili svakog zla od Uskoka, a zbog međa bilo je uvjek svađe i krvavih glava. Zbog svađa i krvavih okršaja između Kranjaca i Uskoka nisu se više održavali sajmovi na vrhu Gere, nego su premešteni u Sošice« (str. 4 i 38). To je tačno, sajmovi u Sošicama državali su se još i pedesetih godina dvadesetog veka, kada su ukinuti.
I u »Žumberačkom krijesu« za 2008. godinu (str. 240) napisan je članak o Krvavom kamenu u kojem se, po običaju, ne kaže ništa pametno. Dvema spomenutim verzijama događaja dodaju se još dve. Po jednoj Turci su tu »posekli glave svojim izdajnicima, koji su prebegli uskocima«, a po drugoj, skupinu od 500 Turaka koja se povlačila posle poraza kod Beča, potukli su uskoci pod vođstvom svog kapetana Petra Hranilovića.
Ovo ne bi zasluživalo pažnju da ne predstavlja grubu zloupotrebu. Da je bilo tako, ne bismo sada razbijali glavu pitajući se šta se dogodilo? A da su Turci kod »krvavog kamena« kažnjavali svoje izdajnike ili da je Petar Hranilović tu pobio 500 Turaka, morali bi »drugovi Turci« da budu prisutni kod »krvavog kamena«, a njih 1687. tu teško da je bilo. Hrabri i sposobni kapetan Petar Hranilović »digao je glas« protiv žumberačkog kapetana Paradajzera još 1621. godine pa je pitanje da li je 1687. bio i živ.
O legendama o dvema crkvicama i Krvavom kamenu, pa i odnosima žumberačkih uskoka i Kranjaca u celini, pevao je i Jovan Hranilović u svojim »Žumberačkim elegijama«: »Krvava je njekoč borba bila, med Slovenci i med Žumberčani, i bratska se često krvca lila (…) Lešine im ponesli daleko, za granicu, da im zatru znamen. Naspu cvijeća, založe im meko, na njih teški navalili kamen«. Srećom, nisu ni svi popovi isti, a Jovan je, kao što je već rečeno, ponajmanje bio pop, barem ne onakav kakav je »trebao« da bude!
Priču o Krvavom kamenu završio bih osvrtom na članak »Poruke krvavog kamena« iz vremena raspada Jugoslavije i sukoba Slovenije i Hrvatske na Geri. Spominju se sukobi žumberačkih uskoka i Kranjaca, Lopašićeva verzije legende i Hranilovićeve elegije, sa zaključkom da niko ne želi novi Krvavi kamen. Nadam se da je tako!
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 06:05
Vojislav Ananić
Popis Srba Žumberčana od 1551. do 1690. godine
Kao što je već rečeno, popis od 1551. do 1690. godine dr Aleksa Ivić sačinio je na osnovu dokumenata u kojima se navode grupe Srba Žumberčana u vojnim jedinicama i službi sa Srbima iz drugih krajeva Vojne krajine, bilo da je navedeno da se radi o Žumberčanima ili se prepoznaju po prezimenima.
»U platnom spisku vojnika na Hrvatskoj granici od 1. marta 1553. navedeni sledeći Srbi Žumberčani: Dragiša Vrinčić, Pavko Ratković, Jovan Košljanin, Radonja Bastašić, Vraneš Rogonić, Grubač Radinović, Sekula Preradović, Dragan Milčinović, Rajak Vujičić, Grubač Garapić, Radivoj Garapić, Mirčeta Garapić, Nikola Volović, Radoje Popović, Petar Radulović, Jovan Plivelić, Vukman Bojić, Miloš Radaković, Jovan Strahinić, Rajak Popović, Matija Grgurić, Vukmir Lulić, Lala Vukmanović, Vukdrag Mikulić, Radič Magojević, Vujica Radenković, Petar Marić, Jovan Kordić, Vuksan Dragičević, Toma Radojević, Jovan Radojević, Rade Neposkok, Vuksan Jovanović, Cvetko Miličić, Vojin Krajač, Ratko Pavlović, Radosav Mitrović, Radovan Nikolić, Skorosav Vitomirić, Radovan Ivaničević, Vojin Vragolović, Radonja Marić, Jovan Popović, Vujica Ivanišević, Drago Radojević, Radič Vignjević, Vukman Stipanović, Dobrica Radojević, Pavle Vuković, Radonja Tomašević, Radosav Tomašević, Radič Popović, Radonja Tatarević, Sladoje Prijić, Marko Vukčević, Marinko Vukčević, Radoje Mitrović, Radman Marković, Nikola Štrbac, Lala Cvetković, Vujica Maričić, Vojin Magojević, Vukmir Milašinović, Radivoj Vukmanović, Vuča Vukmirović, Vraneš Selaković, Petar Bastašić, Novak Dimitrović, Vukdraga Milošević, Vujica Milošević, Marko Bastašić, Radič Milenović, Radonja Vukmirović, Radoje Jelić, Vlatko Milošević, Vojin Ivanišević, Vojin Dragojević, Radič popov brat, Tvrtko Radojević, Vujica Radivojević, Lazar Radivojević, Novak Radivojević, Radul Staničić, Raša Jovanović, Vučeta Radmanović, Vukdrag Ratković, Herak Radovanović, Pavle Selaković, Prijo Selaković, Rajak Vuksanović, Novak Popović, Stanko Marković, Živko Vladić, Radič Vukdragović, Vuk Stipković, Vujica Marinković, Nikola Rajić, Toma Radić, Novak Radonjić, Petar Milaković, Skorosav Vujičić, Milak Čičić, Miloš Vukašinović, Vuja Vukašinović, Radin Vukašinović, Vukman Radojević, Petar Vukašinović, Dragula Dragičević, Selak Vladić, Janko Katalenić, Vukdrag Oliverović, Petar Grubačević, Radič Jelenić, Ilija Vuković, Vuča Vukmanović, Vukašin Vlatković, Vujica Dragičević, Milanko Radmanović, Aleksa Badovinac, Novak Badovinac, Jovan Vuković, Vraneš Vukdragović, Vujica Miljković, Radič Miličević, Pavle Petrović, Vuk Ilić, Radivoj Negovanović, Ilija Radosalić, Novak Dragobratović, Radoje Rajić, Vuksan Negovanović, Marko Magdalenić, Jovan Vojnić, Rade Sestrić, Lala Preradović, Vid Čolnić, Vuksan Marinković, Vuk Knežičić, Radosav Vukčević i Pero Marković.
U sličnom popisu vojnika, ali iz 1556. godine, navedeni su sledeći Srbi Žumberčani: Dragić Oliverović, Vukmir Raškovac, Vukdrag Ratković, Vukdrag Oliverović, Radonja Dragičević, Vukac Bradečić, Dragoš Radenković, Radman Stepanović, Selak Novaković, Radivoj Vučnović, Nikašin Rušnović, Stanko Pokrajac, Juraj Štetarović, Obrad Kozlović, Mikula Vukičević, Obrad Rašković, Mirko Jurjević, Petar Vučković, Luka Todorović, Radoje Mirosalić, Vuk Ilić, Vojin Ivanišević, Ivan Radivojević, Radivoj Marković, Mirko Jurjević, Marko Krajačić, Marko Cesarović, Juraj Županović, Petar Orlić, Mihovil Ivančić, Juraj Čurilović, Martin Sladičić, Matija Pičović, Ivan Petković, Grgur Simčić, Petar Petković, Grgur Radmanić, Petar Colarić, Vraneš Vologlavić, Tomaš Kovačić, Luka Matijević, Juraj Cvetanović, Petar Vuković, Jovan Rivorić, Marko Jadročević, Juraj Vlatković, Luka Lasasković, Grgur Dražinović, Pavko Ratković, Petar Vidović, Miloš Vrlinić, Prerad Selaković, Ivan Vojnović, Ivan Ružić, Pavle Šuster, Grgur Vukašić, Stipan Čikulinić, Vujica Mijaković, Petar Milaković, Milak Kikić, Vukosav Radenković, Ivan Markošić, Petar Grubačić, Vid Salenković, Martin Milušić, Krajčin Ladisolić, Mikula Raušović, Cvetko Raušović, Milak Heraković, Mihailo Marčić, Petar Ivković, Simon Radojević, Radosav Vrlinić, Nikola Ilić, Luka Vlasović, Marko Kovačić, Luka Vlašić, Juraj Dobranić, Tomaš Vatančić, Stefan Ivković, Mihailo Tomašević, Ivan Kojanić, Vuk Živinica, Jakov Fronetić, Vukosav Kosović i Juraj Lenić.
Pojedini Srbi Žumberčani navedeni su u vojnim dokumentima i narednih godina. Godine 1565. spominje se Šobat Popović; 1567. Vraneš Badovinac, Radonja Bastašić i Radič Vignjević; 1569. Radman Vučetić, Jovan Heraković, Vukac Višeslavić, Juraj Batalović, Silvester Jurić, Vujin i Vuksan Marinković; 1570. Jovan Daja Vuković, Vraneš Stipić, Radman Vučetić, Vuksan Marinković, Marko Milošević, Nikola Soldatić, Toma Vukmanović, Nikola Hraplinović, Milan Đurica i Petar i Juraj Mačov; 1579. Radič Vignjević i Mihailo Hraplinović; 1580. Miloš Heraković i Vuk Oliverović; 1587. Vignjević, Verkanović, Sekula i Vujin; 1592. Radul Daja, Mikula Hraplinović, Vujica Popović, Ivan Čujičić i Miloš Grubačević; 1593. Voja Garapić; 1578. Sekula i Radoje Heraković; 1586. Petar Hranilović i Janko Budački; 1577. Paun Kragulović, Župan Badovinac, Hrnjak Popović, Vukman i Vukašin Bojić, Dragan Milčinović i Ratko Miličić«.
S novim seobama Srba na područje Hrvatske početkom 17. veka i pomeranjem i utvrđivanjem granice prema istoku, Žumberčani su vojnu službu sve češće izvršavali zajedno sa Srbima iz drugih krajeva. Iako je većina služila u Slunjskoj kapetaniji (pukovniji), ne mogu se više prikazi- vati kao većina, već samo u zajednici s ostalim Srbima graničarima. Ipak, dr Ivić naglašava da se i u tim uslovima u nekim dokumentima nalaze izričite oznake da se radi o vojnicima Srbima rodom iz Žumberka. Dokumenta se odnose na duži period, od 1602. do 1690, a navode se poimenično: Rade Dimitrović, Petar, Jovan i Nikola Šišmanović, Vujica Heraković, Gvozden i Rade Smičiklas, Danilo Despotović, Radul Daja Vuković, Vujica Badovinac, Mihailo Hranilović, Mihailo Radišić, Vicko Garapić, Radin Kordić, Radman i Ivan Hraplinović, Nikola Vučetić, Radman Pavijanović, Pavle, Matija, Gavrilo i Đorđe Čolnić, Vujin Harambašić, Pavle Orlović, Mirko i Radoje Goleš, Mitar Preradović, Ilija Dučić, Rade Popović, Ivan Gavrilović, Rade Šajatović, sinovi Gašpara Čolnića: Pavle, Matija, Đorđe i Gavrilo u Tupčina selu, Vukman Vlatković, Rade Šajatović, Vuja Vardalić, Vukmir Mrševac, Novak Velić, Pavle Zorić, Petar, Toma, Nikola i Jovan Milaković ili Knežičić, Petar Hranilović, Janko Budački, Janko Hranilović, Kuzman Trbuhović i vojvoda Dejan.
»U spisku Srba vojnika iz 1644. godine, i pored velike sličnosti ili istovetnosti imena i prezimena sa Srbima vojnicima iz drugih krajeva, sa sigurnošću se može utvrditi da je među njima bilo dosta Žumberčana. Svestan da ću mnoge izostaviti, navodim samo one za koje se pouzdano može reći da su Žumberčani, jer smo ih već našli u ranijim spiskovima: Petar Hranilović, Jakša Šajatović, Ivan Hranilović, Vukman Heraković, Vujin Šajatović, Ivan Milaković, Ivan Delivuković, Radul Paunović, Ivan Delišimunović, Gavrilo Badovinac, Petar Hranilović, Ilija Šajatović, Grubiša Hraplinović, Ivan Šimraković, Dragija Vujičić, Radosav Vuković, Vojin Obradović, Ivan Sekulić, Janko Popović, Nikola Ratković, Janko Predojević, Janko Ljubanović, Mika Damjanović, Filip Dučić, Vukman Đurašević, Vujin Vukšić, Petar Heraković, Ilija Severović, Mikula Hraplinović, Marko Klisurić, Ivan Bastašić, Radul Šajatović, Vujin Badovinac, Ivan Pavlović, Radul Šobatović, Vukan Vidinović, Mikula Severović, Vujačko Hraplinović, Radojica Galović, Vuk Radatović, Vujica Popović, Stipan Vučinić, Mikula Dejanović, Janko Hranilović, Jure Hranilović, Pavle Delišimunović, Janko Janković, Jurica Predojević, Miko Predojević, Milak Rajaković, Pero Milaković, Toma Gvozdanović, Petar Garapić, Jurica Šajatović, Vukmnan Heraković, Jurica Despotović, Ivan Milaković, Tomaš Radić, Kristof Delišimnović, Matija Radatović, Filip Predojević, Ivan Predojević, Milisav Paunović, Petar Paunović, Janko Badovinac, Miko Šajatović, Radul Šajatović, Petar Delišimunović, Ivan Delivuković, Gavrilo Badovinac, Vujin Stanišić, Vukman Šajatović, Mile Heraković, Mihailo Kordić, Vid Rašić, Pavle Dragišić, Tomica Severović, Stipan Bastašić, Petar Gvozdanović, Novak Heraković, Ivan Dančulović, Ilija Badovinac, Vukman Đurašević, Rade Šajatović, Mihailo Milaković, Vuk Severović, Vuk Hraplinović, Mihailo Galović, Jure Preradović, Ilija Hranilović, Jakša Šajatović, Milak Verinčić, Petar Šobatović, Ivan Severović i Miho Gvozdanović i drugi«.
Celokupan popisa Srba Žumberčana i Srba iz drugih krajeva, koji su živeli i služili kao vojnici, dakle prvi i drugi deo popisa Srba Žumberčana, dr Aleksa Ivić je zaključio napomenom da se mnoga imena i prezimena ponavljaju, poneka i više puta, dakle u više popisa. Takođe, neka imena su u jednom popisu napisana pravilno, a u drugom nepravilno i kao primer naveo samo Heraka Prekosavića, čije prezime u drugom popisu glasi Herak Prekasović. Ukazao je i da se lako može utvrditi koje je ime ili prezime pravilno napisano pa ih je on pisao onako kako su u originalu zabeležena, kako bi se videle »karakteristike pisanja srpskih mesta i imena u 16. i 17. Veku«. Više o tome autor će reći na narednim stranicama knjige.
Spominjući Ivićev popis Srba Žumberčana do 1551. godine, Milan Radeka ukazuje da je tadašnji kapetan Ivan Lenković imao 315 plaćenih vojnika Žumberčana, 12 vojvoda (Daja Vuković, Pavle Klisurić, Stjepan Vrinčić, Radman Vučetić, Dragiša Vrinčić, Novak Nikolić, Simon Brajković, Nikola Ivanović, Radosav Vuković, Radonja Bastašić, Šobat Popović i Vraneš Badovinac), zastavnik je bio Vraneš Vukićević, bubnjar Radič i trubač Janko Gašparović, desetari: Toma Severović, Petar Čolnić, vojvoda Pavko, Rade Radivojević, Todor Knežević i Radič Vučetić.
