Portal Poreklo objavljuje tekst akademika Radoslava M. Grujića, iz 1912. godine (objavljen u Glasniku Srpskog geografskog društva), u kojem on piše o burnim vekovima u kojima su Srbi naseljavali prostore današnje Slavonije, Moslavine, Zagreba, Žumberka…
U ovom vrednom prilogu pominju se brojna srpska plemićka prezimena, kao što su: Bogojević, Borić, Bradač, Branković, Bratić, Brdarić, Bubanović, Vidović, Vitanović, Vlašić, Vračarić, Vučić, Gajdić, Gvozdanović, Grba, Grdak, Grdinić, Grubač, Demetrović, Dijaković, Dobrenić, Dobrinić, Dragač, Dragaš, Drašković, Dukić, Zmijanac, Margetić, Ivković, Jagnić, Jagodić, Jelačić, Keserić, Kodić, Kokir, Kordić, Korenić, Kosić, Kristianović, Kristović, Kuštrić, Lukačić, Martinović, Marčetić, Meštrović, Milićević, Milošić, Mirić, Nedeljković, Novković, Obradović, Obranović, Ožegović, Orešković, Petković, Petrović, Poznanović, Pravdić, Purić, Ranjilović, Radaković, Radenković, Radinović, Radoslavić, Radotić, Relić, Ružić, Selaković, Serbljanović, Serbak, Simić, Sladojević, Stanilović, Staničić, Stančić, Strainić, Tučić, Utješenović, Filipović, Hranilović, Ciković, Čavić, Škorić, Štrbac…
Evo i Grujićevog vrednog teksta pod naslovom:
NAJSTARIJA SRPSKA NASELJA PO SEVERNOJ HRVATSKOJ (DO 1597. GOD)
Današnju severnu Hrvatsku sačinjava prostrana oblast između Save i Drave. — Na zapadu deli je od štajerske reka Sutla i gora Macelj, a na Istoku graniči sa Slavonijom dužinom rečice Ilove.
U pređašnja vremena i ova oblast nazivana je Slavonijom, s dodatkom gornja — za razliku od današnje ili donje Slavonije, s kojom je nekada sačnnjavala jednu oblast; a južna granica njena išla je tada do reke Kupe, gde je počinjala Hrvatska. Nemci su ovu oblast zvali Windischland, a Mađari i drugi u latinskim ispravama nazivali su je Sclavonia. — Glavni gradovi njeni behu Zagreb, Križevci, Varaždin i Koprivnica.
Turske provale u 15. i 16. veku učiniše, da su mnogi Hrvati iz Like, Krbave, Primorja i severne Dalmacije uklonili se stalno sa svojih ognjišta i nastanili po ovoj oblasti. Zbog toga je Zagreb ubrzo postao središte nove etničke Hrvatske, a granice gornje Slavonije znatno se pomakoše na Sever – do reke Lonje. I u glavnom, od srednjeg a docnije i od istočnoga dela tako sužene oblasti, kada se u nju oko 1540., počeše stalno naseljavati mnoge srpske pravoslavne porodice, osnovana je prva vojnička — Slovinska Krajina, koja je kasnije prozvana Varaždinskim Đeneralatom.
A kada je Karlovačkim Mirom 1699. god. i donja Slavonija ponovo ušla u sastav Austro-Ugarske Monarhije, počeše predstavnici vlasti sve više identifikovati i Đeneralat Varaždinski sa Hrvatskom, nazivajući Slavonijom samo novo zadobivenu donju Slavoniju. – Tako eto, malo po malo, tokom 18. veka, konačno se utvrdilo ime Hrvatska i za celu ovu oblast nekadašnje gornje Slavonije…
Srbi zvali Slavoniju – Vretanija
Narod je, međutim, od pamtiveka pa sve do prve polovine 19. veka celu ovu oblast nazivao Slovinijom, a sebe Slovincima; dok su joj štajerci i drugi okolni narodi, naročito zapadnom delu njenom — Zagorju i Prigorju, dali ime Bezjačka, a narodu Bezjaki ili Bezjaci, — slično šijačkoj i šijacima oko Požege u donjoj Slavoniji. Međutim, kada su Srbi naselili sredinu ove oblasti, dadoše joj i oni jedno novo ime — Vretanija ili Vratanija, te je tako, bar od 1609.—1704., nazivahu naši crkveni predstavnici i moldavski vladaoci u svojim spisima, a srpski slikari na ikonostasima; dok su u isto doba i još nešto docnije (do polovine 18. veka), ruski vladaoci i crkveni predstavnici redovno i ovu oblast nazivali „Srpskom zemljom”.
Oblast je ova danas raznovrsne etnografske kompozicije, jer je i poreklo današnjeg njenog stanovništva vrlo različito.
— Pored osnovnog starosedelačkog stanovništva Slovinaca, koji samo u zapadnom delu prevlađuju, nalaze se tu mnogi Hrvati, Srbi, Štajerci, Kranjci, Česi, Moravci, Nemci i Mađari, a ponešto ima i Jevreja (većinom poljskih), Talijana, Cigana i Rumuna, Stari Slovinci, Hrvati, Kranjci, Štajerci i svi rimokatolički Srbi, a i jedan deo Čeha i Moravaca, etnografski se gotovo izjednačiše, te žive danas pod zajedničkim imenom Hrvata, dok su ostali narodi očuvali svoju individualnost. Među ovim narodima pravoslavni Srbi su najbrojniji, ali njihova naselja ne obuhvataju danas celu ovu oblast. Ona se pružaju samo po onom četvorougaoniku, što ga čine gorske kose i ogranci Bilogore sa Severa, Kalnika sa zapada, Marčanskoga humlja i Moslavačke gore sa Juga, te rečica Ilova sa Istoka; a tek nekoliko malenih sela naših prelazi te granice i spušta se u ravnu Podravinu…
Nu i srpsko stanovništvo ove oblasti nije po poreklu jedne etnografske kompozicije. šta više, ono ima u sebi podosta predstavnika iz sviju oblasti naših sa Balkanskoga Poluostrva; a ponešto je asimilovalo i od drugih naroda, naročito od starih Slovinaca i Hrvata, kojima je međutim, u isto vreme, mnogo više dalo iz svoje sredine. — Osnovu našem stanovništvu ovde sačinjavaju Hercegovci i Bosanci, a znatno je popunjuju Srbijanci, Crnogorci i Maćedonci.
Za prelazne zemlje našim velikim i malim migracijama u ovu oblast, osim Srema, Slavonije i Ugarske, sa Dalmacijom i južnom Hrvatskom, poslužile su još i Kranjska i štajerska, a donekle i Erdelj. Velike migracije imale su u glavnom četiri perioda. Prve poznate nam bile su tokom 15. veka, iz srednjevekovne Srbije — Despotovine i Hercegovine, preko Slavonije i Hrvatske; a smestile su se, u glavnom, u malenim oazama, oko Zagrebačkih i Kalničkih gora. — Potomci njihovi izgubljeni su za Srpstvo. Druge migracije bile su tokom 16. veka, iz severnih krajeva današnje Srbije, iz Bosne i Hercegovine, s Crnom Gorom i Starom Srbijom, većinom preko Kranjske i štajerske, Ugarske i Slavonije. Ova naselja spustila su se takođe oko Kalničkih gora i njihovih istočnih ogranaka, pružajući se postepeno sve više i po severozapadnim kosama Bilogore.
— Potomci ovih doseljenika većinom su očuvali se u Pravoslavlju i Srpstvu, te su osnov celom današnjem srpskom stanovništvu u ovoj oblasti. Treće migracije izvršene su u glavnom od kraja 16. do pred kraj 17. veka (1597.—1683. god.) iz raznih naših oblasti preko Slavonije i Hrvatske, te su zauzele mahom sredinu današnjih naših naselja u ovoj oblasti, od Rovišta do Severina. A četvrte veće migracije naše bile su krajem 17. i početkom 18. veka (1683.—1718. god.), takođe iz raznih krajeva naših preko Slavonije i Hrvatske, a naselile su u glavnom sav istočni kraj od Severina do Ilove, sa celom Moslavinom. Tada je konačno zaključeno naseljavanje ove oblasti Srpskim Narodom; i ako su male migracije pojedinih porodica i pojedinaca našega naroda i danas još u znatnom jeku…
Valja nam napomenuti, da je bivalo i migracija naroda našeg iz ove oblasti u druge oblasti, a naročito u južnu Hrvatsku i Slavoniju, te Kranjsku i štajersku. Ali su to bile mahom male seobe, većinom samo pojedinih porodica. — Ova je oblast u tome pogledu, od kako se Srbi u nju počeše naseljavati, mnogo više pasivna nego aktivna; jer je pre toga gotovo opustela bila, pa i danas još ima dosta nenaseljenog plodnog zemljišta…
Prva srpska naselja
Poznato je, da su već u prvim vekovima našega boravka na Balkanskom Poluostrvu, ne samo mnoge odlične porodice naše, zbog međusobica i drugih razloga, nego i čitavi krajevi naši sklanjali se privremeno, pa i stalno, u južnu Hrvatsku — pred raznim neprijateljima s Istoka i Juga. U takovim prilikama, između ostaloga, postala je i stara srpska općina Srb, u današnjoj južnoj Hrvatskoj. A nema sumnje, da su bar pojedine porodice naše, naročito iz Bosne, sklanjale se i stalno nastanjivale i po staroj gornjoj Slavoniji, a današnjoj severnoj Hrvatskoj.
Tih slučajeva moglo je još više biti oko polovine 12. veka, kada je u Ugarskoj i Hrvatskoj vladala Srpkinja kraljica Jelena, ćerka raškoga župana Uroša. Njen brat Beloš bio je tada palatin ugarski i dugo vremena ban slavonski; pa je lako moguće da su oni u pojedine gradove svoje doveli i srpsku vojničku posadu, — koja je tu stalno ostala sa svojim porodicama, — kao što su to docnije učinili kralj Vladislav i ban Urlih Ciljski, zet srpskoga despota Đorđa Brankovića – Smederevca.
Pa zato možda, već u 13. i 14. veku, i nalazimo među hrvatskom i slavonskom vlastelom priličan broj i takovih, čija se prezimena sa svojim srpskim oblikom jasno ističu među ostalima. A taj broj, s prodiranjem Turaka u naše zemlje, bivao je stalno sve veći, te već krajem 14. veka i u početku 15. sretamo oko Zagreba i Križevaca, a naročito u Turopolju, među vlastelom i odličnim ljudima, i: Reliće, Radenkoviće, Radoslaviće, Staničiće, Staniloviće, Pravdiće, Grdake, Jagniće i dr.
Kada je međutim u proleće 1434. g. za hrvatsko-slavonskog bana Urliha grofa Ciljskog udala se Katarina (Katakuzina) — ćerka srpskoga despota Đorđa Brankovića — tada je, zajedno s njom ili nešto docnije, došla u gornju Slavoniju i znatna srpska vojnička posada, koja je smeštena u Medvedgrad kod Zagreba, Rakovac kod Vrbovca, Veliki i Mali Kalnik kod Križevca i u Koprivnicu. A ta posada ostala je u tim gradovima i posle ubistva Urlihova (1456. g.), te je kastelan Katarinin u Medvedgradu i župan Polja Zagrebačkoga bio Srbin iz Despotovine plemić Bogavac Milaković, a u oba Kalnika Pavle Mikšić, sa svojim Srbijancima — dokle god Katarina nije te gradove ustupila drugima.
Broj srpskih vojnika po tim gradovima bio je prilično veliki, te su starešine njihove i oni imali znatan uticaj i na okolinu, — kada je sam kralj Vladislav prisiljen bio 1447. g., da piše svima Srbima (Rasciani) po pomenutim gradovima, da ne uznemiruju građane i seljane raznim teretima i kmetskim rabotama. A nema sumnje, da je većina tih srpskih vojnika, koja je ovamo po svoj prilici neženjena došla, ovde se poženila i zasnovala porodice, koje su tu i po okolnim selima stalno se nastanile, – Zato se od to doba i pominju oko tih gradova mnogi odlični stanovnici sa karakterističnim srpskim prezimenima, kao: Babini, Brankovići, Borići, Vučići, Dobrenići, Ivkovići, Jugovići, Nedeljkovići, Novkovići, Marčetići, Milićevići, Obradovići, Petkovići, Petrovići, Poznanovići, Radinovići, Stančići, Đurđevići i dr.
Jedan deo ovih i docnije doseljenih Srba, koji se nastaniše u Sv. Jeleni Koruškoj kod Križevaca, kao: Gvozdanovići, Ljubići, Jelačići, Meštrovići, Radakovići, Serbljinovići, Simići i dr., naročito su se odlikovali i dobili plemstvo, te nekima od njih i danas žive tamo potomci kao seoski plemići…
A kada u drugoj polovini 15. veka popadaše jedna za drugom u turske ruke sve države i državice naše na Balkanu, tada je sve više odličnih Srba povećavalo vlasteoske i druge redove narodne u Hrvatskoj i Slavoniji. – Ovi Srbi brzo su izmenili svoju pravoslavnu ili bogumilsku veru sa rimokatoličkom verom zemlje u koju su došli; te su polagano i etnički se izjednačavali sa starosedeocima tih zemalja — Slovincima i Hrvatima, utičući sve jače ne samo na dijalekat nego i na običaje njihove.
Poznato nam je, da su tada među ostalima, preko donje Slavonije, iz Srbije prešle i znamenite vlasteoske porodice Dragač i Bradač. Od prve možda nosi ime i oblast gornje i donje Dragačevo u Srbiji, a od druge valjda potiče crkvina Bradača, kod sela Kule u Mlavi. Obe ove porodice primile su rimsku veru, te je prva do turskog osvajanja Slavonije uživala vlasteosko dobro Pleternicu kod Požege, a za tim se uklonila dalje u gornju Slavoniju i krajem 16. veka izumrla u Nedelišću u Međumurju. Druga je uživala velika vlasteoska dobra oko Križevaca, ali je i ona tokom 17. veka izgubila se. I porodica Rogače, koja nas podseća na selo Rogače pod Kosmajem u Srbiji, teško da nije iz Srbije. Ona je ostala verna pravoslavlju, te nije dobila vlasteoskih dobara, a živela je u Vel. Pogancu kod Koprivnice još i krajem 18. veka …
Ciljskove Srbe iz Srbije, koji su mahom porimokatoličili se, pojačaše krajem 15. veka nove srpske naseobine iz Hercegovine i Bosne, sa knezovima Vladislavom i Balšom Hercegovićem. Ovi knezovi naši dobiše u gornjoj i donjoj Slavoniji znatna vlasteoska dobra, pa među njima i grad Mali Kalnik. — Ovaj grad oduzet je docnije od Nikole Balše Hercegovića, koga i kraljevske listine nazivaju Srbinom (Rascianus); jer je Balša pristao uz Zapolju, pa zato kralj Ferdinand 1537. g. predade njegov Kalnik Ljudevitu Pekriju.
Izgleda, da je ovo hercegovačko naselje, koje je takođe mahom rimsku veru primilo, imalo tada u ovome kraju i neku svoju crkvenu organizaciju. Bar 1514. g. pominje se Vladislav, herceg od Sv. Save, kao starešina (praepositus) crkve Sv. Bogorodice (valjda manastira?) kod današnjeg sela Glogovnice pod Kalnikom, a kao susedi njegova vinograda pominju se opet gotovo sami Srbi Hercegovci: Bratić, Kosić, Brdarić, Martinović i dr. dok se u obližnjem selu Potoku, pored Filipovića, Lukačića i dr. 1498. i 1509. g. spominje Jovan Serbljin i Đorđe Orešković, za koga se takođe naglašuje da je Srbin s dodatkom Tracz, čemu je sinonim Rac ili Rašanin. — Lako je moguće, da je tada i selo Rašćani, koje i danas postoji u toj blizini, dobilo ime od Srba — Rašana, koji su ga možda prvi naselili.
Srpsko gospodarstvo u Kalniku i okolini, koje je s malim prekidima od Katarine Brankovićeve do Balše Hercegovića, trajalo preko stotinu godina (1434.—1537.), zajedno s brojnim srpskim naseljima u onome kraju, učinilo je, da je onde najjače očuvana srpska tradicija iz ovih vremena. Stoga se u srpskom pravoslavnom selu Osijeku pod Kalnikom i danas priča, da je tamošnju srpsku crkvu sagradila jedna Srpkinja grofica, koja je stolovala u Kalniku. A jedna od najstarijih srpskih porodica u tome selu jeste porodica Vitanovića, koja se danas razgranala u čitavo pleme i raširila po mnogim okolnim selima.
kUz to pleme, u selima oko Kalnika, nalazi se, možda iz tih najstarijih vremena, i još po koja pravoslavna srpska porodica, kao što su Bodin, Bodinovac i dr. A još 1774. g. nalazila se tamo u selu Ivančecu i porodica Todora Hercegovića aliter Višnjića, koja nas podseća na gospodarstvo stare vlasteoske porodice Hercegovića u onome kraju. — Danas te porodice nema među tamošnjim pravoslaviim Srbima, kao ni mnogih drugih starih hercegovačko-crnogorskih porodica: Korenića, Kordića, Grdinića, Vračarića, Vidovića i dr., koje su još i krajem 18. veka nalazile se oko Kalnika kao pravoslavni Srbi.
Pustošenje ove oblasti
Do turskih provala ovaj lepi i dosta plodni kraj bio je gusto naseljen i prilično bogat. No čim su Turci u 15. veku, a naročito tokom 16. veku. počeli stalno da provaljuju i ovamo, i to sa tri strane — iz Bosne, donje Slavonije i Ugarske, tada su brzo opustela mnoga sela i gradovi. Prvo se razbegoše kmetovi, a onda i vlastela sa dobara svojih. Uz to, pri svakoj provali odvađahu Turci mnogo roblje u svoje krajeve i njime naseljavahu svoje spahiluke, po istočnim i južnim oblastima našim. A pri tom je najviše stradala županija Križevačka, koja je bila prva na udarcu. I već u prvoj polovini 16. veka (1543. g.) ona broji samo 1.501 dom sposoban za oporezovanje, dok je pre toga brojala preko 12.000 takovih domova; a sve tri županije ove oblasti zajedno (zagrebačka, Varaždinska i Križevačka) imaju tada tek 10.645 domova. – Tako je već u to doba ta zemlja opustela bila…
No odmah posle toga nastupiše za ovu oblast još grđi i crnji dani, jer posle pada Virovitice i Čazme (1552 g.) u turske ruke, zbog čestih provala razbojničkih četa i vojske turske, nastupio je takav strah među kmetovima ove zemlje, da su u velikoj većini sve napustili i razbežali se po severo-zapadnoj Ugarskoj, Austriji i štajerskoj. A od onih što ostaše mnogi se dobrovoljno predaše Turcima i ponudiše im sami plaćanje danka, samo da pošteđeni budu od paljenja i robljenja. — Ove Slovince prozvaše drugi Predavcima, u smislu izdajice, te i danas tri sela (kod Belovara, Križevaca i Čazme) nose njihovo ime (Predanac i Predavec).
Zbog toga, već za deset godina (1554.), pala je porezna snaga gornje Slavonije ispod polovice, te su sve tri županije imale samo 4.657 poreznih domova, od kojih je na Križevačku županiju otpalo tek 376. A trideset godina posle toga (1584.) cela gornja Slavonija, zajedno sa neznatnim ostacima stare Hrvatske, preko Kupe uz Primorje i Kranjsku, nije imala više od 3.000 poreznih domova. — Pri tome je i opet Križevačka županija najgore prošla i ostala gotovo sasvim pusta. No, na sreću ove zemlje, poslednja jača turska pustošenja bila su 1591.—93. g., kada je Hasan paša bosanski samo za te dve godine, popalio oko 26 hrvatsko-slavonsknh kastela i gradova, te odveo u ropstvo oko 35.000 duša… Od tada je ubrzo turska sila trgla u natrag.
Nu, priznati moramo, da iseljavanju i begstvu kmetova iz gornje Slavonije i Hrvatske, te tako lakom i brzom pustošenju ovih zemalja, nisu bile krive samo provale turske vojske i njihovih hajduka, nego i vrlo nečovečan postupak hrvatsko-slavonske vlastele sa njihovim kmetovima. — zapovednik krajiški potpukovnik Lenković, pod zakletvom je izjavio 8. oktobra 1561. g. Dvorskom Ratnom Savetu u Beču, da je vlastela deset puta više nego Turci kriva, što su se kmetovi razbegli i zemlja opustela…
Nove srpske migracije
Čim su Turci, preko gornje Slavonije i Ugarske, počeli prodirati i u štajersku robeći, laleći i ubijajući, odmah su štajerci počeli misliti kako bi osigurali gornju Slavoniju, kao grudobran svoj. A posle strašnog poraza Kacianerova kod Gorjana (1537. g.), kada je ubrzo gotovo cela donja Slavonija došla pod vlast tursku, te je već i istočni deo gornje Slavonije dobro opusteo bio, prionuše oni još ozbiljnije oko toga. Odmah se počelo raditi na osnivanju plaćeničkih krajiških četa, koje će bar raznim razbojničkim četama turskim prečiti dublje prodiranje u ovu oblast.
Ali, glavni vojni zapovednik Hans Ungnad, kome je ta stvar 1540. g. poverena bila, brzo se uverio, da se pri tome poslu ne može mnogo osloniti na domaće slovinske i hrvatske kmetove. S toga on obavesti staleže štajerske, da ti ljudi nisu dorasli za borbu s Turcima i hajducima, te bi trebalo da i njih neko brani; jer: „oni su navikli samo, da služe oko stolova svojih gospodara, te pune podrume i koševe njihove.” I predložio je: da se nabave valjane plaćeničke čete od Nemaca i naročito Srba, koji već od pre desetak i više godina u znatnom broju uskaču iz Turske u Senjsko Primorje, Žumberak i Kranjsku, te vrlo uspešno vrše krajišku službu na onoj Krajini. — Staleži usvoje ovaj predlog i već iste godine otpoče sistematsko naseljavanje srpskih uskoka po gornjoj Slavoniji.
Ove migracije obuhvataju vreme od 1540. do 1597. g. i naselile su u glavnom najzapadniji deo današnjih naših naselja u ovoj oblasti. — Potomci u ovom periodu naseljenih pravoslavnih Srba, znatno pojačani docnijim doseljenjima, čine danas preko trećine celokupnog broja Srba stanovnika u ovoj obasti (oko 50.000), te žive po brojnim selima srpskih parohija: Bolfana, Salnika, Vojakovca, Vel. Poganca, Lepavine i Vel. Mučne pod okriljem gora Kalničkih; Plavšinaca i Male Trešnjevice na severnoj strani zapadnog dela Bilo gore; te Gornjih Sredina, Bolča, Srpske Kapele i donekle Rovišta i Lipovčana na južnoj strani zapadne Bilo gore i po Marčanskom Humlju; — a docnije su odavde spustile se mnoge porodice naše i u sela srednjeg istočnog dela naših naselja u ovoj oblasti. — Osnov ovim migracijama čine kranjski, žumberački i senjski uskoci, a tek ponešto slavonski i ugarski prebezi.
Početak je učinjen sa uskocima srpskim iz Kranjske i Žumberka već marta 1540. g., a za tim i maja 1542. g., kada je u krajišku službu uzeto 400 Srba pod upravom 12 narodnih vojvoda. Ovi krajišnici razmešteni su po tadašnjoj Krajini Slovinskoj između gradova Koprivnice, Križevaca i Ivanića. Mnogi od njih doveli su ovamo i porodice svoje te ih smestili po sklonitim brdskim i šumskim mestima u blizini svojih stražara.
Za ovima počeše odmah dolaziti i uskoci srpski iz Slavonije i Ugarske, koje u ovo doba nazivaju mahom prebezima, a docnije Vlasima. — Tako, već 1543. g. dođoše iz donje Slavonije: Marko (Tomašević) od Požege i Petar (Besedić) Pribeg, svaki sa devet oružanih momaka; a iz susedne zapadne Ugarske prešao je u isto vreme zastavnik Pavle Bakić sa svojima. Nešto docnije uskočiše iz donje Slavonije i drugi; a među ovima osobito ugledni behu vojvode Ivan Margetić (Rascianus) i stric mu Plavša. Ivan je sa svojih 49 konjanika nastanio se oko Ludbrega, po nekim selima današnjih srpskih parohija Bolfana i V. Poganca, te je dao i ime selu Ivanac; a Plavša sa svoja 53 pešaka naselio se blizu Koprivnice, gde se i po njemu prozva jedno selo; — to je Plavšinac, glavno srpsko selo u onome kraju i sedište parohije.
Kada je međutim, početkom druge polovine 16. veka. Križevačka Županija od učestalih turskih provala gotovo sasvim opustela, — pri čemu su nema sumnje i novonaseljeni Srbi mnogo postradali, — tada se javila potreba za još većim brojem plaćenih krajišnika. I 1555. g. primljeno je u službu šest novih uskočkih vojvoda iz Kranjske i Žumberka, sa preko 200 uskoka, te se i broj srpskih duša ponovo umnožio u ovoj oblasti.
Iste godine došla je iz donje Slavonije i jedna porodica od 40 duša trojice odličnih srpskih vojvoda, braće: Alekse, Dojčina i Vukmira; dok je 1556. g. u broj nemačkih plaćenika uzet i Vojvoda Ratko Pribeg sa 43 pešaka, koji se nastaniše oko Topolovca, blizu Križevaca. 1562. g. naselilo se u Podravinu nekoliko desetina srpskih porodica od senjskih uskoka sa 60 oružanih ljudi, te su posle godinu dana preseljeni u blizinu manastira Lepavine, između Križevaca i Koprivnice. A 1563. g., uz naročite carske povlastice došli su ovamo iz primorja severne Dalmacije. tzv. Morlačke mnogi Srbi —Morlaci i nastanili se oko Glogovnice pod Kalnikom. Međutim. 13. januara 1568. g. upućene su iz Beča vojničke vlasti na Slovinskoj Krajini, da sve srpske uskoke iz Kranjske ili bar one, koji to budu hteli, nasele u Podravini po obroncima gora Kalničkih i Bila — između Ludbrega, Koprivnice i Đurđevca, a naročito oko Rasinje.