Ovaj podatak upotpunjava saznanja o Ivićevom popisu i ukazuje na komandni sastav tadašnjeg žumberačkog krajiškog sastava (str. 48).
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 06:18
Vojislav Ananić
POPISI SRBA ŽUMBERČANA
Popisi Srba Žumberčana, od doseljavanja do 1690. godine su, po mom dubokom uverenju, najznačajnija dokumenta iz njihove prošlosti. Nisam pronašao i pročitao niti jedan drugi dokumenat koji, od početka do kraja, nedvojbeno i bez ostataka, svedoči o njihovom etničkom poreklu, verskoj pripadnosti, odakle su došli i gde im je prapostojbina. To može da vidi svako ko želi i ume da čita takva dokumenta. Pred ovim dokumentom gube svaki smisao i značaj sva krivotvorenja, laži, podmetanja, obmane i smicalice, bez obzira kako vešto ili nevešto bile »upakovane i pripremljene za prodaju«. Narod bi rekao: Ako laže koza, ne laže rog.
Popise Srba Žumberčana, od doseljavanja do 1690. godine, pripremio je dr Aleksa Ivić, a objavila Srpska kraljevska akademije, knjiga XXXVI, izdata u Subotici, 1926. godine, u odeljku: »Naselja i poreklo stanovništva. Pregled mesta i imena srpskih doseljenika u Hrvatskoj i Slavoniji tokom 16. i 17. veka«. Ivić kaže da je to sinteza njegovih ranijih istraživanja i publikovanih studija o Srbima Žumberčanima i o Srbima u Hrvatskoj, kao i studije o migracijama Srba u Slavoniju.
Popisi Srba Žumberčana imaju dva dela. Prvi deo donosi mesta u kojima su živeli i imena i prezimena Srba Žumberčana, vojnika-graničara, od doseljavanja do 1551. godine. U tom periodu oni su bili jedina kompaktna verska i etnička skupina, bili su »prvi ili stari« uskoci-vojnici i kao takvi i zbog toga su i popisivani od strane vojnih vlasti Habsburške Monarhije.
Drugi deo popisa sadrži podatke o vojnicima Žumberčanima od 1551. do 1690. godine. U tom periodu bilo je i drugih uskoka u Slavoniji i Hrvatskoj pa su Srbi Žumberčani obavljali vojničku dužnost zajedno s njima. Raspoloživi podaci navode na zaključak da su vojne vlasti i dalje održavale čisto »žumberačke jedinice«, recimo odeljenja, ili se u dokumentima naznačavalo da se radi o Žumberčanima. Nema pouzdanih saznanja zašto, ali je sigurno da to, ipak, nije bilo slučajno! Žumberčani su vojevali zajedno već skoro sedamdeset godina pa je njihova veština i iskustvo bilo dragoceno.
Popis Srba Žumberčana do 1551. godine
Ovaj deo popisa Srba Žumberčana naslovljen je: »Srbi u okolini Žumberka. Srpska sela i zaseoci u Žumberku i okolini. Popis Srba Žumberčana prema mestima u kojima su stanovali. Popis Srba Žumberčana bez oznake mesta«. Zbog značaja ovog dokumenta i podataka koje sadrži, donosim ga onako kako ga je objavio dr Aleksa Ivić, uz neke opaske radi pojašnjenja i preciznosti navedene u zagradi.
»Prilikom seobe Srba u Žumberak 1530. i 1538. godine zauzeli su doseljenici stalno boravište u ovim varošicama, selima i zaseocima: Kalje, Oštrc, Drage, Radatovići, Kašt, Sošice, Pećno, Mrzlo polje, Grabar, Stojdraga, Rude, Grabarak, Krašnji vrh, Kostanjevac, Kupčina, Priseka, Budinjak, Kalovo (Kalje), Pribićani (Pribić), Dragoševci, Poklek, Podbrežje, Vinica, Kostel, Semić, Mehovo, Metlika, Črnomelj, Pleterje, Šenternej, Kočevje, Vivodina, Kravljak, Cerovica, Cvetašin, Dvorišće, Vrtački, Grič, Brašljevica, Marindol, Bojanci, Veliko i Malo lešće, Tupčina, Glušinja vas, Osredak, Dragoč vrh, Javor, Pogana jama, Sveti Juraj, Hrestovo (Reštovo), Priselje, Stupe, Vrhovac, Kovačev vrh, Jugorje, Dol, Tisovac, Lipovac, Ditmardol, Vražlena vas, Gornji Visoč, Mišljendol, Goljak, Magnješevac, Vodanev, Šičevac, Tomaševo selo, Gorenski vrh, Vodic, Vrani potok, Malinac, Tihočaj, Vresović, Škril, Dane, Oštritag, Sopote, Osojno, Jezernice i Šnota.
Prema jednom aktu iz 1535. stanovali su Vuk Daja u Sošicama, Resan Šišmanović u Gaberju (Grabaru), Vijačko Jurašević (Đurašević) u Kuneč vrhu, Vučeta Dimitrović i Radič Smičiklas u Sopotu. Ovi su Srbi doseljeni 1530. iz predela Srba, Unca i Glamoča, a s njima su se uskoro pomešali Srbi koji dođoše s područja reke Cetine.
Po spisku žumberačkih Srba vojnika od 1. marta 1551. stanovali su u STOJDRAGI: Toma Severović, Vukdrag Vukčević, Prerad Mikulić, Jurašin Ivković i Radič Vukčević. U OSOJNOM: Vuksan Rakutović, Vukša Marinković, Dragoslav Radmanović, Vladislav Vukdragović, Miljen Belovrun, Novak Klisurić, Radonja Pavlović i Ivaniš Skorojević. U JEZERNICAMA: Miloš Mikulić, Žarko Mikulić, Juraj Pavlović i Ratko Pavlović. U SVERŽU: Miloš Vučić, Vujica Mrčić, Radin Katalenić i Janko Katalenić. U SOPOTAMA: Poloj Popović, Rajak Popović, Vuk Smičiklas i Vuksan Negovanović. U SOŠICAMA: Andrija Bogdanić, Rade Radivojević, Vuk Vrs, Vukašin Bojić, Mirčeta Radmanović i Petar Radmanović. U TUPČINOJ VASI: Petar Čolnić, Ivan Grubačić, Juraj Mačov, Radivoj Garapić, Stipko Heraković i Dragiša Obradović. U ŽELEZNOM Juraj Vuković. U BUDINJAKU: Novak Radonjić, Radivoj Mikulić i Vukdrag Strujić. U KUPČINI: Juraj Stojanić, Stipan Čikulinić, Vuja Prelučanin, Radivoj Prelučanin, Dragoje Orao, Mikula Soldatić, Tvrtko Radojević i Velja Radojević. U GOLEMOJ VASI Jakov Colnarić. U JAVORKU Mihovil Radovanić. U OŠTRITAGU: Milak Čičić i Patar Milaković. U DANU: Petar Mikulić, Mitar Mikulić, Gojko Stipanović, Vujica Hraplinović, Radonja Hraplinović, Vukdrag Vujičić i Mihailo Vukčević. U PRISEKI: Vuksan Vukosalić, Tvrtko Vukosalić, Đuro Marinković, Miloš Marinković i Selak Jelić. U ŠKRILU: Dragaš Radonjić, Vukdrag Duničvarić, Vukašin Glavniković, Mitar Grubačević, Vuča Vukmirović, Marko Radovanović, Radič Radojević, Vraneš Selaković i Vujin Vukmirović. U CEROVICI Rajič Dragulović. U JELŠU: Radinko Hranilović, Boganac Selaković i Pavle Selaković. U VITETINCU Radinko Vukosalić. U VRANOM POTOKU: Dobrosav Širić, Vukodrag Oliverović, Radin Vukašinović, Ivan Radičević, Rajak Vuksanović, Petar Grubačević, Cvetko Dragićević i Pavko Besedić. U GLUŠINJOJ VASI: Skorosav Obrenović, Dobrica Mikulić i Vujica Heraković. U TOMAŠ VRHU Vujica Milj- ković. U PEČUVU: Radin Glavnik, Vraneš Radonjić, Dragaš Radivojević i Radul Staničić. U ŠNOTI: Vujica Vukdragović, Duka Đurmanović, Grubiša Radmanović, Ratko Vukčević, Pavle Vukdragović, Vukac Vratičić, Vukmir Vukašinović, Herak Radanović, Radič Vukdragović i Juraj Vukdragović. U TIHOČAJU: Vraneš Radovanović, Pavko Vojvoda, Cvitko Lalatović, Radič, Radosalić, Radovan Ivanišević, Skorosav Vukdragović i Dragula Pavko- vić. U VRESOVIĆU: Vukac Višesalić, Juraj Vukičević i Dobrosav Mikulić. U CEROVICI: Dobrivoj Brajanović, Juraj Brajanović, Mitar Ivković, Radul Neposkok, Mitar Vlatković i Vid Vukšić. U GRABARU: Vraneš Radosalić i Petar Golob. U MRZLOM POLJU: Vuk Vlatković i Vukosav Kosojević.
U VODICU: Mikula Pajić, Vukosav Babić, Vukosav Heraković i Dragić Babić. U VIVODINI Strahinja Vukšić. U MOŠANCU: Vukmir Vukčević, Toma Vukčević, Ivan Vukčević, Radič Radojević i Dragiša Mogojević. U MALINCU: Vukdrag Mikulić, Cvetiša Vrinčić, Radivoj Vrinčić, Vojin Radmanović i Vujica Cvetković. U GORENJSKOM VRHU: Mihailo Radinović, Grubač Radonjić i Blažo Radinović. U TOMAŠEVOM SELU: Bogoje Stipković, Mikula Rušnović i Nikašin Rušnović. U PETRIČKOJ VASI Jakov Šimunović. U MIŠLJENDOLU: Radoje Kekić i Radonja Kekić. U REZVORU: Dragić Dragičević i Tomaš Radičević. U GOLJAKU: Pavko Radovanović, Novak Romanović, Paun Dobrosalić, Stipan Vujić, Ivaniš Vukšić i Milivoj Heraković. U ŠIČEVCU: Dragić Oliverović, Dragul Oliverović, Mikula Šeravičić i Petar Šeravičić. U SELIMA Ivan Vukičević. U MAGNJEŠEVCU: Ivan Vukšić, Skorosav Radosalić i Vojin Radić. U Gornjem Visoču: Ivaniš Kordić, Vukosav Dragičević, Petar Lipotica, Vraneš Latinčić i Tomaš Radojević. U VODANEVU: Todor Knežinić, Cvitko Vujičić, Cvitko Isučević, Vukdrag Milošević, Vlatko Milošević, Ljubinko Vujičić i Stipan Đurašinović. U VRAŽLENOJ VASI: Herak Vukmirović, Vrs Vukmirović, Radonja Vukmirović, Radoje Jelić i Vuk Vukmirović. U DITMARDOLU: Radoje Račinović i Vukić Plavčević. U LIPOVCU Ognjen Vukdragović. U GLUŠČU: Sekula Preradović, Mile Preradović i Radul Preradović. U STEFANIĆU: Radivoj Radatović i Radonja Radatović. U HRESTOVU: Vukša Cvitković i Ivan Jurjević. U PAVLOVCU: Vujica Dmitrović i Radosav Dmitrović. U ČUDIĆEVOM DOLU Raka Vukičević. U TISKOVCU: Vuk Strhainić, Radivoj Šimraković, Miljko Jurjević, Petar Milošević, Radman Radivojević i Mikula Novaković. U VERONSKOJ VASI: Vujica Vukosalić, Raša Babić, Vuča Vukmanović, Vukašin Vlatković i Ilija Vuković. U ULIŠČU: Radosav Vlatković, Obrad Jurjević, Radin Vukašinović, Petar Vukašinović i Mikula Vladić. U DOLU: Dragić Prebigarović, Vujin Prebigarović, Vojin Prebigarović i Pavle Radosalić. U JUGORJU: Aleksa Badovinac, Novak Badovinac i Vukosav Badovinac. U IVANOJ SOLI Novak Kijanović. U MRZLOM DOLU Radosav Heraković. U NOVOM SELU Radoje Radović. U Kovačevom vrhu: Vukosav Vrinčić, Vogeda Milojković, Milin Radibratović, Radosav Đurašević, Krajčin Đurašević, Radonja Vrinčić i Jovica Vrinčić. U DRAGOŠEVOJ VESI: Miloš Keserić, Živko Knežić, Miladin Marić, Miloš Marić, Mikula Drvenić, Vukdrag Drvenić i Luka Keserić. U VRHOVCU: Juraj Vunenac, Vujin Magojević, Vukmir Milašinović, Radman Marković, Miloš Mikunović, Radul Miličić, Miloš Vukašinović, Radul Popović, Radiša Popović, Vukman Stipanović i Tomaš Pavlović. U MARINDOLU: Radman Mihaljević, Radonja Mihaljević, Radič Vignjević, Mikula Milić, Lala Milić, Radoje Vukmanović, Sladoje Prijić, Marko Stojić, Vukman Dejanović, Dragić Radosalić, Radoslav Dimitrović i Janko Vojnica. U GRIČU: Novak Vukmanović, Novak Popović, Dragiša Popović i Radul Mirosalić. U ALJMU: Rajak Popović, Velja Popović, Radul Popović i Vukdrag Popović. U PRIBINCU Mikula Štrbac. U PRISELJU Radič Vučetić. U KAŠTU: Radin Marić, Ivan Božidarević, Vujica Radenković, Novak Dragobratović i Vujica Radojević. U DRAGOŠEVOM VRHU: Radivoj Radinković, Vukdrag Milošević, Vujica Milošević i Veljan Bastašić. U SVETOM JURJU: Rajić Dančulović i Vraneš Dančulović. U KALJAMA Mitar Kekić. U DRAŠĆEM VRHU Ilija Bastašić.
Od Srba Žumberčana bez pobliže oznake mesta stanovanja 1533. godine spominju se: Milak Knežićić i Juraj Radivojević, a 1538. Radoje Klistović, Pavko Karanović, vojvoda Stepan, Ivan Pejak, Jovica Vuković, pop Radoje, Miloš Heraković, Andrija Stašević, knez Staniša i Ivaniš Vrlinić. Godine 1543, spominju se Jovan Vlah i Vuk Popović, a 1551. vojvoda Daja, Pavle Klisurić, Stipan Vrinčić, Radman Vučetić, Dragiša Vrinčić, Novak Nikolić, Šimon Brajković, Mikula Ivanović, Radosav Vuković, Radonja Bastašić, Šobat Popović, Vraneš Badovinac, Vraneš Vukićević, Radič Trubač i Januš Gašparović«.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 06:22
Vojislav Ananić
Autor o popisima Srba Žumberčana
Kad sam, pre više desetina godina, došao do navedenih dokumenata s popisom Srba Žumberčana bio sam dirnut, ganut, srećan i ponosan, posebno kad sam našao i podatke o više Vukšića, mojih prađedova i prezimenjaka. Popis sam u celosti preneo u ovu knjigu, iako je bilo lakše i jednostavnije ukazati na izvor i, ilustracije radi, preneti samo neka imena, prezimena i mesta stanovanja. Nije mi bilo teško da strpljivo pišem, jer sam želeo da svaki Žumberčanin koji pročita ovu knjigu oseti radost kakvu sam i sam osetio kad sam saznao više o svom prađedovskom poreklu. Zbog toga sam zahvalan obojici, dr Aleksi Iviću što nam je podario tako dragocen dokumenat i dr Dragi Roksandiću što nam je taj dokumenat naučnom analizom »oživeo, obogatio i približio«.
Ako je tako, čitalac bi se se možda mogao upitati šta bih ja još imao da kaže o popisima Srba Žumberčana? Uveren sam da će već naredni redovi pokazati da itekako imam šta da kažem, jer Žumberčanin sam i pišem o Žumberku kako je »preporučio« Radoslav Lopašić, jer se radi o prošlosti i istini o mom rodnom kraju i mojim praprecima, jer sam bio sam u velikom broju naselja u Žumberku u kojem su živeli i žive uskoci, jer do detalja poznajem ne samo navedena imena i prezimena iz davnog vremena već i mnoge njihove današnje nosioce. Najzad, jer se prezime koje nosim po ocu i prezime po majci, daljim đedovima, babama i rođacima nalaze u popisima Srba Žumberčana iz davnog vremena, a i danas ih ima u skoro ispražnjenom Žumberku.
Pored toga, sticajem više okolnosti, dobro sam upoznao nekadašnju zajedničku domovinu Jugoslaviju i njezine narode i narodnosti, njihove dijalekte, imena i prezimena, kulturu, običaje i osobine. Pritom sam uvek imao u vidu i ovo o čemu sada pišem. Naime u tim ljudima i krajevima tražio sam Žumberčane, a te krajeve i ljudi prepoznavao sam u Žumberku i među Žumberčanima.
Najzad, dosta dobro poznajem i nemački jezik i njegovo staro pismo, goticu. Stoga sam potpuno svestan koliko truda su uložili i kakve muke su imali nemački službenici koji su tada njima nešto potpuno nepoznato trebali da napišu na nemačkom jeziku, pa još složenom i kitnjastom goticom. Nije bilo nimalo lako ni A. Iviću ni D. Roksandiću da identifikuju podatke o žumberačkim uskocima napisane u 16. veku na nemačkom jeziku. Sve se na svetu menja pa i jezici. Ni nemački iz tog vremena nije istovetan današnjem. Na Bečkom dvoru tada se službeno govorilo i pisalo latinskim jezikom. Idem redom i iznosim ono što sam uočio pa neka čitalac prosudi da li su moja zapažanja pažnje vredna?
Već na početku dokumenta, po popisu mesta u kojima su živeli tadašnji uskoci, vidi se da se ne radi samo o popisu Srba Žumberčana, dakle žumberačkih uskoka, nego i uskoka naseljenih u Beloj krajini, između Črnomelja i Metlike, konkretno u selima Marindol, Paunovići, Milići, Žunići i Bojanci, takozvanim Marindolcima. To potvrđuju i prezimena o kojima je već bilo reči. Radi se o uskocima najsrodnijim nama Žumberčanima, za koje nije više bilo mesta kod »njihove braće u Žumberku« pa su se naselili u Beloj krajini. S naučnog stanovišta, formalno, to je greška, jer svi u spisku nisu žumberački uskoci, ali se suštinski ništa ne menja. Čak naprotiv, time se samo potvrđuje i ojačava veza dveju skupina istog naroda i iz iste prapostojbine, skoro potpuno istovetnih prezimena i imena i naselja (sela Milići i Paunovići). I ne samo to, Žumberčani i Marindolci su imali skoro istovetnu vojničku (krajišku) sudbinu sve do ukidanja Vojne krajine (1881), a i tada se »u istom paketu« odlučivalo kome će oni pripasti. Istina, među njima postoji jedna, ali više nego značajna razlika: Marindolci su ostali pravoslavci, a Žumberčani su nasilno pounijaćeni.
Što se tiče naziva svih naselja u kojima su tada živeli Žumberačani i Marindolci, deo je korektno napisan i danas nose ta imena, deo naziva sela nije korektno napisan, ali se lako prepoznaje dok deo nije moguće identifikovati pod navedenim nazivima, a neka možda više i ne postoje, barem ne pod tadašnjim imenom. Recimo, Ugorje je današnje Jugorje, Malinac, današnji Malinci, Hrestovo je Reštovo, Kuneč vrh su Kunčani, Glučina ves je slovenačko selo Glušinja vas, pri čemu treba znati da »vas« na slovenačkom ne znači ništa drugo nego selo. Mislim da bi bilo suvišno da tragam za drugim greškama i nepravilnostima imena naselja, jer je to zanemarljiva slabost, s obzirom da je velika većina korektno napisana. Nadalje, nikome nije poznato kako su se neka naselja tada zvala, odnosno da li su dobila nova imena, a i ma koliko se trudio, ne bih bio u stanju da uočim sve greške, a možda bih i sam počinio nove. Značajnije od toga je da su većinu navedenih naselja tada delom naseljavali starosedeoci, Kranjci i Hrvati. Na slobodna selišta (staništa, posede) u tim selima naseljavani su žumberački uskoci pa su većina i danas mešovita, posebno u istočnom Žumberku. Veći deo sela kojih nema u popisima, nastao je kasnije. Njih su osnivali žumberački uskoci, srodnici, i nazivali ih po svojim prezimenima. Pažnje vredan podatak je da dva sela istog imena imaju samo rod Rajakovića (jedno između Donjeg Oštrca i Kostanjevca, drugo ispod Gere) i rod Kordića (jedno između Badovinaca i Sošica, a drugo istočnije od Mrzlog polja).
S obzirom da je Drago Roksandić ukazao da su svi uskoci istog prezimena verovatno bili i rođaci, ali da nisu živeli u istim naseljima, navodim još tri primera. Nijedan od mojih Vukšića nije tada bio iz istoimenog sela, pri čemu je verovatno da to selo tada nije ni postojao. Takođe, nijedan Radatović, prezime karakteristično upravo za Radatovićki kraj, nije živeo u Radatovićima, iako to selo Ivić navodi kao četvrto po redu i jedno je od najbolje poznatih u Žumberku. Vjekoslav Klaić piše da je »Andrija Radatović zapalio i napustio tvrdi grad i varoš Banjaluku 1528. godine, posle pada Jajca, pa sramotno pobegao« (str. 105). Niti brojni Popovići i drugi nisu tada živeli u istoimenom selu. Razloge sam već naveo. Uskoci su prva selišta dobijali i razmeštali se u nižim predelima, odnosno prvim, najbližim praznim staništima, jer je u njima bilo napuštenih imanja i boljih uslova za život.
Čisto uskočka sela, po pravilu, imenovana su prema prezimenima srodnika koji su ih osnovali i naseljavali: Gaj, Rajakovići, Sekulići, Malići, Bulići, Popovići, Ratkovići, Vukšići, Cvetiše, Goleši, Kordići, Rađenovići, Kokoti, Stanišići, Dančulovići, Strahinići, Badovinci, Balići, Magovci, Rajići, Kordići, Dragišići… Ako nije dovoljno, neka čitalac pogleda geografsku kartu Žumberka. To su nazivi istovetni nazivima svih onih staništa na području nekadašnje Jugoslavije, koja su osnovali Srbi istih prezimena. Prošao sam kroz više naselja Ratkovića, Rađenovića, Sekulića, Vukovića, Stanišića, Vukšića, Vučkovića, Vučinića, Radoševića, a još više Popovića i drugih, a koliko sam ih tek našao na preciznim vojnim mapama!
O prezimenima žumberačkih uskoka je već dosta rečeno, ali bi još više trebalo da se kaže, jer su ona neiscrpan izvor dragocenih saznanja. Izneću ono što sam zapazio.
S obzirom da se radi o popisima vojnika, a ne svih uskoka, Žumberčana i Marindolaca, logično je da u popisima nisu navedena sva prezimena tadašnjih žumberačkih uskoka. Kao što su se neki navedeni vojnici našli na više vojničkih spiskova i spomenuti i u drugim dokumentima, mnogi se uskoci, sticajem različitih okolnosti, nisu našli ni na jednom od tih popisa, pre svega jer tada i pored volje i želje nisu imali sreću da budu primljeni u vojnu službu, o čemu je već bilo reči u poglavlju o seobama, ili su na nekom drugom popisu, koji iz nekog razloga nije do sada raspoloživ.
Poznato je i da su se neki doselili kasnije, a mi ne raspolažemo popisima žumberačkih uskoka pri doseljavanju. Jedva da znamo imena i prezimena njihovih vojvoda i predvodnika. Opet, samo primera radi, u popisima nema Smičiklasa, Bulića, Živkovića, Pavića, Rađenovića, Smiljanića, Kokota, Gajskih, Reba, Bračika, Bogdanovića, a zna se da su u Žumberku od davnina i javljaju se u nekim drugim popisima o kojima će biti reči kasnije.
Lako se uočavaju neke, tada ili kasnije načinjene greške u pisanju. Ukazujem samo na karakteristične. Tada brojno prezime Radonić je, u stvari, Radonjić, jer je tada bilo isto tako brojno i ime Radonja, od kojeg je nastalo. Jedino u Žumberku Gvozdenovići su Gvozdanovići, iako je logično da je prezime nastalo od imena Gvozden, ali sam našao i ime Govzdan. V. Klaić spominje Tomu i Antuna Gvozdenovića (str. 30). U popisu načešće piše Šejatović, iako su u Žumberku prisutni i poznati samo Šajatovići. Očigledno je došlo do zamene slova a i e. Slično je i s Dejanovićima i Deanovićima. Biće da je bliže istini ono prvo. Poznato je da su Hraplinovići s vremenom postali Rapljenovići.
U popisu nema prezimena Šimrak i Rušnov, ali ima Šimrakovića (Radivoj i Ivan) i Rušnovića (Mikula i Nikašin). Zatim, u popisu je među najbrojnijim imenima Herak, a među prezimenima Heraković. I sada u Žumberku postoji selo Herakovići i prezime Heraković, ali su mnogi postali Heraki po prezimenu, a imena Herak više nema. Kud se »dede« drugi deo navedenih prezimena? Možda su ga »pojele« vlasti. Mađaronskim vlastima bila je specijalnost skraćivanje i unakazivanje srpskih prezimena. Iz Brašljevice potiču trojica braće Herak: Marko, Janko i Milan, doktori nauka. Nije mi poznato da li su oni nešto znali o transformaciji njihovog prezimena?
U popisima se javlja prezime Jurašević, kojeg u Žumberku nije bilo i danas ga nema, ali zato postoje Đuraševići. Interesantno je da je to uočio i Janko Šimrak i da je ukazao da se radi o dobro poznatim Đuraševićima, koji su uglavnom živeli u selu Kunčani. Da li je nekome bilo lakše da na nemačkom, umesto nepoznatog i složenog slova đ, piše j, ili postoje drugi razlozi, ostaje da nagađamo. Nekadašnje Predojeviće nalazimo kasnije kao Predoeviće (pop u Dragama, kojeg ću kasnije spomenuti), da bi konačno postali Predovići, kojih i danas ima u Velikom Liješću i na Hrastu, ali zato više nema Predojevića.
Radeka navodi i imena i prezimena stotinu uskoka koje je u vojnu službu 1556. godine navodno primio pukovnik Martin Gal i ukazuje »da se danas Žumberčanin ne bi čudio kakva su ovo prezimena, trebalo bi uzeti u obzir da ih ima nejasno i pogrešno napisanih u nemačkom dokumentu, da ima i izumrlih, ali da ih ima i od starosedelaca« (str. 48). Naveo sam ovaj načelan i nedovoljno jasan Radekin podatak i stav jer daje priliku da se ukaže na dve stvari. Prva, nigde nisam našao podatak da je pukovnik Gal, kojeg sam već spominjao, primio u vojnu službu stotinu Žumberčana 1556. godine, a prezimena ukazuju da je među njima moglo da bude i Žumberčana. Drugo, Žumberčanin koji iole poznaje istoriju, pa i imena i prezimena svojih prapredaka, ne bi trebalo da se čudi što je došlo do promena i što danas u Žumberku više nema mnogih tadašnjih prezimena. Naprotiv, mogao bi da uoči neraskidivu vezu ondašnjih i današnjih prezimena i da najmanje polovina tadašnjih prezimena i danas postoji u Žumberku, ili u mestima u koja su se odselili Žumberčani. A prošlo je skoro pet vekova. Za to vreme nestajali su celi narodi i države, pa i Austro-Ugarska Monarhija, ali maloj verskoj i etničkoj skupini u Žumberku nisu »počupani koreni«. Ta krupna i značajna istorijska činjenica svedoči o vitalnosti srpsko-pravoslavne skupine žumberačkih uskoka!
Postoje i brojni drugi razlozi nestanka pojedinih prezimena, ali je jedan osnovni, a to je pogibija. Imamo neke spiskova živih, ali do sada nisam našao da neko spominje bilo kakav dokumenat u kojem su navedeni poginuli Žumberčani. A vojna služba i ratovanje bili su »profesija« žumberačkih uskoka. To je bila »krvava cena« kojom su oni plaćali svoje versko i etničko poreklo i socijalne slobode, svoje biće i opstanak ne samo u vekovnim sukobima s Turcima, zatim nemačko-nemačkim, francusko-ne-mačkim, nemačko-ruskim, nemačko-italijanskim i kojim sve ne ratovima, nego i u sukobima unutar Habsburške Monarhije, na primer Gupčeva buna 1573. i Ugarska pobuna i revolucija 1848. Najzad, u Prvom svetskom ratu neki su »gurnuti« u rat i protiv svoje srpske braće. Ima podataka da su Žumberčani učestvovali i u tzv, »Tridesetogodišnjem verskom ratu« između zapadnih hrišćana, rimokatolika i protestanata, 1618-1648. godine. Ukratko, nezavisno s kim je ratovao Bečki dvor, napadajući ili braneći se, Žumberčan je znao što mu je činiti: oružje u ruke pa na zborno ili mobilizacijsko mesto i u rat. A tamo ih niko nije štedeo, obično su raspoređivani na najopasnija mesta. Ginulo se, verovatno masovno.
U popisima ima dosta slučajeva da postoje samo jedan, dvojica, trojica nosilaca jednog prezimena. Da li su oni uopšte imali porodicu i, ako jesu, koliko su imali članova i rođaka, od toga koliko muških? Njihovim nestankom ugasila su se i brojna prezimena. U odeljku o doseljavanju se kaže da su uskoci-samci samovoljno ušli u grad Žumberak i da se nisu dali isterati. Dakle bilo je pojedinaca, samaca, verovatno su oni većim delom bili vojnici pa su se njihovom pogibijom gasila i njihova prezimena.
Među tadašnjim prezimenima žumberačkih uskoka, koja su začuđujuće pravilna i istovetna s današnjim prezimenima naroda u krajevima odakle potiču naši preci, nema više onih koja zvuče pomalo neobično. Takvih prezimena, bilo je vrlo malo, na primer: Vrs, Duničvarić, Neposkok, Volović, Prebigarević, Kozlović… Njih danas nema u Žumberku. Međutim, sam sebi sam postavio pitanje po čemu su ta prezimena neobična kad se, primera radi, porede s prezimenima, Pecikoza, Ubiparip, Kršikapa ili prezimena zbog kojih njihovi nosioci i nisu baš »previše srećni«: Guzina, Kenjalo, Slinavi, Magarac. Šta tek reći o mnogim prezimenima Kranjaca, Hrvata i drugih naroda?
Prezimena su neiscrpan izvor novih i dragocenih saznanja o njihovim nosiocima. Ogromna većina prezimena žumberačkih uskoka karakteristična je za današnje područje severne i jugozapadne Srbije, Kosova, Hercegovine, a naročito Crne Gore i drugih područja gde žive Srbi. To znači da je najveći broj žumberačkih uskoka došao iz tih krajeva. Pritom je očigledno da je većina došla iz jugoistočnih krajeva, Crne Gore, Kosova, jugozapadne Srbije i Hercegovine pa čak i današnje Makedonije. Neka prezimena, na primer Hranilović, Badovinac, Keserić, Šajatović, Petković, Smičiklas, ukazuju na one uskoke koji su u Žumberak došli iz Smederevskog kraja i Beograda, posle pada Kneževine Srbije, pod dinastijom Brankovića.