Ova naselja naša pojačavana su redovno i čestim migracijama pojedinih porodica iz raznih krajeva; a ove migracije učestale su osobito posle Bručke Libele od 1578. g., kojom je određeno da se plaćenička vojska na Slovinskoj Krajini znatno poveća. — No od većih seoba našega naroda u ovu oblast, posle ovoga u periodu ovom, poznata nam je još samo ona, koja se zbila između 1583.-1586. g. Nju je izveo vojvoda Petar Hasanović, kada je posle neuspelog pokušaja da se oslobodi Klis od Turaka (1583.) uskočilo iz srednje Dalmacije u senjsku okolicu, a odatle i dalje, preko 800 porodica. Hasanović je sa svojima prešao na Slovinsku Krajinu i nastanio se isprva oko Ivanić Kloštra. Tu je on 1586. god. odlično se istakao svojim junaštvom u boju protiv Ali bega, te je primljen u krajišku službu i sa svojima poslat na najizloženiju Krajinu kod grada Đurđevca u Podravini. Ovde se oni naseliše po selima današnje srpske parohije u M. Trešnjevici, gde im potomci većinom i danas kao pravoslavni Srbi žive; i ako su tamo samo malena oaza od 750 duša.
Osim ovih dobrovoljnih seoba naših u gornju Slavoniju, bilo je u isto vreme po nešto i prisilnih preseljavanja. — Tako je, između ostalih, januara 1572. g. Đorđe grof zrinjski porobio četiri sela oko Brezovice kod Virovitice i doveo iz njih roblje u gornju Slavoniju. A januara 1586. god. Mihajlo baron Sekelj i kapetan Globicer popalili su nekoliko naših sela oko Sirača u t. zv. Maloj Vlaškoj, u zapadnom delu donje Slavonije, i doveli kao roba odličnoga srpskog kneza iz toga kraja Ivana Pejašinovića, sa preko 100 žena i dece, Pejašinović je za tim povratio se u donju Slavoniju, s dozvolom austrijske vlasti, i 1587. g. izveo je odande još 13 zadružnih porodica, sa jednim svećenikom i mnogo blaga. Te porodice naetanjene su oko Koprivnice i u Križevcima. — Posle ove seobe punih 10 godina nezna se ni za jednu veću seobu; a za tim (od 1597. g.) počinje nov sistematski rad austrijskih vojenih vlasti na preseljavanju našega naroda u ovu oblast, mahom iz turske Slavonije…
I ako je možda većina onih prvih krajišnika naših, poput ruskih Kozaka, neženjena bila, ipak je s njima prešao priličan broj naših porodica. A radi opasnosti od Turaka one prve porodice naše nastanile su se isprva mahom oko tadašnjih glavnih Krajiških gradova: Koprivnice, Ludbrega, Križevca, Ivanića i Đurđevca, gde se mnogima i danas potomci nalaze. Nu jedan deo narodnih vojvoda, radi još veće sigurnosti, sklonio je porodice svoje u istočnu štajersku, oko Ptuja i Marburga, gde im je car Ferdinand I. darovao dvorove i zemlje.
Tako je u drugoj polovini 16. veka, počevši od 1552. g. u mestima Wernsee Aichof, Skok Rogeis, Schörschowitz i Kötsh, stanovalo osim običnih uskoka i dvadesetak srpskih vojvodskih porodica, čije su starešine služile po pomenutim i drugim gradovima pa Slovinskoj Krajini. Docnije, a naročito pod kraj 16. veka, kada je Krajina postala sigurnija, većina tih porodica preseljena je među ostale porodice naše oko krajšikih gradova, te im tamo i danas žive potomci kao pravoslavni Srbi.
Ali je znatan broj naših porodica i stalno ostao u štajerskoj, pa njihovi odrođeni potomci i danas žive tamo. Tako na pr. u okružju Petave oko 150 osoba nose prezime Lah (Vlah, u značenju nekadašnji pravoslavni Srbin), oko 40 Skok (Uskok), oko 100 Milošić, 80 Kristović i Kristianović, po 20 Domiter i Marković, a oko 10 Radotić i Radanović. U okružju Fridau prezime Lah naročito je rašireno, te ima i selo Lahonec sa preko 20 Vajda (Vojvoda); za tim ima tu Purića, Ćirića, Lazića, Nikolića, Milošića, Škorića, Tučića i Vukovića. A u okružju Rojčime Demetrovića, Musića, Serbaka, Jurkovića, Vlašića i Obranovića; dok je pređe bilo još i Dijakovića, Cikovića, Gajdića, Ružića i dr.
Do sada se kod nas držalo, da su Srbi počeli stalno naseljavati ovu oblast tek krajem 16. veka, ali to je kao što se iz gore izloženoga vidi pogrešno bilo. Bilo je to i stoga, što su mnogi istorici prelazili ćutke preko Rasciana, Uskoka i Prebega iz 15. i 16. veka u ovoj oblasti, ili su ih tek spominjali kao neznatne seobe pojedinih porodica, koje su za Srpstvo brzo izgubljene. Međutim, već u drugoj polovini 16. veka, bilo je na Slovinskoj Krajini nekoliko tisuća naših duša, čiji potomci velikim delom i danas tamo žive kao pravoslavni Srbi. šta više, ti Srbi imali su već onda i vrlo vidnu ulogu na toj Krajini, kada je nadvojvoda Karlo juna 1576. g. upozorio zemaljsku štajersku Upravu, da većina vojvoda na Slovinskoj Krajini nije rimokatoličke nego pravoslavne vere (nit Christen, sondern Usskokhen).
A što je ova grupa srpskih naselja održala se u Pravoslavlju i Srpstvu najviše zasluga ima manastir Lepavina koji je od prvih dana postao centar njihova crkveno-narodnog života. Njega su, po svoj prilici, osnovali kaluđeri naši iz Srbije i Hercegovine, koji s narodom uskočiše oko 1530. i 1538.—9. g. prvo u Žumberak i Kranjsku, a nešto docnije spustiše se i u ovu oblast, da narodu svome budu svećenici i učitelji. Hronika manastirska beleži početak manastira ovog u 1555. g., a već dve godine docnije (avgusta 1557.) napali su ga i porobili Turci, isekavši na komadiće četvoricu od šest kaluđera…
– Kaluđerima pritekli su docnije u pomoć i mirski svećenici, koji su s novim migracijama naroda našeg ovamo prelazili; a krajem 1595. g. prešao je k njima i sam vladika Vasilije iz manastira Remete (Orahovice) u donjoj Slavoniji. Tako su ona naselja naša dobila još jači oslonac, da se i u ovoj, dotle isključivo rimokatoličkoj, oblasti održe stalno kao pravoslavni Srbi. Bivalo je istina i sada, kao i posle, otpadanja od Pravoslavlja i prelaženja u rimsku veru, ali su to činili mahom retki pojedinci, koji su imali ambiciju da se dodvore svojim gospodarima i uživaju plemićska prava, koja oni ili preci njihovi za krvave zasluge dobiše.
Međutim, bivalo je u isto doba mnogo slučajeva, da su pojedinci i sva junačkim delima krvavo stečena plemićska prava i prerogativa radije napuštali nego što bi se Pravoslavlja odrekli. Pored ostalih takovi behu znamenite vojvode srpske: Hrgovići, Pejašinovići, Vukovići, Nanići i dr. Za to su njihovi potomci i danas seljaci s pergamentskim plemićskim diplomama, na kojima je županijska vlast ondašnjeg vremena pribeležila klauzulu, da će ta prava tek onda vredeti, kada vlasnici diploma dokažu, da su se sjedinili s Rimskom Crkvom; dok u isto vreme jedna grana porimokatoličenih Draškovića, Kukuljevića, Ožegovića, Sladojevića i dr. uvrštuje se postepeno u grofove, barone i drugu vlastelu hrvatsku…
Poreklo porodica
Samo za nekoliko desetina većinom starih vojvodskih porodica može se, na osnovu istorijskih dokumenata, pouzdano odrediti datum pojave njihove u ovoj oblasti; a za ostale mnogobrojne porodice postoje tek manje ili više verovatne pretpostavke. Još slabije stojimo s određenjem porekla pojedinih porodica naših, — jer izveštaji istorijskih dokumenata za ovaj period mahom samo sumarno označuju: Tursku, Srbiju ili Maćedoniju, kao prvobitne oblasti doseljenika; ili, što je još češće, spominju samo glavnu i poslednju prelaznu oblast migracija.
A tradicija o tome skoro sasvim izbledela je u naroda ovog, čiji su preci gotovo 400 godina ratovali po raznim evropsknm bojištima, te preživeli vrlo mnogo burnih događaja, koji su iz svesti potomaka potisli i izbrisali daleka vremena seobe sa Balkanskog Poluostrva. Zato samo neke porodice navode: Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, kao svoju staru domovinu, pa i to ne svagda pouzdano.
A većina ne seća se ni imena prve postojbine svoje, nego tek koje prelazne oblasti, te vele da su poreklom Mutlaci (Morlaci iz severne Dalmacije i okoline), Čabrajci (iz zapadne Bosne), Kranjci, Žumberčani i dr. Nu najviše ih ima koji ni to neznaju, te na pitanje odkuda i kada su im stari doselili, prosto odgovaraju da su ovde: „od zamana (!), od stare punte (bune), od kako se selenje zapodjelo, nezna se tome pametara” ili „nikada niko čuo nije da smo odkuda doselili”; dok opet drugi vele, da su tu: „starodobni, starovjerci, starunci, domorodci” it. d. Vrlo su retki koji znaju bar nešto više reći, kao na pr. osamdesetgodišnji starac Savo Dlaka iz zaseoka Lipovčana u brdima kod Podgorca.
On mi je između ostaloga rekao, da su njegovi stari kazivali mu, da su njihovi preci i većina srpskih podgoračkih porodica doselili ovamo „iz Srbije za turskoga rata, kada je Turčin zemlju našu zarobio i Turci napajali konje iz naših putijera….”
Zbog tako oskudnih neposrednih podataka o poreklu naših najstarijih porodica u ovome kraju, morao sam s naročitom pažnjom obratiti se i svima posrednim podacima, te brižljivo ispitivati ne samo antropogeografske i etnografske osobine njihove, nego i mnoge druge okolnosti. — Takovim radom došao sam do znatnoga broja vrlo pouzdanih indikacija za poreklo većine porodica; a rezultate toga istraživanja mogu ovde izneti samo u nekoliko kratkih crtica.
*Glavne prelazne oblasti ovih najstarijih do danas očuvanih naselja naših behu u prvom redu Kranjska i Žumberak, te Senjska i Bihićka Krajina, a za tim Morlačka ili severna Dalmacija s okolinom, te zapadna Bosna, Slavonija, Ugarska i štajerska. Prvih pet oblasti dale su gotovo dve trećine celoga našega stanovništva u ovome kraju.
Osim istorijskih dokumenata i tradicije, potvrđuje nam to još i veliki broj istih porodičnih prezimena ovde i onde, kao i imena mnogih sela i zaselaka, koja su postala od starih porodičnih prezimena, te gotovo iste fizičke, dijalektičke i druge etničke osobine. Bosna, Slavonija i Ugarska dadoše nam tada samo mali broj porodica; jer zapadni delovi njihovi nisu u ovo doba tako gusto naseljeni bili pravoslavnim Srbima, kao što je to bilo na svršetku ovoga perioda, krajem 16. veka, — kada upravo iz tih oblasti otpočinju glavne migracije i čine novi period u naseljavanju Srba po ovoj oblasti…
A Štajerska poslužila je u ovo doba, samo nekoliko decenija, kao privremeno sklonište većinom odličnih vojvodskih porodica srpskih.
Isto tako dosta pouzdano možemo utvrditi, za veliki broj ovih najstarijih porodica naših, i staru balkansku postojbinu njihovu. Veći deo, naime, vodi poreklo svoje iz Stare Srbije i Hercegovine te današnje Srbije i Crne Gore, a manji deo iz Bosne, Maćedonije i Srema. — I to nam, u prvom redu, potvrđuju istorijski podaci i tradicija, a za tim i mnoge druge okolnosti.
Kada su se Turci početkom 1527. počeli spremati da osvoje Liku i Krbavu, tada su oni počeli dovoditi i mnoge srpske porodice iz istočnih i južnih krajeva naših na Krajinu Hrvatsku i Dalmatinsku, da osvojene zemlje čuvaju i pomažu nove osvajati. To su oni tzv. Martolozi, turski Krajišnici, za koje putnik Kuripešić veli, da su 1530. g. dolazili u Zapadnu Bosnu od Beograda i Smedereva. Njih je, po svoj prilici, prvi poveo ovamo turski zapovednik tih gradova Muhamed Jahioglija, kada je, u društvu sa Ahmetom Šibeničaninom i Usrefom Vrhbosanskim, pošao da osvaja Udbinu i druge gradove Hrvatske.
Slično je bivalo, gotovo u isto vreme, i na Slovinskoj Krajini, gde su 1540. zarobili nekoliko martoloza i njihovog vođu, harambašu Vuka Velimirovića, za koga se veli da je član jedne od najodličnijih porodica iz Srbije (ex regno Rasciae); a 1546. g. premestili su Turci u Voćin dotadašnjeg zapovednika požeškog Vukašinovića sa naročitom zadaćom, da pomiče Krajinu sve više na zapad i po njoj naseljuje Srbe…
Ali, mnogi od ovih Srba, nezadovoljni s Turcima, počeše ubrzo napuštati tursku krajinu i prelaziti u pomoć Hrišćanima. — Prva takova znatnija migracija bila je već u septembru 1530. g. Nju su izveli oni Srbijanci, što ih je Muhamed počeo dovoditi. Uskočili su prvo u Bihać, a onda odmah u Kranjsku i Žumberak, da se nešto docnije mnogi od njih spuste i na Slovinsku Krajinu naše oblasti. A da su to zaista bili Srbi iz današnje Srbije uverava nas, pored ostaloga, i to, što se na pr. selo Badovinci [Ovo je ime po svoj prilici francuskoga porekla – U 12. v, nosili su ime Balduin petoro jerusalimskih kraljeva, a u 13. veku dva latinska cara u Carigradu: te je to ime moralo biti popularno i među našim precima, kada se u više listina naših i nekoliko Srba od 13.—14. v. naziva tim imenom.
Lako je moguće, da su naši stari doba toga davali deci svojoj ime čuvenoga osvajača Carigrada Balduina grofa Flandrijskoga, kao što su i u naše dane neki naši očevi u Bačkoj davali svojoj deci ime Štesl, onda slavnog branioca Port-Artura. Docnije je ime Balduin pretrpelo kod nas promenu u Baldovin i Badovin, što se takođe iz listina vidi, te se u preznmenu Badovinac i imenima pomenutih sela do danas sačuvalo.] nalazi samo u starom Žumberačkom okružju i u okružju šabačkom, a u našoj oblasti nekoliko porodica nosi to ime kao prezime; isto tako u Žumberku i kod nas ima mnogo porodica s prezimenom Ranjilović ili Hranilović, a u Beogradskom okrugu nalazi se selo Ranilovići; dok nas porodično prezime i ime zaseoka Balabani podseća na zemljište Balabanovac kod sela Slanaca blizu Beograda itd.
Nu, i iz drugih krajeva Srbije ima u ovoj oblasti znatan broj porodica. Tako su na pr. Bubanovići, Grubači, Grubačevići i dr. od Temnića; Beljaci, Bogavci, Gvozdenovići, Bogojevići i dr, od Ibra; Selakovići, Štrbci, Čavići i dr. od Staroga Vlaha; Vitanovići, Klisurići, Keserići, Keserini i dr. od Poljanice, gde se i danas, pored gorske kose Vitanovice, nalaze i oranice Vitanovac i Klisura, kao i selo sa najstarijim tamošnjim plemenom Keserci. — A to nam donekle potvrđuju i neke stare rukopisne i štampane knjige iz manastira Sarandapora (Osogova) i sela Petnice (niže Čačka, pisana 1488. g.), te manastira: Čokešine, Bogovađe i Radovakščice, koje se nalaze u manastiru Lepavini i drugim crkvama ove oblasti.
Na sličan način saznali smo za poreklo mnogih porodica i iz drugih oblasti naših Balkanskoga Poluostrva, proveravajući resultate i somatološkim osobinama tih porodica.
Tako su na pr. iz Stare Srbije poreklom: Šiljci, Crljenice, Brnjice, Grbe, Grbići, Žile, Dlake, Šarci, Rončevići, Strainići, Dragaši, Dragaševići i dr. od Novopazarskog Sandžaka: Kuštrići, Mirići, Kodići i dr. sa Kosova: Korše, Goranovići, Rajnići, Nedići i dr. od Metohije, šara i Podrimlja.
Iz Maćedonije su: Smoljanci i Smoljanovići, za koje tradicija veli da su iz Grčke; pa Sedramci, Kirovići, Dimići, Zake, Avirovići (po tradiciji iz Kazanluka), Pandovići, šovići, Komlenci, Komlenovići, Šešići (od Velesa) i dr.
Iz Hercegovine su: Ljubišići, Komadine, Odžići, Radmilovići, Raići, Rađe, Ćaćuge i dr. od Bilećkih Rudina; Vrankovići, Ratkovići, Počuče, Inići i dr. od šume, Površa, Zubaca itd., te: Božovići, Vujičići, Kukići, Mandići, Nježići, Radoševići, Dobrenići, Kovačevići, Vujanovići, Sabolovići, Stojnići, Vukmirići, Domazeti i dr. koji ovde slave Sv. Savu kao Krsno Ime svoje. — zato sam u ovoj oblasti našao, pored nekoliko rukopisnih knjiga, i tri knjige goraždskih i dvanaest mileševskih izdanja.
Iz Crne Gore su: Bajčete, Ždrale, Obradovići, Banjani, i dr. od Banjana; Balote, Zorići, Raketići, Drobnjaci i dr. od Drobnjaka; Bastašići, Devići, Murgaši i dr. od Vasojevića; Koruge, Purići i dr. od Kolašina; Brdari, Proje, Kljajići i dr. od Bjelopavlića; Heraci, Herakovići i dr. od Njeguša; te Martinovići, Radičevići, Đuraševići, Hasanovići (od Rovaca), Dodoši i dr. A iz tih jugozapadnih krajeva naših jesu i Bani, Kobasice, Oluje, Karari i dr., kojih i danas još ima po Boci i Dalmaciji; kao i: Jagodići, Danilovići, Dukići, Čavčići, Đuričići i dr., koji slave Sv. Stefana Dečanskog (Mratin-dan), te Bakići i Utješenovići, koji slave Sv. Srđa kao Krsno Ime svoje. — Stoga sam i našao po ovome kraju, pored rukopisnih knjiga (iz Slatine od Bjelopavlića jedna) i sedam komada skadarskog, a jednu cetinjskog izdanja bogoslužbenih knjiga….
Ponešto porodica vodi svoje poreklo i iz Arbanije, kao na pr.: Lemići, Lekići, Magoši, Magovci, Peleši, Đinđići, Dobrići (pređe Dobre iz Muskopolja) i dr.
Iz Bosne su: Sirovice od Dervente, Hrgovići od Maglaja, Kokiri od Prnjavora, Godeči, Dobrinići, Slavujevići i dr. od Sarajeva, te Šamići, Sokolovići, Kozarci, Zmijanci, Usorci, Prusci, Kuprešani i dr.
Najposle ima nešto porodica iz Srema, kao na pr. Sakulji (Sakule, staro pusto selo kod Zemuna i Sakulje selo kod Smedereva), Tandare, Tandarići i dr. — Oni su osnovali i selo Srem blizu manastira Lepavine, gde je još u početku 18. v. živela jedna porodica s prezimenom Sremac….
Tako smo u glavnim potezima izneli preglednu sliku najstarijih naselja naših u današnjoj severnoj Hrvatskoj. — I kao što smo videli ta su naselja završena u glavnom već krajem 16. veka, ali je bivalo znatnih priliva novih migracija i u početku 17. veka, dok su docnije pridolazile samo pojedine porodice i to mahom preko Turopolja i Zagorja iz Dalmacije, Like, Krbave i Banije. Pa i danas neprestano traju te male migracije. Nu pored Ličana, kojih svake godine doseli se po nekoliko porodica, od novijega vremena dolaze ovamo i Bugari i Maćedonci. Prvi su većinom od Vidina i bave se baštovanstvom, a drugi od Ohrida, te su mahom lebari i alvadžije. Maćedonci ovi uvek vele da su Srbi; a jedni i drugi žene se ovde Srpkinjama, te su već osnovali i nekoliko novih srpskih porodica.
Belovar je središte trgovine za ovaj kraj, pa se u novije doba naselilo u njega i nekoliko mladih trgovaca, većinom iz Banata (od Vršca); a od poslednjih nekoliko godina internirani su u njemu i neki vojni begunci iz Srbije, od kojih su neki i sa porodicama došli, ili se ovde poženili i stalno nastanili u ovome kraju.
IZVOR: Radoslav M. Grujić, GLASNIK SRPSKOG GEOGRAFSKOG DRUŠTVA, Godina 1. (septembar 1912.), Sveska 2.
7. jun 2018. u 17:42
Vojislav Ananić
ŽUMBERAČKI USKOCI
Iznenađuje da niko naziv Žumberak ne dovodi u vezu s imenom slovenačkog grada Žužemberk, što nekako liči na »super« Žumberak.
S obzirom da Žumberak s tim imenom »živi« već sedam vekova, ostavljam problem budućim istraživačima i boljim jezičkim poznavaocima. Značajnije od imena za istoriju žumberačkih uskoka je njegova teritorijalna pripadnost, odnosno vlasništvo nad Žumberkom.
Raspoloživi, ne baš precizni, podaci kažu da su kraj oko Metlike i Črnomelja i Žumberak pripadali Hrvatskoj, kao i da su se ti krajevi već oko 1213. godine »odjelili od Hrvatskog kraljevstva« i da su ga Habsburgovci priključili Kranjskoj. Naime, Bertold Andehs-Meranski, postao je kao mlad čovek kaločki nadbiskup, a od 1209. do 1212. godine bio je i hrvatski ban, naravno u sastavu Ugarske. Kad je on 1218. postao akvilejski patrijarh (nemačko interesno područje), u njegovoj nadležnosti bio je i Žumberak. Deo Žumberka oko Kostanjevca i sela Grabarak i Rude ostala su u sastavu Hrvatske.
Žumberak je potom bio u sastavu Kranjske, a vlasnike je menjao uglavnom kroz udaje i zakupe, darovanja i ustupanja pojedinih poseda. Tako su cistercitskom samostanu u Kostanjevici prvo (1235) darovani Osredak kod Prisjeke, a 1249. godine i žumberačka sela Kravljak, Cernik, Kalje, Cerovica i Sošice. Vlasnik Žumberka bio je i koruški vojvoda Filip, a od 1286. godine Žumberak pripada austrijskim nadvojvodama, što znači Kranjskoj, koji ga izdaju hrvatskim vlastelinskim porodicama.
Vlastelini Babonići, kasnije nazvani Blagaji, dobili su upravu nad Žumberkom 1308. godine, plativši 300 zlatnih maraka. Car i kralj Maksimilijan postavio je za upravnika nekog Kristofa Gornjegrajca, a upravnik grada je 1505. godine postao hrvatski velikaš Nikola Semenić. Ivan Kobasić, kao jedan od najuglednijih plemića u Hrvatskoj krajini, želeo je Žumberak, da tu »skloni glavu« u slučaju da mu Turci zauzmu grad Brekavicu na Uni. Cilj je ostvario 1526. godine ženidbom s plemkinjom iz roda Semenića. Car i kralj Ferdinand pismeno je ozvaničio tu promenu 24.12. 1526. godine prenevši zakup na novog posednika.
Pošto su hrvatski feudalni velikaši izabrali na zboru u Cetinu, 1. januara 1527. godine, cara Ferdinanda za hrvatskog kralja i time, s obzirom da su ostaci nekadašnjeg Hrvatskog kraljevstva već bili u sastavu Ugarske, Hrvatsku uveli u sastav Habsburške Monarhije, granica se proširile na jugoistok pa je ona i na tom delu postala granična država s Turskom. Nastali su mnogi novi i teški problemi. Trebalo je preduzeti hitne i efikasne mere, prvo za uspostavljanje kakve-takve granice, a onda i za njezinu zaštitu i odbranu.
Prva mera je bila da se preko uhoda i izviđača ojačaju već postojeće veze s hrišćanskim stanovništvom na području Bosne, koje je već više od jednog veka bilo u dodiru i sukobu s Turcima i koje se nije mirilo s tim da postanu turski podanici (raja), posebno da se odreknu pravoslavlja i prihvate islam. To stanovništvo je već dugo osećalo sve posledice turske politike »ili se skloni ili se pokloni«. Dolaskom Habsburške Monarhije na granicu s Turskom ojačala je njihova namera da (ponovo) dođu na teritoriju hrišćanske države i sačuvaju svoje slobode i veru. Turska opsada Beča 1529. godine je na drastičan način pokazala kakva opasnost preti ne samo Habsburškoj Monarhiji nego i katoličkoj Evropi, a neuspeh Turaka kod Beča je pokazao i da bi se ujedinjenim snagama moglo suprotstaviti turskoj islamskoj ekspanziji. Pregovori su ubrzani i uskoro rezultirali dolaskom uskoka u Žumberak.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 17:53
Vojislav Ananić
DOSELJAVANJA
Drago Roksandić o popisu Srba Žumberčana do 1551. godine
Drago Roksandić, verovatno najbolji savremeni poznavalac i najplodniji istraživač prošlosti i sadašnjosti Srba u Hrvatskoj, pridaje izuzetan značaj istraživanju i podacima koje nam je ostavio dr Aleksa Ivić o Srbima Žumberčanima. On se osvrće samo na prvi deo popisa, od doseljavanja do 1551. godine (str. 25-50). Roksandić smatra da taj dokumenat »možemo svrstati među najvažnije poznate krajiške popise, jer sadrži imena i prezimena, podatke o statusu u krajiškoj vojnoj službi i mestima u kojima su pojedinci živeli«, zbog čega smatra i da većina sličnih krajiških popisa i dokumenata imaju mnogo skromniji značaj. Ukazuje i da je dokumenat iz 1551, iako istoriografski veoma dobro poznat, istraživački vrlo malo korišćen, kao i da nije redak slučaj da bude povod ozbiljnih nesporazuma. Pošto je popis, sticajem neobičnihnih okolnosti, objavljen u Senju, eto jednog od razloga dovođenja u vezu, pa i mogućeg poistovećivanja, žumberačkih i senjskih uskoka, o čemu će kasnije da bude više reči.
U analizi popisa dr Roksandić ističe da je koristio izvornu grafiju koju je koristio i Aleksa Ivić i koje se on pridržavao s primjernom doslednošću. Posebno naglašava da je popis na nemačkom jeziku, pa još pisan i goticom, tako da njegova »transliteracija na latinicu« nije bila nimalo jednostavna.
Dr Roksandić je, sa svojim saradnicima, analizirao popis Srba Žumberčana na više načina, na osnovu čega je objavio tri abecedne liste: (1) prema prezimenima, (2) prema imenima i (3) prema mestima stanovanja.
Analizom prve liste, prema prezimenima, ustanovljeno je da se radi o 311, a ne 315 prezimena, kao što piše kod Ivića, a što su preuzimali i drugi autori, što je skoro zanemarljiva razlika. Drugi zaključak je da se u velikoj većini radi o patronimičkim prezimenima, što je i kod današnjih prezimena u Žumberku više nego očigledno. Jasnoće radi, ukazujem da su patronimička prezimena među Srbima nastajala tako što su imenima oca, đeda, a ponekad i majke i babe, ili nekog drugog srodnika, najčešće dodavani nastavci, -ijević, -jević, -ević, -ović, -vić, -ić, -ć i slično. Nije nepoznato da su najčešća srpska prezimena Petrović i Jovanović, nastala od imena Petar i Jovan, jer su to vekovima bila i najčešća srpska imena.
Treći Roksandićev zaključak je da se uskoci istog prezimena često živeli u različitim naseljima, iako su velika većina bili bliski srodnici. On zaključuje da se svi srodnici nisu naseljavali istovremeno, nego da su, od 1530. do 1551, dolazili u više navrata. S obzirom da na jednom mestu nije bilo uvek dovoljno prostora, dobijali su zemljište na udaljenim selištima Žumberačkog gorja. To dovodi u pitanje i opštu tezu da su uskoci i u Žumberku dugo živeli u brojnim porodičnim zadrugama, što bi trebalo da posluži kao dokaz o njihovom primitivnom socijalnom životu i organizaciji. Zaboravlja se da je zemlja dodeljivana pojedincima i da je to uslovljavalo i ubrzavalo njihovo razmerno brzo porodično, odnosno zadružno raslojavanje i izdvajanje uskog gornjeg sloja privilegovanih, pre svega vojvoda i harambaša.
Raspored i položaj u vojničkoj službi takođe je uticao na odnose među srodnicima. Roksandić ukazuje na nekoliko primera. Trojica Dančulovića: Mikula, Vraneš i Rajič, očigledno bliski srodnici, živeli su u dva naselja, a služili su u istoj, 30. desetini, ali je Mikula bio desetar, a druga dvojica njegovi vojnici. Pet Herakovića: Milivoj, Radosav, Stipko, Vukosav i Vujica, živeli su u pet različitih naselja, služili u četiri različite desetine, ali su imali isti položaj. Ili devet Mikulića: Dobrica, Dobrosav, Miloš, Mitar, Petar, Prerad, Radivoj, Žarko i Vukdrag živeli su u sedam naselja, dvojica su bili desetari, a ostali obični vojnici. Analizirajući drugu listu, prema imenima, Roksandić navodi neka najčešća imena tadašnjih uskoka (Dobrosav, Dragaš, Dragiša, Dragič, Herak, Ivan, Ivaniš, Jakov, Janko, Jovan Juraj Mihailo, Mikula, Miloš, Mitar, Novak, Pavko, Pavle, Paun, Petar, Prerad, Radin, Radinko, Radič, Radivoj, Ratko, Radonja, Radman, Radosav, Radovan, Radoje, Radul, Rajak, Stipan, Trifko, Tomaš, Vraneš, Vuk, Vukašin, Vukdrag, Vukman, Vukmir, Vukosav, Vukša, Vuksan, Vujin, Vujica, Vujo) i zaključuje da je ogromna većina slovenskog (ne slovenačkog, prim. autora) porekla, s tim što je najviše imena s korenom vuk. Romanskih uticaja je veoma malo, na primer ime Radul je karakteristično za slovensko-romansku simbiozu. Mnogo je imena hrišćanskog porekla: Ivan, Jovan, Juraj (Đurađ), Marko, Mihailo, Mitar, Pavle, Petar. Roksandić postavlja i pitanje da li su uskoci stvarno imali imena Juraj ili Đurađ, Stipan ili Stepan, Cvitko ili Cvetko?
Treća lista s podacima o nazivu mesta u kojima su živeli pojedini uskoci otklanja svaku sumnju da li se radi o žumberačkim ili o senjskim uskocima, o čemu će još biti reči. Od 311 uskoka, njih 293 su živela u 75 naselja, dakle manje od četvorice po naselju, što znači da su naselja bila mala, što opet znači i da njihove zajednice, odnosno zadruge, nisu mogle da budu velike, kao što mnogi tvrde. Dosta naselja ima stara imena kajkavskog (slovenačkog, prim. autora) porekla, što znači da su bila naseljena i pre dolaska uskoka, ali i opustošena i dobrim delom napuštena, o čemu je već bilo reči.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 18:08
Vojislav Ananić
SEOBE ŽUMBERAČKIH USKOKA
Doseljavanjem uskoka u Žumberak počinje njihova skoro pet stotina godina duga istorija. Iako se na prvi pogled čini da o tome podosta znamo, objektivni istoričari su svesni da to nije dovoljno istražena tema. Poznat je istorijski kontekst, ali nedostaju mnogi podaci o toku seoba i o samim uskocima. Ipak, najveća slabost su proizvoljan pristup pojedinih autora, nesistematičnost i neke protivrečnosti i nelogičnosti.
Izvesno je da seobe žumberačkih uskoka ni u ovoj knjizi »neće da budu završene«, ali se nadam da će biti učinjen barem mali korak napred. Svestan da nisam u mogućnosti da na osnovu raspoloživih izvora i mate- rijala napišem celovit i konzistentan tekst, odlučio sam da iznesem ono što su napisali dvojica autora, kao i da u trećem delu ukažem i na druge autore, koji se nisu celovito bavili seobama žumberačkih uskoka, ali su značajno upotpunili sliku.
Prednost sam dao tekstu Milka Predovića ne samo što je on Žumberčanin i što je, kao đakon Križevačke biskupije (eparhije), imao na raspolaganju dokumenta koja drugi nisu imali nego i zbog toga što je svoj tekst objavio tek 1965. godine, što znači da je zaista imao na raspolaganju sve što je o seobama uskoka u Žumberak do tada objavljeno. Drugi autor je pop Milan Radeka, ne zbog sistematičnosti i pouzdanosti njegovog teksta, nego zbog značajnih detalja i podataka koje je naveo. Njihovo pisanje biće dopunjeno podacima drugih autora. Opredelio sam se da napišem nešto duži tekst u kojem će se ponešto i ponoviti, jer ne želim da bespotrebno arbitriram i ocenjujem šta i kako je davno bilo?
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 18:11
Vojislav Ananić
ISTORIOGRAFI O ŽUMBERAČKIM USKOCIMA
Izneo sam o žumberačkim uskocima podosta više ili manje pouzdanih i poznatih podataka, značajnih i neoborivih istorijskih činjenica pa i mojih skromnih analitičkih razmišljanja, međutim, istorija svakog naroda i istina o njemu, posebno o malobrojnoj srpsko-pravoslavnoj skupini žumberačkih uskoka, je složena. Ona dobrim delom zavisi i od toga kako je predstavljena, šta je o njima napisano. Šta su napisali »pobednici« i oni koji su ih dobro poznavali i pisali objektivno, ali i oni koji s njima nisu imali mnogo zajedničkog. Hoću da kažem da nisu morali da pišu, a pisali su! Takva pisanja – kad ne moraš, a ipak pišeš, znaju da budu itekako proizvoljna i da imaju veoma ozbiljne i dugotrajne posledice.
Primer takvog pisanja moglo bi da bude ono što je o žumberačkim uskocima napisao Janez Vajkard Valvasor (Johann Weickard Freiherr von Walvasor, rođen u Ljubljani 1641, umro u Krškom 1693).
Kako različiti ljudi različito vide iste ljude i događaje pa u skladu sa svojim viđenjem različito i pišu o njima, videće se na primeru onoga što su o žumberačkim uskocima napisali Radoslav Lopašić i Stanko Vraz, ali i neki drugi slovenački autori. Istina, treba imati na umu da je od Valvasora do Lopašića, Vraza i drugih autora prošlo više od 150 godina, a predmet pisanja je isti. Sve se promenilo pa i žumberački uskoci, ali se ono osnovno: versko i etničko poreklo i pripadnost, socijalnu status, jezik i druge bitne karakteristike nisu promenile. One su samo različito prikazivane.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 18:27
Vojislav Ananić
Slovenački istoriografi o žumberačkim uskocima
Videli smo šta je Valvasor napisao o žumberačkim uskocima i koliko je u tome bilo istine, a koliko neistine. Pitanje je da li je namerno »poizvodio« ili je samo prenosio laži i koliko je bio u zabludi. Odgovor nikada nećemo dobiti niti je to sada u žiži interesovanja.
Bitno je nešto drugo. Istorijski razvoj i kontekst ukupnih događanja uslovili su da su se razlike i suprotnosti između žumberačkih uskoka i Kranjaca, o kojima je bilo reči, smanjivale i ublažavale. Bilo je sve manje laži, a sve više je na videlo izbijala istina, nestajale su mnoge zablude. Rezultat je da već više od jednog veka slovenačka istoriografija i nauka, za razliku od hrvatske, mnogo realnije posmatra nacionalno poreklo, versku pripadnost, nekadašnji statusni položaj i karakterne osobine žumberačkih uskoka.
Problem naseljavanja i identiteta uskočke populacije u Žumberku i u Beloj krajini predmet je istraživanja mnogih naučnih (diplomskih, magistarskih i doktorskih) radova, u organizaciji Slovenačke akademije nauka i umetnosti, Univerziteta, Istorijskog instituta, Geografskog društva i drugih institucija. Svi najpoznatiji slovenački naučnici i istoriografi više ne govore o vlaškom, nego naglašavaju srpsko i pravoslavno poreklo žumberačkih uskoka. Takva istraživanja su intenzivirana posle raspada Jugoslavije. Ona su utoliko verodostojnija što se istorijska prošlost i sadašnjost Žumberčana, Marindolaca i Belokranjaca istražuje paralelno i u međusobnoj zavisnosti.
Primera radi, Martin Tomažin je istraživao »uskoške populacije na jugoistoku Slovenije«, odnosno u selima: Marindol, Milići, Paunovići, Bojanci i Žunići, čije je poreklo i krajiška istorija neraskidivo povezana sa Žumberkom i Žumberčanima. Autor je dokazao tezu da to stanovništvo ima sve atribute nacionalne manjine po obavezujućim evropskim kriterijumima. Ukazujem samo na nekoliko stavova i izreka, u kojima spominje i Žumberčane.
»Uskoci su se naseljavali u vreme kad moderne nacije, kakve su danas, još nisu bile oblikovane. Potomci Uskoka su danas toliko Srbi koliko i Hrvati, a oni koji su asmilirani, i Slovenci. Uskoci u Sloveniji su ’odbranili’ svoju izvornu nacionalnu pripadnost u Bojancima, Marindolu, Milićima i Paunovićima. U selima Drage i Škemljevac i selima oko Jugorja izjašnjavaju se kao Srbi, a neki i kao Slovenci, dok se na hrvatskoj stani često izjašnjavaju kao Hrvati. Na to je uticala pripadnost grkokatoličkoj crkvi, s obzirom da su se Hrvati i Srbi nacionalno opredeljivali na osnovu crkvene pripadnosti, iako se grkokatolička crkva razlikuje od pravoslavne samo što priznaje papu i delom katoličku dogmatiku«.
Pošto imena i prezimena »govore« istinu, autor se poziva na popis Uskoka (Srba Žumberčana) iz 1551. godine i ukazuje na istovetnost prezimena Marindolaca sa Žumberčanima: Dragićević, Stipanović, Vidojević, Radman i Radonja Mihaljević, Radić Vignjević, Lala i Mikula Milić, Radivoj Vukmanović, Vukman Dejanović, Radosav Dimitrović, Sladoja Prijić, Dragić Radosalić, Marinko i Marko Stojić i Janko Vojnica. Autor jedino greši kad kaže da u Žumberku nema prezimena Milić, a u Žumberku postoji i selo i prezime Milić.
Autor naglašava i da se i pored »dugotrajne i stalne naseljenosti manjinske grupe (uskočke, prim. autora) potvrđuju u drugom vremenskom periodu razlike u odnosu na većinski narod i da je to slučaj i kod Marindolaca i Žumberčana«.
Što se tiče imena »Vlah«, autor ga posmatra kao »recidiv prošlosti koji se koristio u pogrdnom smislu pa i danas se počesto u Beloj krajini koristi za pravoslavne stanovnike, ali je to samo izuzetak, a po pravilu se oni nazivaju svojim nacionalnim imenom – Srbi«.
U vezi s jezikom Marindolaca i Žumberčana, autori se pozivaju na Valvasora, ali samo kad kaže da se jezik Uskoka ne razlikuje mnogo od hrvatskog, a dosta razlikuje od jezika Kranjaca. O vlaškom i ilirskom jeziku nema ni reči (Beseda, str. 48-89).
Marko Šuklje proučavao je iseljavanje i doseljavanje u Žumberak, s težištem na opštini Radatovići. »Na opustošeno zemljištu naselile su se 1553. godine srpske ’družine’ (skupine) iz područja Srba, reke Unac i Glamoča… Doseljeni Srbi su bili pravoslavne vere. Kasnije su austrijske vlasti nastojale da ih pokatoliče. To im je delimično uspelo pa su Žumberčani u 18. veku morali da prime grkokatoličku veru.
Posle Drugog svetskog rata deo stanovništva, ponegde i cela sela, počeli su se opredeljivati za srpsku etničku pripadnost, suprotno današnjem pretežno hrvatskom opredeljenju. To se posebno odnosi na zapadni deo, Radatovićki kraj, bez Kašta. Međutim, od popisa 1971. samo stanovnici nekih sela se većinski izjašnjavaju kao Srbi. S obzirom da se većina stanovnika Radatovićkog kraja 1991. izjasnila kao Jugosloveni, to je bio jasno izražen protest protiv raspada zajedničke države i postavljanja granice između Slovenije i Hrvatske. To svedoči o složenosti i teškoćama održavanja kolektivne svesti i izjašnjavanja o etničkoj pripadnosti u naglašenim (kritičnim) ’etničkim vremenima’. U takvim vremenima ljudi se vraćaju u prošlost i naglašavaju svoju osobenost i osećanja na teritorijalnoj osnovi i tradiciji pa kažu: ’mi smo Uskoci’ ili ’mi smo Žumberčani’… Što se tiče veroispovesti, grkokatoličanstvo se pojavljuje kao lokani osamljeni fenomen, ali i glavni elemenat razlikovanja. Lokalno grkokatoličanstvo je i te kako živo i ukazuje na neuništivu moć samoodržanja… Što se jezika tiče, Žumberak predstavlja jezičku mnogostrukost. S obzirom na svu njegovu etničku, versku i jezičku složenost i ovde bi trebalo ostati kod lokalne, teritorijalne oznake…Tako označen dijalekt Žumberčana evocira, ali ne provocira, a ne udaljava se od suštine koju označava« (Duška Knežević Hočevar, studija, str. 40-45).
Žena iz sela Drage kaže: »Mi smo Srbi, grkokatolici, potomci senjskih uskoka…« Kratka, ali sadržajna rečenica. Ima u njoj istorijske istine o srpskom poreklu, nasilju u vidu unijaćenja i istorijskoj zabludi o senjskim uskocima!
Interesantne stavove i mišljenja o žumberačkim uskocima nalazimo i kod drugih autora. Ivan Navratil (1825-1896), slovenački jezikoslovac, Metličanin, po ocu češkog porekla, dvadesetak godina pre Vraza kaže: »Imao sam prilike da u rodnoj kući razgovaram s trojicom Uskoka. Pitao sam ih da li znaju od kuda su njihovi preci došli u naše krajeve? Sva trojica su samo slegnuli. Debelo su me gledali kad sam im rekao da su došli pre više od 300 godina iz turske Bosne i Hercegovine, gde njihova uboga braća i danas pate pod Turskom silom, koji govore isto tako (srpski ili hrvatski), kao i oni i koji pevaju isto tako narodne pesme kao oni: o Kraljeviću Marku, Milošu Obiliću i dr… Upitao sam ih kako oni zovu same sebe? Žumberčani! A kako nazivate svoj jezik, to jest kako govorite? A neki kažu i hrvatski, rekoše! Rastužio sam se na te reči. Tako zaboravi – uzdanuo sam – ceo rod, koji se odvoji od braće svoje, od naroda svojega, zaboravlja pomalo celo svoje narodno ime, pa počne imenovati sebe i svoj jezik po državi u kojoj živi; na primer Kranjci – kranjski jezik, da ne kažem kranjska špraha (lokalizam za nemački jezik, die Sprache, prim. autora) itd. Samo Korušci i Štajerci su odbranili staro čestito ime: Slovenci – slovenski jezik, koji opet treba svim odnarođenim Slovencima, pa i u novim knjigama«.
Mnogo je Ivan Navratil, opet poreklom Čeh-Slovak, u samo nekoliko rečenica, rekao o Žumberčanima, o vekovnim uslovima života u kojima su mogli da budu ono što jesu, samo u meri u kojoj im je to neko dozovoljavao, ali još više o Kranjcima, o jeziku i narodnom imenu. Ovakva upozorenja su dragocena, imaju istorijski i civilizacijski smisao i značaj. Ona bude iz »košmarnih snova« i pogrešnih predstava o sebi i drugima.
S obzirom da je Navratil posebno naglasio značaj jezika, valja podsetiti da je »jezik je kuća naroda. U srpskom jeziku je sačuvana čitava naša istorija i sve naše samosaznanje. Gubitak jezika nije gubitak samo sredstva za komunikaciju, nego gubitak čitavog jednog sveta koji postoji u jeziku. Mi možemo da se sporazumevamo i na drugim jezicima, ali taj gubitak ne možemo nadoknaditi«, kako je govorila jedna od najumnijih i najpoznatijih Srpkinja, Isidora Sekulić.
Kranjci i žumberački uskoci su se u početku razlikovali u svemu. Ali zajednička istorijska sudbina je uslovila da su se postepeno bolje upoznavali i »tražili« sličnosti i ono zajedničko. Iako su razlike i određene suprotnosti prisutne i danas, a biće ih i sutra, one su mnogo manje, veze su tešnje, odnosi bolji, a ono, nekad pogrdno – »Vlasi« i »Kranjci« – ima simbolički značaj. Bitno je da slovenačka istoriografija i nauka i niko pametan i razuman u Sloveniji već odavno ne dovodi u pitanje srpski i pravoslavni identitet žumberačkih uskoka. Naravno, prisutna je i izvesna diskriminacija i asimilacija, ali ne na osnovi negiranja porekla i identiteta.
Neminovno se nameće pitanje i šta je bilo i kako je danas u odnosima s Hrvatima? Bilo je i danas je uglavnom sve suprotno. Veće sličnosti, odnosno, manje razlike, vekovima su bile osnova politike negiranja i kolektivne asimilacije. Mislim da ću u nastavku dati odgovor na to pitanje, ako ne celovit i naučan, onda barem delimičan i jasan.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 19:22
Vojislav Ananić
Janez Vajkart Valvasor o žumberačkim uskocima
Predmet pažnje i analize je Valvasorovo delo »Slava Vojvodstva Kranjsko-g«. Urednik ukazuje da je prvo izdanje na slovenačkom štampano 1936. godine, a da sadržaj te knjige čini izbor iz nemačkih izdanja Valvasorovih knjiga, koja su preobimna pa je uzeto ono što bi moglo interesovati današnjeg čitaoca.
Trebalo bi imati u vidu i da je uredništvo nastojalo da kroz čak 330 napomena pojasni na šta je Valvasor mislio na pojedinim mestime, kao i da ukaže na njegove greške i pogrešne zaključke. To Valvasorovom delu u celini, pa i ovom izdanju »Slave Vojvodstva Kranjskog«, objektivno umanjuje vrednost, posebno sa stanovišta pouzdanosti.
S obzirom da je Valvasor poznat kao jedan od prvih, a možda baš i prvi koji je pisao o žumberačkim uskocima, a nije morao, on je, bez sva- ke sumnje i najčešće citiranih autora. Vekovime se navodi i citira što je Valvasor napisao, pri čemu se njegovo pisanje najčešće uzime »zdravo za gotovo«. Za to postoje brojni razlozi! Valvasorovo delo je jedno od celovitijih prikaza žumberačkih uskoka u 16. i 17. veku. Teško je bilo kritički dovoditi u pitanje ono što je Valvasor napisao, posebno zbog činjenice da je objavljivano u Nemačkoj i na nemačkom jeziku i da je, verovatno, barem vek i po, bilo teško dostupno. Zbog toga je bilo najlakše pozvati se na Valvasora i njegovo pisanje o žumberačkim uskocima pa »podići cenu« svom pisanju, utoliko više što je njegova, uglavnom negativna slika nekim autorima bila unapred dobrodošla. Posebnu pažnju zaslužuje činjenica da niko nije »obradio« sve što je Valvasor napisao o žumberačkim uskocima, kao i da niko nije Valvasoro delo stavio pod lupu kritike.
Imajući to u vidu, odlučio sam se da čitaocima ove knjige omogućim upravo to: da vide tačno što je Valvasor pisao, i to onim redosledom kako je napisano u navedenoj knjizi. Molim čitaoce da moje komentare Valvasorovog pisanja razumeju kao pokušaj da se i njegovo pisanje konačno stavi »pod lupu kritike«. Svestan sam da je to težak zadatak.
Na stranici 17, pišući o raznolikosti jezika u državi Kranjskoj, Valvasor kaže da bi se teško mogla naći država u kojoj je u upotrebi toliko jezika. Pravi uobičajeni jezik je kranjski, zatim ilirski, hrvatski, slavonski, dalmatinski, kočevski, istarski, italijanski, furlanski i nemački. Za »ilirski« jezik kaže i da »je iskvaren i nije potpuno čist«. Iako celokupno plemstvo uopšte govori nemački, govori i kranjski i italijanski.
Već prvi primer pokazuje da je Valvasorovo pisanje proizvoljno i neprecizno. Koji su to jezici: slavonski, furlanski i dalmatinski? Možda su to i tada bila narečja. Ali ostavimo to Valvasoru i jezikoslovcima. Bitno je da se po Valvasoru u Kranjskoj ne govori slovenački. On to i kasnije potvrđuje i kaže da se slovenački govori u Koruškoj i Štajerskoj! Sa stanovišta predmeta i sadržaja ove knjige značajnije je da Valvasor spominje neki novi jezik i naziva ga »ilirskim«. Međutim, iz konteksta nije moguće da se zaključi koji bi to bio jezik i ko njime govori, kako je iskvaren i zašto nije potpuno čist? Zašto je samo taj jezik iskvaren i nije potpuno čist? Pošto se znalo za Ilire, pretpostavljam da je to bio njihov jezik. Ako je u Kranjskoj bio u upotrebi ilirski jezik, mora da je bilo i Ilira! A ko su Iliri? Nema ko drugi to biti nego žumberački uskoci, s obzirom da Vlavasor u nastavku piše da uskoci govore ilirskim jezikom, ali i vlaškim jezikom i jezikom sličnim hrvatskom!
O nošnji Valvasor kaže da »pravi Kranjci imaju svoju nošnju i svoj jezik; takođe i Kočevci svoju posebnu. Uskoci i Hrvati se u nošnji donekle razlikuju, kao i Rečani i Dalmatinci«. Značajno je zapamtiti da Vlavasor samo »donekle« razlikuje nošnju Hrvata i žumberačkih uskoka, što znači da ta razlika nije bila velika. Tu je u pravu, ali nije dosledan.
Na stranici 37, pišući o stanovncima Srednje Kranjske, Valvasor kaže: »Između Novog Mesta i Metlike na Gorjancma prebivaju ljudi koje zovu Uskoci ili Vlasi. Imaju potpuno posebnu nošnju i jezik i još posebnu veru, koja je potpuno slična grčkoj, zapravo sebe zovu staroverci i za duhovnog poglavara priznaju patrijarha u Carigradu i Moskvi. Njihova odeća je dosta slična Hrvatskoj, ali ne potpuno; govore, takođe, svoj vlaški jezik, koji se ne razlikuje mnogo od hrvatskog«.