Vojvoda Resan Šišmanović je verovatno Resen, jer u Makedoniji postoji istoimeni grad, a prezime je nastalo od bugarskog imena Šišman. Uostalom, carska dinastija Šišmanovića vladala je Bugarskom neprekidno od 1323. do 1430, a i kasnije. Sve ukazuje da je »naš vojvoda Šišmanović« bio bugarskog porekla, a da li je i vlaškog morali bismo da upitamo »drugove Bugare«. M. Predović kaže da su »Šišmanovići kasnije prozvani Gvozdanovići«, ali ne kaže kada i zbog čega (ŽK 1965, str. 57).
Ponovo primera radi, za Hercegovinu su karakteristična prezimena Kordić, Rajaković, Dučić, Ratković, Smiljanić, Heraković…, grupa prezimena koja završava na slovo lj: Dragelj, Gud(e)alj, Bratelj. Naime u Hercegovini ima više srpskih prezimena na slovo lj. Poznajem Antelje, u mostarskom »Veležu« fudbal su igrali Pecelj i Gudelj, koji su posle raspada Jugoslavije prešli u »Partizan«, a jedan od najboljih fudbalera svoje generacije u »Hajduku« bio je Gudelj. Najposle, tu je i svima znani Vojislav Šešelj. S obzirom da prezimena Gudalj nema, znači da su Žumberački Gudalji, u stvari Gudelji, samo je neko slovo e pročitao i pisao kao a. To potvrđuje i spomenik Jeli Gudelj u groblju u Radatovićima.
U Žumberku je bilo i ima prezimena koja, naizgled, nisu tipična za žumberačke uskoke, a završavaju na slovo a: Bračika, Reba, Sumina, Radelja… To nije redak slučaj ne samo među pravoslavnima i Srbima, posebno u Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji. Na primer, uži deo odbrane splitskog »Hajduka«, posle Drugog svetskog rata, činili su čuveni golman Vladimir Beara, zatim Ljubomir Kokeza, Božidar Broketa, Slavko Luštica. Poznato je da su bili pravoslavnog i srpskog porekla. Takva i slična prezimena su uzimana kad je neka porodica, iz ko zna kojih razloga, morala da promeni prezime. Poznajem Lizdeke, koji znaju da su bili Đurići, sve dok se sredinom 19. veka nije postavilo pitanje: da li pod tim prezimenom mogu da drže kafanu na Romaniji? Ili, moj prijatelj Beader, Dalmatinac, je u svakoj prilici, s žestinom ukazivao da je pravo prezime njegove porodice Gvozdenović. Moje komšije Kozlice znaju tačno kad su još bili Simići itd.
Međutim, prezime Bračika i, isto tako neobično prezime Makar, ukazuju na duboke i daleke ruske korene. Jedna od ruskih teniserki je Jekaterina Makarova, druga Bračikova, a donedavni načelnik Generalštaba i zamenik ministra odbrane Ruske Federacije bio je general armije Nikolaj Jegorovič Makarov, a o brojnim Makarevićima i Makarovićima ne bi trebalo posebno govoriti.
Na izvestan način interesantno je i prezime Car. To prezime spada u grupu prezimena koja su nastala u vezi s vladarski titulama: Car, Kralj, Knez, Vojvoda, Herceg, Despot, Beg, Paša, od kojh su nastala i prezimena: Carević, Kraljević, Knežević, Vojvodić, Hercegović (Ercegović, Herceg, Erceg) , Despotović, Begović, Pašić itd.
Prezimena (i imena) žumberačkih uskoka mogla bi da budu i jedan od pokazatelja koji potvrđuje veoma interesantnu činjenicu da nije bilo niti danas ima saznanja, da među žumberačkim uskocima ima Jevreja i Roma (Cigana). To zapažanje sam čuo u detinjstvu i proveravao u razgovoru s najstarijim Žumberčanima, koji su ceo život proveli u selu u kojem su rođeni. Iz detinjstva mi je poznato da su se Romi kraće vreme zadržavali između pojedinih žumberačkih sela, ali bi brzo odlazili, što su ljudi zapažali i komentarisali na svoj način. Niti mogu niti bih želeo da to komentarišem, ali tome je svakako jedan od razloga težak život i prošlost Žumberčana. Što se Jevreja tiče, našao sam samo toponim »Židovske jame«, u blizini sela Budinjak i Bratelji.
Činjenica je i da među žumberačkim uskocima nema nijednog islamskog, ili poislamnjenog imena i prezimena pa se može zaključiti da smo se preseljavali da bismo sačuvali versko i etničko poreklo. Izuzetak je onaj Aljić, kojeg je za grkokatoličkog popa školovao biskup Hren. To negira tvrdnje da smo s Turcima bili u vezi, u smislu da smo im služili i ratovali na njihovoj strani. To, opet, ne znači da u pojedinim momentima nismo s Turcima imali određenih »dogovora«, koji su se poštovali samo dok se moralo, kao i da mnogi naši srodnici nisu ostali na turskoj teritoriji i pod njihovom vlašću i primili islam.
Navešću dva primera. Prvi je zloglasni turski vojskovođa Hasan-paša Predojević. Prezime govori o njegovom poreklu, a ime i visok položaj da je njegov rod rano primio islam i postao deo turske vlastele. Tursku vojsku u bici kod Siska, protiv koje su ratovali i Žumberčani, a među njima možda i Predojevići, predvodio je njihov zloglasni »prezimanjak«. Nisu li zbog toga Predojevići »korigovali« svoje prezime, prvo u Predeović, a zatim u Predović? I ne samo to, videćemo i da trojica Predojevića – Maksim, Gavrilo i Vasilije – nisu bili samo pravoslavni popovi, nego i marčanski vladike koji nisu prihvatali uniju i borili se kako su znali i umeli da odbrane pravoslavlje. Radeka sugeriše da su prva dvojica bili žumberačkog porekla, što očigledno nije tačno jer su oni u manastir Marča došli iz manastira Rmanj, smeštenog na ušću rečice Unac u Unu. Bliži bi nam bio treći vladika Predojević, Vasilije, koji je bio arhimandrit mamnastira Gomirje, ali ni on nije žumberačkog porekla.
A kakva su sve »zamešateljstva« u vezi s prezimenima, pa i s Predojevićima moguća, pokazuje i V. Klaić, koji kaže da je Hasanpaša Predojević rodom iz Lužaca kod Sanskog Mosta i – pazite sad »čuda velikoga«, da je bio »podrijetlom Hrvat«, a da su njegovi »roditelji bili grčkoistočne vjere«. Ako neko ne veruje, neka proveri na strani 465 Klaićeve »Povijesti Hrvata«. Moj komentar je da nemam komentara. Pitam se samo da li se istoričaru kakav je Klaić ovakve greške dešavaju slučajno ili je nešto drugo u pitanju?
Drugi primer je novijeg datuma. Moji prijatelji, Žumberčani, pre nego su pošli na sahranu oca njihovog prijatelja islamske veroispovesti, pitali su kakvi su tamo običaji? Rekao sam što sam znao. Po povratku izneli su svoje utiske i zapažanja. Najveće iznenađenje za njih su bila hrišćanska prezimena na spomenicima na islamskom groblju, pre svega Bulići.
Što se tiče imena tadašnjih Srba Žumberčana, ona su potpuno u skladu s prezimenima, imajući u vidu i njihovu već naglašenu patroni- mičku vezu i slovensko poreklo. Naša imena su, u stvari, »očevi naših prezimena«. U popisima žumberačkih uskoka nisam našao niti jedno ime koje bi »zvučalo« posebno neobično, odnosno koje nisam našao negde drugde, sem imena Skorosav, Vrs i Dragula. To je više nego začuđujuće. Stoga smatram da su imena isto tako pravilna i značajna za istoriju i istinu o žumberačkim uskocima kao i njihova prezimena.
Teško je pouzdano utvrditi da li su se kroz vekove više menjala prezimena ili imena. Rekao bih, ipak, da su se više promenilo imena. Naime, dolaskom u Žumberak uskoci su, kao što smo videli, »pažljivo« popisani, barem njihov muški, vojnički deo. Popisana prezimena se, uglavnom, više nisu mogla menjati, nego su, iz brojnih razloga, nestajala. S obzirom da se prezimena nisu više menjala, odnosno gradila na osnovu imena, lična imena su postojala nezavisnija, nekako »mekanija« i jednostavnija.
Sve manje je bilo imena koja su se davala u prapostojbini i koja su zvučala nekako starinski i junački, podsećala na junake iz narodnih pe- sama, a sve više su se deci davala verska imena. Pored toga, sve ređe su se davala imena u čijoj je osnovi koren vuk i rad, koja su nekada bila najbrojnija, tako da imena Vuk u Žumberku danas više i nema, a od brojnih ime- na s osnovom rad, ostalo je samo Rade. Više nema ni nekada najbrojnijih Heraka, Mikula, Novaka, Prerada, Radina, Radinka, Radiča, Radivoja, Radmana, Radonja, Radula, Radaka, Rajaka, Vraneša, Vukdraga, Vukma- na, Vukmira, Vukašina, Vukosava, Vukša, Vuksana, Vujina, Vujica itd.
Dr Roksandić postavlja i pitanje i da li su nakadašnji uskoci imali imena Juraj ili Đurađ? Smatram da je to pitanje opravdano i mislim da su u ono vreme imena mnogih Đurađa, Đorđa i Đura pisana kao Juraj i Jure, jer je to bilo lakše i jednostavnije. Da li je bilo i namere, ne tvrdim, nemam dokaza. Interesantno je da se ime Juraj, odnosno Jure, u Žumberku nekako odomaćilo, ali da nikada nije bilo omiljeno. Iz moje mladosti poznajem više Jura, koji nisu bili baš »presrećni što im je dato to ime«, pa ni moj stric. Kad bi ih nazvali Jurom, oni bi srdito odgovarali da im je ime Đuro, ili Đuka. Na groblju u Radatovićima jedan takav Jure, koji je još živ, na svom spomeniku napisao je Đuro.
Ne čudim se, jer mi je poznato da su popovi, posebno Juraj Hrnjak, odbijali da upišu imena koja su roditelji želeli, jer tih imena nije bilo u njihovom »rimokatoličkom spisku imena«. Na primer, za Hrnjaka ime Bojan nije bilo »prihvatljivo«, iako mnogi Slovenci, svakako veći rimokatolici od grkokatolika Hrnjaka, nose to ime. Zbog toga je krsna slava »Đurđevdan« s vremenom postajala »Jurjevo«. Nije nepoznato i da je ime Jurij veoma brojno ime među Rusima, što znači da je prisutno među pravoslavcima. Ovde je reč samo o malom prilogu za istinu o imenima i prezimenima žumberačkih uskoka.
Meni se čini da još veću pažnju zaslužuje činjenica da je u prvim popisima Srba Žumberčana, onima do 1551. godine ime Ivan brojno koliko i Jovan, a da je u onom kasnijem popisu ime Jovan zastupljenije. Tome bi trebalo dodati i da je ime Jovan među žumberačkim uskocima već vekovima jedno od najčešćih, a da imena Ivan skoro da i nema. Priznajem da je to mnogo složeno pitanje, ali i zahvalno za dobre poznavaoce i analitičare. Ja ću da iznesem ono što mi je poznato, a što niko pošten i objektivan ne bi trebalo da negira
Prvo, radi se o dve varijante istog, grčkog imena »Ioannes«, pri čemu se na grčkom početno slovo ne izgovara čisto ni kao j ni kao i. U Epiru, u sverozapadnoj Grčkoj, postoji grad Ioannina (Janina), glavni grad istoimene pokrajine, a leži i na istoimenom jezeru. Pošto se radi o crkvenom imenu, prošireno je i veoma je često među svim hrišćanima, pri čemu nema pravila. Pravoslavni Rusi i Bugari su Ivani, Jovani su među njima veoma retki. Uostalom, sinonim u vicevima za »glupog« Rusa (nešto kao balkanskog Muju) je Ivan. Suprotno tome, zapadani, to jest katolički ili protestantski Nemci su Johanni, dakle Jovani, a brojni Amerikanci John (Džon) i Joe (Džo) su adekvani Jovanu i Jovi. Šta tek reći za bezbrojne skandinavske Johanssone, Stefanssone i druge, dakle Jovanove i Stefanove sinove, nešto kao Jovanovići i Stefanovići. Uostalom, koliko rimskih papa je nosilo ime Jovan i/ili Ivan. Te dve varijante istog imena u našim balkanskim, tačnije srpsko-hrvatskim, a to znači i pravoslavno-rimokatoličkim odnosima, imaju posebno značenje i poprimaju sve moguće i nemoguće konotacije. Pri tome bi svako iole realan i objektivan, mogao da vidi da je na području nekadašnje Jugoslavije ime Jovan među Srbima i pravoslavcima jedno o najčešćih, ali i da je Ivan veoma zastupljeno ime, posebno na području Crne Gore, što se vidi i po brojnosti prezimena Jo- vanović i Ivanović. To važi i za žensku varijantu pa je ime Ivana danas u Srbiji među deset najčešćih ženskih imena, dakle češće nego pojedinačno Jovanka ili Jovana.
To je potpuno u redu i meni je drago što je tako, ali samo pod uslovom da se ne negira da je među mnogim Hrvatima i rimokatolicima ime Jovan omraženo i sinonim za isto tako omražene Srbe i pravoslavce. Tada ime postaje i političko i versko, a to znači i egzistencijalno pitanje za svakog ko ima iole ponosa i ne dozvoljava da mu drugi »određuju i na kašičicu dele« istinu o sebi, svom narodu i o objektivnom svetu oko sebe.
Ako su mnogi Žumberčani u ono vreme i na onim popisima bili Ivani, kako piše u nemačkim dokumentima, zašto su i kako postali velikom većinom Jovani? Trebalo bi zaviriti u groblja. Tamo su sahranjeni ljudi, ali ne i istina o njima. Ona se ne može »zabrbati« u zemlju. Na groblju u Radatovićima počivaju Jove: Rajakovići, Malići, Bulići, Smiljanići, Bečići, Drkušići, a Ivana nema pa nema ni za lek! Šta tek reći o činjenici da na groblju kod Tisovca dominiraju Jove i Jovani, a Ivana nema. Štaviše, i tri crkve u Žumberku nose ime Sv. Jovana (Krstitelja): u Grabaru, Visočama i Velikom Liješću, ali ih ne samo popovi nego i zvanični organi, na turističkim i geografskim kartama, »prekrštavaju« u Ivane.
A ako neko želi lično da se uveri da i danas postoje razlike u imenima i prezimenima Žumberčana i njihovih komšija, Hrvata, rimokatolika, neka svrati na groblje kod crkve Svetog Duha i na groblje kod nekoliko stotina udaljene crkve Svetog Juraja. Na prvom groblju počivaju mahom žitelji žumberačkih sela Dančulovići, Strahinići, Dragišići, na drugom žitelji rimokatoličke Dojutrovice i Radine vasi. Prvi su Dančulovići, Strahinići, Dragišići, Damjanovići, Vukovići, Vukobrati, a od imena najčešća su: Nikola, Ilija, Janko, Dako, Anđa, Milka, Mara, Danica, Zlata, Zora. Drugi se prezivaju Šoštarić, Štulac, Štubljar, Kostelac, Penica, Vrban, Vrbos, Bizan, Boklje, Črepa, a zovu se: Ivan, Josip, Lovro, Antun, Mijo, Mato, Jure, Matija, Ana, Katica, Bara, Terezija, Marija. I na zajedničkim grobljima u Sošicama i Donjem Ostrižu po imenima i prezimenima prepoznaju se uskoci i starosedeoci.