Ovaj kratak tekst veoma je značajan sa stanovišta tačnosti i kredibilnosti svega što je Valvasor napisao o žumberačkim uskocima. Da li je on razmišljao šta i o čemu piše i šta je već napisao. Da jeste ne bi došao u suprotnost s onim što je već rekao o jeziku. Očigledno nije mislio da uskoci govore ilirskim jezikom, jer sada tvrdi da oni imaju i svoj poseban, »vlaški« jezik. Pošto su uskoci za Valvasora Vlasi, normalno je da govore vlaški, ali kako je moguće da se taj vlaški »ne razlikuje mnogo od hrvatskog«? Koji je to vlaški jezik koji se ne razlikuje mnogo od hrvatskog? Valvasor nije ništa manje protivrečan i kad je u pitanju nošnja. Pošto je već napisao da se uskoci i Hrvati u nošnji »donekle razlikuju«, kaže da uskoci imaju »potpuno posebnu nošnju«, a već u sledećoj rečenici uskočka nošnja je opet »dosta slična hrvatskoj«.
I tvrdnja o posebnoj veri uskoka potvrđuje da je Valvasor pisao onako, »odoka«. Teško bi bilo poverovati da njemu nije bilo poznato da su uskoci hrišćani, da je hrišćanstvo jedna, ista religija, kao i da u okviru hrišćanstva postoje samo različite crkve. Inače, referenca da uskoci priznaju patrijarha u Moskvi i Carigradu trebalo bi da znači da su uskoci Sloveni (da ne kažem Srbi) i da ih to »okreće« Moskvi, za razliku od njegovih Vlaha, koji su romanskog porekla ili romanizirani narodi. Iznenađuje da je uredništvo u napomeni br. 16 ukazalo da nije preuzet širi tekst koji je Valvasor napisao o veri uskoka, ali se ne kaže zbog čega! Pretpostavljam da je uredništvo ocenilo da pisanje o veri uskoka ne bi služilo na čast njemu i njegovom delu. Ako nije tako, odgovorno je uredništvo. A izgleda da nije tako. Irena Smiljanić, čije studije o žumberačkim uskocima ću koristiti kasnije, kaže »da je za taj dio Valvasor naveo literaturu po kojoj se ravnao, objašnjavajući šta je pravoslavlje općenito. On citira i izjave samih Žumberčana da im je vjerski poglavar pećki patrijarh (tada je to bio Arse- nije 3. Crnojević)«.
Valvasor nastavlja: »Što se tiče hrane, obezbeđuju je (uskoci, prim. autora) redovno s plenom i otimačinom, a uglavnom idu po plen u Tursku; kažem uglavnom, jer, ako se lako može do čega ga dođe u susedstvu, njima je svejedno: prijatelj ili neprijatelj, ovaj ili onaj, ništa ne zapostavljaju, ništa ne propuštaju. Mnogi trguju i varaju s konjima, dobri su konjski trgovci i prevaranti i ako mogu nekoga da prevare, nisu ni lenji ni tupavi. Nađe se među njima i mnogo poštenih ljudi. Daju dobre vojnike. Na krađu ih ne tera smo potreba, jer imaju rodne gore, jer raste kako žito tako i vino i nasadi, a pored toga drže sve vrste živine; njihov neprimeran način života utiče da s tim ne izdrže dugo, jer žderu i piju dok ne proteraju sve kroz grlo u želudac, da ništa ne ostane. I pritom se čvrsto drže zajedno. Sve mora da bude odjednom pospremljeno, kao da bi ih čekala teška kazna ili smrt ako bi šta ostavili – kao što kaže Plinius – kao da se ne bi moglo drugačije upotrebiti i popiti, ako ne kroz čovekovo telo. Ali kad proždrljivost rodi sina po imenu pomanjkanje, i vrli Uskoci si također moraju, kad su pri kraju sa žderanjem, pomagati, ako ne kod Turaka, onda kod suseda, ili pripasati sablju i ići u četovanje da nešto prigrabe, iz čega bi mogli opet da naprave novi imetak ili dinarčić za piće«.
Valvasor je napisao mnogo ružnog o žumberačkim uskocima. Polemisati s njim bilo bi bespredmetno. Da već nije napisao onoliko proizvoljnosti i netačnosti, možda bih mu više verovao i rekao: neka bude kako je napisao! Međutim, ne mogu se oteti utisku da se uskoci nisu uklapali u Valvasorovu idiličnu sliku o vojvodstvu Kranjskom, pre svega rimokatoličkom i nemačkom.
Od kad znam za sebe, svestan sam i uočavao sam razlike između žumberačkih uskoka i Kranjaca, jer one su postojale od iskona i postoje i danas, ali ne i tako drastične i samo na štetu Žumberčana. Ipak, to me ne pogađa toliko koliko ono o »rodnim gorama, žitu i vinu«. Pa zašto je onda Žumberak pre dolaska uskoka uglavnom bio pust, samo delom slabo naseljen, neobrađen? Kranjci niti su ikada bili niti su danas »široke ruke« pa da prepuštaju drugima ono što valja. I ne samo to, kako takvi »proždrljivci i banditi« uopšte stignu, a ako i stignu, kako umeju da obrade polja, poseju žito, obrade vinograde? Oni su, sve donedavno, bili samo »pokretni stočari«, lutalice pa zbog toga prozvani i »Vlasima«? Otkud i kako, odjed- nom, naučiše da obrađuju rodna polja i gaje vinograde? I ko to obrađuje i gaji kad je veći deo muške snage u stalnoj vojnoj službi?
Na stranici 46, govoreći o stanovnicima Notranjske, Valvasor kaže: »Treći rod stanovnika zovu se Ćići. A ti prebivaju među Podgradom i Sacerbom; u nošnji su zapravo mnogo slični opisanim Kraševcima, ali su im u govoru mnogo daleko i govore svoj posebni jezik kao pravi Japidi, ili potomci starih Japida, kako ih opisuju stari geografi i istoričari. Preživljavaju kao i Kraševci, ali neki od njih na konjima prenose so od mora u unutrašnjost. Veoma su vešti i izvežbani u bacanju kamena s praćkom pa pogađaju skoro sve što hoće; isto tako vešto obaraju čoveka s konja, kao da bi ga kuglom odstrelio«.
Poznato da su Ćići vlaško pleme naseljeno na planini Ćićariji, oko nje i dalje u Istri, da su skoro potpuno pohrvaćeni, ali da i danas međusobno govore rumunskim (ili vlaškim) jezikom. Da li je Valvasor znao dovoljno o Vlasima? Zapravo, naslućuje se u čemu je problem. Po njegovom, postoje dve vrste Vlaha. Jedni Vlasi su oni koji su »stvarno« Vlasi, pa čak govore i svoj posebni jezik »kao pravi Japidi ili njihovi potomci«. Drugi Vlasi su oni koji ni po čemu nisu Vlasi, ali su, ipak, »Vlasi«, jer ih Vlasima proglašava Valvasor i njemu slični, za koje u njihovoj rimokatoličkoj i progermanskoj narcisoidnosti ne bi trebalo da bude mesta u vojvodstvu Kranjskom. Da je ozbiljno porazmislio o stvarnim Vlasima-Čićima i žumberačkim uskocima koje on proglašava Vlasima i koji, po njemu, govore ilirski i vlaški jezik, Valvasor bi shvatio ko su Vlasi, posebno to da žumberački uskoci teško da imaju bilo kakve veze s Vlasima u etničkom pogledu, nošnji, običajima, posebno u jeziku, s obzirom da u govoru Žumberčana nikada nije bilo niti danas ima sličnosti s vlaškim jezikom.
Na stranicama 123-125 on piše: »Vlasi ili Uskoci su dobili ime od reči skok, što na Kranjskom znači poskok, oni su pred nekih 146 godina uskočili (ili pobegli) sa ženama i decom iz Turske i došli u Kranjsku. Zato ih po Kranjskom zovu Uskoci, što Nemci izgovaraju kao Uskogen, takođe Uskoken ili Viskoken. Ako je uskok isto kao preskok, Uskok obeležava prebega. Sami se u svom jeziku nazivaju Vlahi ili Lahi, isto tako kako su se pod grčkim carevima nazivali Blaci, kako se kaže u Laoniku (nije mi poznato šta je Laonik, možda neki grad ili pokrajina, prim. autora).
Ti Uskoci ili Vlasi prebivaju na Srednjem Kranjskom, tj. u trećoj petini, pa imaju uglavnom kod Pobrežja, Vinice i u tom kraju velika sela, a na brdima pri Žumberku većinom usamljene kuće i uz svaku vinograd, mnogo voćaka i polja. U svakoj kući stanuju zajedno tri, četiri, pa čak i pet porodica i uz njih velika grupa dece, ali samo je jedan gospodar i jedna gospodarica. Gospodar je najstariji muškarac, ako je za to sposoban, a gospodarica je žena najmlađeg oženjenog brata, ili strica. Njima dvoma moraju svi drugi da budu poslušni i da obavljaju kućanske poslove. Ima čak i takvih kuća u kojima ima i osam, pa i dvanaest muškarac, koji su svi sposobni da nose oružje i idu na granicu. Da, skoro svi su dobri vojnici. Ne treba im plaćati dnevnice i dodatke, ali zato moraju služiti vojsku i, kad god je potrebno i glavar naredi, moraju u boj protiv omraženog neprijate- lja ili stražariti dan i noć na vlastiti trošak. Od toga dvoga rađe obavljaju prvo, naime da idu protiv omrznutog neprijatelja, jer im nadanje za dobrim plenom uklanja opasnost ispred očiju… Inače se prehranjuju životinjskim mesom, govedima, kozama i kozlićima, ali ipak imaju najviše koristi i hrane od ovaca, kojih mnogi imaju i do dvesta, znači celo krdo. Mnogi takođe trguju konjima na crkvene praznike, volovima i drugim životinjama koje ili razmenjuju ili prodaju; u svakom slučaju, bilo na jedan ili drugi način, nastoje da nešto zarade… Takođe, izvanredni majstori su u umetnosti da nešto nađu pre nego to čovek izgubi i da uzmu pre nego im čovek da. Ipak, to se ne može pripisati svima, jer i među njima ima poštenih i vrednih ljudi koji sebi ne pomažu krađom, nego naprotiv, poštenim zanimanjem i radom… Takođe, uobičajeno je da ubadaju noseve suviše duboko u vrčeve ili čaše i da rado zamenjuju želuce s vinskim podrumom i ostavom za hranu. Redovno u jesen popiju i pojedu sve, što su privredili vina i žita. Sve treba rešiti! Idu od kuće do kuće, proždiru i žderu dokle god nečega ima. Od toga imaju barem tu korist da im ništa ne poplesnivi, ne istrune, ili padne u ruke Turcima. Kad su sve pojeli i ždrelo im je na dopustu, idu po plen. Ako ga nema kod omraženog neprijatelja, traže unakrsno po državi, gde bi ga našli. (To ne tvrdim za sve.) Zato zbog njih u državi nastaju često velike neugodosti. Drže se zajedno kao verige i vežu se kakvom zakletvom da jedan drugog neće da napuste. Pored toga dobri su trkači pa mnogi tako brzo trče da ih nijedan nemački konj ne može preteći; zbog toga ih često uzalud proganjaju. Ali ako koga uvate, stavljaju ga u verige, bez obzira da li je građanin ili duhovnik, pop ili kaluđer. Pa to je ispravno: ako neko kad greši ne poštuje samoga sebe, da ga se ne poštuje niti pri kazni… Ono što sam već ranije rekao, da rado uzimaju što im čovek ne da, odnosi se takođe i na prosidbu. Ako je Uskok ili Vlah donekle imućan pa hoće da se oženi i ako njegovi rođaci znaju za slobodnu žensku, za poštenu devojku (za udovice nikada ne pitaju), tada mnogo puta ne prave duge ceremonije pri prosidbi; ako roditeli na prvo pitanje ne obećaju kćer ili ne daju saglasnost, dođe mladoženja s pet ili desetak konja, u većem ili manjem broju, zavisno od potrebe, i silom uzme dotičnu koja mu je srcu prirasla, tako da je za takvog otimača najpravilnije reći da je ženu oteo. U tom cilju prethodno pažljivo odaberu vreme i priliku kad devojčin otac, brat ili stric nije kod kuće, jer je na granici ili iz drugih razloga, da ne bi među njima došlo do sukoba ili prolivanja krvi. Zbog toga dođu po noći i ako oni koji su ostali kod kuće ne dozvole devojci da mirno izađe, razvale vrata, uđu u kuću, uhvate devojku i odvedu je silom i protiv volje roditelja… Sa živim ljubavnim plenom beže i vode otetu dve do tri milje daleko, popu ili kaluđeru (tj. k vlaškom duhovniku ili monahu) koji je mora venčati i koji malo propituje da li će se obaviti uz saglasnost ili bez saglasnosti roditelja. Ali ako čuje poglavar u Žumberku, moraju svi koji su bili učesnici da plate veliku kaznu. Toga se boje pa se otmice ne događaju svakog dana. S obzirom da se ne mogu toga potpuno odreći, ipak se više puta drznu Kad se ženidba obavlja u redu i idu po nevestu, vodi je dever, to jest drug, na konju pred sobom potpuno skrivenu. Ona sedi napred u sedlu, a iza nje drug, koji joj obavije celu glavu maramom, da ne vidi kuda ide… Ponekad je običaj da prvu noć pored neveste spava neko od njezinih ili njegovih najbližih rođaka, razume se čisto pošteno (naravno po uskočki), jer bi drugi ljudi za takvu prijateljsku uslugu i ukazivanje časti takvom prethodniku bili malo zahvalni, pa bi takvog uslužnika napravili Vlahom, kako kažu Nemci, kada uškope ždrepca. Ipak, mladoženja sme, ako naleti na pogaženi sat, ako joj stoji središnji krug napred na čelu, hoću da kažem, ako vidi da nevesta nije nevina, može je vratiti i oženiti se s drugom. Ali to mu je dozvoljeno samo jedanput, a taj koji se odrekao prve, zbog prethodnog crkvenog venčanja ne može više da računa na bilo kakvu duhovnu službu (crkveno venčanje, prim. autora)… Nevestu vode iz roditeljske kuće u crkvu sa zastrtim licem, kao opomena da se iz vlastitih pobuda ne sme vratiti u očevu kuću. U crkvi se za vreme venčanja otkrije obraz. Duhovnik koji venčava stavlja nevesti i mladoženji na glavu venac od ružinih stabljika, kao znamenje i pouku da se ne smeju rastaviti ni u sreći niti u nesreći… Uskoci krste decu kad su već starija i odrasla, takođe, ne idu na ispovest pre tridesete godine… Ako neko tako oboli da se ne može nadati da će da preživi, mora sam da se umije. Uzrok tome je stvarno smešan i bazira se na ubeđenju da mora da dođe Bogu, Ocu, Sinu i Sv. Duhu čist i snažan. Pritom takođe ne govore pametno, da će ga okružiti anđeli i da će mu svaki od njih na putu na onaj svet govoriti njegova viteška dela; jedan anđeo da će nositi pred njim sablju i pušku (bez obzira što će da ostane kod kuće obešena na klinu), s kojima se borio tako viteški protiv omrznutog neprijatelja Turčina; drugi da će mu pevati šta je s golom rukom ugrabio i odneo, opet drugi da će opevavati jarce i ovce, treći kozliće i koze, četvrti konje i kobile koje je iz tuđih krajeva dognao, peti odeću. Tako lepo podele časne službe da među anđelima ne bi bilo zavisti i ljubomore. Na kraju dolaze mnogi hvalospevi kako se u životu držao čvrsto i hrabro, tako da zaslužuje slavu i besmrtno ime. I na taj način umire uz utehe tih žalosnih utešitelja… Za pokop umrlih nemaju groblje, ceo svet im je groblje. Telo sahranjuju gde je najbliže i gde naiđu, bilo pod drvetom ili negde drugde. Uz mrtvaca stavljaju parče hleba i sitan novac, sold ili groš, a ponekad samo novčić. Zatim naspu malo zemlja i polože na glavu prilično težak kamen i isto takav na noge (možda zbog toga da ne bi ustao i hodao po kući). Potom se daje popu ili kaluđeru za zadušnicu pet kranjskih zlatnika i pogreb je završen… Ako pokopavaju dete, njegova majka nosi na glavi ljuljašku, pa kad ga zabrbaju, počne da optužuje smrt i da joj zamera da je tog gluvog jadnika tako pogodila da je izgubio sluh i vid, da ne bi čuo i video; zbog toga proklet bio onaj koji joj je uzeo dete, jer bi od njega mogao da postane dobar junak, i druge stvari joj stavlja pod nos. Svoj napad, prekor ili tužbu završava na način kao da hoće takorekuć da ojača prijašnje optužbe. ‘Đavolska, gadna, primitivna, strašna, nezasitna Smrt!’ Uzela si mi i požderala dete, pa imaj i ljuljašku! Požderi je da se zadaviš! Napuni gubicu njome da ti se svi zubi polome! Posle tog poklona i pametnog zaključka stavi ljuljašku na grob, gazi je dok se ne razbije na sitne delove… Tu moram još napisati o njihovoj odeći. Nošnja je prika- zana na priloženom bakrotisku. Žene nose duge gornje suknje bez rukava, jer imaju ispod druge rukave. Grudi ukrašavaju maramama s napisima ili ružama; isto tako se i suknje ukrašavaju plavim, crvenim i drugim bojama. Na nogama nose opanke, tj. široke podplate koje na rubu imaju male šupljine; kroz njih se protne vrpca i obuća je gotova. Tu obuću zovu opanci. Neki seljaci i siromašni uzmu samo parče sirove kože, nožem postružu dlaku i tako naprave opanke. Glavu zavijaju, prema potrebama vrlo pažljivo s dugom i uskom maramom iz izvezenog platna. Muškarci se odevaju skoro isto kao Hrvati, s tim da neki nose male, neki široke kape. Neki ih s uzicom privežu pod bradom, da ne odleti. Takođe, i muškarci nose opanke, pantalone i ogrtač kako i Hrvati, većinom iz obojenog sukna. Isto tako su pantalone i nogavice kao i kod Hrvata iz jednog dela. Neki nose velike i duge brade, drugi ih odseku s makazam i puste da raste gornja brada ili brkovi. Takođe, šišaju i glave i puste napred dugu kitu, ili šop kose, a nekima takva kita raste kao u Turaka. Neki nose na glavama velike šešire kao Hrvati; primer se vidi na bakrotisku, na čoveku koji se duboko klanja kaluđeru (ili uskočkom duhovniku). Ovaj sa šeširom je kaluđer, onaj drugi s kapom je pop, tj. sveštenik. Takvi ljudi se kod Moskovljana isto tako nazivaju popovi, što po svoj prilici dolazi od reči papa, kako su nekad nazivali učitelja latinske crkve, pošto su ga u grčkoj crkvi zvali pappos. Otuda takođe donjonemačko i nizozemsko de Pap i gornjonemačko der Pfaff. Popovi nose ponekad kape, kao ovaj na slici, ipak većinom nose šešire kao kaluđeri, tj. kao monasi. To ljudstvo govori vlaški. Jezik se od hrvatskoga razlikuje ponešto, od kranjskog nešto više«.
Pošto ne poznajem svoje prapretke, pre i iz vremena kada je o njima pisao Valvasor, ne mogu da kažem koliko je bilo, a koliko nije bilo tako kako kaže Valvasor, ali verujem da je istina, kao i obično, negde u sredini. Sa stanovišta sadržaja ove knjige, Valvasor ponovo poredi uskoke, (po njemu Vlahe) s Hrvatima, što još jednom potvrđuje da uskoci nisu Vlasi, ali još jednom asocira na istorijsku, politički i ideološki stvorenu zavrzlamu o sličnostima i razlikama među Srbima i Hrvatima. Valvasor je taj problem, očigledno, rešavao pojednostavljeno i arbitrano. Svako ko nije Kranjac, ali je rimokatolik, je Hrvat. Problem nastaje kad neko nije rimokatolik, već je »grčke vere«, a sličniji je Hrvatima nego Kranjcima, onda je on uskok, pri čemu mu je Valvasor, kako mu je kad palo napamet, prikačio vlaško poreklo, ilirski ili vlaški jezi i slično. Zaista, koji je to i kakav »vlaški jezik«, koji se malo razlikuje od hrvatskog, a malo više od kranjskog. Vlaški jezik, kojim govore Vlasi, teško da ima išta zajedničko sa srpskim i hrvatskim, bolje rečeno srpsko-hrvatskim, a posebno s kranjskim jezikom. Očigledna besmislica.
Ono o ženidbama/udajama, odnosno otmicama neveste, je bilo stvar običaja, posebno morala. Ne znam da li su Žumberčani bili u tom pogledu »moralniji« od Kranjaca, ali znam da su Žumberčanke bile moralnije, u smislu konzervativnije, od Kranjica. Mnogo češće su se Kranjci ženili Žumberčankama, nego Žumberčani Kranjicama. Ako je u Žumberku bilo otmica neveste, otimači nisu trebali da idu »kod najbližeg popa ili kaluđera«. U Žumberku su, od doseljavanja, bile samo dve parohije, u Radatovićima i Mrzlom polju, sa svega dva, a samo u »boljim vremenima« 2-3 popa. Prema tome, niti su otimači trebali da »traže« popa ili kaluđera niti je kapetanu žumberačkom bilo teško da otkrije otimače.
Posebno je bestidno šta je Valvasor napisao o sahranama mrtvih »pod prvim drvetom«. Svi narodi, pa i srpski, a žumberački uskoci posebno, imali su »čast i privilegiju« da svoje poginule i umrle stotinama godina, u teškom vremenu uzmicanja i pred opasnošću, sahranjuju »usput, ili kraj puta«. Nije ni ljudski, a hrišćanski da i ne govorimo, da se neko ruga grobovima, takozvanim »krajputašima«. Grobovi »krajputaši« su oplakani u pesmama »tužbalicama« i legendama, opisani u pričama i romanima. Sem toga, u Žumberku je u vreme kada je Vlavasor pisao, bilo najmanje dvadesetak crkava, uglavnom na mestima gde se i sada nalaze, a oko njih su bila i sada su groblja. U tim crkvama su ta dva-tri popa krstili, venčavali, ispraćali preminule i obavljali druge službe pravoslavne veroispovesti.
Ne mogu a da ne postavim pitanje: kako se zove čovek koji se tako brutalno ruga nevoljama drugih naroda? Da li je dovoljno da se kaže da je samo neprimereno da Valvasor poredi uskoke s nemačkim konjima? Iako ima uskoka koji su, po Valvasoru, brži od nemačkih konja, to ne bismo mogli da shvatimo kao kompliment. Čovek je čovek, čak ako je i uskok, a konj je konj, pa je i Valvasor to što jeste, a ne ono što je on o sebi mislio.
Na stranici 127, a i inače često, Valvasor u vezi s uskocima spominje Hrvate. Govoreći o Hrvatima u Kranjskoj, on kaže i ovo: »Po obliku brkova Hrvati su skoro jednaki Perzijancima i turskim janjičarima, koji većinom takođe skraćuju donju bradu«. Do kakvih zabluda može da dovede ovakvo pisanje i poređenje pokazuje činjenica da su mnogi istoričari i političai a na osnovu takvih »naučnih« činjenica zaključivali da su Hrvati iranskog porekla. A ako su Hrvati slični turskim janjičarima, biće da je među janjičarima bilo Hrvata, a ne da su se Hrvati ugledali na turske janjičare.
Na stranici 150. Valvasor posvećuje dosta prostora i na više mesta slavi Tomaša Hrena (1560-1630), koji je 1597. imenovan za ljubljanskog biskupa i na toj dužnosti ostao 30 godina. Hren se »istakao« i u istoriji ostao zabeležen kao odlučan protivnik luterana (reformista, protestanata), s kojima se surovo obračunavao. Hren je među prvima predlagao i da se pravoslavni žumberački uskoci silom prevedu na rimokatoličanstvo ili da se proteraju iz »Slavnog Vojvodstva Kranjskog«, a kad je uvideo da to nije moguće, da se pounijate.
Na stranici 215. Valvasor kaže da su na vojnoj svečanosti u Karlovcu »dva trubača i bubnjar, kako već imaju običaj Hrvati, igrali po turski«. Nisam siguran da se u toj prilici uopšte igralo »po turski«, a posebno da je to tada bilo »uobičajeno među Hrvatima«. Pre svega, pitanje je šta Valvasor uopšte podrazumeva pod igranjem, a šta po turski?
Na stranici 239, pišući o sporovima oko i u samom gradu Mehovo, udaljenom dve milje od Novog Mesta, a jednu milju od Metlike, Valvasor kaže i ovo: »Godine 1602. je ponovo izniklo seme razdora. Da bi ga sprečio i ugušio, gospodin Karel Jurič, koji je tada posedovao grad i imanje Mehovo, nahuškao je Uskoke na pobunjenike. Oni su se uspešno branili, pa su čak i žene nagovorili, pa su s roguljama i drugim oruđima išle na Uskoke.
Pri toj pobuni ubijen je jedan kmet i stara žena, a malo dete su pogazili konji. Najgore su prošli Uskoci jer ih je od 100 izašao sam deseti deo. Tom prilikom je sin sudije iz Mehova ustrelio jednog Uskoka jer ga je uvredio, pošto mu je pokazao zadnji deo tela«.
Na osnovu napisanog nije uopšte jasno šta se stvarno dogodilo u Mehovu? Ko su pobunjenici? Zar je moguće da bi uskoci pošli tek tako u okršaj u kojem ih je 90 poginulo? Pa gubici su ravni onima u katastrofalnoj bici kod Budačkog! Uskoci su u to vreme bili dobro vojnički organizovani, imali su svog kapetana, komandanta i područne komande. Sporovi su se vodili zbog pljački i pojedinačnih zlodela, a niko nigde ne spominje 90 poginulih u sukobu oko Mehova. Ali ovo nije jedini primer besadržajnog i nejasnog pisanja. A kakve su posledice, vidi se iz činjenice da je Josip Mal preuzeo ono što je napisao Valvasor, ali ga nije naveo kao izvor (str. 184).
Stranica 241: Rezidencija Pleterje »ima s jedne strane ravna polja, a na drugoj visoke Gorjance, gde prebivaju Uskoci«.
Stranica 246: »Od Ljubljane šest, a od Novog Mesta tri milje je udaljen grad i trg Žužemberk. U leto 1559. drznuo se da u Žužemberk dođe Gregor, nezakoniti sin g. Jurija Turjaškog, rođen u Švajcarskoj, pošto su mu umrli otac Jurij Turjaški i brat g. Volbenk, s osamnaest Napolitanaca; došao je do Žužemberka na neradni, vašarski dan. Nije se dugo zadržavao, nego se još isto veče prebacio preko zidova i zauzeo grad. Međutim, stražar je brzo kroz gužvu izašao iz grada i sakupio svoje kmetove. Ubrzo im se pridružio i gospodin Herbart, baron Turjaški, general Hrvatske krajine, napao grad i zauzeo ga. Osam Laha su provalili zid; pod zidom su ih iznenadili naoružani kmetovi s pripremljenim i podignutim kopljima, ostale su ubrzo, zajedno s nezakonitim sinom Gregorom, u gradu savladali i sve poubijali. Posle borbe su izbrojali trideset i šest mrtvih, najviše Gregor s njegovih osamnaest Laha i sedamnaest ljudi gospodina Turjaškog. Lahe i njihove vođe nisu pokopali, nego su ih odvukli preko vode u divljinu, gde su Gregora divlje svinje, a njegove drugove psi, ptice grabljivice i divlje zveri razderale i požderale, kao crknute mrcine«.
Jasnoće radi, Valvasor Napolitance, dakle autohtone Romane, naziva Lahi, za razliku od Vlaha, kako naziva pripadnike romaniziranih naroda. Ova priča je slična onoj u vezi sa sukobom u Mehovu. Teško bi bilo zaključiti šta se stvarno dogodilo. Pošto se radi o »rimokatoličkom sporu«, neka tako i ostane. Ipak, imajući u vidu da Valvasor opisuje postupak s poginulima, nameće se pitanje da li su Kranjci u to vreme bili na »mnogo višem civilizacijskom nivou« od žumberačkih uskoka?
Stranica 285: »Komandant Varaždinskog generalata je vicegeneral i pukovnik, u vojsci kod svih omiljeni kavalir grof Trautmanasdorff, a njegov zamenik je gospodin N. Makar, hrvatski plemić koji se sa svojom slavnom hrabrošću dokazao skoro svim Hrvatima, jer je često kao munja udarao na Turke i pobeđivao ih«.
Za Valvasora je Nikola Makar Hrvat, iako Makara ima među Žumberčanima, o čemu je već bilo reči, a jedan od njih, iz Velikog Liješća, se kao prvi Žumberčanin naselio u Metlici.
Stranica 287: »Grad Budački su naši – hvala Bogu – ponovo zauzeli i obezbedili ga s turskim Vlasima (tako zovu te Vlahe, koji su pobegli iz Turske)… U gradu samo stražare. Pod njim u trgu stanuju Vlasi, koji tu navodno pod velikim drvećem plešu i zabavljaju se. Predvodnik tih Vlaha je vojvoda Tudor«.
Zaista je interesantno na koje sve načine Valvasor spominje Vlahe i kakvim ih imenima naziva. Očigledno je da ni njemu samom više nije bilo jasno o kome govori i šta pod rečenim podrazumeva. A i život im je, očigledno, bio lep – samo su plesali i zabavljali se.
Na stranicama 289-290, pišući o Senju i senjskim uskocima, Valvasor iznosi niz kontoverznih tvrdnji i konstruiše neverovatne zavrzlame i nelogičnosti. S obzirom da će o senjskim uskocima još biti reči, njegove trvdnje predstavljaju samo uvod.
»Što se tiče vere, svi Senjani su rimokatolici, ali misu (liturgiju, crkvenu službu, prim. autora) i crkvene molitve i sve druge obrede obavljaju na ilirskom ili slovenskom jeziku. Jezik koji koriste Uskoci i Senjani je, zapravo, dalmatinščina. Za čitanje i pisanje imaju tri vrste pisma: prvo, glagoljicu, koju koriste u crkvenim stvarima, pri dopisivanju s Turcima koriste ćirilicu, a kao svakodnevni jezik koriste latinski«.
Čudnovat neki narod, pravi poliglote. Jezik im je zapravo dalmatinščina, a svakodnevni jezik im je latinski, a nisu Latini (Romani). Gde su i kada naučili latinski jezik, kad su latinski jezik u to vreme izučavali i njime pisali samo na carskim i kraljevskim dvorovima i crkveni velikodostojnici. Pošto znaju i ćirilicu i glagoljicu, postavlja se pitanje gde su naučili ta pisma? Koje škole je završavao taj narod, kad još narodnih škola nije ni bilo? Kad su pored tolikih škola naučili pomorske (čitaj gusarske) veštine?
»Ljudstvo koje obitava oko Senja nazivaju, kao što je već bilo rečeno, Vlahi, na latinskom Walachi. Vlaški jezik se u mnogočemu poklapa s dalmatinščinom ili sa slovenščinom. Joannes Lucius (Ivan Lučić) s pravom spominje da se vlaški jezik unekoliko slaže s italijanščinom i latinščinom, iako bi trebalo znatiželjnom čitaocu potpuno jasno reći da pravi Vlasi te jezike uopšte ne razumeju i da je sličan jeziku Morlaka, koji liče na Vlahe«.
Priznajem da sam postao »znatiželjan« kakve ću sve gluposti da pročitam? Sad opet vidimo da ti isti ljudi govore vlaški jezik, koji se poklapa sa slovenščinom i dalmatinščinom, ali taj jezik »pravi Vlasi« ne razumeju. Ko su za Valvasora Vlasi, ko »pravi«, a ko »krivi« Vlasi?
»Vlasi su u nekim selima dobri Rimokatolici, ali ponekad imaju svoju vlastitu i skoro po grčkom načinu uređenu veru, iako ne po svemu. O tome sam već rekao dovoljno kad je bilo reči o službi božjoj kod Uskoka«.
Dakle, već naredna rečenica, koja bi trebalo da pojasni i otkloni dileme, unosi nove zabune. Valvasor opet tvrdi da su Senjani dobri rimokatolici, iako neki imaju po grčkom uređenu veru, ali ne po svemu, pa se još poziva na svoje ranije tvrdnje, kao da je na nekom mestu nešto stvarno jasno rekao i dokazao! Da li je to ono što je urednik izostavio?
Na stranicama 295-296, kad piše o krajišnicima-vojnicima, Valvasor kaže: »Martolozi su Turci, Morlaški i turski Vlasi koji se povlače po državi i otimaju i kradu sve što mogu«.
Koji su to Morlački, a koji turski Vlasi? Mislim da niko nije toliko bio opterećen Vlasima i da ih niko nije tako i toliko zloupotrebljavao.
»Većina Hrvata, kao i ljudi koji prebivaju u Morskoj krajini, koji su skoro sami Vlasi i koji su nešto katoličke, nešto starogrčke vere, ne plaćaju ni danak i doprinose. Ali su spremni da se u svakom momentu angažu- ju protiv Turaka… Među tim Vlasima nađe se dosta onih koji trče znatno brže od nemačkih konja«.
Ovo ne zalužuje ozbiljan komentar, sem da Valvasor i ove »morske uskoke« poredi s nemačkim konjima. To mu je, izgleda, opsesija. Kako bi bilo da se upitamo da nije Valvasor možda bio brži od nekog kranjskog magareta? Ko zna! Možda je bio samo tako tvrdoglav!
Na stranici 300, pod naslovom »Razni pobedonosni bojevi s Turcima posle prodora u Štajersku i Kranjsku«, Valvasor je napisao i ovo: »Godine 1388. je Hrvat po imenu Milo Kabilović žrtvovao život za sve hrišćane, posebno za svog gospodara i vladara, pošto je turskog tronogog Amurata probo s kopljem«.
Jasnoće radi, u pitanju je Kosovska bika 1389, a Valvasorov »hrabri Hrvat Milo Kabilović« je srpski velikaš i junak, nadaleko opevani Miloš Obilić. Turski tronogi Amurat je car Murat 1. a da je imao tri noge, nisam do sada nigde ni čuo ni pročitao.
I na kraju, na stranici 309, Valvasor još kaže samo da je među 500 vojnika, koje je protiv Gubčevih pobunjenika predvodio gospodin Jošt Jožef, baron Turnski, bilo i »nešto Uskoka«.
I tu je kraj Valvasorovog pisanja o žumberačkim i nekih drugim uskocima. Šta da se kaže? Valvasoro pisanje, barem kad je reč o žumberačkim uskocima, »njegovim Vlasima«, ne bi zasluživalo mnogo pažnje da nije toliko netačno i tendenciozno.
Valvasor je sebi dozvolio da piše o etničkoj i verskoj skupini, koju je slabo poznavao, a prema kojoj je unapred imao krajnje negativan odnos. Napisao je mnoge neistine i stvorio negativnu sliku o žumberačkim usko- cima. Ne znam da je još neko na ovim prostorima toliko uticao na istoriografiju i stvaranje ružne slike o žumberačkim uskocima. Na osnovu njegovog pisanja teško bi se moglo razabrati ko su žumberački uskoci, kojim jezikom govore, kome su slični i po čemu, a od koga se stvarno razlikuju.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 19:23
Vojislav Ananić
Radoslav Lopašić o žumberačkim uskocima
Upozorio sam da su se mnogi autori pozivali na Valvasorovo pisanje i njegove ocene o žumberačkim uskocima prihvatali »zdravo za gotovo«. Izuzetak u tom pogledu predstavlja hrvatski istoriograf Radoslav Lopašić.
On rado ističe da Valvasor zove »Metličane, Črnomeljce, zatim stanovnike Vinice, Podbrežja, Kostela, Semiča i drugih okolišnih mjesta u svojem povijestnom i zemljopisnom djelu ’Čast Kranjske’ vazda samo Hrvati« (str. 11-12), a prihvata i sve drugo što je u prilog Hrvatima i hrvatskoj strani u sporu kome pripada Bela krajina i Žumberak. To je i normalno, svako »vodu navodi na svoj mlin«.
Što se tiče žumberačkih uskoka i Lopašić je koristio podatke koje je izneo Valvasor, ali se na nekim mestim, kritički osvrnuo na njegovo pisanje. »Otmica o kojoj pripovjeda Valvasor, da je u Žumberku kod Uskoka uobičajena, isčezla je već odavna, niti ima parametara da se šta takova dogodilo u žumberačkih gorah« (str. 9). Valvasor opisuje Žumberačke uskoke kao ljude veoma surove, razuzdane, koji se rado bave krađom i otimačinom. Dakako da je bilo dosta danguba i opaka svijeta među njima, ali toj pokvarensti bili su krivi vječni ratovi, pak tadašnje uredbe na krajini; jer, ne samo da je bilo dopušteno već je pače bilo i naloženo četovanje i pljačkanje po Turskoj, kako se to dogodilo 1580, kada su zapovjednici upravo slali Uskoke na plijen na Unu. Naučeni otimati Turkom, nastaviše Uskoci tu mrzku navadu i kod svojih susjeda u Kranjskoj i Hrvatskoj (str. 37). Valvasor pripovjeda o uskočkih popovih svoje dobe, da su neuki, pismu malo vješti, surovi i mnogi između njih izkvareni, a zapovjednici i sudovi da su ih kaznili poput drugih uskoka kad bi bili što skrivili« (str. 42).
Radi se o tome da »crkveni poslenici« nisu bili potčinjeni civilnim i vojnim, nego crkvenim vlastima, ali to nije važilo i za pravoslavne popove.
Ipak, mnogo više pažnje od kritike Valvasorovog pisanja zaslužuje što je Lopašić napisao o žumberačkim uskocima. Razume se, njegovo pisanje odnosi se na stanje više od stotinu godina kasnije, sredinom 19. veka, ali ipak upotpunjava mozaik saznanja ne samo o žumberačkim uskocima nego i o starosedeocima, Hrvatima.
»Rijeka Kupčina ne djeli samo podgorje Žumberačko, nego ima značaj i u etnografskom pogledu. Uz njezino korito i u kupčinskoj dolini, od Kostanjevca prema Oštrcu i gradu Žumberačkom, na okupu su stari katolički Žumberčani. Jedna grupa tih starosjedelaca, od lijeve obale Kupčine, raštrkana je i pomješana s Uskocima prema Kalju i Mrzlom polju, a druga na severozapadu dopire do Sošica. I Uskoke Kupčina dijeli u dva posebna plemena, koji imadu u više obzira svoj poseban tip i karakter… Na prvi pogled razabire se razlika između katoličkih Žumberčana, starosjedelaca, i unijatskih Uskoka. Katolički Žumberčanin je srednjeg stasa, suvoljast, bjeloputan, dugoljastog lica i plavokos. Od njega je nešto viši, ali kao gorštak i i tjelesno jedriji Uskok, razlikujući se ponajviše crnom kosom i s dva krasna i živahna oka. Katolički su Žumberčani i danas čakavci, i jezikom i naglaskom. Čakavština se izgubila i prešla u štokavštinu samo kod obitelji, koje su pomješane s uskocima, ali se i oni raspoznaju po naglasku. U njih nema junačkih pjesama, te pjevaju samo ženske popjevke… Unijatski je Uskok štokavac najradikalnije jekavštine. Pjeva junačke pjesme, što ih đedovi donesoše iz nekadašnjeg zavičaja, i koje im ’vila kazivala u junačkim vojnama’ o Kraljeviću Marku, Strainjiću banu, Senjanin Tadiji i drugim narodnim vitezovima. Osobito žene čuvaju stare običaje i svu snagu jezika, koji divno govore. Razlog je što su žene uvijek kod kuće i čuvaju starinu, dok muškarci, i kao vojnici i poslovni ljudi idu po svjetu i druge jezike i narječja čuju i uče… I među štokavcima (Uskocima) ima neke razlike, kako ih Kupčina dijeli, u govoru, nošnji i zanimanju. Po svoj prilici su Uskoci na sjeveroistočnoj strani, prema Samoboru i Savi, stariji doseljenici. Govore više južnim i primorskim narječjem i koriste stariji naglasak. Manje su okretni i siromašniji su, a zovu ih u Žumberku maslari. Može se reći da su se Uskoci na zapadu i oko Metlike kasnije naselili. Oni govore štokavski na ’bosanski način’, a zovu se ’fužinari’, pa bi se moglo reći da su se u staroj postojbini bavili rudarstvom. Oni su spretniji od maslara, prometniji i napredniji u gospodarstvu, s obzirom da se od 1848. bave i trgovinom po svijetu, od kako je trgovina solju i duvanom, a i krijumučarenje robe iz Hrvatske u Kranjsku prestalo… Svi Žumberčani, bili štokavci ili čakavci, zovu svoj jezik hrvatskim. Inače, u Žumberku kao i u mnogim drugim krajevima, Hrvat znači isto što i katolik, a katolička crkva je Hrvatska crkva. Žumberčani oba crkvena obreda, grčkog i latinskog, žive međusobno u slozi i bratimstvu, i svjesni su da ih vjera ne luči (razdvaja, prim. autora). Katolici se dosta puta žene s unijatkinjama, dok se veoma rijetko događa da unijat uzme katolkinju za ženu… U odjelu ima dosta razlike. Momci katolici obučeni su u bijelu čoju po kroju obližnjih Pribićana i nose vunenu torbu crvene boje. Opanke, koje su u Valvasorovo doba nosili svi u Žumberku, nose samo katolici, i to tamo gdje nisu pomješani s Uskocima… Nošnja unijata ’vrgla se na kroj vojničkog odjela’, kod krajiških pukovnija: uske hlače na remenu, zubunac od surog sukna i vojničke čizme. Zimi nose povrh vojničku kabanicu ili kožun. Na put nose o ramenu torbaču od tamne vune. Ženska nošnja je karakteristična i sačuvana od starih vremena. Košulja je duga ispod koljena, prošarana oko vrata, na grudima oko kopči i na kraju širokih rukava. Na košulju oblače zobun i kožun ili dolamu od bijele čoje. I žene i djevojke nose pregaču, koju same tkaju i ukrašavaju vezom. Rubac zvan premetača, ima kod mladih i tek udatih žena na vrhu čela crvenu portu, a majke nose bijelu premetaču… Divljaštva i zlobe, zbog čega su se u starije doba dosta tužili na uskoke, nestalo je već odavna, pa su današnji Žumberčani ljudi mirni, krotki, pa čak i pomalo mlohavi. Da li su u dugotranom ratovanju svoju snagu istrošili, ili su uljuđeni i upitomljeni ozbiljnim i intenzivnom kršćanskom naukom? Doista veoma je blage ćudi taj narod; u Žumberku nema opačina i zločina, a do novije doba rijetko se događala krađa ili prevara, a kakvo grdnije zločinstvo jedva da se pamti, tako da je bilo opće mnijenje i glas za Žumberčanih za obstanka krajine, da za Žumberčane ne treba ni uza ni zatvora. Svaki od poglavara, koji bi se bio nakon duljega boravka dijelio sa Žumberkom, težkim se je srdcem raztao sa omiljenim tim krajem. Veoma je bistra pamet u tih ljudi. Žumberčanin i priprosti svaća brzo sve, što vidi i što mu se pripovieda, a razgovor s njim je lahak i ugodan. Nije dakle čudo da je razmjerno pram ostaloj domovini znatan broj Žumberčana, koji su knjigu izučili, te koristili otažbini kao učitelji, svećenici, činovnici i vojnički častnici« (str. 5-9).
U osvrtu na napisano rekao bih samo dve stvari, jednu pozitivnu i jednu negativnu. Lopašić je, »ruku na srce«, bio blagonaklon prema žu- mberačkim uskocima. Nisam našao da se neko o njima tako pozitivno izrazio. Sve što je Lopašić napisao u osnovi je istina, ali malo suviše naglašeno. Žumberčani imaju mnogo dobrih osobina, ali se ne bih složio ni da su bolji ni gori od drugih, u ovom slučaju rimokatolika Hrvata. Dodao bih i da je pitanje koliko je napisano rezultat Lopašićevog pozitivnog iskustva i doživljavanja pojedinaca, a koliko stvarnog poznavanja ljudi i prilika u celini?
Međutim, veoma iznenađuje da Lopašić kaže da svi u tom delu Hrvatske, pa i Žumberčani, »svoj jezik zovu hrvatskim«. To niti je istina, niti je takva formulacija prihvatljiva. A kako bi ga zvali, ako se radilo i radi o zvaničnom, književnom jeziku u Hrvatskoj? Međutim, književni hrvatski jezik nastao je nekoliko vekova nakon što su se žumberački uskoci doselili. Književnim jezikom govorili su i njime pisali u Lopašićevo vreme samo oni »učevni«, podjednako i Hrvati i Žumberčani, s tim da je Žumberčanima, naglašenim štokavcima, bio mnogo bliži »književni hrvatski jezik«, nego Hrvatima kajkavcima, ikavcima i čakavcima, što je i danas, ne slučaj, nego pravilo, podjednako u zvaničnim i nezvaničnim prilikama i razgovorima.
Bilo bi mnogo realnije i prihvatljivije da se, kad su u pitanju Žumberčani, ne piše o jeziku, nego o narodnom govoru (dijalektu). Žumberčani su, od doseljavanja, do dana današnjeg, govorili svojim jezikom, svojim dijalektom, koji se razlikovao i danas se razlikuje i od hrvatskog književnog jezika, a još više od jezika (govora, dijalekata) kojim govore okolni Hrvati. Dok ovo pišem, razgovaram s prijateljima koliko se naš govor razlikuje od govora (dijalekta) okolnih Hrvata, da Slovence, nekadašnje Kranjce, i ne spominjem. Razlika se vidi već posle prvih reči. Po tome se nepogrešivo »prepoznajemo«. Dovoljno je da Žumberčanin kaže »đed, đevojka, đe si bio, i sve je jasno. Učitelji u okolnim školama, pošto škola u Žumberku više nema, ukazuju »da je govor žumberačke đece najbliži (književnom) hrvatskom jeziku«.
Pošto je o jeziku reč, a ja o jeziku Žumberčana neću posebno da pišem, ukazujem samo na nekoliko karakteristika. Jezik Žumberčana je, u osnovi, pravilan i razumljiv. Ili, da okrenemo stvar, manje je »iskvaren« nego dijelakti u okolini i šire. Na njega je više uticao kranjski (slovenački), nego hrvatski jezik, s obzirom da su kontakti s Kranjcima bili intenzivniji, posebno zbog trgovine, kojom su se Žumberčani bavili, i jer su s kranjske strane dolazili »tehnički noviteti«, ponajviše nemački nazivi alata kojih nije bilo na ovim prostorima, ali i brojni izrazi u svakodnevnoj upotrebi.
Iako je to bilo neminovno, rekao bih da je jezik Žumberčana najviše »iskvaren« upravo transformacijom nemačkih izraza i pojmova. Primera ima mnogo. Kad Žumberčanin kaže »gli sad«, onda to znači baš sada, ovog momenta, a reč »gli« dolazi od nemačkog »gleich« (glajh), što znači sada, odmah; »šenkati« znači pokloniti (schenken); lon je dnevna zarada »die Lohne«; »žaga« (testera, pila) dolazi od nemačke reči »die Sege«, »šrajf«, od »die Schraube« itd.
Drugi negativan uticaj na jezik Žumberčana posledica je unijaćenja, odnosno menjanja istočnog, grčkog, pravoslavnog veroispovedanja. Popovi su narodu nametali »mašu«, umesto liturgije, ili službe božje; Vazam, umesto Uskrsa; žegnanje (nemački segnen), umesto blagoslova itd.
Prilika je i da ukažem na barem dve reči u jeziku Žumberčana, koje govore o njihovom »južnjačkom« poreklu. Kad Žumberčanin želi nekog da podstakne, nagovori na nešto, on će reći »elaj«: elaj uzmi, elaj požuri, elaj budi dobar, elaj idi itd. Ta reč na grčkom znači u osnovi isto, u smislu: hajde, napred, pa Grci bodre svoje sportiste s »Ella Hellas«, napred Grčka (Helenija, Helada, zemlja Grka, starih Helena).
Žumberčanin po pravilu kaže »sussjed«, »ssutra«, »ssedi«, »ssenokos« i slično. Radi se glasu između »s« i »š«, koji je donet iz prapostojbine Crne Gore. Tamo je ne samo u upotrebi i danas nego se postojanje tog glasa u govoru Crnogoraca u sadašnje vreme koristi kao jedna od osnova ustanovljavanja crnogorskog jezika i njegovog odvajanja (razlikovanja) od srpskog. Dovoljno je da se pogleda program na nekoj od crnogorskih televizija pa da se uoče ne samo velike jezičke sličnosti u imenima i prezimenima, običajima i drugom nego i u jeziku.
Valja naglasiti i da potomci žumberačkih uskoka, više u središnjem i istočnom delu, nego u Radatovićkom kraju, »rastežu i naglašavaju« po crnogorski i imaju naglasak na zadnjem slogu: išaa, došaa, rekaa. Moji prijatelji, kojima sam skrenuo pažnju kako govore u Crnoj Gori, mogli su u to da se uvere nedavno, i više puta, u Sopotima, Sošicama, Reštovu, Delivukima i drugim selima. Priznali su mi da o tome i bezbrojnim drugim istinama o sebi i svom narodu, nisu imali pojma.
Značajan doprinos istini o govoru Žumberčana dao je dr Ivan Brabec, u kratkom članku »Žumberački govori«. On jasno razlikuje uskočki jekavski govor od govora starosedeleca Hrvata i ukazuje da u »žumberačkoj jekavici ima malo odstupanja od književne norme i da prevlađuje hercegovački (ja dodajem i crnogorski): đed, đevojka, đe, viđeti, ćerati. Brabec kristalno jasno piše: »Najlakše je odgovoriti na pitanje o staroj domovini ijekavaca jer takav govor u susjedstvu ne postoji. To nas vodi u Podrinje i krajeve ispod njega, gdje te osobine i danas pretežu«.
Dr Brabec, negirajući da Žumberčani govore bosanski, kaže i da je »Bosna bila samo etapa Žumberčana na putu s istoka«. Smatram da to ima poseban značaj, s obzirom da neki »jezički (ne)stručnjaci« govor Žumberčana dovode u vezu s bosanskim govorom. To je apsurdna tvrdnja, iako neka imena naselja, prezimena, vera i etničko poreklo govore o vezi Žumberčana s današnjim stanovnicima Bosne.
Evo samo nekoliko činjenica. U vreme kad su žumberački uskoci, seleći se, boravili u Bosni, tog govora nije ni bilo. Ono što nazivamo bosanskim govorom, dakle zajedničkim jezikom Srba, Hrvata i Muslimana, nastalo je u narednim vekovima, nakon što je deo Srba, Hrvata i Slovena nehrišćana primio islam. Za to su bili potrebni vekovi. Narod, ili njegov deo, ne »zaboravlja« tako lako i brzo svoj jezik i usvaja neki drugi. Uostalom, treba li za to boljeg dokaza od činjenice da potomci žumberačkih uskoka i nakon skoro pet stotina godina fizičke odvojenosti od svog matičnog naroda, nakon svih prirodnih i neprirodnih uticaja i pritisaka, radi unijaćenja i odnarođivanja, govore žumberačkim dijalektom (govorom) koji niko ne može niti da dovede u pitanje, a kamoli ospori.