Primetno je i da su žumberački uskoci zadržali svoja imena u čistim i dominantno uskočkim selima, a da su imena mnogo sličnija u mešovitim uskočko-hrvatskim selima. Ime Jovan najčešće je i na groblju u Mrzlom Polju, a na groblju kod crkve Sv. Jovana u Grabaru, od Jovana još češće je ime Miloš. Primer sličnosti imena uskoka i Hrvata lako je uočljiv na mešovitom groblju kod rimokatoličke crkve Marije Magdalene. Na tom groblju sahranjivani su i Vlašići, Ljubanovići, Petretići, Mitrovići i Milići pa su i njihova imena bliža imenima njihovih rimokatoličkh komšija. Imam osećaj da je unijaćenje i odnarođivanje žumberačkih uskoka počelo upravo na tom području.
A ako nekome sve to nije dovoljno, neka »prolista« neki od »Žumberačkih krijesova«, o kojima će kasnije biti više reči, pa će videti da upravo oni koji negiraju pravoslavno i srpsko poreklo ne samo žumberačkih uskoka nego i svoje sopstveno, a time i svoje pretke i sebe same, i koji falsifikuju imena (Jovan – Ivan, Arhanđel – Arkandjel, Vasilije – Bazilije itd.), opisujući pojedine žumberačke grkokatoličke župe kao znak raspoznavanja po pravilu navode upravo prezimena i imena.
Molim čitaoca da mi poveruje da sam, tek pošto sam sve ovo napisao, pronašao članak Vladislava Skarića: »Odakle su Žumberački uskoci?«. Analizirajući prezimena Srba Žumberčana iz popisa iz 1551. godine, Skarić ukazuje odakle potiču uskoci, odnosno od kuda su došli na područja odakle su se preselili direktno u Žumberak. Pažljivo sam proučio članak i zaključio da ništa što sam već napisao ne protivreči Skarićevoj analizi, ali i da niti jedna analiza nije potpuna i ne bi se mogla smatrati završenom. Skarić dokazuje da je prapostojbina najvećeg broja žumberačkih uskoka južna Hercegovina, Boka Kotorska, stara Crna gora, posebno područje Plava, plemena Vasojevići i Kuči, takozvana Brda i okolina Skadarskog blata. Manji deo potiče iz Podrinja i Polimlja. Veliki deo žumberačkih prezimena našao je na području Hercegovine i današnje Crne Gore. Na osnovu porekla i raspostranjenosti prezimena, Skarić zaključuje da je 60 posto žumberačkih uskoka poreklom iz jugoistočnih i primorskih, a 40 posto iz drugih, severnijih srpskih krajeva.
Od prezimena, čije poreklo analizira Skarić, ukazujem samo na nekoliko, posebno interesantnih. Žumberačko selo i prezime Kokot (pevac, pjevac, oroz) mora da je u vezi sa selima i prezimenima u Hercegovini, Boki kotorskoj i Crnoj Gori. Selo Kokoti spominje se u Konavlima 1433. godine, a ja lično poznajem i brojne Pjevce i Kokote iz Bosne.
Žumberačko selo i prezime Maršići, spominju se i u varijantama: Maržići, Mažići i Mašići. Maršići se spominju u Pećkom spomeniku. U vreme Nemanjića spominju se Maršenići, današnji Marsenići (u plemenu Vasojevića). Maršići, muslimani, žive u Malom Ostrogu, u crnogorskoj krajini. U prijepoljskom okrugu postoji selo Maržići, u srezu Bosanska Gradiška Mašići, a u lepeničkom kraju u Srbiji Maršići. Dodajem da mi je poznato da i u Žumberku postoji prezime Mašić, a da neki stanovnici Maršića u Srbiji nose prezime Maršićanin.
Žumberačko selo Pilatovci navodi Skarića na zaključak da je među žumberačkim uskocima bilo i stanovnika sela Pilatovaca iz Oputne Rudine u Crnoj Gori koji su i u Žumberku dali isto ime svom selu, o čemu će da bude više reči kasnije.
Na žumberačke Herakoviće i Herake podsećaju srednjevekovni spomenici u južnoj Hercegovini: u selu Deranama na grobu nekog Heraka, u Boljunima kod Stoca na grobu Radosava Herakovića, zatim beleška iz 1405. o Heraku Miloševiću, a bratstvo Herakovića u plemenu Njeguši u Crnoj gori vodi poreklo iz Hercegovine i od Nikšića.
Prezimenjaka Šimraka ima samo u Boki Kotorskoj, u selu Sasovićima, kod Herceg novog. Prezime Goleš je Skarić našao samo još na jednom mestu, ali ne kaže gde, dok sela istog imena ima kod Ohrida, u Polimlju, na Romaniji, kod Travnika i Banja Luke. Goleši, po Skariću, vuku poreklo od polimskih Goleša. Stići su, po Skariću, u stvari, Stijići, a potiču iz Vasojevića, gde se danas zovu Stijovići, a ima ih i u Gornjem i Donjem Dragačevu u Šumadiji, slave Vasojevićku slavu Sv. Aleksandra.
Od imena Vraneš, čestog među žumberačkim uskocima, ali i u drugim krajevime, nastala su prezimena Vraneš, Vranješ, Vranešić, Vranešević i Vranješević. Ima ih posvuda u Srbiji, ali i u drugim krajevime, posebno u Bosni. Skarić smatra da su i žumberački uskoci tog imena iz Polimlja, a ja bih postavio pitanje da li se u Žumberak doselio neko s prezimenom izvedenim od tog imena ili su Vranešići nastali tek po dolasku u Žumberak?
Ovaj odeljak o imenima i prezimenima žumberačkih uskoka zaključio bih konstatacijom da bi se teško moglo dovesti u pitanje njihovo srpsko i pravoslavno poreklo i vezu s njihovim sunarodnicime na području Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Kosova, Srbije, posebno jugozapadne, te Dalmacije i Slavonije.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 07:38
Vojislav Ananić
MEĐU KATOLICIMA BIZANTSKOG OBREDA U SRCU ŽUMBERAČKE GORE
21.04.2009. | 14:28
REPORTAŽA o hrvatskim grkokatolicima koji poručuju: Sjetite se i nas, braćo latinska
Među katolicima bizantskog obreda u srcu žumberačke gore Hrvatskih grkokatolika ima oko 24 tisuće, a najveći im je problem stapanje. Rimokatolici ih smatraju pravoslavcima, pa izbjegavaju svoje svećenike zvati na sprovode. Jednostavno, nastavljaju vjernički život kao rimokatolici. Na kraju im se sve izmiješa piše DAMIR ŠARAC. Hristos voskrese – nazvao nam je prečasni Nikola Kekić pred hramom svete braće Ćirila i Metoda na Gornjem gradu.
– Vaistinu, prečasni. Ali, zar vama nije tek sljedeći vikend?
– Ma ne… Već pedeset godina računamo po gregorijanskom kalendaru… – A mi došli vidjeti kako ćete slaviti Uskrs. Glagoljate li onda bar staroslavenski?
– Ne… Od Koncila 1965., kad su rimokatolici s latinskog prešli na narodni jezik, a mi sa crkvenoslavenskog.
Tako sam s tjednom kašnjenja spoznao koliko malo znam o grkokatolicima, iliti katolicima bizantskog obreda. Osim da su u jedinstvu s Rimokatoličkom crkvom, da priznaju papu za poglavara, da ih ima dosta među Hrvatima i da su živjeli u tri dalmatinske župe.
A oni već na vratima – uskoro će u Splitu dobiti kapelu za liturgiju, jer ih ima oko šest stotina u gradu i okolici prema popisu iz 1991. godine. Na zadnjem popisu 2001. godine nije bilo rubrike za njih, pa nema podataka! Nije ni čudo, kad pola rimokatoličke braće ne razumije ni tko su ni što su, niti uspijevaju razabrati. Zato smo prečasnog Nikolu Nina Kekića, rektora Grkokatoličkog sjemeništa i dekana Katedralnog dekanata, zamolili da krene od početka. Kad, gdje, zašto.
Prečasni Nino Kekić u crkvi Sv. Petra i Pavla:
– Odmah nakon raskola istočne i zapadne Crkve 1054. godine, počele su inicijative za ponovno ujedinjenje. O tome se raspravljalo na koncilu u Firenci 1439. godine, na kojem su bili grčki vladar i predstavnici pravoslavnih, a razlog je bio strah od Turaka. Dogovarali su da papa bude prvi među biskupima, kao u prvom tisućljeću Crkve, a da istočnim Crkvama ostane autonomija.
U Galiciji, današnjoj zapadnoj Ukrajini, 1585. godine petorica episkopa otkazuju poslušnost carigradskom patrijarhu, te sklapaju Brest-Litovsku uniju s Rimom – objašnjava otac Kekić.
Kaže kako su preci današnjih hrvatskih grkokatolika Vlasi, starosjedioci u ovoj regiji još iz antičkih vremena. Pred turskim navalama bježe iz Bosne, iz okolice Glamoča preko Bihaća, i u četiri seobe dolaze u Vojnu krajinu, Karlovački i Varaždinski generalat.
– Prvi su stigli u Žumberak 1530. godine, a nekoliko godina kasnije ondje bježe i dalmatinski Vlasi iz porječja Zrmanje. Do dana današnjeg ove dvije skupine imaju različiti naglasak! Grupu do Marče kod Kloštar Ivanića predvodi pravoslavni arhimandrit Simeon, koji 1607. godine biva zaređen za episkopa zapadnih strana. Posvetio ga je pećki patrijarh Jovan, a Simeon putuje 1611. u Rim i potpisuje Marčansku uniju, na poticaj zagrebačkog biskupa Petra Domitrovića, također vlaškog porijekla. Dobio je naslov marčanskog biskupa i rezidenciju, a njegovoj biskupiji pripadali su svi Vlasi od Drine do Jadrana.
Narodne nošnje u žumberačkom muzeju – A gdje su nestali?
– Dio Vlaha tijekom stoljeća postaju katolici Hrvati, a dio pravoslavni Srbi. Većina srpskih povjesničara pojam Vlaha iz povijesnih dokumenata krivo prevode kao Srbin. Grkokatolički biskup Gabrijel Mijakić, prijatelj i suradnik hrvatskoga bana Petra Zrinskoga, umro je na robiji, kad je austrijski car razotkrio plan za oslobođenje Hrvatske koji su smišljali Zrinski i Frankopan. Njegov nasljednik Pavao Zorčić dobio je posjed Zrinskog u Pribiću na padinama Žumberačke gore. Ondje je preseljena uprava biskupije kad su pravoslavni Srbi 1739. spalili biskupsko sjedište u Marči.
Car Leopold, naime, diplomom je dozvolio srpskom patrijarhu Arseniju krajem 17. stoljeća da može organizirati crkveni život među vjernicima bizantskog obreda. Služeći se time, srpski emisari stalno pokušavaju grkokatolike prevesti na pravoslavlje. Tek im je Marija Terezija zabranila da ih uznemiravaju, a cesarica 1776. osniva u Križevcima grkokatoličku eparhiju, dok današnji biskup msgr. Slavomir Miklovš stoluje na zagrebačkom Kaptolu.
Bivše središte sjedišta biskupije u Pribiću Žumberački zeleni brežuljci bukovice, srce su hrvatskih grkokatolika. Usput nam prečasni Nino pokazuje zapušteni kompleks u Pribiću, biskupski dvor, kuće, gospodarske zgrade i polje, što su im komunisti 1945. oduzeli, neko vrijeme koristili za ugostiteljstvo, a onda pustili da propadne. U Sošicama svraćamo kod bazilijanki, najstarije ženske redovničke družbe u kršćanstvu. Osnovao ih je sveti Bazilije Veliki još u četvrtom stoljeću. Muzej žumberačkog kraja obilazimo sa sestrom Anom Badovinac.
– Nije se kod nas puno promijenilo. Molitva i rad su najbitniji. Vidite li razliku u nošnjama žena rimokatolkinja i grkokatolkinja… Ove naše imaju elemente dinarske narodne nošnje s pregačama – pokazuje sestra, s kojom u samostanu žive s. Jeremija Haralović, s. Jeronima Tomazin i s. Julijana Gvozdanović.
Osim ove, kuće imaju u Križevcima, Zagrebu, Karlovcu i Osijeku, a Sošičku su, zajedno s općinom, školom i župnim dvorom spalili 1942. godine partizani. Dvije godine kasnije nacisti i ustaše spalili su ostatak sela.
Dekan žumberački, protojerej stavrofor Željko Pajić rođeni je Karlovčan i župnik sošički.
– Mjesto nestaje pred našim očima. Između dva rata bilo je 1100 ljudi, a sada 101. Još je veća šteta što grkokatolici u gradovima među rimokatolicima zaboravljaju što su – zabrinut je otac Željko dodajući kako mu je iz tog razloga vrlo bitan ‘pastoral vikendaša’.
– Doživljavaju neugodnosti, susjedi ih nazivaju pravoslavcima, pa izbjegavaju svoje svećenike zvati na sprovode. Jednostavno, nastavljaju vjernički život kao rimokatolici. Na kraju im se sve izmiješa – veli župnik Pajić.
Osim što je otac župe, on je i otac obitelji. Grkokatolički svećenici mogu odabrati žele li se oženiti ili ostati celebsi.
– Ali odluka se mora donijeti prije đakonata, inače, prošla baka s kolačima… Neka čovjek izabere, inače će biti nesretan. Biskup se, ipak, uvijek bira od neoženjenih…
– Ali ako su svi svećenici osim jednog oženjeni, a on nije pogodan za biskupa?
– Onda može doći iz druge biskupije. Ili izabrati udovca, ili da mu žena ode u redovnice, a on bude izabran…
Prečasni Željko Pajić je sa suprugom i sinom Antonijem u crkvi Sv. Petra i Pavla.
Supruga mu Tanja rođena Meljnik rodom je iz Lišnja kod Banje Luke u Bosni, ukrajinskih je korijena i također grkokatolkinja, tamo ih zovu galicijani. Imaju četvero djece: Nataliju, Irenu, Anu i Antonija.
– Možda je u Zagrebu neobično biti žena katoličkog župnika, ali meni ne, jer pripadamo istoj tradiciji. Puno se radi, prije smo imali krave i koze, sad više ne, samo vrtove i polje – kratko će Tanja.
– Ona je moja kapelanica, pjeva, odgovara na liturgiji, drži red u kući i crkvi.
– Zapne li župnikovoj obitelji ikad do plaće?
– Budemo i kratki, nekad nemamo za sve poplaćati. Ali svaki put se stvore novci odnekud…
Na istom brijegu su velika grkokatolička i manja rimokatolička crkva. Otac Željko, kad krašićki župnik ne stigne, misi i po rimskom obredu u crkvi Velike Gospe. U hramu sv. Petra i Pavla poznati lik, sveti Leopold Mandić, dalmatinski kapucin…
– I veliki zagovaratelj jedinstva kršćana, naučio je to u rodnoj Boki… U obitelji Radić najviše je djece, ispred obiteljske gostionice ludesaju Nikola, David, Gabrijel, Vedrana, Maja i Filip. Kad smo ih poslikali, pričamo sa šeficom gostionice, Snježanom Radić:
– Ljudi sve manje znaju o Grkokatoličkoj crkvi kojoj pripadaju, mi se trudimo još ići na liturgiju, djecu slati na vjeronauk, držati neke običaje.
– Ima li posla? – Vikendom da. Dolaze izletnici i posjetitelji Jazovke, ta strašna jama vam je tu, kilometar od Sošica – pokazuje Snježana.
Nikola Radić obilazi Žumberak biciklom Glavnom ulicom biciklira Nikola Radić, koji je davno, kao vojnik u Kninu, tražio tragove dalmatinskih grkokatolika. Djedov mu stric Ilija Radić bio je jedan od župnika u Kričkama.
– Teško je bilo održati tu tradiciju kod neukog svijeta, a politika nam nije bila baš sklona. Šteta, umjesto da su nas rimokatolici njegovali kao mlađu braću i staru tradiciju, polako se stapamo…
Ipak, grkokatolici imaju 11 bogoslova, na tome bi im mogle pozavidjeti i mnoge rimokatoličke biskupije.
Jedan od njih, Robert Rapljenović, završio je fakultet informatike u Frankfurtu, gdje je živio s roditeljima, i u 27. godini odlučio je postati svećenik.
– Imam još godinu studija, odlučio sam se oženiti. Dakle, nemam još puno vremena. A vjerujte, biti grkokatolik je sjajno!
Dalmatinski injati
•• O dalmatinskim ‘injatima’, unijatima, duga je priča.
– Tamo je vladika Epifanije Stefanović s deset tisuća ljudi 1648. godine pokušao organizirati zajednicu u jedinstvu s rimskim biskupom, a kasnije i episkop Benedikt Kraljević 1810. godine. No to je pošlo za rukom tek trojici svećenika, Petru Krički, parohu u Kričkama, Marku Busoviću Krički u Baljcima i Pahomiju Krički u Vrlici. Oni 1831. godine otkazuju poslušnost dalmatinskom pravoslavnom episkopu i priklanjaju se križevačkom vladiki, a austrijski car financira izgradnju triju crkava u njihovim mjestima. Petar je kasnije ubijen, Pahomije je pobjegao, a pop Marko je izdržao velike pritiske do smrti.
Tamošnjem narodu služilo je kasnije dvadesetak svećenika; u Baljcima je 1939. godine bilo 110 vjernika, u Kričkama 134, a u Vrlici tek 15. U Drugom svjetskom ratu četnici su spalili i srušili crkve, matične knjige je spasio čuveni pop Janko Heraković koji se sklonio u Križevce, a vjernici su se priklonili ili pravoslavnima ili rimokatolicima. Matice se čuvaju u arhivu Križevačke biskupije i mogu se pogledati kako bi ljudi iz tih sela danas vidjeli kome zaista pripadaju.
Naš svećenik Milan Stipić u zadnje vrijeme povremeno odlazi u Dalmaciju kako bi pronašao raseljene grkokatolike i održao barem jednu liturgiju mjesečno – zaključuje tužnu priču prečasni Nino.
Deset milijuna
Grkokatolika je u Hrvatskoj oko 24 tisuće u 34 župe. Imaju 24 svećenika, 11 bogoslova, pedesetak redovnica bazilijanki. Ukupno ih je više od deset milijuna, najviše u Ukrajini, Rumunjskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Slovačkoj, Makedoniji, Grčkoj, Srbiji, Libanonu, Izraelu, Americi, Kanadi, Brazilu…
Ratne žrtve
(U)sud Komunističke partije glave je došao mnogim grkokatoličkim svećenicima u Drugom ratu i poraću: ubijen je bazilijanac Ivan Kuhar u Pribiću, Irenej Timko duhovnik u Sjemeništu, Nenad Gavrilović u Lepavini, Aleksandar Vlasov u Dišniku, Pavao Gvozdanović u Berkasovu, Tomislav Severović mentalno je obolio od maltertiranja u zatvoru. Sina uglednog svećenika prof. dr. Jurja Pavića mađarski su nacionalisti 1940. ubili u Novom Sadu i bacili u Dunav.
Iz “Slobodne Dalmacije”
8. jun 2018. u 09:05
Vojislav Ananić
DOSELJAVANJE SRBA U SLAVONIJU
Doseljavanje Srba u Slavoniju prikazaću znatno kraće, iz više razloga. Uslovi u kojima su se Srbi doseljavali u Slavoniju bili su po mnogo čemu drugačiji. Bilo je manje organizovanih seoba, a više spontanih doseljavanja grupa i pojedinih porodica. U Slavoniji je bilo malo carsko-kraljevskih zemljišta koja bi mogla biti dodeljena uskocima pa su se oni naseljavali na privatnim, odavno poharanim i pustim staništima i zemljištima. S nekih od tih staništa uskoci su morali prethodno da proteraju Turke koji su se tu naselili. I borba za zemlju između uskoka i ranijih vlasnika poseda bila je žešća, jer su raniji vlasnici zahtevali da im se vrate staništa, ali nisu bili spremni i da se vrate i da napuste posede koji su im dodeljeni u izbeglištvu.
Pored navedenog, u odeljku o unijaćenju srpskog pravoslavnog stanovništva na području Habsburške Monarhije biće mnogo više reči o pravoslavnim Srbima u Slavoniji, nego u Hrvatskoj. Ipak, osnovni razlog je što je već bilo dosta reči o naseljavanju, odnosno preseljavanju žumberačkih i drugih uskoka koji su u Slavoniju odlazili preko Žumberka.
S obzirom da se Slavonija s vremenom menjala u teritorijalnom, državno-pravnom i verskom smislu, u današnje vreme zvuči pomalo anahrono kad se govori o tri posebne Kraljevine: Hrvatskoj, Dalmaciji i Slavoniji. Šta je kada bila Slavonija, odnosno šta se pod tim pojmom podrazumevalo, različiti istoriografi su objašnjavali na različite načine.
U 15. veku Slavonija je obuhvatala prostor Zagrebačke, Varaždinske, Križevačke, Dubičke, Sanske, a verovatno i Virovitičke županije. Tadija Smičiklas je pisao: »Prije nego što je sjeo Ferdinand I na prijestolje hrvatsko-ugarsko, bila je sva zemlja između Save i Drave nazivana Slavonija, sa banom na čelu. Turska osvajanja uticala su da Slavonija u 16. veku obuhvata samo Zagrebačku, Varaždinsku i delove Križevačke županije, koja se ranije protezala daleko na istok i imala je 12.000 poreznik kuća, a sada pusta ne može plaćati nikakve daće. Preostali prostor između Save i Drave već su, ne samo držali, nego i naseljavali Turci«.
S obzirom da se radi o osetljivom pitanju, pod Slavonijom ću podrazumevati samo onaj deo teritorije današnje severozapadne Hrvatske na kojem se naselilo uskočko, srpsko-pravoslavno stanovništvo, koji se vojno-teritorijalno nazivao Varaždinskim generalatom.
Onome što je već rečeno o doseljavanju u Varaždinski generalat sredinom 16. veka u nastavku ću izneti samo nekoliko primera. Pukovnik Vid Halek izvestio je štajerske staleže 1587. da je k njemu došlo mnogo odličnih harambaša sa svojim ljudima iz požeškog i pakračkog sandžaka, da imaju dosta blaga i konja i da ih predvodi Ivana Peašinović i da se mogu osloniti na vernost tih uskoka i traži odobrenje za njihovo naseljavanje. Na predlog Ratnog saveta u Gracu, car Karlo dozvolio je 5. novembra njihovo naseljavanje i dodelio im zemlju, »koje je bilo dosta na raspolaganju« (Mal, str. 90). Kao što se vidi, područja Požege i Pakraca već su bila u sastavu Turske kao posebni sandžaci.
Početkom 1597. organizovao je Sigismund Herberštajn dolazak 117 uskoka s više stotina glava stoke. Oni su po odluci nadvojvode razmešteni na bjelovarskom i križevačkom području. U jesen 1597. spomenuti Herberštajn i Fridrih Trautmansdorf organizovali su preseljavanje 1.700 uskoka, pravoslavnih Srba, a nadvojvoda je pozvao hrvatskog bana Draškovića da organizuje njihovu prehranu dok ne dobiju odgovarajući smeštaj. Štajerski staleži su bili raspoloženi i za nova doseljavanja, ali su se uzdržavali da daju traženu pomoć, sve dok nije intervenisao nadvojvoda i upozorio da u takvim uslovima ne samo da neće doći novi uskoci nego da preti opasnost da se i sadašnji isele, jer ih Turska, videvši da ne samo gubi stanovništvo, nego i dobija opasnog neprijatelja i vojsku, mami da se vrate, obećavajući im veće privilegije (str. 90).
U proleće 1598. došlo je 500 novih uskoka, a u jesen se pripremala seoba novih 1.000 ljudi. Međutim, Turci su nastojali da pošto poto spreče dalja preseljavanja pa je prešao samo deo. To je značilo da se radi o strategijskom interesu za obadve carevine.
General Herberštajn je, ipak, uspeo da i u jesen 1599. obezbedi prelazak 1.200 uskoka s 3.000 glava živine, ali se štajerskim staležima činilo da su troškovi izdržavanja suviše veliki pa bi trebalo da učestvuju i hrvatske banske vlasti. Iako su verske suprotnosti bile i ranije prisutne, Josip Mal kaže da su, »kao i u Kranjskoj uticali i versko-politički razlozi, kao i da je papski nuncij u Gracu 9. avgusta 1599. pisao o tome papinom državnom tajniku«.
Nadvojvoda je u Hrvatski sabor poslao svog izaslanika, koji nije pokazao nikakvog razumevanja, već je optužio vojne i carske vlasti da hrvatskim velikašima oduzima zemlje i dodeljuje ih doseljenicima, ne uzimajući u obzir ni činjenicu da su ti posedi opustošeni i desetinama godina prazni niti značaj uskoka u odbrani hrvatske banovine. Zbog toga je došlo do zastoja u preseljavanju uskočkog stanovništva na područje Varaždinskog generalata (str. 92).
»Đenerao (general, prim. autora), u dogovoru s nadvojvodom Ferdinadom, smestio taj narod po svom đeneralatu, a na zemljištima, koja su već do osamdeset godina pusta bila. Nadvojvoda je zajemčio preseljenom narodu svojim dekretom, da neće nikome plaćati nikakvijeh desetina ni danaka, a obećao je još i carsku privilegiju na sve to« (Grbić, str. 188).
Grbić tvrdi i da je u Varaždinskom generalatu u to vreme, krajem 16. veka, bilo »deset do dvanaest hiljada srpsko-pravoslavnijeh porodica, a nešto poviše bilo je u Karlovačkom đeneralatu«. Ovaj podatak navodim kao primer nepreciznosti i preterivanja. Iako se poziva na pisanje nemačkog istoričara Bidermana.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 09:10
Vojislav Ananić
DOSELJAVANJE SRBA U HRVATSKU I SLAVONIJU
Doseljavanjem Srba u Hrvatsku i Slavoniju te Vojnom krajinom bavim se samo kao procesima čiji su žumberački uskoci bili prethodnici i deo, kao i ambijentom u kojem su živeli u narednih najmanje četiri stotine godina, a žive i danas. Seobe žumberačkih uskoka bile su samo početak masovnog nase- ljavanja uskočkog srpsko – pravoslavnog stanovništva. Dolaskom žumberačkih uskoka stvoreni su temelji Vojne krajine. Najbolje bi bilo ako bi se ta dva procesa razmatrala jedinstveno i pritom sledilo vreme. Svestan da bi to bilo složeno i da se ne radi o težišnom pitanju, odlučio sam da prvo izložim doseljavanje Srba u Hrvatsku i Slavoniju, a potom razvoj Vojne krajine.
Doseljavanjem i vojnim angažovanjem žumberačkih uskoka stečena su prva iskustva o njihovoj valjanosti i mogućnosti krajiškog organizovanja odbrane protiv Turaka. Bilo je jasno da su za to bili potrebni brojni vojnici i da je njihovo dovođenje i organizovanje bilo izuzetno složeno.
Valja naglasiti da u naseljavanju Srba u Hrvatsku i Slavoniju nije bilo plana, u smislu unapred pripremljene strategijske vojno-odbrambene zamisli. Stalni faktori tog procesa bili su tursko nastojanje da svoja pogranična područja naseli hrišćanskim stanovništvom i da ih učini stabilnim osloncem za nova osvajanja. Suprotno, Habsburška Monarhija je težila da to hrišćansko stanovništvo preseli na svoja opustela i poharana područja i time oslabi tursku, a ojača svoju granicu i odbrambenu moć. Hrišćansko stanovništvo, u ogromnoj većini pravoslavni Srbi, težilo je da se oslobodi turskog jarma i pređe na područje Habsburške Monarhije, s ciljem da deluje kao posebno organizovan vojni faktor, ali i da očuva svoj verski i etnički identitet i da ne dozovli da bude potčinjen tamošnjim feudalnim i verskim vlastima.
Samo preseljavanje zavisilo je o konkretnim prilikama, pre svega o ishodu ratova, o odnosu snaga uopšte i na pojedinim područjima o unutrašnjim prilikama, ali pre svega o odnosu turskih vlasti prema hrišćanskom stanovništvu na osvojenim područjima. Uskoci su se naseljavali od severozapada prema jugoistoku, od Žumberka kao slobodnog područja najudaljenijeg od Turske do slobodnih staništa bliže i turskoj granici i opasnosti.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
8. jun 2018. u 09:47
Vojislav Ananić
DOSELJAVANJE SRBA U HRVATSKU
U skladu s tim, sledeća uskočka naseobina bila je u današnjoj Beloj krajini, između Metlike i Črnomelja, konkretno sela Marindol, Paunovići, Milići i Bojanci. Smatra se da je naseljavanje počelo 1546, pod kapetanom Ivanom Lenkovićem, a da su se prvi doseljenici smestili u selu Marindol 1548. godine i da su došli s područja sela Adlešići i Tribuči. Kaže se i da se druga skupina naselila 1561, s obzirom da za sve uskoke nije bilo mesta u Žumberku. Po svemu sudeći, kasnije (1593) je naseljeno selo Bojanci, doseljenicima s reke Bojane, granične reke između Crne Gore i Albani- je, po čemu je dobilo i ime. O tome govori i narodno predanje i sećanje (Beseda br.15, str. 65/66). Nije sasvim pouzdan podatak da je u te krajeve, uključujući i Žumberak, 1597. godine doseljeno još čak 1.700 uskoka, ali je izvesno da je seobe bilo i da je to poslednje masovnije naseljavanje Žumberka, Bele krajine i gornjeg Pokuplja. Očigledno se radi o manjem broju uskoka koji su se većinski naselili na području Vrbovskog, Gomirja i Moravica. Slovenački izvori se korektno bave pitanjem belokranjskih uskoka, ali se traganjem za godinom doseljavanja pojedinih grupa i porodica zapostavlja najbitnije – da su žumberački i marindolski uskoci jedno te isto i da su prvi uskoci došli na to područje u okviru treće i četvrte seobe žumberačkih uskoka, dakle 1538. i 1539. godine. S obzirom da su te seobe bile složene i protivrečne, deo uskoka koji nisu mogli da se smeste u Žumberku potražio je smeštaj na drugim područjima, pre svega u Beloj krajini, a deo se vratio u Tursku. Slovenački izvori ukazuju na vezu žumberačkih uskoka i Marindolaca na osnovu »Popisa Srba Žumberčana iz 1551. godine«, ali se potkradaju i greške. Recimo, tvrdi se da je Ivan Lenković Marindol priključio Krajini 1561. godine pa su se u Marindol naselili pravoslavci iz Žumberka, a u navedenom popisu, kao što se videlo, već se spominju Marindol i Bojanci, kao naselja u kojima su već živeli uskoci-vojnici. S obzirom da Žumberčane i Marindolce povezuju istovetna prezimena, ukazujem da u Žumberku nisam našao samo prezime Vrlinić, jedno od najčešćih među Marindolcima i da se od crnogorskog plemena Bjelopavlića doselio rod Bjelopavlovića, da su se naselili u selima uz put Metlika-Novo Mesto i da ih i danas ima u zapadnom Žumberku.