Ali da se vratimo Lopašiću. Kao i kod jezika, i kad je u pitanju etničko poreklo i identitet žumberačkih uskoka Lopašić nije objektivan i dosledan, naprotiv veoma je protivrečan. On zamera Šafariku »koji je sve štokavce držao kao Srblje, pa pribraja sav narod od Žumberka do Kočevja i do Kupe zajedno sa Brajci karlovačkom srpskom plemenu«. Lopašićev komentar je: »Mada tu i nema drugih štokavaca osim Uskoka i nekoliko pravoslavnih kasnijih doseljenika u Marindolu i u Bojancih, dočim su tuda svi starosjedioci sada kajkavci sa biljegi čakavštine u obliku, naglasku i u pojedinih riečih« (str. 11).
Razumevanja radi, ukazujem da je Pavel Josef Šafarik (1795-1861) češki (neki kažu slovački) istoriograf koji je mnogo pisao o istoriji Srba, kao i da on nije jedini istoričar druge nacionalnosti koji je preuveličavao i nerealno pisao u interesu naroda o kojem je pisao. Tako je to video ili je hteo da vidi Čeh Šafarik. To nije napisao niko od srpskih istoriografa niti sam takvu tvrdnju čuo od nekog Srbina. Zaista, nije ni istinito ni korektno sav narod, od Žumberka do Kočevja i Kupe, pribrajati »karlovačkom srpskom plemenu«.
Međutim, ništa manje neistinite i nekorektne su Lopašićeve tvrdnje da je »ime i narodnost srbska u ovih je krajih, kao i u Žumberku, sasvim nepoznata«. I ne samo to. Lopašić je napisao i da »ne samo da je narod po tih stranah (a strane su Metlika Črnomelj, Vinica, Podbrežje, Kostel, Semič, prim. autora) i po Žumberku bio vazda Hrvatski, toga je plemena bila uzprkos njemačkoj struji, vladajućoj u nutro-austrijskih zemaljah, većina vlastele i plemića« (str. 11/12).
Lopašić je ovim doveo u pitanje sve što je do tada lično napisao o doseljavanju, poreklu i osobenostima žumberačkih uskoka. Jer, ako je ime i narodnost srpska u Žumberku sasvim nepoznata i ako je »narod po ovih stranah«, što znači i u Žumberku, bio vazda hrvatski, onda se postavlja pitanje o kome je pisao Lopašić samo nekoliko stranica pre, na osnovu čega je, do u detalje razlikovao starosedeoce Hrvate i Žumberčane, i to na štetu Hrvata? Zašto se onda o ovome pisalo i piše, raspravljalo i raspravlja, sukobljavalo se i sukobljava se, pa i krvarilo i ratovalo? Stari Rimljani su takve suprotnosti, kad se kaže ili napiše jedno, a onda se to drugom izrekom negira, nazivali contraditio in adjecto. Nije li u ovom slučaju u pitanju suprotnost između Hrvata i Kranjaca oko tih krajeva, pri čemu je Lopašić jednostavno »prevideo Žumberčane«, o kojima je ranije pisao kao o pravoslavcima i Srbima, a sada ih jednostavno pribrojao »hrvatskom plemenu«. Nije retko u hrvatskoj istoriografiji da pojedinci napišu i priznaju mnogo toga, a onda to bezumno i drsko negiraju, obezvređujući i poništavajući i svoje delo.
Ne znam da li bi išta bilo jasnije ako kažem i da nikada nisam čuo za prezime Lopašić. Čuo sam i poznajem Zlopaše i Zlopašiće. Zlopaša je svojevremeno igrao fudbal u novosadskoj »Vojvodini«. Stručnjaci za poreklo prezimena rekli su mi da to prezime potiče od nekog »zlog paše«, ili od »zle paše ili ispaše«. Ako se ono »Z« izostavi, Lopašić je prijatnije za uvo.
Usputno, majka Radoslava Lopašića prezivala se Dobrilović, a Žumberčanin Tadija Smičiklas je svog kolegu, hrvatskog istoričara i u nadgrobnom govoru zvao Rade? Nije li Lopašić ponekad bio »svesniji« što su nekada bili i njegovi, a ponekad što »bi on, kao hrvatski istoričar, sada trebalo da bude«?
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 19:39
Vojislav Ananić
Milan Radeka o seobama žumberačkih uskoka
Ako bismo se oslonili samo na pisanje Milka Predovića, slika o seobama uskoka u Žumberak i o njihovom životu u 16. veku bila bi suviše ružičasta i nerealna. Iako tekst Milana Radeke nije sređen i uvek jasan, ne sme se zanemariti da je Radeka pisao na osnovu obimne literature i da je naveo niz korisnih podataka.
Radeka smatra da je 1538. značajna jer je doseljenicima prvi put izdat pisani dokumenat o privilegijama, kao Raščanima, odnosno Srbima, što se u dokumentu više puta ponavlja. To hrvatskoj politici i istoriografiji ne odgovora pa dr Roksandić kaže da je »hrvatska strana istraženosti ovog problema ostala na niskoj razini, a najmanje se zna o samim tim Srbima/ Raščanima u 16. stoljeću« (str. 20).
U vezi sa samim seobama, Radeka ne pomaže mnogo. Naprotiv, iznosi da su seobe počele 1530, a nastavljene 1533, 1538. i 1541, čime unosi izvesne nejasnoće jer već u narednom pasusu govori o seobi 1.000 uskoka 1553. godine, što se svakako odnosi na drugu seobu. General Ivan Kacijaner obavestio je cara Ferdinanda 1531. godine da je na teritoriju carstva prebeglo 1.000 Turaka i da bi oni mogli da budu »od koristi celokupnom kršćanstvu« jer bi se pomoću ovih Turaka i njihovih sposobnosti možda mogla osvojiti kraljevina Bosna. Na području Kastela i Poljana nema više od pet naseljenih selišta, a moglo bi se smestiti do 2.000 Turaka. Sa sadašnjim vlasnicima tih zemljišta trebalo bi urediti da ne bude sporova.
Kad se ovo pročita nameće se utisak o nedozvoljivoj proizvoljnosti, utoliko pre što je u pitanju poznati general, za kojeg se ne bi moglo reći da je imao negativan stav prema uskocima. Za njega su potencijalni doseljenici, uskoci, Turci i on to više puta ponavlja. Uveren sam da će se čitalac prisetiti šta smo do sada rekli o Vlasima i Ilirima. General Kacijaner je mo- rao da zna da je njegov car veoma dobro znao o kome se radi!
Neobična i nerealna je i Kacijanerova procena da bi ti Turci mogli osloboditi kraljevnu Bosnu, kao i da ime praznih mesta za smeštaj 2.000 ljudi. Posebno se nameće pitanje zašto bi uskoci, ako su Turci, oslobađali Bosnu, kad su je oni, kao Turci, osvojili?
Radeka piše i da je Nikola Jurišić doveo iz Bosne 600 porodica 1535. godine. Deo je smešten na zemljištu oko grada Žumberka, a ostali »na planini«, na zemljištima samostana Pleterje i Kostanjevica, kao i na zemljištu grada Mehovo, izvan Žumberka. Možemo samo da se upitamo koja je to seoba?
Radeka iznosi najviše podataka i upotpunjava sliku o trećoj seobi, 1538. godine. Uskoci su došli s reke Cetine, a seobu su organizovali i pripremali vojvode Vuk Popović, Resan Šišmanović i Đurađ Radivojević. Uskoci su dugo otezali s polaskom jer su znali kakve su teškoće imali njihovi sunarodnici i rođaci. Ipak, u leto 1538. javile su vojvode Radoje Klistović, Pavko Karanović i vojvoda Stepan barunu Turnu da su spremni da pređu s 500 duša, a da vojvoda Ivan Pejak želi da pređe sa svojom grupom od 150 duša. Seoba je obavljena u jesen, a prihvat i obezbeđenje na granici organizovali su ban Petar Keglević i grofovi Frankopani, Zrinski i Blagaji. Podatak o vojvodi Ivanu Pejaku i njegovoj grupi od 150 duša verovatno znači da su se, zajedno ili paralelno sa Srbima ili Raščanima, pravoslavcima, iz Turske preseljavali i Hrvati, rimokatolici, ali ne znamo gde su se tačno naseljavali. Neki podaci ukazuju da su oni bili smešteni oko Ribnika, Ozlja, možda i u Vivodini?
Iako je car Ferdinand izjavio da rado prima uskoke, njihov smeštaj je trajao godinama i bio sve samo ne organizovan i prijateljski. Bilo je mnogo prepiske, pregovora, sukoba pa i uskočkih pobuna. Uskoci su živeli od svojih zaliha stoke, skromne pomoći u žitu, plena otetog u vojnim pohodima (četovanjima) protiv Turaka pa i otimanja od domorodaca. Kad se takvo stanje i poteškoće više nisu mogle podnositi, uskoci su se otrgli kontroli i delovali samovoljno i nasilno. Nasilje je poprimilo velike razmere. Haralo se po Žumberku, ali još više izvan: Sveta Jana, Jaska, Podgorje, Prilisje, Okić, Lipovac, Metlika, Mehovo, Pleterje. Otimeno je seno, stoka, konji, svinje, vino, imovina i novac, a bilo je i otmica ljudi.
U dokumentima su navedena imena opljačkane vlastele i posednika, ali Radeka navodi samo neke predvodnike i izvršioce: Resana Šišmanovića i njegove, Vuka Popovića, Severovića, Vučkovića, Radoja Kordića, Radu Karavajsa, Marka Haralović, Pavka Hodanovića, Pavla Fahočića i uskoke Cvetka, Dragića, Stanka i popovog nećaka Nikolu. Dakle, uglavnom poznata lica i imena.
Autor piše i da su u šupljem stablu kod kuće Resana Šišmanovića nađena dva ljudska kostura, što nisam našao kod drugih autora. U vezi s tim pljačkama, general Nikola Jurišić odredio je komisiju (Erazmo Šajer, Erazmo Obričan i Ivan Vernek), s ciljem, da se utvrde štete i kazne počinioci, ali je Obričan odbio da prihvati taj zadatak.
S obzirom da se granica s Turskom lako prelazila u jednom i drugom pravcu, uskoci su, poznavajući zemljište i svoje sunarodnike, prijatelje i rođake, samo u jednom pohodu (četovanju) na tursku teritoriju do reke Sane oteli i doveli plen od 2.000 ovaca, 80 goveda 50 konja i 50 zaroblje- nika. Martin Gal je javio iz Bihaća da je uskok Petar Radivojević bio s četom deset dana u Turskoj, da je u Udbinu doveo 100 konja, uhvatio vezu s nekim uskocima i doneo obaveštenje da Turci neće upasti u Krajinu. Ubrzo se takvo stanje na granici više nije moglo kontrolisati pa su se neki uskoci vratili na područje Turske. Nije se znalo ko, šta, za koga ili protiv koga radi.
Međusobno poverenje vlasti i uskoka je oslabilo, a stanje postajalo sve gore. Kad su u leto 1542. skakavci pojeli letinu i travu, uskoci su se u jesen otvoreno pobunili. Vođe su bili Vuk Popović, Jovan Vlah i Đuro Radivojević. Kapetan Ivan Vernek izvestio je da još ima svega 1.000 uskoka sposobnih za borbu i ukazao da na njega i uskoke niko ne obraća pažnju, »pa ovi ubogi đavoli, siroti, bjedni i pregladneli, kuda će nego da natrag uskoče«. Uskoci su zapretili i da će se iseliti u Ugarsku i priključiti čuve- nom srpskom vojvodi Mitru Bakiću.
Vlast je bila zaprepaštena pa je odlučeno da se odbegli vrate, a s pobunjenicima da se postupa blago. Međutim, okolna vlastela i kmetovi (kmet popa iz Vinice i Semenićev kmet) su ocenili da je došao trenutak da se osvete uskocima. Njih stotinu napali su uskoke, nekolicinu su ubili, a oteli su nekoliko stotina grla stoke. Po naređenju Nikole Jurišića, uhvaćena su i kažnjena četvorica napadača iz Metlike i Črnomelja, i četvorica kmetova grofa Vuka Frankopana, a uskocima je nadoknađena šteta.
Na sastanku u Ptuju uskočki kapetan Ivan Vernek, ban Nikola Šubić, Ivan Ungnand i vrhovni zapovednik Turn odlučili su da se prema uskocima preduzmu odlučne mere. Nekoliko pobunjenika je ubijeno u Črnomelju, a vođa Đurađ Radivojević bačen je u Ljubljani u tamnicu. Odbegli Vuk Popović i Jovan Vlah ucenjeni su sa po 300 dukata. S obzirom da je Vukova žena ostala u Žumberku, uspostavljana je s njima veza, s ciljem da se vrate, što su oni odbili, ali su tajno dolazili u Žumberak. Prilikom jednog tajnog dolaska s 50 svojih pratilaca, presretnuti su i razbijeni. Vuka Popovića je na Kupi uhvatio Vuk Frankopan, a Jovan Vlah je uhvaćen kod Bihaća. U tamnici u Ljubljani Popović i Vlah su opravdavali sve svoje saučesnike, sem Đurađa Radivojevića, jer su smatrali da ih je on izdao. Vuk Popović, njegov brat i Jovan Vlah s još dvojicom saučesnika su ubijeni, ali su nji- hova imanja ostavljena porodicama.
Vuk Popović je bio »rođeni« izviđač i obaveštajac, prvo u službi kapetana Ivana Pihlera, a zatim bihaćkog kapetana Erazma Turna. Prijatelje, rodbinu i poznanike na turskoj teritoriji vešto je koristio za izvršavanje svojih zadataka. Iako mu je osnovni zadatak bio preseljavanje novih uskoka, bio je aktivan i kad su se pojedinci i grupe uskoka, zbog nezadovoljstva i iz drugih razloga, potajno vraćali na tursku teritoriju. Za posao izviđača bio je dobro plaćen. Postoji podatak da je samo 1540. godine dva puta primio po 20 dukata.
Tako je završio Vuk Popović, najpoznatiji, a možda i najprotivrečnji uskočki vojvoda. Nema sumnje da je Vuk Popović, barem u prvo vreme, bio u službi Habsburške monarhije, ali i odan interesima svog naroda. Ipak, negde između poteškoća i interesa njegovog naroda, njegovih ličnih interesa i interesa njegovih nalogodavaca nije se snašao. Vuk Popović samo jedan od mnogih takvih primera.
Izviđanje i obaveštavanje o namerama i pokretima Turaka bila je opasna delatnost i stalna dužnost Žumberčana na području Slavonije, Bosne i Like. Od opasnosti da se padne u ruke Turaka ništa manja nije bila ni opasnost da se posumnja da izviđači održavaju i veze s Turcima, što se dogodilo Blažu Radinoviću. Pošto je osumnjičen i uhapšen 1556, njegova dalja sudbina nije poznata.
Situacija se postepeno normalizovala pa je 1556. na vojnoj vežbi u Bihaću učestvovalo 300 Žumberčana, a iduće godine vojvodama Vranešu Badovincu, Radonji Bastašiću i Radiču Vujeviću je dodeljeno plemstvo i odobreno 100, a uskocima 400 forinti, kao naknada za štetu koju su im počinili Turci.
Plemstvo je 1569. dodeljeno i vojvodama Radmanu Vučetiću, Jovanu Herakoviću, Vukcu Višeslaviću, Đuri Bataloviću, Silvesteru Juriću i braći Vujinu i Vuksanu Marinkoviću. To je, navodi Radeka, bio način da se vođe što tešnje vežu za carsku vlast i planove.
Žumberčani su 1573. učestvovali u gušenju Gupčeve bune i po surovosti nadmašili i plemićku vojsku. Radeka kaže da su »uskoci protiv pobunjenika bjesnili gore nego Turci i gore nego plemićka vojska, tako da se zgrozio i sam njihov kapetan Josip Turn«. Problemi i nezadovoljstvo među uskocima ponovo su rasli. Bili su prisiljeni da zarađuju i kao radnici, na primer na utvrđivanju Brinja i probijanju šumskih puteva. Međutim, kad je ukinuta plata za 50 konjanika, broj plaćenih vojnika sveden na 200, a broj stanovnika se povećao, uskoci su 1592. zatražili da se sve vrati u prethodno stanje i da im se dodeli još zemljišta. Kapetan Erdedi je podržao molbu i prosledio je načelniku Kranjske Kizelu, a ovaj je zatražio da dođe uskočka delegacija. Molbu su ćirilicom potpisali Radul Vuković (sin vojvode Jovana Daje Vukovića), Vraneš Latinčić, Ivan Čujičić, Voja Garapić, Mikula Hraplinović, Vujica Popović i Miloš Grubačević. Posle razgovora, Kizel je zapisao da su uskoci »postojani, verni, časni, ispravni i uporni u službi, ali se stanje nije mnogo poboljšalo, pa preti opasnost da Turci prevedu neke uskoke na svoju stra- nu«. Zbog toga su iduće godine Radul Vuković, Ivan Čujičić i Voja Garapić posetili i nadvojvodu u Gracu. Jedina dogovorena konkretna mera je bila da se dodatnih 100 uskoka primi u stalnu vojnu službu.
I Milan Radeka iznosi podatak da je car Ferdinand 2. uzdigao u red plemića i izvesnog Ivana Preradovića i njegovu braću Grdinu, Hranju, Radula i ?ina i tvrdi da su to »pređi hrvatskog pjesnika Petra Preradovića«.
Očigledno je da je Milko Predović od Radeke preuzeo podataka da je kapetan Ernest Paradajzer ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića. Međutim, ni Radeka nije naveo razloge, iako se radi o krupnom događaju, s obzirom da je bilo žestokih nesporazuma između uskoka i njihovih oficira. O ubistvu kapetana Juraja Viva, Radeka piše da su ga Žumberčani bacili kroz prozor grada Žumberka i da je glavnim krivcem proglašen Žumberčanin Dane Despotović, koji je i sam bačen kroz isti prozor. Međutim, iz drugih izvora imamo i podataka da se to dogodilo u okviru velike uskočke pobune 1621. godine, koja je imala i socijalni i verski karakter, odnosno da je uzrokovana i prvim pokušajima unijaćenja, kao i da su pobunjenici na mesto Viva postavili Danila Despotovića, rodom iz Sošica.
A da s kapetanom Paradajzerom nije sve bilo u redu, potvrđuje i tužba poručnika Petra Hranilovića. »Paradajzer sve radi na svoju ruku, ne brine za službu, prima ovcu od onih koji izbegavaju službu, za 100 forinti daje zemlju nemarnima, one koji pogreše on potpuno opljačka, retko je na svom mestu, pa carska služba trpi« itd.
Petar Hranilović je bio u pravu. Istraga je pokazala da je Slunj potpuno zapušten i izložen napadima Turaka, da je neki Teslić, očigledno hrišćanin u turskoj službi, »uskočio« na hrvatsku stranu i odveo 30 ljudi, a da bi za njima mogli i sumnjivi Komadina i Medaković. U tom kontekstu piše i da je Žumberak umesto 500, tada davao samo 200-300 vojnika; da se Gavro Badovinac, slunjski vojvoda i šizmatik (pravoslavac) ubio, a da je Paradajzer na njegovo mesto postavio poznatog ubojicu Miku Belavića. Pokrenuta istraga pokazala je da je Hranilović bio u pravu pa je kapetan Paradajzer, ionako već ostareo, smenjen. O ovim aktivnostima Petra Hranilovića nema podataka kod drugih izvora.
Dakle, kad se »ukrsti« pisanje Predovića i Radeke, dobija se nešto potpunija i realnija slika, ali nedostaju još mnogi podaci.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.
7. jun 2018. u 20:21
Vojislav Ananić
Drugi o seobama žumberačkih uskoka
Počeću s dr Aleksom Ivićem, s obzirom da njegovo pisanje daje mnogo realniju sliku o problemima smeštaja žumberačkih uskoka. U prvi mah razmešteni su od žumberačkog područja, preko Metlike, Črnomelja, Poljana, Kostela, Loža do Krasa. Izmešali su ih među feudalna zemljišta pa su boravili na pustom i neobrađenom zemljištu, na livadama i po šuma- ma. Štajerska vlada je 30. oktobra 1530. prihvatila predlog generala Ivana Kacijanera da uzme uskoke u najam kao vojnike i da u naredna četiri meseca plati mesečno 200 funti pfeninga (ova cifra nije jasna, prim. autora), ali su vlade Koruške i Kranjske to odbile. S obzirom da u naredna četiri meseca nisu imali bilo kakve pomoći, Kacijaner im je odobrio da na pustom zemljištu besplatno napasaju stoku.
Zbog ovih i drugih problema »sin vojvode Vladislava Stipkovića, zajedno s više vojvoda i drugih vrsnih ratnika srpskih, otišao je direktno kralju Ferdinandu da ga zamole za što lepši prijem srpskih doseljenika«. Valja istaći da ovaj podatak drugi izvori ne spominju.
I cela 1532. godina protekla je u pregovorima na različitim nivoima kako da se reši srpsko pitanje? Opšta nevolja ublažavana je nekim privremenim i parcijalnim merama i carskim povlasticama, koje su imale za cilj da umire uskoke, kako se ne bi vratili u Tursku. Poseban problem predstavljali su pregovori oko ustupanja grada Žumberka i pripadajućih selišta, kao središta uskočke srpske naseobine. Pregovori s porodicom Kobasić, koja je držala u zakupu grad Žumberak, bili su mučni i dugotrajni. Žumberačke uskoke je pomagao zemaljski upravnik Kranjske Andrija Lamberg, tako što im je davao poklone, od kojih je jedan bio 100 forinti. »Margareta, udovica pokojnog Ivana Kobasića, sa svojim sinovima, silno se opirala da ustupi grad i zemljište, te je stariji sin Petar Kobasić, otišao u januaru 1533. u Prag da kralju Feridnandu iznese nepravdu koja bi im bila naneta oduzimanjem grada Žumberka«.
Posle tog susreta, u martu 1533. je problem razmatrala komisija koju su sačnjavali zemaljski poglavar Kranjske Andrija Lamberg, Vuk i Josip Lamberg i general Josip Turn i zakupnici imanja koja bi se imala ustupi-ti uskocima. Kraljev predlog da se uskocima ustupi pusto zemljište i da prvih šest godina ne plaćaju nikakve nadoknade, a posle isteka tog roka, da plaćaju 10 ili 12 krajcara kao priznanje vlasništva nad zemljom, odbili su i posednici i Srbi. Posednici, jer nisu verovali da će uskoci da plaćaju po isteku roka od šest godina, a uskoci jer nisu želeli da budu podeljeni. Komesari su predložili uskocima da se nasele oko Otočca, Brinja i drugih mesta, ali su oni to odbili, jer bi ih Turci, zbog toga što su prešli na hrišćansku stranu, stalno napadali.
Pošto su uskoci ostali pri stavu da žele da se nastane »u Žumberku i u planini, koja se od Žumberka prostire prema Metlici i Mehovu, u kapetaniji Kostanjevici, u Metliki i na pustom zemljištu manastira Pleterje, u Kaltenfeldu (Mrzlo polje) i u Hercogtumu (Vivodina)«, komesari su usvojili njihov zahtev i predložili kralju da ga usvoji, »jer su ta dobra kraljevska svojina, te je njih najlakše otkupiti«. Kobasićima i drugim zakupnicima treba dati novčanu odštetu, a naseljavanje treba obaviti najesen, da bi kmetovi mogli da pokupe svoje useve. Zemljište treba za više godina osloboditi od plaćanja kmetovskih obaveza, kao naknadu za štetu, a »nad Srbima treba postaviti jednog kapetana, koji će boraviti u Žumberku, ali taj mora da bude iz Kranjske, jer Srbi neće nikako da im starešina bude Kobasić, a isto tako neće da im zapoveda neko od hrvatske gospode«.
Navedeno je i da uskoka u Kranjskoj ima 200 konjanika i 300 pešaka, kao i da ih ima i u Hrvatskoj. Kralju je predloženo i da se u prvom momentu u službu primi 150 konjanika i 200 pešaka, kao i da plata konjanika bude 8-10, a pešaka 4-6 forinti.
S obzirom da se stanje kod uskoka sve više pogoršavalo, raslo je i njihovo neraspoloženje i spremnost na oružani otpor. Stanje je kulminiralo kad su u aprilu 1533. kmetovi napali uskoke na metličkom zemljištu i nekolicinu ranili. Još nije završena istraga ni u vezi s ovim napadom, a kmetovi s imanja Kobasićevih ponovo iznenada napadoše Srbe, raniše smrtno nekolicinu, rasteraše žene i decu i oteše stoku.
Iako su se Srbi počeli prikupljati radi odbrane i osvete, Margareta Kobasić je otezala pregovore o otkupu Žumberka, s ciljem da odvrati kralja od otkupa ili da iznudi veću odštetu, pa je odbila da dođe na nove pregovore u Ljubljanu, jer nema kuda da ide iz Žumberka. Kranjski poglavari su javili kralju njezine uslove, ali su predložili i da se više ne osvrće na njezine zahteve jer bi uskoci mogli da dignu bunu i vrate se u Tursku. Ivan Pihler, koji je vodio istragu zbog zločina na metličkom i kostanjevačkom zemljištu, i jedva izvukao živu glavu, izvestio je: »Uskoci su tu već tri godine, nemaju stalnog boravišta, idu od mesta do mesta, nemaju od čega da žive, niti da pribave hranu za stoku i ne mogu ništa da spreme za zimu«.