Valja ukazati i da je u Marindolu, Bojancima, Milićima i Paunovićima (Žunići su se ugasili) 1991. bilo 285 stanovnika: 118 Srba, 55 Slovenaca, 10 Hrvata, 62 Jugoslovena i 35 neopredeljenih. Treba li naglašavati da su Jugosloveni i neoprdeljeni još 1981. bili Srbi. U to vreme 164 stanovnika su svojim smatrali srpski jezik, a 135 su bili pravoslavci. Koji im je materinji jezik nije znalo 17 osoba, a 51 osoba nije želela da odgovori koje su veroispovesti.
Raspoloživi podaci pokazuju da su, paralelno sa Žumberkom i Belom karjinom, naseljavani Prilišće i Rosopojnik na Kupi, i to 1538. godine, dakle za vreme treće seobe žumberačkih uskoka, kao i da se deo tih uskoka preselio na područje oko Netretića. Uopšte, u tom pogledu veoma je interesantno celo područje u luku reke Kupe, od Ozlja i Ribnika, do donje Dobre i Mrežnice. Zimi 1542/43. došlo je u Vinicu 76 uskočkih porodica. Međutim, nezadovoljni seljaci su se pobunili, napali uskoke i oteli im deo stoke. Zapovednik Ivan Vernek uzeo ih je u zaštitu i zatražio od kranjskih staleža da kazne krivce, vrate 780 glava stoke, ali i da se uskocima da žito za neophodnu prehranu i da se prime u vojnu službu (Mal, str. 39). Postoji listina Nikole Zrinjskog iz 1544. kojom daje mesta uskocima na svojim imanjima. Zrinski ih, po tadašnjem običaju, naziva Vlasima, ali o njihovom poreklu i veroispovesti postoje različita mišljenja. Prezimena Sestrić, Raspopović, Subašić, Rudanović, Basarović, Pavičić i druga ukazuju na njihovo pravoslavno i srpsko poreklo. Manojlo Grbić spominje razgovor s jednim Sestrićem koji zna da su se naselili s reke Zrmanje, da su Sestrići tek u Drugom svetskom ratu »uništili slavsku ikonu jer su im dozlogrdila stradanja«, kao i da je »pravoslavna crkva Sv. Ilije, s oltarom na istoku, kasnije pretvorena u katoličku crkvu Sv. Lenarta« (str. 21). Međutim. Lopašić tvrdi da su ovi uskoci od početka bili katolici i kao dokaz navodi upravo crkvu Sv. Lenarta. Činjenica je da na ovom području i danas ima prezimena Stanković, Smederevac, Petrović i dvostrukih prezimena Stanković-Moćan, Marković-Juričak i slično. Interesantni su neki podaci u vezi s gradom i opštinom Ozalj. U zabačenom delu Ozaljske opštine naišao sam na tablu s nazivom sela Vuksani, a oni su, kao i prezime Vuksanovići, s područja današnje Crne Gore, odakle su i žumberački Vuksanovići. Kod Ozlja postoje i sela Lukšići Ozaljski, a prezime Lukšići dolazi od imena Luka, odnosno varijante Lukša, pa se i sadašnji premijer, odnosno ministar inostranih poslova Crne Gore zove Igor Lukšić. Postoji i selo Soldatići, a u Žumberku je bilo, a možda i sada ima Soldatića. Imam više prijatelja Soldatovića. Nisu li Soldatići samo »skraćeni« Soldatovići?
Kad se prođe Ozalj naiđe se na tablu s napisom dr Kalčić. Moj drug Milan Kalčić, rodom iz Poreča, zna da su njegovi »ko zna kad došli u Istru iz Srbije«. Jednom prilikom na radiju je bilo reči o Milanu Kalčiću, gradonačelniku Negotina, dakle jednog od »vlaških gradova«. Istarski Milan Kalčić se trgnuo i uzbuđeno prozborio: »Vidiš, jesam li ti rekao«. Prezime Kalčić dolazi od vlaško-bugarskog imena Kalčo ili Kalča. Prilikom popisa 1991, grad Ozalj je imao 1.184 stanovnika, od čega 49 Srba i 16 Jugoslovena! Sledeće seoba bile su na području Gomirja, Vrbovskog i Moravica. Izvesno je da su se prve veće grupe organizovano naselile 1596, s obzirom da postoje pisani izvori o pregovorima njihovih predstavnika, prvo s nadvojvodom Ferdinandom u Gracu, a zatim i s carem Rudolfom u Beču, kao i njegovo naređenje nadvojvodi i generalu Ivanu Lenkoviću da se ovi »pošteni ljudi« nasele u Krajini. Prema predanju, došli su s reke Krke, pre toga su branili utvrđenje Klis, a pre toga su došli s područja reke Cetine.
Ti uskoci su vrlo bliski žumberačkim uskocima. Iako na tom području ima prezimena kojih u Žumberku nema, veza je, ipak, neporeciva, jer i tamo ima i sela i prezimena Vučinići, Vučkovići, Radoševići, Vukšići, zatim Hranilovići i drugi. Mal piše i da je u leto 1600. došlo 300 novih uskoka s područja Korenice i Udbine i da su odmah upućeni k poslednjim gomirskim doseljenicima. Po naređenju nadvojvode iz 1604. godine, Kranjci su gomirskim uskocima pet godina plaćali po 200 forinti kao pomoć u prehranjivanju (str. 64-66).
Gomirci su u prvi mah imali 200 vojnika i zatvorili su pravac kojim su Turci ranije s lakoćom prodirali u Kranjsku. Nova naseljavanja ovog područja usledila su 1605. i 1607. godine pa su Gomirje, Moravice i Vrbovsko organizovni u posebnu opštinu s oko 48 kuća, 1.160 ljudi i 300 upisnih vojnika, od kojih je 60 bilo u stalnoj službi i primalo platu.
Gomirci su bili osnova vojske koja je 1632. prodrla na područje Cazina i obezbedila dolazak novih uskoka, koji su razmešteni na području Ravne gore, Smrčeve poljane, Starog laza, Mrkoplja, Tuka, Bjelolasice, Jasenka i Drežnice (Grbić, str. 34). Uskoci su se naselili na pustim imanjima Zrinjskih i Frankopana, koji su se nadali da će ih potčiniti kao kmetove, čemu su se ovi žestoko suprotstavili. Imajući u vidu iskustvo Žumberačana, tražili su isti status i prava, oko čega se u narednom periodu vodila žestoka borba. Carska vlast, zahvaljujući odlučnom otporu uskoka i podršci generala Kisela, odbila je sve zahteve hrvatske vlastele. General Kisel je napisao da je zemljište na kojem su razmešteni uskoci pusto već 80 godina, da još ima slobodnog zemljišta i da se ni po koju cenu ne bi smelo dozvoliti da vlastela potčine uskoke kao svoje kmetove. Oni uspešno brane granicu, od čega veliku korist ima i ta vlastela.
Na to je nadvojvoda 6. decembra 1604. godine vlasteli ironično odgovorio da bi »mogao da odustane od svojih ranijih odluka, ako grofovi podmire dotadašnje troškove i u gotovom plate 80.000 forinti na ime troškova za hranu, oružje i plate, i ako se obavežu da će oni izdržavati vojsku u Gomirju« (Radeka, str. 55). U novembru 1608. vojvoda Radoje Mamulović pisao je caru Ferdinandu 2. i ponovio zahtev da gomirski uskoci dobiju ista prava i privilegije kao i žumberački. Car im je odobrio samo da i dalje ostanu na frankopanskim zemljištima i priznao neka prava. To nije bitno promenilo stanje pa su uskoci iz Gomirja, Moravica i Vrbovskog 1616. ozbiljno zapretili da će se odseliti nazad u Tursku .
Spor je trajao veoma dugo pa su gomirski uskoci morali da otkupe dodeljenu zemlju i plate 15.000 forinti za zemljište, šume i drugu imovina koja prelazi u njihovo trajno vlasništvo, tako što su se odrekli svojih vojničkih plata u naredne četiri godine. Ugovor je potpisan 13. jula 1657. godine u Ogulinu od strane carskih predstavnika, karlovačkog generala, prodavaca te kneza Nikole Dokmanovića i vojvode Milivoja Vučinića, ali ga Gomirci nisu priznali sve dok ga car nije overio i potvrdio 8. marta 1658. Taj ugovor su potvrdili i car Karlo 1727. i carica Marija Terezija, 1759. godine (Grbić, str. 39). U Gomirju je, kao što je već rečeno, već 1602. godine podignut manastir Gomirje, a osnovali su ga kaluđeri Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Manastir je postao jedan od centara verskog života pravoslavnog naroda u Hrvatskoj pa i Žumberčana. U manastiru je 1771. godine bilo 50 pisanih tzv. »srbulja«, a tesne veze održavane su s Ruskom pravoslavnom crkvom.
Radeka kaže da manastir Gomirje »u ono vrijeme nije bio na rubu pravoslavlja, jer je na sjeveru bio Žumberak i pravoslavna naselja u Beloj krajini«, kao i da je »nešto prihoda bilo u žitu i u vinu od manastirske parohije iz Žumberka« (str. 227), što znači da je Žumberak pripadao manastiru Gomirje od njegove izgradnje. Strategijski interesi Habsburške Monarhije zahtevali su nova doseljavanja, tako da su neka preseljavanja izvršena i silom. Veliki kapetan ogulinski grof Gašpar Frankopan prodro je s vojskom 1639. do Petrovog polja i »pokupio narod srpski, koji nije bio jedinstven u nameri da pređe na »hrišćansku stranu«. Frankopan je naredio da se porobe i pobiju oni koji neće da idu. Ti uskoci naseljeni su po carskom naređenju oko Brinja, Plaškog i Vitunja, s ciljem da se zatvori pravac turskih prodora između Gomirja i Ogulina (Grbić, str. 50/51). Postoje podaci o 17 uskočkih porodica sa 108 članova naseljenih u Vitunju, a imena i prezimena glava porodica govore o njihovom poreklu: Radota i Radojica Voćić, Ivoš i Lazar Mihajlović, Božidar Koraćević, Stevan i Prerad Kosanović, Rade i Milašin Radelić, Ignjatije Trbojević, Đuro Nožić, Milo Kovačević, Radovan Brvić, Cvjetko Čudanović, Ilija Vagavić, Petar Hranilović i Vojin Ličanin (Grbić, str. 35). Zbog naseljavanja Srba u Vitunj, pobunili su se Ogulinci, poharali im useve i posekli voćke te zatražili od grofa da se »ovi bezbožnici« u roku od osam dana uklone iz Vitunja. Međutim, general Vuk Frankopan u pismu caru Ferdinandu 3-em 5. jula 1640. piše da su »tužbu podnijeli kojekavki pustolovi i skitnice, koji su pobjegli iz Kranjske, Vinodola ili drugijeh mjesta zbog svojih dugova ili drugijeh rđavih djela, pa kojih se je toliko steklo u Ogulinu, da su zauzeli grofovske zemlja od Ogulina do Modruša, ali da ne priskaču u pomoć kad je nužda, pa neće ni na stražama da postoje, dok plaćeni vojnici obrađuju svoja polja i bore se protiv Turaka«. Istraga je zaključena rečima generala Gašpara Frankopana da je »on Srbe, po carskom naređenju, naselio na svom, a ne na ogulinskom zemljištu, i da će mu hiljadu puta više valjati protiv zakletog neprijatelja nego Ogulinci« (Grbić, str. 35/36). Do sukoba Brinjana starosedelaca, po svoj prilici rimo- katolika, i uskoka došlo je i 1644. godine, izgleda na podstrek generala Vuka Frankopana, koji je uskoke hteo da potčini kao kmetove. Međutim, general Herberštajn je umirio pobunjene i optužio Frankopane da su oni inicijatori sukoba. Carska komisija je 4. novembra 1644. izvršila razgraničavanje, o čemu je 22. maja 1645. u Brinju potpisan zapisnik. Potpisnici sa srpske strane bili su kapetan Vicko Bogut i pop Manojlo Rajaković (Grbić, str. 66).
Sljedeće naseljavanje, na područje Plaškog i između Brinja i Ogulina izvršeno je 1609. godine. Trojica uskočkih knezova: Radoje Ljubišić, Petar Tadešković i Paun Lalić zatražili su od nadvojvode u Gracu da im dopusti da se nasele kod Plaškog, ispod Kapele, između Brinja i Ogulina i oko voda Dretulje i Jasenice. Pisali su da su izbegli iz Turske i da ih ima 532 duše, od toga 190 naoružanih. Ako bi nadvojvoda naredio da se u Plaškom podigne kula, kao one kod Vinice i Prilišća, naselilo bi se tu dve do tri hiljade Uskoka, njihovih sunarodnika, pa bi bili u mogućnosti da zatvore pravce od Senja do Slunja, zatim Ogulin, Tounj i sve do Karlovca. Nadvojvoda je naredio kapetanu Galu da primi ove uskoke, da vođama isplati po dve vojne plate i pomogne ih najnužnijom hranom (Grbić, str. 49/50). Plaščanskim uskocima pridružili su se novi, 1609, 1611. i 1612. godine, kad su 24 porodice izbegle iz Like koja je bila pod Turskom. Kapetan Gal zatražio je da se pošalje komisija koja će regulisati prava Oglinaca, Gomiraca i Plaščana u pogledu razgraničavanja i korišćenja zemljišta i vojničkih obaveza. U Korenici, koja je bila Turska, bilo je 120-130 kuća Srba, koji su na neki način živeli »na obe strane«, pa su bili i turska raja, ali su im i neki krajiški generali uzimali godišnji harač. Pregovaralo se o njihovom preseljavanju na područje Plaškog, ali pokušaj 1642. godine nije uspeo, zbog slabe saradnje generala Herberštajna i Vuka Frankopana, pri čemu su Frankopanu služili Srbi Marko Sekulić, Ognjen Mudrić i Vukosav Bubić. Tek 1655. godine preseljeno je 12 porodica, sa 140 duša, od kojih 40 vojnika, prvo do Otočca, a zatim i u Plaški (Grbić, str. 50/54). Iz rejona Usore u Turskoj Bosni preseljeno je 1658. stotinak srpskih porodica na područje Dubrave i Ponikve. Predvodili su ih vojvode Manojlo Mandić i njegov sin Vuk, a 38 porodica naselili su na svojm posedima Đuro i Franjo Frankopan, obećavši im prava kakva su imali i drugi graničari. Po naseljavanju nametnuli su im kmetovske obaveze, koje su ovi izvršavali do 1672, odnosno do otkrivanja zavere Zrinskih i Frankopana, kad su se stavili u vojnu službu i zatražili od cara da ih izjednači s drugim graničarima. Car se saglasio, ali je novi gospodar imanja u Bosiljevu, hrvatski ban Nikola Erdedi, nastojao da ih vrati u kmetovski položaj, čemu su se suprotstavili i uskoci i vojni komandanti pa im je Ratni savet u Gracu 1685. potvrdio status graničara (Grbić, str. 58/59).