Kad su se i kmetovi i uskoci počeli pripremati za obračun, a veća grupa uskoka se sputila na Kupu, učinivši pritom velike štete na usputnim imanjima, zapretila je opasnost da se spoje s Turcima pa je Ivan Pihler napisao pismo Andriji Lambergu i upozorio na nesagledive posledice. Kralj je zakazao novu raspravu za 9. jun 1533. u Ljubljani, ali se ni Ivan Pihler, zbog zauzetosti, ni Margareta Kobasić, zbog samovolje, nisu odazvali. Andrija Lamberg je odlučio da dvojica uskočkih izaslanika odnesu pismo kralju u Beč, a da ga potpišu vojvode Vuk Popović, Milak Milaković (Knežičić), Resan Šišmanović i Đurađ Radivojević.
Zbog neuspelih pregovora većina uskoka je i zimu 1533/34. provela praktično na otvorenom, u najgorim uslovima. Nekoliko porodica prebeglo je nazad u Tursku. Tek kad je Petar Kobasić postigao dogovor s kraljem Ferdinandom o uslovime predaje Žumberka, naredio je kralj 20. januara 1534. da se utvrdi dan kada će uskoke uvesti u posede Žumberka, a seljake preseliti na nova imanja. Kobasićima je dat grad Gornji Mokronog i plaćeno 1.100 forinti.
Pošto je u Žumberku bilo 350 zadružnih porodica (kuća), svi uskoci nisu mogli da se smeste na dobijenom zemljištu pa su kraljevski komesari pokušali da postignu dogovor o ustupanju zemljišta samostana Pleterje i Kostanjevica. S obzirom da opati nisu hteli ni da razgovaraju, komesari su bez dalje rasprave preselili seljake s nekih imanja koja su pripadala Metlici, Kostanjevici, Pleterju i Frauenbrunu i naselili uskoke.
Pošto su grad Žumberak i deo imanja ostavljeni na uživanje žumberačkom kapetanu, s tog dela kmetovi nisu preseljeni pa su »ti nekadašnji kmetovi preci današnjih žumberačkih katolika… oaza među unijatima«. Nisam siguran šta je ovim hteo da kaže Aleksa Ivić i na koga se to tačno odnosi, jer je poznato da su rimokatolici živeli u tom delu i pre doseljavanja uskoka.
Aleksa Ivić je značajno dopunio sliku o seobama žumberačkih uskoka. Ako se ne bi sagledale seobe i ponašanje glavnih aktera, ne bi se moglo realno razumeti niti njihovo dalje ponašanje. Stoga smatram da bi na ovom mestu trebalo o svemu reći još poneku reč.
Žumberački uskoci su bili relativno dobro organizovani. Oni su znali šta čine i šta hoće kad su se odlučili da prebegnu iz Turske. Nije pošteno da se govori o grubim, sirovim, divljim ljudima bez morala i savesti. Da su bili takvi, ne bi bili u stanju niti da pregovaraju, dogovore se i poštuju dogovor, posebno ne s carem i njegovim izaslanicima. Oni su, jednostavno, bili produkt »svog surovog vremena i uslova života«. Ne vidim da su i »drugi tada bili daleko odmakli«. Najbolje mišljenje o uskocima imali su vojni komandanti koji su s njima bili u vezi, pregovarali i realizovali preseljavanje i vodili ih u borbama protiv Turaka, što je i bio cilj i smisao njihovog naseljavanja.
Habsburška Monarhija je obećavala više nego što je ne samo nameravala da ispuni nego što je i mogla. Vlastela su mogla, sledeći svoje interese, da se preko svake mere suprotstavljaju carskoj volji, ne vodeći računa o širim interesima, iako je grad Žumberak i zemljište oko njega bilo carsko vlasništvo.
Kranjski i hrvatski kmetovi su bili obespravljeni i jadni pa je njihova vlastela lako s njima manipulisala i usmeravala ih protiv uskoka, utoliko pre što su uskoci bili »strano i omraženo telo« i u verskom i u etničkom i u statusnom pogledu. O tome najbolje svedoče kasnije seljačke bune.
Dr Aleksa Ivić u svojim delima o žumberačkim uskocima piše samo i izričito kao o Srbima. Ivić piše istinu, ali se stiče utisak da bi bilo pri- merenije da je koristio i izraz uskoci jer se radilo o »uskočkom statusu doseljenih Srba ili Raščana«. Mislim da je Ivić na taj način reagovao na proglašavanje žumberačkih uskoka etničkim Vlasima.
Interesantne podatke o naseljavanju žumberačkih uskoka nalazimo i kod Janka Šimraka, u već spomenutoj studiji o Marčansko-svidničkoj eparihji. »Zemaljski odbor Štajerske 28. januara 1540. piše Ugnandu (kapetanu) da martologe i četnike, ustrojene po Turskom načinu, imaju najviše da uzimaju između Žumberačkih uskoka. Smotru uskoka izveli su Erazmo Auersperg, Wildenstein (Vildenštajn) i Weichelsberg (Vajhelsberg)… Martolozima se daje veća plata nego drugim vojnicima. Knezovi Stjepan Frankopan u Ozlju i Vuk Frankopan u Brinju napadaju jedan na drugoga pomoću uskoka… Gašpar Herberštajn izvešćuje 4. julija 1542. da je na kranjskoj granici prema Ogulinu postavljeno 100 uskoka… Bogdan, sudac, vijećnici i općina Grič (Zagreb) mole 1545, tri dana nakon Filipa i Jakova, žumberačkog kapetana Verneka da ih zaštiti pred navalama Turaka, pomoću uskočke vojske« (str. 295).
Kod Šimraka je i niz podatka koje drugi ne spominju. Na primer, Krištof Obričan, kapetan, pao je 1597. godine u tursko sužanjstvo pa Štajerski zemaljski odbor moli staleže za pomoć radi otkupa; Gašpar Herberštajn izvestio je Štajerski zemaljski odbor da se žumberački kapetan žali zbog nevere uskoka, kao i da je kod Vinice uhvatio tri uskoka koji su uhodarili u korist Turaka. Njihova imena su Radivoj Vlah Spodigor, Radoje Godanović ili Gvozdenović, i Vladislav Stipković (poznat kao vođa prve seobe žumberačkih uskoka); Nikola Jurišić, zemaljski glavar u Kranjskoj, javio je 13. decembra 1542. štajerskim staležima da se u Kozlovom polju sakupilo 600 Turaka, s namerom da provale do Uskoka kod Metlike i Žumberka i da ih povedu sa sobom, a 3. marta 1543. da su se uskoci za- verili Turcima da će poći natrag u Tursku; moli se pomoć Štajerske da se isplati nagrada grofu Vuku Frankopanu u Bosiljevu što je uhvatio uskoka Vuka Popovića i uskoka zvanog Vlah, koji su među Žumberčanima podigli bunu za povratak u Tursku i obećali Turskom paši da će Žumberčani popleniti svu Kranjsku do Postojne; Ivica Karinčić piše banu Zrinskom dan po Sv. Vidu 1545. da se dva turska bega spremaju da provale, s ciljem da sa sobom povedu uskoke.
Šimrak i sam piše da »od svih ovih pretnji nije bilo ništa«, sem što je kralj Ferdinand 1555. naselio nekoliko porodica oko Maribora i Ensa. Ove su uskoke 1587. pohodili dvojica uskočkih vojvoda. Austrija je kod Ensa postavila 200 uskoka za odbranu.
U aktu pisanom u Gornjem Visoču, 11. marta 1572, o određivanju međa imanja Ivana Kordića i Radmana Nosetića, spominju se istaknuti Žumberčani: Ivan Heraković, Vraneš Badovinac, Tomo Severović, Radovan Bastašić, Tomaš Dujmović, Radinko Hranilović i Lazo Preradović… Oko 1580 imali su Pavle i Ljubinko Hranilović jedno naselje u Sošicama i mlin s jednim kamenom kod Gornjeg kamena; Pavle i Radenko Hranilović naselje u Jezernicama; braća Jovica i Radiša Hranilović naselje na Velikom Brijegu, a Novak i Ljubinko Hranilović u Kaštu. Oni su se svi »iskazali u boju protiv nekrsta«.
Voja Grubačević, koji je cara služio u bojevime protiv Turaka 14 godina, imao je naselje u Sošicama. Sekula i Jovan Heraković molili su leno (carski posed) u Kupčini. Vuk Vukmanović, iz Gornjeg sela, zatražio je da mu se da posed njegovog oca Vuksana. Kao vojnici spominju se Vraneš Jelenić, Nikola Golubić i Vraneš Rajaković.
Kapetan Gašpar Rab dao je 1. juna Vrh u posed Dragiši Kekiću i njegovim sinovima Radojici, Živku i Jovanu. U Sošicama su imali posede Vuk i Milak Peršjačić (verovatno netačno prezime, prim. autora), Nikola Pavković, Vuk Ivanović i Stanko Bogdašić, a Jure i Vuk Crljenica u Reštovu. Vraneš Latinčić i Milak Radmanović mole plaću od 14 forinti. Tomo Severović zatražio je od nadvojvode Karla zemljište »na Malim Kravicama«, za zasluge u brobi protiv Turaka i rad »telesnih oštećenja«.
Ferdinand I darivao je sredinom 16. veka četiri njive u Petričkom selu Simi Radojeviću. Darovnica je potvrđena 1602. njegovom nasledinku Mihajlu, a iz nove darovnica kralja Leopolda iz 1624. godine proizilazi da je taj uskok Radojević postao »Delisimonović od Radojević« (verovatno se radi o Delišimunoviću,prim. autora).
Dakle, mnoštvo podataka koji svaki za sebe nešto znače, a posebno svedoče o teškom vremenu, nezadovoljstvu i ustanku 1540-43, koji su imali za posledicu ne samo preseljavanje ne malog broja žumberačkih uskoka u druge krajeve nego i povratak u Tursku. Nažalost, o tom tragičnom delu njihove istorije znamo veoma malo, uglavnom o stradanju i pogibiji njihovih najistaknutijih vođa.
Što se tiče učešća žumberačkih uskoka u gušenju bune Matije Gup- ca, Šimrak je ostavio i ovakav podatak: »Uskočki kapetan Josip Turn javio je u tri sata noću 5. februara 1573. godine iz Kostanjevice kranjskim staležima da se jučer u 11 sati podigao s 500 uskoka protiv pobunjenih seljaka, koji su se u jačini 2.000 ljudi povukli prema Krškom. Turn je opkolio jedno mjesto s pešadijom i konjanicima. Seljaci su bili potučeni, a u bjegu ih se mnogo potopilo u Savi. Poginulo ih je oko 300. Uskoci su bjesnili i plijenili, a kapetan je to morao skrštenih ruku gledati«. Na drugom mestu Šimrak je ukazao i da su se »vođe seljačke bune mnogo trudile da pridobiju Žumberačke uskoke na svoju stranu, jer su znali da su iskusni vojnici. Međutim, vojnička disciplina bila je kod Žumberačkih uskoka jača negoli seljačka solidarnost«.
U nastavku Šimrak kaže: »Spomenuo sam gore iz godine 1572. Lazu Preradovića, koji je bio jedan od najuglednijih Žumberčana. Godine 1654. daje Ferdinand 3. u leno Ivanu Preradoviću polovicu selišta u Kupčini, s obavezom da na svoj trošak služi u vojsci. U jednom izveštaju Ivana Ernsta Paradajzera od 29. avgusta 1633. spominje se Mitar Preradović, koji moli cara da mu se predaju posjedi Grdine Šinkovića i Petra Dujmovića, jer se on u mladosti istakao u carskoj službi kao harambaša i uhoda. Paradajzer je odbio ovu molbu i veli da je Mitar pravi rođeni turski vlah, da je u mladosti mnoge kršćane odveo na tursku stranu«. Na kraju i Šimrak konstatuje »da su Preradovići rodom Žumberčani« (str. 297).
U vezi s tim nameću se najmanje dva pitanja. Prvo, ko je Lazo Preradović i zbog čega je on jedan od najuglednijih Žumberčana, s obzirom da ga drugi ne spominju? Drugo, da li iskazom da su Preradovići rodom Žumberčani i Šimrak želi da kaže i da je, najpoznatiji među njima, Petar Preradović, žumberačkog porekla? Sve ukazuje da je tako! Zašto bi Šimrak posebno naglašavao da su Preradovići rodom Žumberčani, s obzirom da ih ima više u popisima Srba Žumberčana iz 1551. do 1690. godine, odnosno da se spominju u dokumentima u vremenskom rasponu dužem od stotinu godina.
Dosta korisnih podataka o naseljavanju žumberačkih uskoka nalazimo i kod Radoslava Lopašića. On kaže da su uskoci najstariji doseljenici istočne crkve koji su u većem broju došli ovamo, kao i da ih istorijski spomenici i dokumenta uvek nazivaju uskocima. Došli su ponajviše iz Bosne, a manje iz južnih slavenskih zemalja Srbije, Raške, Zete i Albanije, a svi su bili istočne vere. Stariji žumberački uskoci su u gornjoj Hrvatskoj jedini doseljenici, o kojima spomenici kažu da su iz Srbije i Raške. U tom kontekstu Lopašić govori i o selidbi »srpskih, raških i vlaških vojvoda« (str. 26).
»Izveštaji onog vremena hvale Uskoke kao vanredno hrabre i mukotrpne vojnike, ali im prigovaraju da su bili mnogo puta, osobito za prvih godina došašća, nepouzdani, neposlušni, divlji, brutalni i na bune spremni, te skloni vječnom četovanju i otimačini. Bilo je pojedinih Uskoka, koji se nemogoše okaniti šurovanja s Turci i sa svojimi istovjernim suplemenici u Turskoj… Godine 1545. nanovo se je bilo bojati ustanka uskočkog, a u lipnju bio je glas dopao banu Zrinskom da će Mehmed i Ulam-beg doći po uskoke. Vojvode Strahinja i Vučeta su javili da su uskoci poslali i svoje glasnike u turski tabor. Turci tada zbilja prodriješe sve do Krškog, Mokrica i Samobora paleći i robeći na sve kraje.«
Vojvoda Aleksa Đurašević pao je 1545. godine u tursko ropstvo, ali je otkupljen za 200 dukata. Uskoci su se umirili pošto su 1547. dobili više zemlje, potvrđena im dotadašnja prava i garantovane nove slobode.
Plemići Herendići i vlastela iz Mlake žalili su se 1569. godine u hrvatskom saboru da ne mogu živeti od uskoka iz Mrzlog polja. Uskoci su stalno bili u svađi i suprotnostima s kraljevskim službenicima, najčešće s pravom, s obzirom da su im oni neprestano uskraćivali zagarantovane slobode i prava.
Godine 1623. uskoci su napali i opljačkali Kostanjevicu i pritom ubili gradskog sudiju i jednog čoveka te oteli stoku.
Lopašić piše i da je, na zahtev hrvatskih velikaša, 3. juna 1632. godine u Ozlju održana rasprava zbog šteta koje su Uskoci počinili na imanjima knezova Zriniskih. Učestvovali su kraljevski poverenik Benko Vinković, tada biskup pečujski i predstavnik kaptola zagrebačkog, Vuk Frankopan Tržački, karlovački general, protonotar kraljevski Petar Zinka i podžupan zagrebački Petričević, a optuženu uskočku stranu predstavljao je kapetan Rudolf Paradajzer, koji se obavezao da se novčano nadoknade štete, »koje pod prisegom potvrde oštećeni… Međutim, i kasnije je Paradajzer pljačkao obližnje plemićke dvorove, te navali 1634. na dvorove Petra Vojnovića i Luke Franculića u Mahičnom, i odnese sve što mogaše sa sobom ponijeti Uskoci« (str. 37/38).
Prema Lopašićevoj formulaciji ispada da je kapetan Paradajzer ili predvodio uskoke ili barem odobravao pljačku, što je malo verovatno. O tome nema podataka kod drugih izvora.
U nesrećnoj bici kod Budačkog 1575. poginulo je ili zarobljeno oko 100 uskoka. Kapetan Turn izvestio je da su se uskoci borili pošteno i verno i time demantovao optužbe kranjskog plemića Krištofa Gala. Uskoci su učestvovali i doprineli pobedi nad Turcima kod Drežnika, 1578. godine.
Po Lopašiču, 1597. godine doselilo se 1.700 novih porodica, od kojih su se samo neke smestile u Žumberku, a ostale oko Gomirja i Vrbovskog, i u Marindolu u Bojancima, kod Črnomelja.
I Lopašić ističe podatak »da je kralj Ferdinad 2. povisio na plemstvo obitelj Preradović, koja nam rodi velikana hrvatskih pjesnika Petra Preradovića. Uspomena na tu obitelj sačuvana je i u raspravi manastira kostanjevačkog od 12. srpnja 1629, kojom se prodaje Ivanu Preradoviću i njegovoj ženi Mariji posjed u Dvorišću« (str. 50).
Pošto je Lopašić peti autor, koji tvrdi da je Petar Preradović žumberačkog porekla, red je da se s tim problemom podrobnije pozabavim. U školi u Radatovićima – kad smo spominjali Petra Preradovića, odnosno njegovu pesmu posvećenu sporu Srba i Hrvata koja se završava rečima »da su ta dva brata (Srbin i Hrvat, prim. autora) bili dvije lude«, s obzirom da su se sporili, a to se izvanredno uklapalo u tumačenje istorije u duhu »bratstva i jedinstva« – čuo sam i priču da je Preradović, general i pesnik, Žumberčanin. Međutim, i kad smo spominjali Dositeja Obradovića, mislili smo da je i on naše gore list, jer je Obradovića bilo među nama i danas ih ima u Žumberku. Bili smo ponosni, a kako i ne bismo kad smo tako malo znali o svom poreklu. Međutim, ni učiteljica niti iko drugi nije mogao da kaže ni reč više, posebno da bi Preradovići imali bilo kakve veze sa selima i prezimenima Bulić i Sekulić.
Iako nisam siguran da ću uspeti da potpuno razrešim enigmu porekla Petra Preradovića, siguran sam da ću da doprinesem boljem razumevanju greške koja se tako uporno i dugo prenosi. Naime, dokumenta na koje se pozivaju M. Predović, B. Zmajić, M. Radeka, J. Šimrak i R. Lopašić o Preradovićima uopšte i o dodeli plemstva Preradovićima u Žumberku s kraja su 16. i s početka 17. veka, dakle najmanje dvesta godina pre nego se rodio Petar Preradović. Niko ne kaže da u tim dokumentima ima podataka o preseljavanju iz Žumberka neposrednih predaka Petra Preradovića niti oni o tome pišu. Nema pouzdanih podataka o odseljavanju neke od porodica Preradović iz Žumberka u Grabrovnicu, kod Grubišnog polja, mesto rođenja Petra Preradovića. Treće, izvesno je da svi autori spominju Ivana i druge Preradoviće, što znači da se radi o istim dokumentima koje je svako interpretirao na svoj način. Četvrto, imajući u vidu da je najstariji autor među njima Radoslav Lopašić (njegova knjižica je objavljena 1881), čini se da bih mirne duše njega mogao da proglasim izvorom nepouzdane pretpostavke o žumberačkom poreklu Petra Preradovića.
Za pravo mi daje i »Enciklopedija leksikografskog zavoda«, Zagreb 1969, koja samo konstatuje da je Petar Preradović rođen u Grabrovnici kod Grubišnog polja, 19. marta 1818, a umro u Beču 18. avgusta 1872. O poreklu porodice Preradović ni reči više. Vikipidija sadrži više podataka, uz ozbiljne razlike između tekstova pisanih ćirilicom i latinicom. Ćirilični tekst kaže da Preradovići potiču iz Stare Srbije, da su se u selo Leđen u Bačkoj doselili pre Velike seobe Srbalja, da je starešina porodice bio sveštenik Srpske pravoslavne crkve, kao i da su u Leđenu Preradovići bili većinom krajišnici-oficiri. Postoje tri grane Preradovića, ugarska, ruska (dala više ruskih generala) i gornjokrajiška, koja je nastala kad se, posle ukidanja Potiske vojne krajine 1740. godine, nekoliko oficira Preradovića preselilo u Grabrovnicu u Slavoniji. Kaže se i da se Petrov otac zvao Jovan, a majka Pelagija, da je Petar Preradović bio austro-ugarski generalmajor, zbog čega je morao da pređe u rimokatoličanstvo, ali i da je bio srpski i hrvatski pesnik i slovenofil itd.
Latinični (hrvatski) tekst je mnogo kraći, pisan po sistem: promeni ono što možeš, a što ne možeš, ne spominji. O poreklu porodice Preradović i odakle su došli u Slavoniju, nema ni reči pa ispada da su tu starosedeoci. Naravno, Petar Preradović je (samo) hrvatski pesnik i patriota itd. O nacionalnom i verskom poreklu Preradovića ni reči, ali otac Petrov nije Jovan, nego Ivan, a majka Pelagija se i ne spominje, jer joj ime valjda »ne zvuči hrvatski« itd.
Očigledno je da se jednom učinjene greške, namerne ili nenamerne, dugo prenose, teško ispravljaju i imaju negativne posledice. I danas, kad je manje više sve poznato o Petru Preradoviću, hrvatski izvori ne mogu da se »istrgnu« iz čvrstog zagrljaja metoda falsifikovanja i nepriznavanja istorijske istine. Mislim da bi se trebalo pozabaviti i pitanjem zašto u Žumberku više nema Preradovića?
A kad su u pitanju plemeniti žumberački uskoci, Lopašić među plemićke porodice ubraja Gvozdanoviće, »koji plemstvo stekoše po Rožmanu (Resanu, prim. autora) Šišmanoviću darom kralja Ferdinanda I 1538. godine zemlje u Grabaru, a 1586 i plemstva; Radiće, povišene u plemstvo diplomom kralja Ferdinanda 5. sječnja 1629, za zasluge junačine Mihajla Radića, i Delivuke, zvane Deli, porieklom Dalmatince, kojima je kralj Leopold 1672. podario zemlje u Vrtačkom Griču«. On kaže da je u Žumberku »bilo još obitelji sa plemićkimi listovi (Mahovlići, Šajatovići, Petretići, Jankovići, Radinovići, Rušnovi, Dujmovići, Kekići, Hodanovci i Poljaki), ali je za ove obitelji konstatovano 1780. da se nisu razlikovali u užitku prava od ostalih Žumberčana, samo što nisu kmetovi bili« (str. 50).
Ovo samo potvrđuje da mnoge stvari u vezi s dodelom plemstva ne samo da nisu jasne nego se i proizvoljno tumače.
O naseljavanju žumberačkih uskoka ima dosta podataka kod pojedinih slovenačkih istoričara i istraživača. Navodim samo »da je povodom preseljavanja pravoslavnih uskoka s područja Glamoča i Unca, koji su bili srpske nacionalnosti, kod Bihaća 1530. godine došlo do ljutog boja s Turcima, koji su hteli da spreče preseljavanje, da su Turci pobeđeni, kao i da su se svi učesnici bitke, bolje rečeno komandanti, general Janez Kacijaner, ban Ivan Karlović i Nikola Jurišić, ali i stanovnici Bihaća, divili hrabrosti uskoka« (Došlisu Turci…, str. 32/33).
7. jun 2018. u 20:22
Vojislav Ananić
2.
Po mom mišljenju, posebnu pažnju zaslužuje pisanje slovenačkog istoriografa Josipa Mala (1884-1978). On na više mesta iznosi i potvrđuje tezu da su prvi uskoci došli u Žumberak već 1526. godine. Takav podatak sadržan je u »izveštaju kranjskog zemaljskog glavara carici Mariji Tereziji od 18. jula 1741, koji tvrdi da su došli ti doseljenici iz Bosne i podvrgli se kralju Ferdinadu, jer su želeli pod zemaljskom zaštitom hrišćanski živeti«, i dodaje da je »možda došlo i sledeće godine nekoliko seljaka iz porečja Une u naše krajeve« (str. 17). A na strani 194 ukazuje da jedan autor tvrdi da je Ferdinand naselio uskoke kod Žumberka već 1524, ali za to ne navodi nikakve dokaze.
Mal tvrdi da su uskočke vojvode i harambaše bili na neki način privilegovani i pre seobe i tvrdi da su im s carske strane »slali darove u novcu i u blagu da bi njih i njihove podložnike privoleli na preseljavanje«. Tako je bilo i po preseljavanju. Ivan Pihler je pisao »da se on, glavar, ne može meriti s vojvodama Vukom Popovićem, Đurađem Radivojevićem i Resanom Šišmanovićem, jer posebno poslednja dvojica imaju mnogo lepe i plodne zemlje« (str. 111).
Povodom sukoba uskoka i pokrajinskih vlasti i staleža, stalnih sumnji i nepoverenja prema uskocima, odnosno neizvršavanja preuzetih obaveza, Mal je napisao da je »kako o Žumberačkim, tako je i o Gomirskim i okolnim Uskocima po sklopljenom sporazumu bilo vrlo malo čuti. Bili su napokon zadovoljni, vršili su graničarsku službu i posvetili se obrađivanju zemlja. U njihovoj sredini nastanili su se pravoslavni kaluđeri, koji su svojim primerom mnogo poradili da se nemirna uskočka narav polagano smirila« (str. 71).
Zbog različitog tumačenja prava i privilegija koje su uživali, uskoci su 1604. godine došli u ozbiljan sukob s Metličanima. Radilo se o sedmičnim sajmovima i pravima Žumberčana da slobodno kupuju za svoje potrebe, bez plaćanja »mitnine«, carine i drugih nameta. Svako je pro- blem tumačio na svoj način pa su Metličani optuživali Žumberčane da ne kupuju samo za sebe, nego i za trgovinu i da »pojedinci gone i 20 do 50 pari volova ili konje prema Rijeci«. Istina je, kao i obično, bila negde na sredini, ali je spor trajao desetke godina, a carske vlasti ga nisu mogle razrešiti. Čak više od 100 godina kasnije (1740) istražna komisija u Ljubljani bavila se samovoljom i nasiljem uskočkih kolovođa Jovana Panovića, Stipana Panovića i Sodeca i Sare Vladića. Drugom prilikom pokazalo se da Žumberčani imaju pravo da prodaju so pa su im vraćeni i zaplenjena so i konji. Bilo je problema i oko prodaje vina i drugih proizvoda (str. 117).
Iako nisam siguran da su imena i prezimena tačna, smatram da nijedan ovakav podatak ne bi trebalo izostaviti.
Mal piše i da je Ivan Kacijaner oslobađao žumberačke uskoke od plaćanja travarine, odnosno odštete za pašu, pa su smeli da napasaju stoku i na posedu cistercitskog samostana kod Kostanjevice na Krki, ali je opat Plantarić 1667. naredio da se stoka zapleni i pokolje. Žumberčani su zapretili osvetom pa je kapetan Paradajzer, s obzirom da se radilo o crkve- noj imovini, zatražio hitno posredovanje cara Leopolda.
Nisu li i ovakvi sporovi bili uzroci krvavih sukoba između žumberačkih uskoka i Kranjaca, o kojima će kasnije biti više reči?
Mal ukazuje da je jedan od najvatrenijih pobornika nepriznavanja uskočkih privilegija bio zagrebački biskup Petar Petretić, Žumberčanin, pravoslavac i Srbin po poreklu. Na njegovu nesreću baš u to vreme car Leopold je ponovo potvrdio uskočke privilegije. On podseća na slično ponašanje i druge dvojice Žumberčana, zagrebačkog biskupa Petra Domitrovića i popa Martina Dobrovića (str. 120/121).
Mal ističe da se u vreme opšteg nepoverenja prema drugim uskocima, oko 1616. godine žumberačkim uskocima »tako mnogo verovalo da im je za bolju odbranu granice poslao kranjski sabor oko 100 pušaka (na svakih 100 vojnika po 30 pušaka), 1617. je zatraženo da im se pošalje još 300 pušaka, a 10 godina kasnije uz 12 barjaka i još 1.000 pušaka po ceni od tri forinte po pušci« (str. 75).
Tvrdnju o poverenju Mal dovodi u pitanje jer na drugom mestu piše o pobuni Žumberčana baš te 1616. godine i strahu da seljaci ne bi smeli da idu protiv Uskoka jer se boje njihove osvete (str. 184). Iako nije dovoljno jasan u pogledu broja isporučenih pušaka i da li je to oružje plaćeno, taj podatak pokazuje da kranjski i drugi staleži nisu bili »toliko škrti« kad je bilo »gusto«, a da žumberački uskoci nisu bili baš nepouzdani. Jednostavno, »igrala se igra bez granica«, u kojoj su vlastela i pokrajnske vlasti nastojale da daju što manje, a uskoci, da dobiju što više, odnosno »što skuplje prodaju svoju kožu«.
Prvi su sukobi između žumberačkih uskoka i domaće vlastele izbili kad su prvi uskoci naseljeni u Tihočaju. Grof Erdedi i njegovi kastelani Matija Tatarić i Franjoj Domonjaj žalili su se vrhovnom zapovedniku, generalu Kacijaneru, ali se njemu žalio i Ivan Kobasić zbog nasilja jastrebarskih kastelana nad uskocima, tako da je teško bilo razlučiti ko je kriv (str. 19).
Zbog spora s Margaretom Kobasić oko grada i imanja Žumberak, »gnevni uskoci su 1533. hteli da ubiju njezinog zeta Martina Rakšića, misleći da je on njezin sin« (str. 27).
I Mal potvrđuje podatak da je već 1540. štajerski zemaljski odbor naredio Ivanu Ungnandu u Ptuju da uzme u vojničku službu nekoliko, po Turskom načinu uređenih četnika, koje da izabere između žumberačkih uskoka. S tim su četama nameravali uznemiravati turska pogranična mesta, onako kako su Turci ranije radili. Odlučili su im vraćati milo za drago. Zato je sasvim razumljivo da su kod formiranja tih četnika žumberački uskoci došli prvi u obzir, kao dobri poznavaoci mesnih i drugih prilika (str. 89).
Za razliku od cara Ferdinanda, koji je 1544. godine zahtevao detaljne podatke o broju i stanju žumberačkih uskoka, s idejom da se oni nasele što bliže i kompaktnije, kako bi bili što operativniji u slučaju borbenog angažovanja, staleži Kranjske, Štajerske i Koruške su imali suprotnu ideju, »da se Uskoci razmeste na što više i međusobno udaljenih mesta«, kako ne bi predstavljali opasnost u slučaju da se, zbog nezadovoljstva i neispunjenih obećanja, pobune i oružje okrenu protiv njih. Međutim, upad Turaka početkom 1545. godine i neposredna opasnost da Turci, milom ili silom, odvedu Uskoke s područja Mrzlog polja u Žumberku, otreznila ih je pa su uvideli da Uskoke protivno njihovoj volji nije moguće ni naseliti ni raseliti, a još manje njima nasilno komandovati.
Pošto je 1546. na dužnost žumberačkog kapetana imenovan Ivan Lenković, čovek koji je video više i dalje od drugih, a imao je i mnogo pozitivniji stav i više poštovanja prema uskocima, problem smeštaja je u narednim godinama rešavan brže i u skladu sa željama i ciljevima carskih vlasti. Pošto Kranjska nije uplatila obećanih 1.500, a kamoli još 1.500, umesto Koruške, koja je odbila da prezume deo troškova, a Štajerska 1.000 obećanih rajnskih forinti, Lenković je odlučio da sam uplati 4.068 forinti, na ime obeštećenja za grad i imanje Mehovo, da na mehovskim posedima razmesti 50 najuglednijih porodica, a ostale da razmešta po meri kako staleži budu vraćali novac. Leković je zamislio i da seljake iz Žumberka preseli na prostranija mehovska imanja, a na njihova staništa u Žumberku naseli uskoke, kako bi bili što kompaktniji, što su i Uskoci želeli.
To mu je uglavnom uspelo, pošto je 3. decembra 1548, na sastanka u Novom mestu, dogovorena zamena zemljišta. Tada su, na osnovu zamene
za mehovske posede, žumberačkom uskočkom području priključena: 23 selišta pleterskog samostana, koji je za uzvrat na mehovskom području dobio 22 selišta; 4 selišta nekog Jurja Čupreščana u Kamenici i Malenicama; 4 selišta Pavla Čolnića pod Žumberkom; 13 selišta u Bednju i dva vinograda Kristofa Gala; posedi Otona i Stefana Semeniča na Metličkom području i posedi Juraja Bakioriča u Podbrežju.
Poseban slučaj predstavljalo je 9 ustupljenih selišta samostana Kostanjevica u Cerovcu. Naime, samostan je u naredna skoro dva veka više puta ponavljao zahteve i tužbe za odštetu za ukupno 107 selišta, koliko su, po njihovom, morali da ustupe za smeštaj uskoka od njihovog doseljavanja, ali taj problem nikada nije rešavan. U sklopu naseljavanja žumberačkih uskoka, naseljavani su i uskoci u Marindolu, po nekim po- dacima, prvi već 1544, a sledeći 1548. godine (str. 41-47).
U vezi s preseljavanjem dela uskoka na slavonsku granicu, Mal ukazuje da su se takve ideje pojavile već prilikom doseljavanja žumberačkih uskoka 1539. godine, jer je vladalo mišljenje da bi »tih 500 uskoka u slavonskoj gori više učinili nego 3.000 konjanika ili kopljanika«. Opasnost od preseljavaja uskoka postala je realna 1550. pa je Lenković o tome početkom naredne godine pismeno izvestio cara Ferdinanda I. Među žumberačke uskoke došli su i nagovarali ih na preseljavanje u Slavoniju izvesni Vajča Popović s nekoliko svojih ljudi i jednim popom. U to vreme velike posede i uticaj na tom području imao je Pavle Bakić, kojem je vlada dala naziv srpskog despota.
Da bi se Uskoci umirili, u vojnu službu je 1551. primljeno 312 žumberačkih uskoka: 270 običnih vojnika s platom od 8 forinti i strelcima po 9 forinti, a harambaše (vojvode), zastavnik, bubnjar i trubač dobijali su od 16 do 25 forinti (str. 37, 48/49 i 169). O poimeničnom popisu tada primljenih u službu biće reči kasnije.
I 1568. godine, zbog bednih uslova u kojima su živeli žumberački uskoci, bilo je razgovora o njihovom delimičnom preseljavanju u područje Koprivnice i Sv Đurđa (Đurđenovac), ali od toga nije bilo ništa. Da bi ublažili bedu, uskoci su tih godina svojevoljno odlazili u rubna turska područja, radi pljačke, a vlasti su to prećutno tolerisale. Međutim, kad su Vraneš Jelenić i Toma Severović, vojvode iz Mrzlog polja, provalili na imanja vlastelina Herendića, opljačakali imanja i ubili četiri kmeta, o tome je raspravljao i hrvatski sabor, ali se nije moglo ništa bitno preduzeti jer je još 1570. bilo uskoka bez stalnog krova nad glavom.
Tih godina bilo je među žumberačkim uskocima oko 800 spremnih i sposobnih za vojsku, vlasti u Ljubljani i Beču su obećavale da će u stalnu službu uzeti 600, ali to nikad nisu učinile. Čim nije bilo većih sukoba s Turcima, kranjska i hrvatska vlastela su cenile da više nema ozbiljne potrebe za većim brojem žumberačkih uskoka u vojnoj službi i širile su glasine o njihovoj nepouzdanosti, šurovanju s Turcima i opasnosti ne samo od izdaje nego i od njihovog oružanog ustanka. Međutim događaji su ih demantovali jer je Hasan-paša Predojević prvo 1592. zauzeo Bihać, a 1593. napao i Sisak. Neposredna opasnost da Turci zauzmu i »ostatke ostataka Hrvatske«, a posebno herojstvo žumberačkih uskoka kod Siska, opovrgli su sve te glasine. Pored toga, istraga nekih počinjenih zlodela pokazala je da ih nisu počinili uskoci koji su služili u jedinstvenim uskočkim četama, nego oni pomešani s drugima (str. 57-62).
Za razliku od nekih autora koji su žumberačke uskoke proglašavali grubijanima i razbojnicima, koji se pored vojne službe, bave samo stočarstvom i trgovinom, što bi govorilo o njihovoj sličnosti s Vlasima, Mal ukazuje da su žumberački uskoci bili vredni zemljoradnici, kao i da su se lako prilagođavali na sve prilike i bili dobri u svim obrtima. U kasnijem periodu, da bi im se olakšao život, podignuta je 1717. radionica za prera- du konoplje, ali ne kaže gde. Pozivajući se na istoričara Vaničeka, on kaže da je u Sošicama podignuta i mala železara te da otuda potiče naziv za »fužinare«, Žumberčane od desne obale reke Kupčine na zapad. S druge strane su »maslari«, odnosno »skorupari«, jer su pravili maslac, sir i skorup (kajmak, prim. autora) i prodavali ih po kranjskim i hrvatskim selima (str. 131).
Iako i sam piše o nasilju i pljačkama koje su činili žumberački uskoci, on kaže da to nisu bili nikakvi veleizdajnički činovi, nego nezadovoljstvo i uskočke razuzdanosti. U vezi s ozbiljnim suprotnostima između žumberačkih kapetana i okolne vlastele kaže »da se grof Nikola Zrinski 1643. tužio caru upravo na žumberačkog kapetana Rudolfa Paradajzera, da daje svojim uskocima previše slobode na njegovim zemljištima i tražio od cara zaštitu, inače da će sve prodati i iseliti se iz kraljevstva« (str. 77).
Mal ukazuje i da se razlika između žumberačkih uskoka i Hrvata očitovala i u sudskoj vlasti. Još 1637. od dvanaest članova suda moralo je da bude 6 uskoka i 6 Hrvata, a kneza suca birali su svake godine naizmence uskoci i Hrvati, sem ako su se strane sporazumele oko jednog.
Kao i sve druge privilegije koje su imali žumberački uskoci, tražili su za sebe i Gomirci, samo što su tamo uskočka i hrvatska strana davale po dva člana, od kojih je komandant Karlovačkog generalata određivao jednog, kojeg su morali priznati. Krizu sudske vlasti izazvali su, pored os- talog, hrvatski velikaši koji su obavljali dužnost žumberačkih kapetana (Stadel, Erdedi, Zrinjski, Frankopan). Oni su svoje dužnosti obavljali preko svojih potčinjenih, a sami nisu živeli u Žumberku, pa su se u uskočko sudstvo sve više mešali kranjski staleži, i to s pravom, jer se tu radilo o državnopravnom statusu i pripadnosti Žumberka, o čemu su se neprekidno sporile Kranjska i Hrvatska u užem, odnosno Austrija i Ugarska u širem smislu (str. 137-139).
Zbog spora u vezi s teritorijalnom pripadnošću Žumberka sporan je bio i položaj i odgovornost žumberačkog kapetana. On je u pogranično vojnim stvarima bio odgovoran komandantu Karlovačkog generalata, a u civilnim, kriminalnim i upravnim odnosima kranjskom zemaljskom glavaru. U takvoj situaciji kapetani su se različito ponašali i zloupotrebljavali svoj položaj. Na primer, Rudolf i Ernst Paradajzer, nisu priznavali nadležnost kranjske civilne uprave. S druge strane, kranjske civilne vlasti razmišljale su da se Žumberak u upravnom pogledu potpuno odvoji od Vojne krajine. Problem je rešen tek 1690 pa su žumberački uskoci u vojnim stvarima bili odgovorni sudstvu Karlovačkog generalata, a u civilnim sporovima prva instanca je bio kapetan, a druga kranjski zemaljski poglavar. Međutim, u svakom novom sporu svaka strana je nastojala da nametne svoj stav, sve do ukidanja Vojne krajine (str. 142-145).
I Mal spominje sukob žumberačkog oficira Petra Hranilovića i kapetana Paradajzera, ali ne kaže više nego što znamo o tome. Tvrdi i da se 1715, zbog gladi i prevelike rabote, iz Žumberka u Ugarsku (Slavoniju, prim autora) iselilo pet porodica (str. 80).
Do sada sam iznosio samo naznake o preseljavanju žumberačkih uskoka u Slavoniju. Članak »Seoba Žumberačkih uskoka u Križevačku kapetaniju (1540-1542)« napisao je Daniel Vranešić. On ističe da ova seoba nije »sustavno i temeljito obrađivana i da zaslužuje ozbiljniji historiografski pristup. S obzirom da svi vojnički sposobni uskoci nisu 1540. godine, kad je formirana Žumberačka kapetanije, mogli da budu primljeni u vojnu službu, vlasti su ih preseljavale u druge kapetanije, ali i neke utvrde na sjeverozapadu Hrvatske. Prvi uskoci upućeni su iz Žumberka u Križevačku kapetaniju već u martu 1540. Velika skupina žumberačkih uskoka (oko 400 vojnika) primljena je u službu Križevačke kapetanije u svibnju 1542. godine, pošto su u Beču odobrena sredstva za njihove plate«.
Vranešić navodi da tamo i danas žive žumberačke porodice i da o tome, u naseljima u koja su se smestili, svedoče njihova prezimena. Bolfan: Brnčić, Đurašević, Kovačević, Latković, Rapljenović, Severović, Selaković i Šajatović; Veliki Poganac: Bogdanović, Crljenica, Herak, Kekić, Kovačević, Marinković, Perić, Popović, Severović, Štibić i Šajatović; Vojkovac: Klisurić, Marinković i Popović; Plavšinci: Milaković, Grubačević, Vujčić, Sekulić, Šajatović i Štrbac; Gornje Sredice: Kovačević, Krajačić, Milaković, Rajnović, Klisurić i Stakić; Trešnjevica: Bubanović, Vuković, Kordić, Rašić, Relić i Stanić; Rovište: Vučinić, Radmanović, Vuković, Gvozdanović, Kovačević, Reškovac, Crljenica, Ratković, Dobričić, Bulić i Rajaković; Bolč: Bastašić, Vukić i Vuković: Vlaška Kapela: Bogdanović, Popović, Pavić, Petković, Vuković i Vidović; Salnik: Bukvić, Rašić, Krajačić, Bastašić, Vukšić, Garapić i Magovac.
Više je nego indikativno šta u vezi s tim kaže dalje Vranešić: »Od doseljenja Uskoka u Križevačku kapetaniju (1540-42), pa sve do požara koji je uništio grkokatolički manastir u Marči (1739), tijekom gotovo dva stoljeća, ovi su uskoci pripadali pod crkvenu nadležnost marčanskog vladike, a kasnije zbog nedostatka vlastitih svećenika i udaljenosti od matice u svih deset naselja podliježu asimilaciji. Osim gubitka uskočke grkokatoličke ’carske vjere’ uslijedila je potpuna kulturna asimilacija koja se manifestira u potpunom nestajanju žumberačke uskočke narodne nošnje sa izvornim dinarskim narodnim vezom. Unatoč svim povijesnim nedaćama u narodu je ipak ostala svijest da su potomci kraljevskih žumberačkih uskoka o čemu svjedoče još samo slavna prađedovska prezimena«.
S obzirom da je prilog napisao pop Vranešić mlađi i da je objavljen na stranicama »Žumberačkog krijesa«, kao i da će o pisanju »Krijesa« i popa Vranešića »starijeg«, jednog od »glavnih ljudi i najplodnijih pisaca«, kasnije biti dosta reči, prilog zaslužuje posebnu pažnju.
Prvo, iako su sva navedena prezimena i žumberačka, ne bi se smelo uzeti »zdravo za gotovo« da su u taj kraj svi s tim prezimenima morali da dođu samo iz ili preko Žumberka. Radi se o kalničko-bilogorskim Srbima, za koje Vikipedija kaže: »Kalničko-bilogorski Srbi nastanjuju prostor se- verozapadne Hrvatske, od reke Ilove na istoku, gore Kalnika na zapadu, Podravine na severu i Moslavine na jugu. Žive u dvadesetak manjih naselja. Uz žumberačke i gomirske Srbe, pripadaju najzapadnijoj grani srpskog naroda. Potomci su Srba iz raznih oblasti Balkanskog poluostrva, od Makedonije, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i današnje Vojvodine. U okviru druge seobe u ta područja, 1555. godine iz Žumberka je pristiglo 200 uskoka«.
Isti izvor daje i brojne podatke o poreklu pojedinih prezimena. Primera radi, od žumberačkih prezimena vidimo da su iz Srbije: Grubači i Grubačevići od Temnića; Gvozdenovići od Ibra; Selakovići od Starog Vlaha; Klisurići i Keserići od Poljanice. Zatim: Šiljki, Crljenice i Strahinići iz Stare Srbije (Makedonije); Ratkovići, Vujčići, Rajići, Radoševići iz Hercegovine; Obradovići, Bastašići, Bjelopavlovići, Đuraševići, Herakovići iz Crne gore itd.
Drugo, autor članak smatra inicijalnim i zalaže se da se ovaj deo prošlosti žumberačkih uskoka istraži, a nije naveo izvor na osnovu kojeg je pisao, što nije u duhu istraživačkog i objektivnog pisanja. Izvori se znaju (Radoslav Grujić, »Srpska naselja na severu Hrvatske do 1579« i Dušan Kašić, »Srpska naselja i crkve na severu Hrvatske«), ali nisu »dobrodošli« na stranicama »Žumberačkog krijesa«.
Treće, trebalo bi biti oprezan, bez obzira o kojim i čijim se izvorima radi. U vojnoj službi u Žumberku 1551. godine bilo je oko 300 Žumberčana, čija imena i prezimena će da budu navedena na narednim stranicama. S obzirom da je tada u Žumberku bilo ukupno oko 3.500-4.000 ljudi, koliko je Žumberčana trebalo da se iseli da bi u Križevačkoj kapetaniji u vojnu službu odjednom bilo primljeno 400? Da li je moguće da se više uskoka iselilo iz Žumberka, nego što ih se doselilo, odnosno ostalo u Žumberku? Nigde nisam naišao na podatak da je odjednom primljeno u vojnu službu toliko krajišnika. Kao vojnik po profesiji znam da mnoge zamisli i naređenja nisu nikada, ili su samo delimično sprovođena u delo.
Četvrto, čak i isti izvori spominju različite podatke o vremenu i broju doseljenih Žumberčana. Navodim neke. »Početak je učinjen s uskocima srpskim iz Kranjske i Žumberka već marta 1540, a zatim i maja 1542, kada je u krajišku službu uzeto 400 Srba pod upravom 12 narodnih vojvoda. Razmešteni su između Koprivnice, Križevaca i Ivanića«. Radoslav Grujić piše: »Tako je Ratni savet u Gracu 4. maja 1542. naredio da se 400 Martologa od Žumberačkih uskoka odeli i spremi za Križevačku kraji- nu«. Zatim: »U Križevačkoj županiji primljeno je 1555. u službu šest novih vojvoda iz Kranjske i Žumberka s oko 200 uskoka… Prvi doseljenici po svoj prilici bili su žumberački uskoci, koji su 1542. dovedeni u okolinu Korpivnice pod vodstvom svojih deset vojvoda, među kojima su najugledniji Klisurić, Vujčić i Popović, s četovođama Milakovićem i po dvojicom Vučkovića i Vukmirovića«.
Ako tome dodamo i toponim Mali Žumberak, između Križevaca i Koprivnice (Osijeka Vojkovačkog, Jarčana, Glogovnice i Rijeke Koprivničke), nema sumunje da je naseljavanje područja Kalnika i Bilogore pratilo i preseljavanja uskoka iz Žumberka ili preko Žumberka, ali je i dalje pitanje kada i koliko?
Peto, s obzirom da se bavim preveravanjem i odnarođivanjem žumberačkih uskoka, posebnu pažnju zaslužuje »asimilacija« o kojoj razmišlja Vranešić, pre svega pitanje ko je koga asimilirao? On kaže: »Žumberački uskoci su došli u taj kraj kao pripadnici uskočke grkokatoliče carske vjere«. Takva vera nigde ne postoji, što je popu Vranešiću poznato bolje nego meni, a tamo su mogli da dođu samo kao pravoslavni Srbi, jer se sve dogodilo 60-70 godina pre 1611, dakle pre odlaska vladike Simeona Vratanje u Rim. Na novim staništima pripadali su Marčanskoj pravoslavnoj eparhiji.
S obzirom da je unijaćenje i izmišljena »Marčanska unijatska biskupija« propala, oni su ostali i Srbi i pravoslavni, za razliku od svoje žumberačke braće na kojima je iskaljen sav bes i koji su unijaćeni vojnom silom.
Šesto, što se tiče »žumberačke narodne nošnje, izvorne dinarske«, nje odavno nema u svakodnevnoj upotrebi ni u Žumberku! A kakvu su drugu nošnju usvojili potomci žumberačkih uskoka u kalničko-bilogorskom kraju? S obzirom da su oni i danas svesni svog i nacionalnog i verskog identiteta, verovatno nošnju slavonskih Srba.
Sedmo, pre nego bismo se podrobnije pozabavili preseljavanje žumberačkih uskoka u Slavoniju, trebalo bi da se zna da li dosledno sledimo put žumberačkih uskoka i poštujemo njihovo poreklo i identitet ili imamo neke druge namere? O tome govori i ovaj tragikomični događaj. U leto 2013. godine putovala je grupa žumberačkih popova (grkokatolika) u Niš, na svečanost povodom 1700. godišnjice već spomenutog Milanskog edikta, kojim je car Konstantin priznao ravnopravnost religija u Rimskom carstvu, a time i hrišćanstvo, a među njima i mladi žumberački pop Gorazd Bastašić. Tamo je bilo i pravoslavnih popova iz kraja u koji su se preseljavali uskoci iz Žumberka, a i među njima pop Bastašić. Pravoslavni slavonski pop Bastašić prepoznao žumberačke grkokatoličke popove, našao i svog prezimenjaka, silno se obradovao, častio ih i ispričao »da su njegovi Bastašići, s još nekim porodicama, da ne bi bili pounijaćeni, odselili u kalničko-bilogorski kraj«. Ne znam kako se osećao žumberački »otac« Bastašić, ali je njegovim kolegama sve to bilo zabavno, uživali su. Uostalom, pop Daniel Vranešić zna bolje kako je bilo, bez obzira da li je bio prisutan.
Iako raspoloživi podaci o vremenu i broju preseljenih i ne moraju uvek da budu precizni, sigurno je da su uskoci napuštali Žumberak, jer je već bio prenaseljen, ili jer su bili nezadovoljni što carske vlasti ne ispunjavaju data obećanja, ili zbog nasilnog unijaćenja.
Izvesno je da je bilo i seoba koje su samo išle preko Žumberka, imajući u vidu da su Žumberčani bili prvi uskoci i da su kasniji uskoci, pre svega njihovi srodnici, nastojali po svaku cenu da im se pridruže. Dakle, za neke je Žumberak bio, protivno njihovoj volji, samo »tranzitna stanica«. Brojni autori (Biderman, Karl Kaser, Josip Mal) kažu da su mnoge uskočke porodice, koje su tridesetih godina 16. veka bile naseljene na području Žumberak-Metlika-Mehovo, odlazile i dalje u unutrašnjost i navode mnoge pojedinačne primere njihovih prezimena, čak i u Donjoj Štajerskoj, kraj Ptuja, u Rogozni, Skokama i Hočama.
Izvor: ŽUMBERAČKI USKOCI unijaćenje i odnorađavanje – Dragan Vukšić, Zagreb, 2015.