U proleće 1605, posle dužih pregovora i dogovora uskočkih vojvoda i generala Kisela, uz saglasnost Graca i Beča, senjski kapetan je s 400 uskoka prodro je na područje Kotara i odatle doveo 700 novih uskoka, od čega 200 iskusnih i hrabrih vojnika. Grof Nikola Zrinski saglasio se da se ovi nasele na njegovim posedima u Liču i u Krmpotama, pod uslovom da budu njegovi podanici. Vojvode Toma Krmpoćanin, Toma Skorupović, Toma Marković, Marko Balinović i Mile Budorčić morali su da prihvate tu obavezu, ali su se nakon godinu dana uskoci odmetnuli od grofova, u čemu ih je podržao i general Kisel, koji je vodio računa o vojnim obavezama. Deo ovih uskoka kasnije se iselio, a deo je ostao u Liču i Krmpotama i prihvatio rimokatoličanstvo. Međutim, taj narod zna za svoje pravoslavno poreklo pa neke porodice, na primer Radoševići, imaju krsnu slavu (Grbić, str. 60/63).
Naseljavanje Brloga i oko Senja počelo je 1609. godine. Senjski kapetan Sigismund Gušić izvestio je 4. aprila nadvojvodu Maksimilijana da su 33 porodice došle iz Ribnika kod Gospića u Brinje i da žele da se tu nasele, a zatim da je došlo još oko 550 duša. Pokazalo se da su ti uskoci bili turska raja pa kad više nisu mogli trpeti zulum, prodrli su u grad Ribnik, pobili posadu, a beg je jedva utekao. Deo je došao u Brlog, a knez Tepšić, sa svojih 80 ljudi, otišao je u Podgorje kod Baga. Manji broj uskoka, od kojih 50 vojnika, naselilo se na područje Brloga 1611. godine, posle ustanka protiv turske vlasti u Lici i Krbavi. Bilo je voljno da pređe i više, ali carske vlasti nisu želele da daju povoda Turskoj za nove sukobe (Grbić, str. 63/64).
Krajevi oko Lučana i Vodoteča naseljeni su 1637. Srbima koji su Lici bili pod Turskom vlašću. Bilo je sporova između generala Vuka Frankopana i njegovog brata Nikole i generala Herberštajna gde će se naseliti i kakav će status da imaju. U izveštaju od 21. juna 1642. godine Herberštajn piše i da je k njemu prebeglo 17 srpskih kaluđera, pošto su Turci popalili manastire sve do Sarajeva. Zatražili su da se razmeste po Primorju naseljenom pravoslavnim stanovništvom i obećali da će prevesti na hrišćansku stranu mnogo svog naroda.
Brojne uskoke koji su se razmestili po Vodoteču i Prokikama doveo je 1679. vojvoda Dragić, ali su se Brinjani opet pobunili pa je deo produžio na sever i naselio se u Kranjskoj i oko Ivanića. Veliki broj Bunjevaca, rimokatolika, naselio se po Liču, Hreljinu, Krmpotama i drugim mestima, ali se deo ubrzo preselio pod mletačku vlast, zbog sukoba sa senjskim kapetanom Herberštajnom, zbog čega je ovaj i smenjen (Grbić, str. 65/66).
Oko 150 porodica s reke Usore u Bosni naselo se na području Otočca i po Gacakom polju. S kapetanom Herberštajnom bili su u vezi još od 1642. godine. Herberštajn kaže da te Usorce hvale svi stari graničari pod njegovom komandom i smatraju da su to viteški i najpošteniji ljudi među svim krajišnicima pod Turcima. Seoba je otezana zbog generala Vuka Frankopana koji je nastojao da i ove uskoke naseli na svojim imanjima kao kmetove.
Seobu je izvela karlovačka vojska pod komandom Đure Frankopana tek 1658. Jedna uskočka grupa se zaustavila kod Gacka, druga, pod vodstvom vojvode Manojla Mandića, u Kamenskom kod Karlovca. Razmeštaj uskoka izvršili su u proleće 1660. Kristofer Delišimunović, kapetan na Turnju i kapetan Fridrih Portner iz Otočca, oko Otočca. Uskoci su već 1663. imali žestok sukob s vojskom Alipaše Čengića koji je napao Brlog, ali je strašno poražena pa se pokazala sva borbena vrednost Uskoka (Grbić, str. 67/70).
Oko Dabra je naseljeno 1672. godine 90 srpskih uskočkih porodica. Bilo je to ujedno i poslednje veće naseljavanje uskoka pre velikog rata Turske i Habsburške Monarhije, 1683. do1699. godine. Poraze i povlačenje Turske pratili su i narodni ustanci. Ustanak u Dalmaciji, koji su predvodili Stojan Janković i Ilija Smiljanić, podržali su i Mlečani pa se ustanak proširio i na Liku i Krbavu, ali dva napada austrijske uskočke vojske 1685. godine nisu urodila plodom. Turci su se ogorčeno branili. Tek 1689. je jača carska vojska, potpomognuta pobunjenom hrišćanskom rajom, oslobodila za desetak dana i Liku i Krbavu, uključujući i utvrđene gradove Udbinu i Bunić. Lika i Krbava su naseljavane na različite načine: iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije, a vraćali su se i pojedinci, prethodno izbegli iz Like, na primer Koreničani.
Poverenik za naseljavanje novooslobođene Like i Krbave bio je kapetan Đuro Križanić. Sačuvana su pismena odobrenja kojima se dopušta knezu Vujašinu Mileusniću da 40 porodica iz Kosinja naseli u Širokoj Kuli, a knezovima Jovanu Drakuliću i Milinu Laliću da nasele po 30 porodica u Korenici. U Lici je naseljeno i dosta rimokatolika, Hrvata i Kranjaca. Grbić kaže da je 1699. u Lici bilo 700 pravoslavnih kuća s 1.400 porodica, 160 kuća Bunjevaca i 250 kuća Hrvata i Kranjaca (str. 71-79).
Naseljavanje Korduna teklo je slično kao i naseljavanje Like, s tim da je više uskoka prešlo s turske strane. Pošto je osvojen, Budački je utvrđen pa je u sam grad i okolicu naseljeno 284 porodice s 2.784 lica, od kojih su 294 vojnika, 184 konjanika i još oko 300 spremnih za borbu, ali nenaoružanih. Oni su se ubrzo proširili do Vojnića, a novi doseljenici iz Kladuše i Cazina naseljeni su oko Budačkog i Perjasice.
Ogulinski poručnik Hranilović doveo je 200 porodica koje su na-eljene oko Skrada, Veljuna i Primišlja. Poručnik Vuk Grbić, knez Stevan Kukić i Mihajlo Sabljak doveli su 200 srpskih i hrvatskih porodica u Rakovicu. Vuk Grbić postavljen je za komandanta utvrđenja Rakovica, a Stevan Kukić i Mihajlo Sabljak za knezove Srbima, odnosno Hrvatima. Dobijene zemlje priznao je uskocima 20. avgusta 1711. general Josip Rabata. Novi, dobro naoružani i opremljeni uskoci naselili su se oko Koranskog brega i Kosijerskog sela.
Deo uskoka koji su se naselili oko Krstinje nije bio zadovoljan pa se vratio u Tursku. U vezi s tim je vođena i istraga. General Kulmer je 1716. naselio Srbe i po Turnju i Mostanju kod Karlovca, ali su se pobunili Hrvati pa su Srbi 1721, odlukom Ratnog veća u Gracu, povučeni do Tušilovića.
Mirom u Sremskim Karlovcima 26. januara 1699. završen je četrnaestgodišnji rat i uvrđena granica Austro-Ugarske i Turske. Na turskoj teritoriji ostala su područje Srba, Lapca, Cetina i Drežnka. I posle toga bilo je manjih doseljavanja (Grbić, str. 79/81).
Na celokupnom području Karlovačkog generalata, sem Banije, bilo je 1700. godine 39 pravoslavnih parohija, s tim da je gomirska parohija s manastirom bila nadležna i za tri parohije u Žumberku, Marindolu, Bojancima, Ponikvama, Srpskim Moravicama i Ravoj gori, Jasenku, Tuku, Mrkoplju i Drežnici. Spisak svih parohija, s brojem domaćinstava i popova navedeni su kod Grbića (str. 81-83).
Turci su osvajali i pustošili Baniju od 1548. do 1556, kad je palo i glavno utvrđenje Kostajnica. Kad su Turci 1593. zauzeli i Sisak, Hrvatskoj je na desnoj obali Kupe ostalo malo područje oko utvrđenja Petrinja i Hrastovica. Hrvatski istoričar Tadija Smičiklas kaže: »Vele da je bilo 1576. i 1577. do pedeset provala, a pali su skoro svi gradovi do Kupe. Kukavni narod bježao je kao ovce, kad se med nje vuci uvuku. Puk Hrvatski u hrpama na hiljade prelazio je granice svoje otadžbine, da si drugdje traži bolju i sretniju domovinu«.
A u hrvatskom saboru je rečeno: »Poslije Boga prva ide briga bana Hrvatskoga, da na ovoj rijeci (Kupi, prim. autora) uzdrži silnog neprijatelja, da ne propadne sa svim ovo nesretno kraljevstvo i sve susjedne hrišćanske zemlja« (Grbić, str. 84/85).
Kad je 1596. carska vojska zauzela Petrinju, rešeno je da se zauzme i Kostajnica i da se hrišćanski narod prevede na levu obalu Une. Prvi pokušaj nije uspeo. Carska vojska nije bila dovoljno jaka, a nije došlo ni do ustanka hrišćana. Posledice su bile katastrofalne. Turci su obratili posebnu pažnju na taj deo granice zbog blizine Zagreba i drugih strategijskih interesa i pod strogom kontrolom držali hrišćansko stanovništvo nastojeći da ga pridobiju za daljnja osvajanja. Bili su spremni da mu daju i određena prava, posebno da garantuju versku slobodu. Tek 1640. godine uspelo je da se deo pravoslavnog naroda silom prevede i naseli na području Petrinje i Hrastovice. Petrinjska kapetanija pripadala je tada Varaždinskom generalatu. Vojvoda Bratić uspeo je da 1680. prevede 120 porodica pravoslavnog srpskog stanovništva.
Za vreme Velikog rata carskoj vojsci je uspelo da zauze glavni grad i utvrđenje turske krajine Kostajnicu, oslobodi gradove i utvrđenja na Baniji i prodre duboko na tursku teritoriju na desnoj obali Une. Karlovačkim mirom 1699. uspostavljena je granica na Uni, a Turskoj vraćene teritorije na desnoj obali. Hrišćansko stanovništvo, pravoslavno i katoličko, preseljeno je na područje prazne i opustošene Banije. Prema izveštaju iz 1697, na području Kostajnice je bilo 1.200 kuća, a na području Zrinja i Novske ukupno oko 1.000 kuća, 1.200 dobro naoružanih vojnika i oko 2.000 ljudi sposobnih za borbu, ali »bez dobre puške«. Prema izveštaju Ratnog veća, bilo je na tom području 1701. oko 11.000 srpsko-pravoslavnog uskočkog stanovništva (Grbić, str. 92).
Razmeštanje doseljenog stanovništva i naseljavanje Banije pratila je i politička i verska borba kome će pripasti Banija: austrijskom delu monarhije, a to znači i Vojnoj krajini, ili ugarsko-hrvatskom delu, odnosno hrvatskom banu. Zagrebački biskup Aleksandar Mikulić nastojao je da Baniju, po svaku cenu, potčini zagrebačkoj biskupiji. Uskoci su odlučno tražili da budu izjednačeni s drugim graničarima i da pripadnu Vojnoj krajini. Kompromisno, zemlja je pripala hrvatskoj banovini, ali je imala vojnu krajišku upravu.
Ne bi bilo logično da se ne osvrnem i na izgradnju i naseljavanje Karlovca. Prilikom izgradnje stražu su držali krajišnici Žumberčani. Kad je izgrađen došla je nemačka posada, a Žumberčani su premešteni u Tounj, Zvečaj i Slunj. Radeka kaže da je nadvojvoda Ferdinand 1602. za odbranu Karlovca predvideo i 92 Žumberčanina (str. 70). To je značajan podatak, ali ga drugi izvori ne spominju.
Dve srpske porodice, neki Popović i Nikola Vukanović, spominju se 1585. godine. S obzirom da je Karlovac u narednom periodu bio strogo rimokatolički i nemački, kaže se da je pravoslavnih i Srba bilo više u bolnici i u zatvorima, nego među stanovništvom.
Bogati trgovac Petar Popović izabran je 1750. u Gradsko veće, što znači da je već bilo pravoslavnih i Srba u Karlovcu. To potvrđuje i činjenica da je vladika Danilo Jakšić slao kaluđere iz manastira Gomirje da obiđu pravoslavne, pre svega u bolnici i zatvoru. Komandant, general Leopold Šercer (1748-1754), je to tolerisao jer su pravoslavni Srbi predstavljali većinu njegove krajiške vojske. Zbog toga je prećutno dozvolio da se 1752. u jednoj kući sagradi pravoslavna kapelica Sv. Nikole, koja je premeštana kad bi vlasnici »otkazali gostoprimstvo«. Novi komandant, general Benvenuto Petaci (1754-1763), fanatični rimokatolik i jezuita, koji je brutalnom silom unijatio žumberačke uskoke, zabranio je 1762. da se pravoslavni sveštenici puštaju u grad. Nije dozvoljavao da se pravoslavni vojnici sahrane u Karlovcu niti da se tela iznesu iz grada dok rodbina ne plati »mrtvarinu« Rimokatoličoj crkvi. Posle tužbi vladike Jakšića i mitropolita Nenadovića, carica Marija Terezija poništila je i jednu i drugu zabranu, ali se ništa nije promenilo sve dok Petaci nije smenjen.
U Karlovac je 1763. došao prvi pravoslavni sveštenik, gomirski kaluđer Sofronije Mamula. Stanje je bilo povoljnije jer je zamenik komandanta Karlovačkog generalata, generala Beka, bio Mihajlo Mikašinović, prvi general Srbin. Pravoslavni sveštenik je prvi put išao gradom, s vojničkom pratnjom, upravo da bi pričestio i ispovedio bolesnog generala Mikašinovića s veoma interesantnim podacima za 45 pravoslavnih sveštenika, od kojih su mnogi predvodili svoj narod prilikom preseljavanja, pisao je M. Grbić na str.106-107.
Karlovac je 1778. proglašen slobodnim i otvorenim gradom. Umesto da pravoslavni postanu slobodni i ravnopravi, s obzirom da je car Josip 2., 15. oktobra 1781. proglasio »patent«, kojim su u Habsburškoj Monarhiji priznate sve veroispovesti, magistrat je zaključio da se pravoslavna kapelica zatvori, s obzirom da, prema odluci carice Marije Terezije iz 1753. godine, u Karlovcu nema 30 pravoslavnih porodica, a novim merama pravoslavnima je zabranjivano da sprovode svoje bogosluženje.
Takvo stanje bi potrajalo da se nije pokazalo da ne samo Karlovcu nego i u Rijeci, Senju i drugim gradovima trebaju trgovce i zanatlije pa je naseljeno više pravoslavnih porodica, o kojima se govori kao o Cincarima. Tada su vojne vlasti molile pravoslavne sveštenike da nagovaraju svoje sunarodnike da se naseljavaju u Karlovcu.
Pošto je porastao broj pravoslavnih stanovnika, 1785. godine konačno je izdata dozvola za izgradnju prve pravoslavne crkve u Karlovcu, ali ne glavne, parohijalne, nego filijale pravoslavne crkve u Tušilovićima (Grbić, str. 133-140).
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.